OTKRIVANJE AMERIKE – PRVA ZIMA OKUPACIJE

Rasturen u Njujorku, pokret u ime ,,99%,, poziva na doček Nove godine u Vašingtonu. Glavni grad Amerike nema tradiciju spektakularnog javnog dočeka Nove godine, kao što je onaj na njujorškom Tajms skveru. Ali, sudeći po najavama koje cirkulišu preko Tvitera, Fejsbuka, SMS-a i drugih komunikacionih kanala internet ere, sigurno dobar novogodišnji provod obezbeđen je na prestoničkom Trgu Mekferson, odnosno u istoimenom parku. ,, Bez obzira ko ste: građanin, profesionalac, student, aktivista, roditelj, nezaposleni radnik… svi ste dobrodošli. Živa muzika, hrana i piće! I u 2012. godini nas čekaju loša ekonomija, socijalne nepravde i politička korupcija, pa bar da je započnemo velikom žurkom!,,

Biće to doček čiji su domaći aktivisti pokreta ,,Okupiraj Volstrit,, koji su od 1.oktobra 2011. godine ovde ulogoreni, samo oko 400 metara udaljenom od Bele kuće. Dok je inicijalna okupacija u njujorškom parku Zukoti rasturena akcijom policije još 15. novembra 2011. godine, ova sa još mnogima širom Amerike, istrajava i upravo je ušla u svoju prvu zimu, demantujući prvobitne prognoze da će se ,,okupatori,, razići već sa prvim mrazovima. Ovo vašingtonsko divlje šatorsko naselje, umesto da se zbog zime smanjuje, kao da se povećava. Pre nekoliko dana, bio je popunjen gotovo sav raspoloživ parkovski prostor. Oko podneva tamo je padala sipljiva zimska kiša, na pet stepeni iznad nule. Sem dežurnih, koji su sedeli ispod cirada zaokupljeni nekim poslovima, u logoru nije bilo neke živosti. Situacija se promenila već oko pet po podne, kada su se svi stanovnici vratili sa dnevnih poslova u gradu, spremajući se prvo za ,,generalnu skupštinu,, koja se uvek održava u šest. Iz šatorske kuhinje je dopirao izazovni miris nekog paprikaša koji se krčkao u kazanu.

Dok se u gradu radni dan završavao, ovde kao da je tek počinjao. U poluotvorenom ,,medijskom šatoru,, je bio 26-godišnji Robert Dili, ne zato što je neki oficijalni portparol, tako nešto ovde ne postoji, nego zato što se tu jednostavno zatekao. Ovde su naime svi ovlašćeni da govore, ako to žele. Robert je bio profesionalni vozač kamiona u Vermontu, državi na severoistoku. Ostavši bez posla, otišao je u Njujork gde se priključio pokretu, da bi odande, kada je tamošnji kamp policija zatvorila, došao u Vašington, gde je već mesec dana. Siguran je da će ovde i prezimiti. ,,Imam ono osnovno što je čoveku potrebno: hranu i toplo mesto da prespavam.,, Na pitanje: znači li to da njegov šator ima grejanje, odgovara da mu tako nešto nije potrebno – u vreći za spavanje, uz dodatni pokrivač, sasvim mu je udobno.

Primećuje se da su, za razliku od oktobra, kada su podloga bile samo cirade, šatori sada drvenim paletama odvojeni od raskvašenog tla, što stanarima obezbeđuje kakvu – takvu toplotnu izolaciju. Prema Robertovoj proceni, ovde svake noći prespava u proseku oko 150 ljudi. On je inače optimista. ,,Pokret je još u povoju, ovo su tek naši bebi koraci,, obrazlaže i tvrdi da je ..okupacija,, već dosta postigla, a najveći uspeh je to što je njegova ideja postala važna politička tema.

Pokret ,,Okupiraj Volstrit,, je nesumljivo politički događaj godine u Americi, kao prvi građanski protest koji osporava ono čime se ona pred svetom najviše hvali – njen ekonomski i politički sistem. Slogan ,,Mi smo 99%,, koji ima i svoj kontrapunkt ,,1%,, postao je metafora za ekonomske nejednakosti i na politički dnevni red stavio ono što se donedavno samo usput pominjalo – da je sistem poslednjih decenija tako ,,naštimovan,, da ide na ruku samo 1% najbogatijih na štetu 99% amerikanaca koji žive samo od svojih plata. ,,Apsolutno je da je u rukama 1% – 40% nacionalnog bogatstva,, piše u ,,Deklaraciji okupacije Vašingtona,, usvojenoj 1. novembra 2011. godine. ,,U našem izbornom sistemu, novac koji kandidati za svoje kampanje dobijaju od multinacionalnih korporacija i bogatih pojedinaca obezvređuje volju naroda… Sprega između javnih funkcionera, lobista i biznismena ne služi interesima američkog naroda… Finansijske kuće su prokockale naše ušteđevine, stanove i ekonomiju, a vlada im je dozvolila da privatizuju profit i socijalizuju rizik…,,

Pokret priznaje da nema odgovora na pitanje kako da se sistem popravi – ali nema ga ni bilo ko drugi. Njegove metode ne podržavaju svi, ali ankete pokazuju da ,,tiha većina,, odobrava njegovu poruku. Na političkoj sceni, republikanci, koji sve češće pokazuju da su zastupnici prokaženih ,,1%,, ,,okupatore,, smatraju ,,dokoličarima koji napadaju policiju, drogiraju se i zagađuju javne parkove,,. Demokrate, iako su okupacije protiv teža konzervativnoj ,,Čajanki,, koja usmerava desnicu, oklevaju da sasvim prigrle pokret, čime po svemu sudeći, propuštaju šansu da steknu uticajnog partnera. Na pitanje da li je Barak Obama saveznik ili protivnik, Robert Dili je odgovorio ,,da u ovom momentu, nemamo nikog drugog sem njega,,. ,,Meni se mnogo sviđao onaj Barak Obama iz kampanje, ali me kao predsednik nije mnogo impresionirao. Uprkos tome, mislim da on ostaje nada… na ulazu u park koji je pretvoren u ,,okupacioni,, logor stoji tabla sa natpisom ,,Redemoliramo demokratiju, izvinite za naš (vaš) nered,,.

Autor: Milan Mišić, Izvor: Politika online 31.12.2011.

2011. MAČIJI KAŠALJ ZA ONO ŠTO SLEDI

,,Najbolja stvar u vezi sa 2011. je ta što će se verovatno pokazati boljom od 2012. godine”, kaže nobelovac Džozef Štiglic u analizi za Gulf Tajms. Štiglic navodi da je kolaps koje su izazavale političke odluke u SAD, ali i ekonomska kriza u Evropi, mačji kašalj za ono šta bi nas moglo čekati naredne godine. Kako kaže, najviše će tome doprineti nesposobni političari koji umesto da povuku prave poteze, veštački održavaju status kvo.

Petina anketiranih ekonomista smatra da euvozona neće preživeti u svom trenutnom obliku, odnosno sa svih 17 članica, dok većina ocjenjuje da verojatnost raspada eurozone iznosi između 30 i 40 posto. „Neke su stvari prilično jasne. Evropske vođe konstantno tvrde da su posvećeni spasavanju evra, ali uporno rade sve kako do toga ne bi došlo. I sami su shvatili da mere štednje znače usporen rast i verovatnu krizu“ , objašnjava Štiglic. On dodaje da su evropski političari svesni da zadužene zemlje bez rasta neće moći otplatiti dugove ali i da nisu učinili ništa kako bi promovisali rast, već su zalepeli u spirali koja vodi ka propasti. “Nadam se da se varam i da će naredna godina pokazati da je moj pesimizam bio preteran. Međutim, realni faktori sugerišu da bi to mogla biti zadnja godina eura – simbola pedesetogodišnjeg procesa evropske integracije. U tom slučaj, 2012. neće biti godina okončanja krize, već početak nove i još strašnije faze najveće ekonomske katastrofe koju je svet video”, zaključuje Štiglic.

Još jedna potvrda da iduća godina za globalnu ekonomiju neće biti lagana stigla je od ekonomista koje je anketirao BBC. Gotovo jednoglasno predviđaju da će se u Evropu iduće godine vratiti recesija. Ekonomisti mogućnost da Evropa u 2012. zapadne u recesiju direktno povezuju s daljim razvojem dužničke krize u evrozoni te veruju da je verojatnost zapadanja Starog kontinenta u novu recesiju veća ako se dužnička kriza nastavi razvijati i ne „stvore“ se načini za njeno rešavanje.

Izvor: business.hr, vijesti.me, B92.net 31.12.2011.

DVA KORAKA NAZAD U PROŠIRENJU EU

9. decembar je mogao biti veliki dan za politiku proširenja EU na Balkan. Hrvatska je potpisala Ugovor o pristupanju, očekuje se ratifikacija Ugovora u svim zemljama članicama (neće biti referenduma) i narodno izjašnjavanje o pristupanju početkom sledeće godine, pa bi Hrvatska trebalo da postane članica 1. jula 2013. godine. To je korak napred. Međutim, EU je načinila dva koraka nazad time što zemlje članice nisu uspele da pomire razlike u pogledu odobravanja statusa kandidata Srbiji, a Crnoj Gori datuma za pregovore, pa su te odluke odložene do narednog Saveta za opšte poslove (ministarski sastanak na kojem se pripremaju odluke za Evropski savet) u februaru i do Evropskog saveta u martu. Hrvatska je pred samim ciljem, a Srbija i Crna Gora su izbačene iz trke do 2012. godine. Ta odluka će negativno odjeknuti na Balkanu. U okruženju ekonomske krize, koja se širi i u regionu, zaključi Evropskog saveta pothranjuju sumnje da bi EU mogla nakon pristupanja Hrvatske (i Islanda) da zatvori vrata.

Nepopustljiv stav EU prema Balkanu nastajao je sa svešću da prijemu Bugarske i Rumunije 2007. godine nisu prethodile odgovarajuće pripreme. To uviđanje, u kombinaciji sa strepnjom za bezbednost i nerešena državna pitanja na Balkanu, ali i sa razvojem situacije u EU nakon Lisabonskog sporazuma u teškom ekonomskom okruženju, podstaklo je EU da se više fokusira na posebno strog metod u kontroli ispunjavanja uslova za članstvo (na primer definisanjem merila napretka).

Podizanjem kriterijuma za balkanske zemlje koje teže članstvu, EU je želela i da ublaži sve veću nelagodnost koju proširenje i moguće posledice izaziva u zemljama članica, ali i u odnosima među njima. To je, međutim, takođe podstaklo špekulacije u regionu da se uslovljavanje koristi kako bi se vrata EU držala zatvorenim za nove članice. Brisel ima dilemu kako da se pronađe ravnoteža između podsticaja kojima će se učvrstiti mesto Balkana u Evropi i garancija da su reforme koje sprovode suštinske i održive.

Čini se da danas preovlađuje tvrda linija. Beograd se nadao da će biti nagrađen statusom kandidata nakon isporučivanja dva preostala optuženika za ratne zločine – Ratka Mladića i Gorana Hadžića – Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Verovalo se da je to poslednja prepreka jer, budući da nisu sve zemlje članice priznale Kosovo, EU ne može da uslovi zahtev Srbije za članstvo priznavanjem nezavisnosti Kosova. Bio je plan da se pristupni pregovori otvore sa normalizacijom odnosa Beograda i Prištine. Ali kada je izbilo nasilje na severu Kosova, Nemačka, Austrija, Danska i Velika Britanija odlučile su da zatraže dodatni napredak u dijalogu koji se odvija pod okriljem EU, a da se odluka donese u februaru. Pod napretkom se podrazumeva „dobronamerna“ primena sporazuma koji su postignuti u razgovorima, omogućavanje učešća Kosova u regionalnoj saradnji i aktivnu podršku Euleksu (EULEX) i Kforu.

Nema sumnje da se Srbija mora pomiriti sa potrebom da se pronađe rešenje za nezavisnost Kosova. Međutim, „dobronamernost“ se ne može meriti tehničkim merilima, a za dijalog Beograda i Prištine i primenu sporazuma bilo bi od veće koristi da EU pruža nagrade za svaki korak: status kandidata za Srbiju, pri čemu bi datum otvaranja pregovora bio uslovljen napretkom, kao i otvaranje dugo očekivanog dijaloga o vizama sa Kosovom.

Kada je reč o Crnoj Gori, Evropski savet je naznačio da će zemlja u junu dobiti zeleno svetlo za otvaranje pregovora o pristupanju ukoliko uspe da postigne rezltate u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije. Evropska komisija će na proleće proceniti napredak Crne Gore u tom pogledu i pokazatelje u zaštiti osnovnih prava i nezavisnosti pravosuđa.

Nijedna od zemalja regiona koje žele da pristupe EU ne može se nadati napretku bez ispunjavanja kriterijuma „dobrog upravljanja“, odnosno uspostavljanja prava zakona, nezavisnog pravosuđa, odgovarajućeg administrativnog kapaciteta i efikasne strategije za borbu protiv korupcije. To se odnosi i na Hrvatsku – iako je već jednom nogom u EU, biće pod nadzorom Komisije (uz informacije zemalja članica i međunarodnih aktera i civilnog društva) posebno kada je reč o obavezama u pogledu pravosuđa i osnovnih prava. Ukoliko se tokom perioda nadzora zabeleže trajne manjkavosti, Savet će na predlog Komisije kvalifikovanom većinom moći da odluči da preduzme „odgovarajuće mere“ kojima bi se datum pristupanja Hrvatske mogao odložiti.

Razvoj situacije u regionu ukazuje na značaj da se ova jednačina reši. Percepcija da EU postavlja nove uslove u vezi sa Kosovom da bi Srbiju držala na odstojanju uprkos najboljim naporima da ispuni zahteve već i pre samita je podstaklo nacionalističko i evroskeptično raspoloženje. Nepovoljna odluka Evropskog saveta o prijavi Srbije za članstvo mogla bi se pokazati kao ključni test za pravac zemlje u pogledu stava prema EU i privrženosti Uniji. Nedostatak konkretnih i merljivih merila za procenu dodele statusa kandidata Srbije takođe bi moglo da doprinese opadanju motivacije te zemlje da ide ka cilju pristupanja EU, tim pre što je predizborna kampanja tek počela. Ishod izbora u maju nije gotova stvar i nije izvesno kako će ova odluka uticati na vladu.

U Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji, koja zbog grčkog veta ne može da otvori pristupne pregovore od 2005. kada je dobila status kandidata, nedavno su ponovo zabeležene međuetničke tenzije kao i izraženo pogoršanje medijske slobode. Nije jasno da li će prošlonedeljna odluka Međunarodnog suda pravde o protivljenju Grčke da BJR Makedonija pristupi NATO-u doprineti da se pronađe rešenje i za problem oko imena, mada bi Skoplje moglo da pokuša daa oživi kandidature za članstvo i u EU i u NATO-u. Izvesno je da odnosima te zemlje sa EU zaista treba oživljavanje da bi se sprečilo dodatno pogoršanje situacije u zemlji.

Slična je Situacija i sa Albanijom i Bosnom i Hercegovinom. Njihov napredak na putu ka članstvu u EU tokom prethodnih nekoliko godina je u ćorskokaku i one, ukoliko ne bude snažne intervencije EU, klize ka ozbiljnom političkom zastoju, koji će svakako negativno uticati na reformski plan i potencijal stablizacije. Njihove unutrašnje politikče i socijalne krize postavljaju pitanje da li je prošlo vreme kada je EU imala moć transformacije.

Po istom principu, Kosovo, koje je van redovnog puta ka članstvu, a ne može se nadati ni otvaranju razgovora o vizama dok se ne ostvari napredak u razgovorima Beograda i Prištine, progresivno zapada u ozbiljno siromaštvo i izolaciju. Ponuda labavijeg viznog režima u prošlosti je EU za EU bila snazan mehanizam za što bolji transfer svojih propisa i povećanje ritma reformi u balkanskim zemljama. Ukoliko se ne otvara mogućnost za pokretanje viznog dijaloga sa Kosovom time se učvršćuje njegov položaj kao „crne rupe“ Balkana.

Kao što smo nedavno naveli u tematskom tekstu Centra za evropsku politiku Demokratska transformacija Balkana, jedini način da se avet sukoba odagna i pošalje u prošlost je pomoć za nepovratno učvršćivanje demokratije na Balkanu. Dodatni uslovi u pogledu vladavine prava, rano otvaranje relevatnih poglavlja da bi se garantovala borba protiv korupcije, efikasno funkcionisanje institucija i negovanje demokratskih tekovina u institucijama može da bude situacija u kojoj svi dobijaju, i EU i buduće članice. Međutim, ukoliko je napredak ka članstvu u EU talac promenljvih razmatranja, to može usporiti reforme u tim zemljama, kao i angažovanje na učvršćivanju demokratije. Ukoliko EU ne uspe da tom procesu da ritam pronalaženjem velikodušne/velikodušnije ravnoteže između podsticaja i ravnoteže i ukoliko se dinamika otvaranja pristupnih pregovora uspori nakon ulaska Hrvatske, mogla bi još jednom da izgubi Balkan. Da li je to najmudriji način za upotrebu najvrednije „šargarepe“ kojom raspolaže EU – članstva?

Autorka: Rosa Balfour, viša analitičarka briselskog Centra za evropsku politiku (European Policy Centre). Objavljeno uz saglasnost Centra za evropsku politiku.

Izvor: EurActiv.rs

DA LI ŽIVIMO U DEMOKRATIJI I ŠTA JE REŠENJE AKO TO IZBORI NISU

Živimo u sistemu koji se naziva predstavnička demokratija. To znači da mi svake četiri godine biramo predstavnike koji odlučuju u naše ime. Teoretski, svako se može kandidovati za neku poziciju pod uslovom da ima novca za kampanju ili da u tu svrhu dobije sredstva od poslovne elite. Jednom izabran predstavnik, u načelu, naredne četiri godine može da radi sta god hoće, ne obazirući se na volju i interese naroda. Kad se uzmu u obzir ova dva faktora, to jest, da je izbor moguć samo uz pozamašna finansijska sredstva i da onoga ko je izabran birači više gotovo nikako ne mogu da kontrolišu, postaje jasno da predstavnička demokratija i nije demokratija u pravom smislu te reči, već samo njen privid.

Kako ovu situaciju rešiti? Kako doći do prave demokratije? Mi se često zanosimo idejom da treba naći stručne i poštene ljude. Nažalost, stručnost ne znači da će stručna osoba raditi u opštenarodnom interesu. To što je neko vrhunski ekonomista ne znači da će raditi u opštenarodnom interesu. To što je vrhunski ekonomista ne znači da će rediti u interesu čitavog društva. Traganje za poštenom vlašću je uzaludno, jer moć kvari ljude, a osim toga, valja uzeti u obzir i realne okolnosti kao što su pritisci iz inostranstva ( EU, MMF, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija, NATO…).

Kao što smo već uvideli, poštena vlast ne postoji jer prilika pravi lopova, a moć opija. Rešenje nije u čekanju poštenih  političara, nego u tome da se uklone pretpostavke koje dovode do toga da neko na vlasti ne radi u opštem inetresu. Kako to postići? Tako da se vlast ne prepušta predstavnicima (političarima), izabranim zato što su imali dovoljno novčanih sredstava za to, nego da ljudi odlučuju sami.

Nema potrebe za liderima i vođama

Kako bi to u praksi izgledalo? Na lokalnom nivou, u selima, mesnim zajednicama, gradskim četvrtima i slično, funkcionisanje direktne (neposredne) demokratije je jednostavno. Svi članovi određene zajednice se nađu na jednom mestu (plenumu ili narodnoj skupštini) i zajednički, glasanjem nakon diskutovanja, odluče sta im je potrebno činiti. U slučaju države to nije moguće, ali se zato bitne odluke mogu donositi na referendumu putem interneta. Odlučivanju bi obavezno predhodile javne diskusije/rasprave uživo, putem medija ili na internetu.

Danas je tehnologija dovoljno razvijena da se glasanje putem interneta može besprekorno organizovati ( u 2011.god. je 2 miliona ljudi u Estoniji glasalo na izborima putem interneta), a takvih primera elektronskog glasanja ima širom sveta. Osim toga, ako mozemo putem interneta bezbedno prebacivati novac sa jednog na drugi račun, nema razloga zašto se ne bi moglo preko interneta i glasati. Tako bi se trošak stalnih referenduma sveo na minimum, praktično na nulu. Na stalnim referendumima bi se, nakon otvorene i transparentne javne rasprave, moralo glasati o najvažnijim pitanjima ( izmene zakona, ulasku u EU, NATO, velikim investicijama i sl.) Takodje, na inicijativu glasača (i putem internet peticije.)

Svako pitanje koje ljudi smatraju bitnim takodje bi se moglo staviti na glasanje. Na taj način bi svi ljudi u svakom trenutku mogli sami odlučivati o svim važnim pitanjima iako nije nužno da svi učestvuju u donošenju svih odluka – poenta je da se omoguci neposredno učesće. Ako bi doneli pogrešnu odluku, ta bi se odluka mogla naknadno promeniti. Političari u današnjem smislu reči bi nestali, postojali bi samo javni službenici, birokrate, smenjivi u svakom trenutku ako ljudi procene da je to potrebno, koji bi obavljali formali deo posla, isto kao što bi stručnjaci različitih profesija (ekonomisti, inžinjeri, agronomi…) bili zaduženi za stručno sprovodjenje opštih ciljeva i odluka o kojima bi svi odlučivali u javnim raspravama i glasanjem.

Direktna demokratija već postoji u ograničenom obliku u nekim zemljama. U Švajcerskoj se 3 do 4 puta godišnje organizuju referendumi sa po desetak pitanja, u brazilskom gradu Porto Alegre gde građani sami odlučuju kako će se preraspodeliti sredstva iz gradskog budzeta (za bolnice, skole, parkove i sl). Ovo su neki od primera začetaka direktne demokratije koje tek treba sistematski razraditi i pripremiti u čitavom društvu na korist svih članova tog društva. Direktna demokratija je metod organizovanja i cilj velikih globalnih građanskih protesta tokom ove 2011. godine. Direktno-demokratski su organizovani masovni protesti gradjana u Španiji, Portugalu, Izraelu, Engleskoj, SAD–u. Na ovim protestima se odluke donose na plenumima/skupštinama, a kroz otvorene radne grupe omogućava se rad plenuma/skupština, pruža tehnička podrška i rešavaju tehnička pitanja.

Afirmacija direktne demokratije, odnosno mogućnosti da svi ljudi uzmu učešće u donošenju odluka umesto da se pasivno prepuštaju samovolji izabranih političara pod uticajem kapitala, je jedan od glavnih ciljeva globalnih gradjanskih pokreta 2011.godine. Direktna demokratija je, kako u politici tako i u ekonomiji, pravo rešenje za postkapitalističko pravednije i humanije uredjenje koji zahtevaju ljudi širom sveta suočeni sa namerno prouzrokovanom ekonomskom krizom čiji je cilj privatizacija svih strateski važnih industrija i prirodnih resursa. Donošenje važnih odluka i zaštita opšteg dobra od pojedinačnih interesa treba da bude u rukama celog društva, a ne malobrojne političko-ekonomske oligarhije koja opštim dobrom upravlja isključivo u cilju sticanja lične koristi, to jest, profita.

Izvor: 99posto.org

IMA ŠTA DA SE KAŽE

Jedna dosta smešna priča, sam bog zna je li istinita ili ne, već dugo kruži iza kulisa prestoničkih pozorišta. Nekad davno, kada su se za pojedine masovne scene u predstavama angažovali statisti, režiser ih je sve redom terao da nauče jednu istu rečenicu i da je u predstavi mnogo puta na razne načine izgovaraju. I ne samo to. Kako bi do gledalaca stizale samo odvojene reči i tako se proizveo utisak nerazumljivog žamora, režiser ih je učio da sve izgovoreno obavezno mora biti potpuno neusklađeno. A ta rečenica je bila sledeća: „I šta reći, kada nema šta da se kaže?“

Kada su polazile na gostovanja po unutrašnjosti, trupe su naravno putovale bez statista. Njih su neposredno pred predstavu uzimali iz grada u kome su gostovali. I tako je jednom neko pozorište prispelo u neki grad u kome je, kao i uvek u tim prilikama, pomoćnik režisera odmah započeo posao iznajmljivanja „gomile“. Obratio se gradskoj vlasti za pomoć, gradska vlast je zadatak shvatila krajnje ozbiljno i u pozorište poslala impozantnu grupu mladih ljudi, studenata obližnje vojne akademije. No na nesreću, oni su se pojavili tek pet minuta pre početka predstave. Vremena za probu nije bilo, te im je pomoćnik režisera na brzinu objasnio u čemu se sastoji njihov nimalo komplikovan zadatak, oni su složno klimnuli glavama u smislu „sve im je jasno“ i, predstava je počela.

Predstava je išla svojim uobičajenim tokom i kada je za to došlo vreme, gomila mladića kostimiranih u seljake je odjednom utrčala na scenu i čilo, a što je najglavnije skladno i veoma organizovano, iz sveg glasa povikala: „I šta! Reći! Kada! Nema! Šta! Da se kaže! I šta! Reći! Kada! Nema! Šta! Da se kaže! I šta! Reći! Kada! Nema! Šta! Da se kaže!“ Šta ćeš. Vojska je to. Nerazgovetni žamor nije uspeo, a razgovetni složni hor, veoma dalek od zamisli režisera, jeste.

Ovo vam pričam zato što mi se do nedavno činilo da je baš to „i šta reći“, počelo da se izdvaja iz sveopšteg nerazgovetnog žamora društva i da nažalost, dobija sve čemernije, beznadežno nevesele obrise. I stvarno. Šta reći, kada više ništa nema da se kaže.

A poslednjih dana sam iznenada, sasvim jasno osetio da nije baš tako, da ponovo ima šta da se kaže. Na primer o tome da su se članovi našeg društva, čak i oni najlenji i najmanje radoznali među njima, malo pribrali, kao da su malkice živnuli. Ili se to meni samo čini? Možda je taj moj osećaj lažan. Možda je on zasnovan na tek nekom mom slučajnom utisku. No on postoji. A sasvim donedavno, nije postojao.

I nije stvar samo u ovim, ako se to upšte može tako nazvati, rezultatima poslednjih izbora. Mada, kada se uzme u obzir ta već sasvim raspojasana šibicarska izborna igra izvođena direktno pred očima sveg poštenog i nepoštenog naroda, ovi su rezultati stvarno upečatljivi. Stvar je u nečem drugom. Stvar je u tome što se kod mnogih građana odjednom, takoreći u isti čas, probudio već poluzaboravljen osećaj odgovornosti i što su svi oni izašli na biračka mesta. Neko u ulozi birača, neko u ulozi posmatrača. Evo na primer, prvi put za poslednjih deset godina, juče sam se i ja pojavio pred izbornom komisijom.

Znam da je moj oprezni optimizam blago rečeno preuranjen. Znam da ti momci neće tek tako popustiti i otići. Znam i da je njihova apsolutna amoralnost danas već očigledna svakom koga iole zanimaju pitanja morala. Da se sav njihov intelektualni potencijal troši isključivo na umetnost smišljanja i sprovođenja što podlijih prevara. Da se sva snaga njihove ubedljivosti temelji ili na prostačkom mitu činovnika, ili na pendreku zombiranog specijalca. Da njihova nelegitimnost ni za njih same više nije tajna.

I baš zato oni neće da popuste i ustupe svoja mesta drugima. U najmanju ruku ne dobrovoljno. Nisu zato ti bul terijeri svojim krvavim zubima ščepali telo naše nesrećne zemlje. I naravno, da bi se pošto-poto održali, oni će punom parom pustiti u pogon sve svoje specijalne mehanizme za očuvanje vlasti, među kojima su najčešći neprestano zastrašivanje i drska totalna laž.

No ni mi ne smemo da popustimo. Deca nam neće oprostiti.

Nas je malo? Da, naravno da nas je malo. Tegobno, sramotno malo. A zar je u ovoj od boga napuštenoj zemlji, u zemlji u kojoj je, kako reče veliki Leskov, lakše naći sveca nego čestitog čoveka, ljudi mislećih, savesnih i onih što umeju da brane svoje dostojanstvo, ikada bilo mnogo? Ali – to smo mi, takvi kakvi smo.

Herojstvo je sudbina nemnogih i biti heroj uopšte nije obavezno. Ali misliti na to da u tebi ima ljudskog dostojanstva, kao i na to da si ti obavezan da ga svim dostupnim sredstvima braniš – to je neophodno.

Danas, kao i u vremenima „razvijenog socijalizma“, ponovo je postalo očigledno da na jednoj strani stojimo mi, a na drugoj oni. I bez namere da bilo koga na bilo šta nagovaram, iskoristiću ovu zgodnu priliku da izrazim svoje lično mišljenje i poželim da im osim tog bureta lož-ulja na kome tako ljubomorno sede, te nuklearne tandžare koje u svojim drhtavim rukama drže i tih sebi u korist nacrtanih glasačkih listića koje su sami sebi u glasačke kutije potrpali, ništa više i ne ostane. Da im se svi koji nešto znaju i umeju, s gađenjem sklanjaju s puta ne želeći da imaju bilo kakve veze s njihovim prljavim poslovima. Da među naučnicima i umetnicima, piscima i uopšte svim stvaraocima bude prećutno prihvaćen generalni stav da je sarađivati s tim turobnim talogom, s tom nečasnom bagrom, uistinu ponižavajuće sramotan čin. Da ostanu sami s tim „popularizatorima“ svojih velikih ideja, s raskalašnim pevaljkama i kreštavim saradnicima uvek spremnima da, ako treba, lakim korakom pobegnu. Da im kao društvena baza ostanu samo grupe mladih nedoučenih balavaca, složno mašućih zastavicama i balonima, sve zajedno s onim kockoglavim kerberima na ulasku u njihov lopovski raj.

Znam da je ovo, barem za neko bliže vreme, apsolutno neostvarivo. Ali ima dana. Još ćemo se mi sretati s njima ne samo danas, i ne samo sutra.

Čini mi se da je stigao trenutak kada je reč „otpor“ postala ključna. U kojoj će se formi taj otpor izraziti, zavisi od ličnog temperamenta svakoga od nas, kao i od tipa kulturne i društvene sredine kojoj pripada. I samo nas pasionirani zanos koji nam daruje otpor, može sve zajedno, i svakog od nas posebno, spasti od ovog zla. Nemojte klonuti duhom i nikad nikome ne dozvolite da vas smatra za nikogovića ili podlu ulizicu. Neće pomoći? Hoće. Već pomaže. Poslednji dani baš o tome svedoče. Meni se barem tako čini, a ja sam navikao da svojoj intuiciji verujem.

Autor: Lev Rubinštejn, Izvor:Grani.ru 05.12.2011.

Prevod s ruskog: Haim Moreno, Izvor: Peščanik.net, 11.12.2011.

EVROPSKA KRIZA KAO ŠANSA ZA DEMOKRATIJU

Evropa je jednom već uspela da izvede čudo: neprijatelji su postali susedi. U svetlu krize evra, opet se postavlja ključno pitanje: kako da Evropa svojim građanima garantuje mir, slobodu i bezbednost u ovoj oluji rizika koja hara globalizovanim svetom? Za to je potrebno još jedno čudo: kako da Evropa birokratije postane Evropa građana?

Posle devalvacije grčkog duga, ljudi su odahnuli i probuđena im je nada da je Evropa preživela i da je dovoljno jaka da prevaziđe svoje probleme. Onda je grčki premijer Jorgos Papandreu objavio da želi da to sudbonosno pitanje prepusti grčkom narodu na referendumu. Iznenada, na površinu je izbila skrivena, obrnuta realnost. U Evropi, koja se toliko diči svojom demokratijom, neko ko praktikuje demokratiju postaje pretnja za Evropu! Papandreu je bio primoran da otkaže demokratski referendum.

I dok smo se donedavno nadali, kako kaže nemački pesnik Helderlin, da „tamo gde je opasnost tamo je i spas“, sada se nova, obrnuta stvarnost pojavljuje na horizontu: tamo gde je spas, raste i opasnost. U svakom slučaju, nezgodno pitanje se najednom uvuklo ljudima pod kožu: da li mere koje spasavaju evro ujedno ukidaju evropsku demokratiju? Da li će „izbavljena“ EU prestati da bude ona Evropska unija koju poznajemo i umesto toga postati „EI“, Evropska imperija sa nemačkim žigom? Da li ova kriza kojoj se ne nazire kraj rađa jedno političko čudovište?

Ne tako davno, bilo je uobičajeno govoriti sa nipodaštavanjem o kakofoniji koja vlada u Evropskoj uniji. Sada odjednom Evropa ima samo jedan telefon. On zvoni u Berlinu i pripada Angeli Merkel.

Još juče se činilo da kriza postavlja ono staro pitanje o konačnosti evropske unifikacije: da li Evropa treba da postane prava nacija, konfederacija, federalna država, puka ekonomska zajednica, neformalna UN, ili nešto istorijski novo: naime, kosmopolitska Evropa zasnovana na evropskom zakonu koji igra ulogu političkog koordinarora evropeizovanih nacionalnih država?

Sve ovo najednom deluje pomalo folklorno. Čak i pitanje „kakvu Evropu zapravo želimo?“ sugeriše da zaista imamo nekog izbora nakon spasavanja evra. Ovaj voz je već napustio stanicu – barem za Grčku, Italiju i Španiju.

Nije samo struktura vlasti trajno promenjena. Sada se stvara jedna nova logika vlasti. Merkelovsko-evropska gramatika vlasti potvrđuje imperijalnu razliku između zemalja poverilaca i zemalja dužnika. To dakle nije vojna, već ekonomska logika. (U tom svetlu, a to je od ključne važnosti, svaka priča o nekakvom „Četvrtom rajhu“ je promašena.) Njena ideološka osnova je nešto što bih nazvao nemačkim evro-nacionalizmom: to jest, proširena evropska verzija dojče nacionalizma. Tako se nemačka kultura stabilnosti podiže na nivo evropske ideje vodilje.

Neki Nemci zaista veruju da je njihov model magnetski privlačan ljudima Evrope: Evropa uči nemački, kažu oni. Ali realnije bi bilo zapitati se: na čemu se temelji takva komanda? Angela Merkel nam kaže da je cena neobuzdanog zaduživanja gubitak suvereniteta.

Posledica toga je razdor unutar EU. On se ogleda pre svega u novom unutrašnjem sukobu između evrozone i zemalja izvan nje. Oni koji ne koriste evro našli su se u situaciji da budu isključeni iz procesa donošenja odluka kojima se kroji evropska današnjica i budućnost. Oni gube svoj politički glas – najočigledniji je slučaj Britanije, koja klizi ka evropskoj irelevantnosti.

Međutim, dramatičan razdor odvija se i u novom, krizom pogođenom centru aktivnosti evro-zemalja, između zemalja koje ili već sada zavise, ili će uskoro zavisiti, od milostnje kriznih fondova i zemalja koje finansiraju ove fondove. Ove prve nemaju izbora nego da se prepuste samovolji nemačkog evro-nacionalizma. Italiji, kao jednoj od možda najevropskijih zemalja, prete da više neće igrati nikakvu ulogu u kreiranju sadašnjosti i budućnosti kontinenta.

Osnovna pravila evropske demokratije ukidaju se ili čak izvrću, zaobilazeći parlamente, vlade i institucije EU. Multilateralizam pretvara se u unilateralizam, jednakost u hegemoniju, suverenost u lišavanje suverenosti, a uvažavanje u nepoštovanje demokratskog dostojanstva drugih naroda. Čak i Francuska, koja je dugo dominirala evropskim integracijama, mora da se povinuje instrukcijama iz Berlina, sada kada je zabrinuta za svoj međunarodni kreditni rejting.

Ova budućnost, koja se kreira u evropskoj laboratoriji kao hotimični nusprodukt, podseća na – žao mi je što to moram reći – zakasnelu evropsku varijantu Sovjetskog Saveza. Centralizovana ekonomija više ne znači zacrtavanje petoletki za proizvodnju roba i usluga, već petogodišnjih planova za smanjenje duga. Ovlašćenje za njihovo sprovođenje dato je „komesarima“, sa „pravima neposrednog pristupa“ (Merkel) u rušenju Potemkinovih sela izgrađenih krivicom zloglasnih zaduženih zemalja. Svi znamo kako se priča o SSSR završila.

Ali može li biti povoljnih prilika usred krize? U stvari, pitanje je kako se ovim ogromnim prostorom od 27 država članica može upravljati ako, pre svake odluke, treba da nagovarate 27 šefova država, njihove ministre i poslanike. A odgovor se sam nameće. Za razliku od EU, evrozona je de fakto zajednica sa dve brzine. Ubuduće će samo evrozona (a ne EU) biti avangarda evropeizacije. To bi mogla da bude prilika za hitno potrebnu institucionalnu kreativnost.

Mnogo se govori o „ekonomskoj vladi“. To treba iskristalisati, ispregovarati i isprobati. Pre ili kasnije, biće uvedene vrlo kontroverzne evro-obveznice. Nemački ministar finansija, Volfgang Šojble, već predlaže uvođenje poreza na finansijske transakcije, koji u većoj EU ne bi prošao britanski veto.

Džon F. Kenedi je jednom zaprepastio svet svojom idejom da stvori mirovne snage. Po toj logici, neo-evropejka Angela Merkel treba da se usudi da iznenadi svet pronicljivošću i inicijativom, jer u krizi evra nije reč samo o ekonomiji, već o pokretanju evropeizacije Evrope odozdo, o različitosti i samoopredeljenju, o političkom i kulturnom prostoru gde građani više ne doživljavaju jedni druge kao neprijatelje koji su ih obespravili ili opljačkali. Stvorite Evropu građana odmah!

Svaka priča o „proširenju“ i „produbljenju“ tako bi dobila novo značenje. Ono što treba proširiti i produbiti u Evropi jeste demokratija. Vladavina prava i tržišta nije dovoljna. Za slobodu je potreban i treći stub, ako želimo stabilnost, a on se zove evropsko građansko društvo ili, konkretnije, evropska građanska aktivnost. Takva samostalna građanska praksa, koja bi obezbeđivala osnovna sredstva za mlade nezaposlene Evropljane, sigurno bi mnogo koštala, ali to je samo delić cene koju smo morali, a verovatno ćemo morati opet, da progutamo za spasavanje banaka.

Ne bi trebalo da se plašimo neposredne demokratije. Bez transnacionalnih mogućnosti za intervenciju odozdo, bez evropskih referenduma o evropskim temama koje mogu da zatalasaju čitavu Evropu, ceo ovaj poduhvat će se srušiti. Zašto ne bismo imali predsednika evropske komisije koga istog dana biraju svi građani Evrope, i koji bi tako prvi put bio evropski u pravom smislu reči?

Možda bi takođe imalo smisla postaviti novu ustavotvornu skupštinu koja bi ovaj put dala demokratski legitimitet drugačijoj Evropi – nazovimo je „Evropskom zajednicom demokratija“ (EZD). To bi bio početak, ali ne i odgovor na evropsku krizu. Moramo razgovarati o Evropi citoyen-a, citizen-a, burgermaatschappi-ja, ciudadano-a, obywatel-a, itd, pa tako i o antagonizmima koji se kriju iza ujedinjujuće formule “Evropa građana”. Jer svaki od ovih ključnih nacionalnih kulturnih koncepata predstavlja drugačiji put ka političkoj savremenosti.

Kako bi evropska demokratija bila moguća bez obespravljivanja nacionalnih parlamenata? Pod pretpostavkom da sprovođenje demokratskih prava obuhvata i zahteva mnoge različite puteve, može li demokratsko snaženje kosmopolitske Evrope biti praćeno jačanjem nacionalnih demokratija u državama članicama?

Odgovor mora glasiti da nova Evropa neće slediti model nemačkog evro-nacionalizma, već da će ona biti nova Evropska zajednica demokratija. A deljenje suverenosti samo će podsticati snagu i demokratiju.

Autor: Urlih Bek, Izvor: The Guardian, 28.11.2011.

Preveo Ivica Pavlović, Izvor: Peščanik.net, 30.11.2011.

SAMI SMO KRIVI ŠTO SMO NA GUBITNIČKOJ STRANI ISTORIJE

Nije politika ako kukate i žalite se da su velike sile zle, nego ako postupate tako da dobijete njihovu podršku za svoje ciljeve. Naši susedi u tome više-manje uspevaju, a mi i dalje kukamo i ljutimo se. Drugim rečima – mi ne razumemo svetsku politiku i ne umemo da pobedimo u toj utakmici. Bez podrške EU, ali i SAD, mi ostajemo na gubitničkoj strani istorije. I to svojom krivicom – kaže Dubravka Stojanović, ugledna istoričarka.

Dobitnica ovogodišnje nagrade za mir „za dalekosežni mirovni angažman, započet ratne 1993. godine” koju joj je dodelio Centar za mir i razvoj demokratije, upozorava da se, kad je u pitanju kandidatura Srbije, „mi i dalje radije grčevito držimo liste pogrešnih prioriteta i od tih grešaka ne odustajemo, što nije znak bogzna kakve pameti”. Bez evropskog okvira mi upadamo u nama omiljeni sistem – čija vlast toga i država, čija država toga i sloboda, kako se govorilo početkom 20. veka – kaže naša poznata istoričarka.

Na nedavnoj tribini o Srbiji i EU, beogradski srednjoškolci su se izjasnili protiv ulaska Srbije u EU uz argument da „EU Srbiji oduzima Kosovo”. Šta je u osnovi takvog stava?

To jeste posledica zbunjenih i zbunjivih poruka naših vlasti, ali takav stav ima i svoje istorijske razloge. Temelji moderne Evrope u mnogo čemu su suprotni dominantnim vrednostima kod nas, a posebno interesima raznih vrsta naših elita. Evropa se zasniva na ideji pravne države, jasnoj podeli vlasti, poštovanju institucija, procedura i zakona, slobodi pojedinca, kompeticiji, slobodnom tržištu. Kod nas je sistem postavljen upravo suprotno – država je partijska; odluke se donose u uskom krugu koji poništava podelu vlasti; sama vlast ruši sopstvene institucije i zakone da bi progurala neki svoj mali, trenutni interes; monopoli ne dozvoljavaju kompeticiju; tržište je blokirano monopolima. Tu leži suština otpora Evropi, jer ona znači suštinsku promenu koja mnogima nije u interesu.

Da li problem Kosova, ali i odnosa sa svim susedima, možemo da rešimo bez EU?

Hajde da se prvo malo nečega setimo: politika Slobodana Miloševića odvela nas je u rat sa najmoćnijim državama, koji smo, logično, izgubili 1999. godine. Sile pobednice uspostavile su, kao i uvek u istoriji, jedan poredak koji samo one mogu da promene.

Da li bi nedobijanje statusa kandidata za EU za vas bilo razočaranje ili, što kažu političari, nije smak sveta?

Za mene to jeste smak sveta zato što bi to pokazalo da mi nismo spremni na promene. Što je još gore, to ne bi bilo prvi put da mi napredak žrtvujemo nekoj fantaziji. Više puta smo u istoriji tako izabrali. Pritom, taj izbor nije iracionalan i lud – za mnoge je to čista korist. Svi se sećaju prelomnog trenutka kad smo odbacili reforme Ante Markovića i bacili se na ratovanje. Ili kad je iz sličnih razloga ubijen Zoran Đinđić!

Donošenje zakona često protiče u atmosferi ucena, laži i prevara. Naročito kad su usvajani zakoni o finansiranju stranaka, blanko ostavkama, restituciji, imovini Vojvodine i rehabilitaciji. Kako to komentarišete?

To je najbolji dokaz koliko je nama Evropa neophodna. Ona bi dala okvir koji bi nam omogućio da se polako, vrlo polako, dovedemo u red. Naša vlast potrošila je najviše energije da prevari i izigra Evropu, da nešto ušićari, da makar malkice podiđe samoj sebi. To je za mene bio poraz i dokaz svega onoga o čemu smo već pričali.

Na inicijativu o „belim listićima”, odnosno o bojkotu postojećih političkih opcija na izborima, stigla su upozorenja da bi to bilo samo rasipanje glasova? Da li podržavate tu inicijativu?

Ne podržavam. Izbori su jedino oruđe koje imamo u uređenom političkom svetu i smatram nedemokratskim zahteve da se to sredstvo ispusti. Ako nema izbora, onda se sukob koji postoji u društvu preliva na ulicu. Naša istorija prepuna je takvih prevrata i oni su nas i doveli dovde gde smo. Najskuplje je stalno počinjati iz početka.

Kod nas i vlast i opozicija stalno pokušavaju da rade nešto mimo pravila i institucija. I stalno koriste radikalna sredstva. Vreme je da odrastemo i da prestanemo stalno da rušimo ono što je tek počelo da se gradi.

Nedavno je izašla vaša knjiga „Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek”. Kako Biblioteka može da ima političku biografiju?

Kod nas sve ima političku biografiju! Radi se o istoriji serije knjiga koja postoji od 1971. godine i na kojoj su se prelomili svi naši lomovi. Iz tih epizoda se vide sve naše vlasti, ali se jasno vidi i zašto su takvi autoritarni poreci bili mogući, odnosno kako su oni počivali na konformizmu, strahu i malograđanštini. A vidi se i da je prostora za otpor uvek bilo, da se moglo, al’ se nije htelo. To je ponovo jedna gorka knjiga o našim elitama.

Izvor: Blic online  04.12.2011.

SAMO SMO KUPOVALI VREME I ODLAGALI REFORME

Naša je tragedija što dugo vučemo neke probleme koje uopšte ne možemo i ne želimo da rešimo. Mi imamo sistemske deficite i samo menjamo način na koji se deficiti zatvaraju. Oni se povremeno zatvaraju haotično, povremeno sa revolucionarnim promenama, povremeno sa novim odnosima sa svetom. Ali trajni deficiti ostaju i oni će ponovo eskalirati svom svojom jačinom. Ovako je prof. dr Miodrag Zec odgovorio na pitanje o tome da li ima leka za “sistemsku” bolest na koju često upozorava u svojim javnim nastupima, a to je da smo društvo sa “sistemskim deficitom”. On smatra da ima mesta optimizmu i da se mnogi naši apsurdi mogu razrešiti, ali da najpre treba sve probleme sagledati, od ekonomskih do političkih, da treba podvući crtu i krenuti u suštinske reforme od kojih decenijama beže sve političke garniture.

Koji su to deficiti koji mogu da eskaliraju?

Prvi je lekcija iz ekonomije, broj jedan: proizvodnja i potrošnja. Srbija i u onoj Jugoslaviji i sada, boluje od bolesti koja se zove proizvodnja je manja od potrošnje. I to na dugi rok ne može da opstane. Drugi strategijski problem koji ima Srbija je to što je nivo domaće akumulacije apsolutno nedovoljan za investicije. Mi smo od šezdesetih godina u problemu sa akumulacijom. Način kreiranja akumulacije i obim su apsolutno nedovoljni da se kreira nivo potrebnih investicija. I to se i sada drastično pokazuje, bez obzira na to što imamo dotok akumulacije kroz doznake iz inostranstva, kroz donacije, kroz investicije. Sve je to nedovoljno. Treća stvar koja trajno postoji i nikada nije zatvorena, a na dugi rok će pokopati srpsku privredu, jeste deficit između uvoza i izvoza. Jer, ako je potrošnja veća od proizvodnje, onda se ona hrani deficitom koji nastaje zbog većeg uvoza. Kontrateža tome je spoljni dug. On kod nas neprekidno postoji. Svi ti strukturni disbalansi su znak da mi imamo probleme koje decenijama ne rešavamo.

To je sve obeshrabrujuće, šta dalje?

Model koji ima takvu sistemsku bolest, pokazuje da je neodrživ odnos između aktivnog i izdržavanog stanovništva. Sledeće što iz toga proizlazi jeste da imamo zaposlene koji su neadekvatno zaposleni. Oni su zaposleni u preraspodeli, a ne u stvaranju proizvoda. Zatim, tu je neravnoteža između penzionera i zaposlenih, pa između zaposlenih u administraciji i onih u realnom sektoru. Sve to na kraju vuče u fundamente društva: neravnoteža između rođenih i umrlih. Masa mladih ljudi je otišla u inostranstvo. Nama je problem ko će ovde da ostane i da plaća poreze. Srbija se ponosi time što je socijalna država, ali Srbija ima najveći raspon između ultrasiromašnih i ultrabogatih. U zemljama u okruženju nema nigde ovakvog raspona. Srbija će se rastočiti na pitanju regionalnih disproporcija koje će biti uzrok dezintegracionih procesa.

Kako Vam izgledaju ova upozorenja koja su došla sa najviših mesta – od šefa države do guvernera – da je ekonomska kriza “pred vratima” i da je nećemo izbeći?

Srbija ima isti sindrom kao i Evropa. Svi traže neke pare, a niko ne želi poreze da plaća. Mi neravnotežu ne možemo da rešimo tako što neko očekuje da mu neko nešto da. Svi problemi su eskalirali i pozdravljam upozorenje predsednika Tadića. To je prvi put da je jedan političar jasno rekao da je „đavo došao po svoje“. Dobro je to što je predsednik Tadić uradio, ali iza toga mora da sledi konkretan odgovor – šta, kako i kuda. To se sada ne vidi, ali dobro, možda će se videti. Jedno društvo može rešavati probleme samo ako spozna da je u problemu.

Šta su radile srpske vlade do sada? Koja je srpska vlada najuspešnija posle 2000.?

Teško je reći koja. Jer je samo pitanje koja se vlada u kom okruženju našla. Đinđićeva vlada je sigurno imala najveći reformski potencijal i najveća očekivanja, ali to je kratko trajalo, tako da je ne možemo oceniti sa stanovišta efekata, jer je tek nešto počela da sondira. Koštuničina vlada je imala najbolji period jer je bila tu u vreme velikog priliva kapitala, dolaska banaka, otvaranja tržnih centara, prodaje Mobtela i ostalog. I on je deficite pokrivao iz priliva, pa se ništa nije videlo. Cvetković je uspeo da se provuče do kraja mandata tako što se zadužio šest milijardi evra. Ono što ćemo mi videti gde jesmo, to je vlada u narednom mandatu. Tada ćemo videti da li smo spremni za reforme ili nismo. Sve što smo do sada radili bilo je kupovanje vremena i odlaganje reformi i pokušaj političkog snalaženja da će nam neko dati neki novac da bi nas pacifikovao. A dobili smo daleko manje nego što smo očekivali.

A imali smo i očekivanja od Evropske unije?

Da, imali smo očekivanja da će ulaskom u Evropsku uniju naša pitanja biti rešena. U tom smislu je cela mantra o Evropi potpuno besmislena. Pa, Evropa funkcioniše kao klub, funkcioniše na razumnim principima, Evropa traži da neko nešto i donese, a ne samo da uzme. Ali, čitav narod vezivati za to da ćeš ulaskom u EU nešto dobiti, to je besmislica. Taj sindrom da ćeš nešto dobiti proističe iz domaćeg političkog sistema. To saopštavanje da će ti neko nešto dati je porazna osobina našeg naroda i tu se mi razlikujemo od ozbiljnih naroda koji uzimaju sudbinu u svoje ruke i kažu: ne, meni ne treba niko ništa da da, ja ću sam da to rešim. A ovde neko smatra da će nešto dobiti ako mu umre baba, da će dobiti stan ili da nešto otme. To na dugi rok ne može da funkcioniše.

Kako razbiti te iluzije?

Narodu mora da se kaže da je sudbina u njihovim rukama i da samo od njihovog rada sve zavisi. Potpuna je iluzija tvrditi da ćete vi, kad se dočepate fondova Evropske unije, nešto dobiti. Došli smo do tragične situacije da smo pali pod protektorat briselskih birokrata koji nisu zainteresovani da se kod nas nešto reši. Jer, kad bi se kod nas rešilo, oni bi morali da idu u Gabon, u Darfur. A ovde im je bolje. Nigde međunarodni predstavnici ne žive bolje nego u Bosni i ovde u Srbiji. Evropska unija, dakle, za nas ima smisla, ali pričati o tome da će nas ona sanirati i rešiti naše probleme je netačna. Pred našom elitom se postavlja pitanje da li će izlaz biti organizovan ili spontan. Tu ćemo se mi definisati u narednom periodu kao društvo koje zaista može da se reformiše ili će nad nama biti sprovedena neka vrsta stečaja. U tom stečaju ćemo proći mnogo lošije nego što bismo mogli proći. I zato ja mislim da je naša elita pred velikim izazovom. Ne može se podilaziti lošim osobinama koje postoje kod svakog naroda.

Ali, mi deset godina imamo ista pitanja koja se postavljaju pred našu političku elitu, a ništa nije rešeno…

Nije rešeno, samo je zatrpano. Umesto temeljnih promena bilo je krečenja fasada i Potemkinovih sela. Nije bilo ključnih promena. Nije došlo do promene smera. Zato je važno da se za jedno društvo postavi paralela. Da se pogleda šta je uradio narod koji je doživeo kalvariju, na primer, Nemci, Jevreji, Japanci. Da vidimo šta je za njih bilo najvažnije. Pa, bilo im je najvažnije da saznaju šta su oni sada i da im njihova elita kaže da se trgnu. Ne, nama je naša elita saopštavala da smo mi tamo gde bi bilo lepo da se nađemo. Mi smo žmurili pred činjenicama. Zato naša kriza nije uvezena. Mi smo u krizi odavno, a ona se samo dramatično povećala.

Kako ćemo onda rešiti osnovne probleme srpske ekonomije?

Problemi srpske ekonomije su strategijski i kratkoročni. Strategijski ne mogu biti rešeni za narednih deset godina, ali mogu početi da se rešavaju. Najveći problem naše privrede je trenutno nelikvidnost.

Kako može da se reši problem nelikvidnosti?

Može da se reši tako što će se podvući crta i reći da ovo društvo počiva na jednostavnom principu: dužnik mora da plati svoj dug. To je lekcija broj jedan iz ekonomije: ne možeš da trošiš ono što nemaš i moraš da platiš ono što duguješ, svoje obaveze. A šta se ovde dešava? Ovde svi uzimaju kredite sa idejom da neće biti vraćeni. Bogatstvo se ovde ne shvata kao nešto što treba stvoriti, već kao nešto što treba preraspodeliti. Na primer, kada se pogleda Amerika, ali ne ova sada koja štampa dolare, nego ona koja je bila simbol snažne ekonomije i bogatstva, tada se znalo da Ameriku čini Ford, koji pravi automobile i Vestinghaus koji pravi atomske centrale. Tako je nastala Amerika kao snažna ekonomija. Nije Amerika nastala na investicionom bankarstvu i Liman bradersu. A kad pomislimo na naše industrijalce, oni su u trgovini, osiguranju, nekretninama. Dakle, oni su u jednoj ideji da je ovo društvo preraspodele i da posle svake revolucije mogu da uzmu resurse koji su bili nečiji, a koje sada mogu da dobiju po nekim transfernim cenama, samo njima dostupnim. I da potom očekuju da će to i dalje prodati. Tragedija naših industrijalaca je što to trenutno nemaju kome da prodaju… Samo onaj ko se orijentisao da nešto pravi, neki konkretan proizvod, on ima neku šansu.

Kada će dugovi stići na naplatu?

Moja poruka ovim ljudima na vlasti je da oni od ovih problema ne mogu uteći. Oni su relativno mladi ljudi i njih će to stići. Broz je na vreme umro. Da on nije umro 1980. godine, kad je eskalirao spoljni dug, jer se Jugoslavija najviše zaduživala između 1970. i 1980. godine, Jugoslavija bi se raspala. Sada imamo potpuno paradoksalnu situaciju. Imamo veličanje Broza koji nas je ostavio u dugovima, a Rumuni su obesili Čaušeskua koji ih je oslobodio dugova. On je video da zemlja, da bi bila nezavisna, mora biti razdužena. I on je razdužio zemlju. To je plaćeno obaranjem standarda i njega su na kraju ubili. A Tita mi kujemo u zvezde… Kod nas su mladi ljudi na vlasti. Ja im želim dug život i njih će to stići. To je dug koji će za naplatu stići već za tri godine.

Kakav je pogled u blisku ekonomsku budućnost? Kakva će biti 2012. godina?

Sledeća godina neće biti problematična jer smo već rezervisali sredstva da možemo da isplatimo deficite. Prodali smo državne obveznice po stopi koja je među najvećima u svetu, a to smo proglasili najvećim uspehom, i rezervisali smo pravo kod MMF-a „za ne daj bože“ i to je dovoljno za izbornu 2012. Problem nastaje 2013. godine, kada dugovi moraju da se vraćaju. A 2013. godine će Evropa biti u težem stanju nego što je sada. Tada će se dotok kredita i kapitala dramatično usporavati, recesija će biti veća i našoj novoj vladi ostaje mnogo veliki problem. Jedino nacije koje imaju proizvođačku moć imaju budućnost. Resursi se iscrpljuju. Jedna od naših zabluda je da male zemlje mogu da žive kao velike zemlje. „Kazino ekonomija“ znači da ti kad dobiješ na ruletu odmah moraš da izađeš napolje. Drugi krug je problem. Mnogi naši biznismeni su uspešno uzeli novac u prvom krugu, ali je problem nastao u drugom krugu kad su investirali novac. Ovde ljudi više vole „kazino ekonomiju“ jer mnogi smatraju da se ništa ne isplati raditi. Pa, kakva je to država u kojoj se ništa ne isplati raditi?!

Zašto se smatra da se ne isplati raditi?

Zato što se monetarna stabilnost finansira zaduživanjem. Da mi nismo pozajmili od MMF-a i da se nismo zadužili milijardu evra, pitanje je koliki bi bio kurs dinara. Ako imate stalni priliv kapitala onda može da se drži sadašnji kurs, ali ako nema priliva onda za nas to može biti loše.

Kada će kurs da eksplodira?

Kada priliv kapitala padne, kada nastupi spoljašna nelikvidnost i kad više ne možemo da kumuliramo dug, odnosno kad budemo morali da vraćamo. To se sada odlaže, ali će jednom morati da dođe na red. Iz toga možemo izaći samo ako počnemo da radimo. Moraju da se obore cene.

Kakva je onda poruka kreatorima ekonomske politike i ovim sadašnjim i onima koji će doći?

Neke bazične stvari u ekonomiji se moraju priznati. Mora da se podvuče crta i da se vidi koji je neto rezultat. Onda se u skladu sa tim mora postupati. Ovde politikantska rešenja na dugi rok ne pomažu. Potrebna su rešenja da se teret krize rasporedi ravnomerno. A za to je neophodno da se uradi reforma fiskalnog sistema. Država koja ima ovako visoko oporezivanje rada, a ovako nisko oporezivanje kapitala ne može da opstane. A pri svemu tome, nema investicija. Koja je to država sa poreskom regresijom da najbogatiji ljudi plaćaju najmanje, a siromašni najviše?! Ovde je pogrešna ekonomska politika dala ljudima mogućnost da formiraju pogrešan imovinski portfolio. Svako naše preduzeće 80 odsto imovine drži imobilisano kao zemljište i zgrade, u očekivanju da će ih prodati. Na tom bilansu stanja ne može se napraviti racionalna privreda. Naše prosečno preduzeće ima pogrešan bilans stanja koji je napravljen na tome što je trebalo da se neko dočepa imovine koju treba da proda nekom drugom, a tog drugog nema. Zato se sve mora redefinisati, na nivou pojedinca, preduzeća i države. Svi moraju da imaju imovinu koja im donosi prihode.

Dakle, probleme treba da reši država?

To državna politika treba da definiše. Stvari će se desiti ili organizovano i planski ili spontano i stihijski. Umesto da planski idemo u rekonstrukciju celog sistema, sve se može raspasti. Ne može da vino uvezeno iz Čilea bude jeftinije nego ovo proizvedeno u Krnjevu. Ne može da bude jeftiniji beli luk koji ovde stiže iz Kine. Mi pričamo o prednostima naše poljoprivrede a srpski seljak je za dvesta godina smislio samo dve vrste sira: tvrdi i meki. A francuski seljak je za to vreme smislio 350 vrsta sira! Moramo da se oslobodimo iluzija.

Kako sve to da rešimo?

Naša slika je sumorna. Mi nemamo proizvodni entitet koji može produkovati robu koja je konkurentna. Mi imamo dve države: jednu staru koju nismo raspustili i jednu novu koja je pravljena prema agendi Evropske unije. Te dve države se sukobljavaju. Ima li smisla da Beograd, koji je bio administrativni centar cele bivše Jugoslavije, sada pola državne administracije smešta u zgrade u zakupu?! Da li je pred nama put da napravimo malu, funkcionalnu državu ili da pravimo glomaznu i nefunkcionalnu.

Dokle može da traje naša “kazino ekonomija”?

Do onog momenta dok se budemo mogli zaduživati. Ali, stvari treba rešiti pre nego što se dogodi slom. Društvo mora imati mogućnost da se strukturno reformiše. I zato mudra društva na vreme preduzimaju mere. Sada je velika borba oko toga ko će snositi veliki teret nelikvidnosti. Da li će to biti kreditni sistem, jer će u tom slučaju teret snositi štediše, ili će doći do pada realne vrednosti imovine. Ta borba traje jer niko ne želi da plaća teret te krize. Niko ne želi da smanji vrednost imovine koja je u jednom trenutku naduvana. Zato i imate situaciju da su najveća javna preduzeća dužnici i da su najbogatiji ljudi u Srbiji dužnici. Drugi problem je što je ovo „kazino“ ekonomija. Ogroman broj ljudi ima firme registrovane na Kipru, na Sejšelima. Posledica je da svoju imovinu mogu da izuzmu iz stečaja. Nekada je bilo da, ako osnivaš banku ili ako imaš jednu jedinu akciju banke, onda moraš garantovati svojom imovinom. Sada više ne, zato i imamo problem.

Kako vidite krizu u evrozoni, u Grčkoj, Italiji, Španiji?

Evrozona zahteva čitavu studiju. Prvo je pitanje koliko je Evropska unija politička a koliko ekonomska tvorevina. Ona je počela kao politička a pokušava da nađe ekonomski racio. Da bi EU opstala ne može biti sa monetarnim suverenitetom bez fiskalnog suvereniteta. Pred EU su samo dva pitanja: ili će ići prema super državi, gde neće biti isto pravo glasa za Nemce i Francuze i za Crnogorce i Srbe, ili će se raspasti. Isto pravo za velike i male postojalo je u Jugoslaviji i te države više nema. Znači, ili super država ili raspad. EU ima strašan problem jer se nalazi u klinču između dva velika sistema – s jedne strane Amerika, s druge Kina. I na Istoku i na Zapadu imaju mnogo operativnije sisteme. Na primer, Amerika ima mnogo funkcionalniji sistem: jedan predsednik, pet-šest ministara, sto senatora i 400 kongresmena. U Kini, praktično, pet-šest ljudi donosi strategijske odluke. A Evropska unija ima hiljade ljudi u administraciji, na raznim nivoima vlasti i neoperativna je.

Kako EU može da se održi?

Može da se održi samo sa strahovito velikom produktivnošću koju ona počinje da gubi. Ona gubi trku sa tehničko-tehnološkim progresom i zato je pred njom veliko pitanje kuda i kako dalje. Da bi dalje parirala Americi, EU je morala da se pomeri na istok i tu su ušli i Bugari i Rumuni i drugi. Ali, oni su se pokazali kao veliki trošak. Jer, političko-ekonomska zajednica je jedna stvar a monetarna nešto sasvim drugo. Ista moneta je mnogo zgodna stvar za običnog čoveka jer ima predstavu o cenama, o platama. Ali, kad se monetarno integriše jedan prostor, u njemu bolje prolazi onaj ko je efikasniji a lošije onaj neefikasan. Liberalizam uvek zagovara onaj ko je produktivniji a ograđivanje zagovara onaj ko nije produktivan.

Kako će se raspetljati kriza u EU?

Na relaciji Grčka – Nemačka – Francuska, osnovno je pitanje ko je finansirao dugove a ko je izvozio robu. I mi da bismo znali kako će se ovo raspetljati, moramo znati čije su banke finansirale dugove i ko je imao koristi od globalnog širenja EU. Sada ispada da su francuske banke više finansirale italijanske i grčke dugove nego neke druge banke. Dakle, pred EU se postavlja ključno pitanje ko je platio tu obećanu budućnost i da li se sve može sanirati. I mislim da je EU preko ove krize došla na jednu trivijalnu stvar koju mi odavno znamo, da možeš trošiti samo ono što imaš. Sve se mora platiti. Dakle, ova kriza javnog duga jeste i kriza socijalne države na neki način, jeste i kriza konkurentnosti.

Kako će se rešiti italijanska i španska kriza?

Iznenađuje me veliki dug Italije. Ne znam kako je on nastao, jer Italija ima proizvodnju. Ne znam kako je nastao toliki javni dug. Ja verujem da će italijanska proizvodnja moći brže da ispliva iz tih problema. Niti je Italija neka socijalna država, niti su prevelike plate i penzije. Ne znam ni kuda je otišao taj novac, Italija nije gradila novu infrastrukturu… Što se tiče Španije, ona ima ogromne resurse. Verujem da ove probleme može da reši. Ne smatram ni da je u Španiji tako velika javna potrošnja kao što je u Grčkoj. U Španiji je već počela redukcija potrošnje, spuštene su cene i nekretnina i robe, znači da je počela da rešava krizu.

Kako je moguće da su te zemlje napravile toliko velike dugove a da niko nije brojao te milijarde i milijarde evra za koje se zadužuju?

Nemoguće je da se to nije znalo, ali se iz raznih interesa prećutkivalo. Oni koji su davali pare imali su interesa da to rade i pokušaće da socijalizuju te gubitke, odnosno da ih plate poreski obveznici. Banke su imale interesa da lažiraju bilanse jer je to jedna virtuelna ekonomija. Finansijski sistem je postao sam sebi svrha. Privatizovani su dobici a socijalizuju se gubici.

Sada više niko ne govori o krizi u Americi, iako ona nije rešena, već o krizi u EU?

Globalna preraspodela svetske moći ide preko svetskog novca. Onaj ko ima pravo da emituje svetski novac, taj je gazda. Dolar je objektivno pod velikim konkurentskim pritiskom evra i zato Amerikanci žele da eliminišu evro kao alternativni supstitut svetskog novca. Jer, pravo Amerike da štampa novac je ogromno pravo.

Izvor: Magazin Biznis, B92.net  23.11.2011.

DA IMAMO ELITU MOŽDA BI NEŠTO I REKLA

Naše društvo se do srži prozlilo od svih silnih frustracija koje vešto podgrevaju naša bedna država kao i naša jadna, izgubljena crkva okorela u „vrednostima“ koje su samo njima i njihovim sledbenicima jasne. Naše školstvo podučava našu decu kako da budu nova generacija frustriranih nacionalista s ruba Evrope, naši „intelektualci“ su i dalje oni zli ali žilavi starci iz SANU i Udruženja književnika, a društvo koje ima takvu državu i takvu crkvu i takvo školstvo, te takve „intelektualce“ i ne može da očekuje mnogo toga dobrog u budućnosti. Čini se, zaista, da ništa u ovom društvu nije usmereno na to da se jednog dana, kao njegovi građani, osetimo bolje, kaže pisac Vladimir Arsenijević.

Zašto su političke elite u Srbiji potrošile previše vremena i ideja na rešavanje kosovskog pitanja i dovele nas pred novu istorijsku raskrsnicu?

Pa zato što igraju neku svoju političku ziher-partiju i ni najmanje ih ne interesuje koliko će to zapravo koštati građane, samo ukoliko oni uspeju u svojoj nameri da izvedu svoju fintu onako kako su zamislili. I Evropa i Kosovo, to je sama suština te njihove „lukave“ finte. Politički sinkretizam uvek skupo košta, a u našem slučaju on je nasleđen kao vreli krompir koji je Milošević, odlazeći u Hag, veselo izručio nespremnim novim vlastima Srbije.

Ipak, činjenica je da su se neke stvari promenile od Miloševićevog vremena?

Sve što se događalo od 2000. godine do danas ukazuje na sušti jad političkih rešenja i odluka naše nove političke klase nekadašnjih opozicionih političara od kojih smo tokom čitavih devedesetih toliko mnogo očekivali. A sve što smo od njih dobili jeste jedna bedna decenija krajnjeg izneveravanja i kidanja svih naših nada i očekivanja. Šokiran sam da naši političari i dalje bez ikakvog vidnog srama izlaze pred građane, kao da to naše potpuno društveno srozavanje nije njihova direktna odgovornost.

Autor: A.Nikolić, Izvor: Blic online 20.11.2011.

NE IGNORIŠITE SIROMAŠNE

Milijarder i dobrotvor Bil Gejts pozvao je vodeće svetske privrede da ne ignorišu najsiromašnije zemlje sveta dok se suočavaju sa dužničkom krizom u Evropi. „Ne želim da na bilo koji način umanjim značaj te krize, ali smatram da, dok se borimo sa njom, treba da imamo u vidu i najsiromašnije zemlje“, izjavio je Gejts, pre nego što je liderima Grupe 20 najrazvijenijih zemalja predao izveštaj o merama za borbu protiv siromaštva. „Podsetiću ljude na značaj borbe protiv siromaštva. Tu se ne radi samo o ekonomiji, već o spašavanju života dece“, rekao je Gejts, čija je fondacija uložila milijarde dolara u razne vidove pomoći širom sveta.

Izveštaj koji je Gejts predao liderima G20, čije zemlje čine 85% svetske ekonomije, predlaže kako oni mogu da pomognu da se ubrza razvoj siromašnih zemalja, kao i njihova integracija u svetsku ekonomiju. Ubrzan razvoj donosi „kako humanitarnu tako i ekonomsku“ dobrobit, dodao je Gejts, ukazujući na ogroman napredak koji su Kina, Indija i Brazil ostvarili tokom poslednjih decenija. Predlozi uključuju uvođenje inovacija, iskorišćavanje privatnih sredstava, uključujući zalihe iz dijaspore i novčane fondove, bolje upravljanje energetskim resursima i efektivno oporezivanje. „Sve to su oblasti koje mogu da budu značajno izmenjene i to bez velikih troškova“, napomenuo je Gejts. On je naglasio da je G20 značajan skup za pokretanje borbe protiv siromaštva jer uključuje i zemlje u razvoju.

Izvor: Tanjug, B92.net  04.11.2011.