ŠTA MOŽEMO NAUČITI OD BRAZILA

Brazil je od Velike Britanije preuzeo 6. mesto po velićini svetske ekonomije, a očekuje se da će do 2015. ekonomski preteći i Francusku. Samo prošle godine u Brazil se slilo najviše dolara u poslednjih pet godina – 65 milijardi i to najviše kroz direktna strana ulaganja. Ali do pre samo desetak godina privreda Brazila bila je poznata po neprekidnoj hiperinflaciji, koja je krajem 80-ih i početkom 90-ih godina bila između 2.000% – 3.000% godišnje. Ova latinoamerička država živela je 30 godina sa prosečnom godišnjom inflacijom od 449%, a onda se 1999. godine sve promenilo. Te 1999. godine Centralna banka Brazila koncentrisala se na inflaciju kao ključnu meru monetarne politike i stabilizacije lokalne valute real. U skladu s promenjenom politikom cilj Centralne banke bio je godišnji rast inflacije od 4,5%, sa ograničenjem na najviše 6,5%. Brazil je do sada bio veoma uspešan u ostajanju u ovom ciljnom rasponu i posle više godina savladavanja inflacije brazilska Centralna banka s pravom je stekla epitet čuvara stabilnosti cena. Tek minule godine Brazil nije ostvario spektakularni privredni rast kao 2010, kada je bio 7,5%, ali i 3% rasta u 2011.godini bio je iznad svetskog proseka. Kuriozitet je ipak da sa 3% rasta BDP-a Brazil nije bio lider među državama Latinske Amerike – primat su preoteli Čile sa rastom BDP-a od 4% i Kolumbija i Peru sa 5% privrednog rasta. Inače, brazilska privreda stvorila je prošle godine bruto proizvod vredan 2,44 biliona dolara.

Brazilski trgovinski višak u razmeni sa svetom porastao je u 2011. godini 47,8% u poređenju s prethodnom godinom i iznosi skoro 30 milijardi dolara (to je najviši nivo od 2007. godine). Rekorde beleže i izvoz i uvoz. Prošle godine Brazil je izvezao robe za 256 milijardi dolara (rast 26,8%), a uvoz je dostigao 225 milijardi dolara (rast 25,7%). Ovakav spoljnotrgovinski bilans Brazil je postigao zahvaljujući visokim cenama na svetskom tržištu i snažnoj potražnji za njegovim glavnom robom – sojom i gvozdenom rudom. Najveći izvoz privreda Brazila ostvarila je na tržištu Kine, a zatim SAD i Argentine. Cela država postala je veliko gradilište, Vlada je pokrenula javne radove i pomaže izgradnju stanova za porodice s malim prihodima, a za veliko fudbalsko takmičenje, osim sportskih objekata, pripremaju se saobraćajni i smeštajni objekti. Angažovana je i građevinska industrija iz susednih država, ali građevinarstvo i dalje vapi za radnom snagom. Prošle godine otvoreno je 2,3 miliona radnih mesta pa je nezaposlenost pala na istorijski minimum – stopa nezaposlenosti iznosi 6%, što je najniži procenat od 2002. godine.

U novim okolnostima, međutim, taj višegodišnji cilj postaje – diskutabilan. Centralna banka je to osetila i u avgustu prošle godine iznenadila je ulagače obaranjem referentne kamatne stope. Takvu odluku nije mogao da predvidi nijedan od analitičara kuće Blumberg, inače poznate po preciznim predviđanjima. Prvi put se dogodilo da je kamatna stopa smanjena i pre nego što je inflacija počela ozbiljno da popušta. Posle avgustovskog “šoka”, Centralna banka je još dva puta snizila referentnu kamatnu stopu uz saglasnost svih članova centralne banke. Kamatna stopa trenutno iznosi 11%, ali je i dalje najviša među državama Grupe 20 najvećih svetskih ekonomija. Inflacija je prvi put u poslednjih osam godina premašila granicu i završila na 6,55%. Dopuštanje inflaciji da raste više od plana i novo oporezivanje stranih investicija pokazalo se kao loše rešenje na drugoj strani – uticalo je na kretanje brazilskog berzanskog indeksa BOVESPA. Taj indeks je u 2011. godini pao 18,1%, što je ujedno i najveći zabeleženi pad posle 2008. godine, kada je zabeležen pad od 41%. Inače, prosečni dnevni obrt na brazilskoj Berzi je 6,5 milijardi američkih dolara. Prvi dani 2012. godine uneli su optimizam na Berzu. On počiva na očekivanjima niže inflacije u 2012. godini u Brazilu i očekivanom rastu na globalnim tržištima. Ovakvi ekonomski rezultati stvorili su od Brazila obećanu zemlju u koju hrli radna snaga iz mnogih krajeva sveta. Od januara do novembra prošle godine broj stranih državljana koji legalno žive u Brazilu popeo se sa 962.000 na oko dva miliona ljudi.

Od države koja je nekada bila izvoznik, pre svega, sirovina (gvozdena ruda, soja, šećer, kafa i drvo), Brazil je u poslednjih nekoliko godina postao veliki izvoznik tehnoloških proizvoda kao što su automobili, vojni i civilni avioni (Embraer) i naftni derivati (Petrobras). Čak 80% ekonomije zasniva se na domaćoj potrošnji, pre svega na potrošnji novoformirane srednje klase koja je narasla na 45 miliona ljudi. Vlada Dilme Rusef, međutim, ne spava na lovorikama. Iako je statistika impresivna, a ekonomija pretiče evropske, u Brazilu i dalje više od 11 miliona ljudi živi u favelama (siromašnim naseljima), a premijerki, njenom ministarskom kabinetu i Centralnoj banci jasno je da Brazilu treba bar 20 godina da građanima obezbede evropski životni standard.

Izvor: Novi magazine, B92.net, 21.01.2012.

PROROK ERE ZLA

,,Sada sam na strani anđela i to nije laka uloga. Stvarno mislim da je važno za sve nas, za čovečanstvo, za menadžere hedž fondova i druge ljude da naša civilizacija preživi,, upozorio je u Davosu Džorž Soroš, legendarni berzanski investitor i jedan od vodećih globalnih filantropa modernog vremena. Samo neki dan ranije, Soroš je prognozirao da Evropa, zbog neizvesne dužničke krize, klizi u haos i sukobe, dok Ameriku čekaju plima uličnih sukoba, klasni rat i brutalno gušenje nemira. ,,Svet ulazi u jedan od najopasnijih perioda u modernoj istoriji: razdoblje zla. Ovako tešku i ozbiljnu situaciju još nisam video u svojoj karijeri,, opisao je finansijski maher koji je 1947.godine iz rodne Mađarske prešao na Zapad, gde se izborio za status jednog od najuticajnijih berzanskih šekulanata današnjice. Lukava igra velikih uloga (u samo jednom danu 1992.godine, oborio je vrednost britanske funte za petinu, a 1997.godine, zaljuljao je tajlandski baht) ipak nije bila prva životna vokacija Džordža Soroša. Prebeg iz komunističkog dela Evrope, svoju životnu filozofiju utemeljio je na prestižnoj Londonskoj školi za ekonomiju (1947-1952), u kružoku ser Karla Popera, zagovornika teorije ,,otvorenog društva,, Anrija Bergstona.

Poperova knjiga ,,Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji,, imala je presudan uticaj na Soroša. Ideal demokratskog otvorenog društva u kome je vlast odgovorna i tolerantna a građani pitani saigrači u uređivanju društvenih odnosa i institucija, Soroš je u jeku hladnog rata poneo u novi život preko Atlantika,,. ,,Izgubio sam se u filozofskim apstrakcijama, odlučio sam da to batalim i posvetim se pravljenju para,, opisao je svoje opredeljenje Soroš mnogo kasnije. Putujući prodavac jeftinih torbi i suvenira, Soroš se brzo zaposlio u banci mađarskih iseljenika Singer i Fridlender, da bi na Volstrit prešao već 1956.godine. Svet velikog novca više nije napuštao, stekavši kasnije poverenje nekih od najuglednijih finansijera, među njima i porodice Rotšild. Sa 12 miliona dolara kapitala investitora, Soroš je 1973.godine osnovao hedž fond, koji je u to doba najliberalnijeg kapitalizma 20.veka stekao imovinu od oko 27 milijardi dolara. ,,Kada sam zaradio više nego što je meni i mojoj porodici bilo neophodno, usredsredio sam se na dobrotvorni rad,, otkriva Soroš u zvaničnoj biografiji. Iza neuspelog pokušaja u Južnoj Africi, Soroš se zdušno okrenuo temeljnom podsticanju ,,otvorenog društva,, u Evropi i mnogim drugim delovima sveta, usmerivši za to više od sedam milijardi dolara.

Elitni protagonista liberalnog kapitalizma danas smatra da je višedecenijsko apsolutno poverenje razvijenog sveta u razum finansijskih tržišta bilo sudbonosna greška. ,,Ja sam izdajnik svoje klase. Smatram da su razlike u prihodima isuviše široke i treba ih suzbiti,, poručio je ,,investitor nad investitorima,,.

Autor: Tanja Vujić, Izvor: Politika online, 29.01.2012.

PORTRET INDIVIDUALCA

Svi bi se drugi na njegovom mestu radovali, samo se on brinuo da li je primanjem najprestižnije književne nagrade, možda, izdao sebe!? Čovek apsolutne jednostavnosti – kako je Slobodana Tišmu, ovogodišnjeg laureata NIN-ove nagrade za književnost, okarakterisao njegov dugogodišnji prijatelj Dimitrije Boarov – odjednom se našao u buci od koje je decenijama uspešno bežao. Našao se u književnom establišmentu od koga mu se dizala kosa na glavi, licem u lice sa svetom kulturtregera, koji ga nikad nisu voleli. A nije im mio jer ih svojim postojanjem podseća da se može biti svoj, makar i po cenu krajnjeg siromaštva.

Nervirao ih je jer je bio otporan na kompromise i bilo kakvu vrstu potkupljivosti. Tišma je čovek bez godine famoznog radnog staža, a posao nije odbijao zato što je bio lenj i što mu se nije radilo. On je samo tražio način da radi samo ono što on želi! “To je bio njegov odnos prema pitanju slobode”, reći će Boarov, koji je godinama bezuspešno nagovarao svog prijatelja da prihvati neku sinekuru. Znao je da biti slobodan podrazumeva visoku cenu i odlučio je da pošteno plati – što samoizgnanstvom na marginu, što odsustvom primamljivog komfora koje bi manje gadljivi na slavu i novac, da im je bilo njegovog talenta, oberučke prihvatili.

I zato je onomad, kad se sva silina varljive slave i pažnje takozvane javnosti sručila na njega, ustuknuo u čudu i poručio: “Prestaću da pišem!” I samo oni koji ga dobro poznaju znaju da u toj njegovoj “pretnji” nema poze niti, ne daj bože, kakvog marketinga! Niti Tišma najavom književnog suicida preti nama – on samo pokušava da izravna račun sa samim sobom i da se samokazni zbog izlaska u susret sujeti, čemu je tako dugo odolevao. Jer sve ovo on iskreno doživljava kao izdaju sopstvenog zaveta iz mladosti da zauvek bude sa strane i izdaju ljudi koji su se zaklinjali u njega kao takvog. Za njega je margina prirodni ambijent, dok se u vrtlozima mejnstrima ne oseća dobro.

“Prešao sam put od marginalca do nekakvog priznatog pisca i normalno je da se javi sukob. Uspeo sam to da postignem, ali se bojim da sam izneverio svoj stav!”, reći će u nekom od intervjua koje je ovih dana prisiljen da daje. Čovek tihe harizme našao se u žiži javnosti, svestan da lovor kojim ga sada kite istovremeno skida oreol udobne anonimnosti. I odakle je bez zadrške mogao da poruči da malo mari kako će ga neko videti. “Ja se lično smatram nedovoljno talentovanim umetnikom, piscem. To što pišem je trećerazredna književnost, ovo kažem bez trunke lažne skromnosti, to zaista mislim. Jedna ugledna književna kritičarka je definisala ‘sivi pojas novosadske proze’ – e, tu ja spadam. Dakle ništa značajno. Ali meni i nije stalo da nešto predstavljam u svetu književnosti, šta će mi to. Interesuje me samo doživljaj, a on je veći što sam manji i beznačajniji. Anonimnost je inspirativna”, rekao je Maji Solar za književni časopis “Polja”.

Ipak, uprkos dobrovoljnom samoizgnanstvu, Slobodan Tišma sve ove godine nije bio nepoznat, barem ne onom uskom krugu posvećenika apsolutne umetnosti kojima je ovaj “konzervativni avangardista”, kako sam sebe samo naizgled oksimoronski definiše, bio dokaz da se umetnost može živeti do kraja i bez kompromisa. Bilo da je u pitanju konceptualna poezija, koja je jedno vreme bila njegov izraz, bilo da se radi o muzici, gde se pronalazio i kao autor i kao pasionirani slušalac, ili pak o prozi…

A taj prelaz iz suptilnijih načina izražavanja u surovost proze sam vidi na zanimljiv način: “Nije to skok, to je pad sa male visine. Izgubio sam refleks, brzinu misli. Nekad je inspiracija dolazila sama, iznenada, a danas je ‘sestra svakodnevnog rada’ (Bodler). Znači, moram ja to loviti, a nekada je to lovilo mene… Ali sve je pomešano i teško je to razdvojiti. Ja pišem pesničku prozu…!”

I sam život ovog stvaraoca kretao se od izleta u hipi komune do zatvaranja u njegove “bernardijeve sobe”, u kojima se moglo poludeti od beskrajnog slušanja Vagnera. U muzici se i sam okušao kao frontmen “La strade”, kultne novosadske grupe s kraja sedamdesetih, koja kasnije menja ime u “Luna”. Kad se “Luna” raspala, on obnavlja “La stradu”, koja izdaje jedan album. Posle desetogodišnjeg izleta u muziku, vraća se književnosti, a rezultat su knjige poezije “Marinizmi” i “Vrt kao to” i zbirka priča “Urvidek”. Zapaženi su njegovi dnevnički zapisi koje je pod nazivom “Blues Diary” objavljivao po književnim časopisima. Pre dve godine objaviće prvi prilično zapažen roman “Quattro stagioni”, za koji je dobio nagradu “Biljana Jovanović”, da bi se prošle godine u izdanju Kulturnog centra Novog Sada pojavio roman “Bernardijeva soba”, za koji je, gotovo jednoglasnom odlukom žirija, dobio ovogodišnju NIN-ovu nagradu.

I za sve to vreme iznad stvaralaštva Slobodana Tišme vijorila se rezignacija “kao transparent preko celog neba!”, a sada kao da ga je snašao naslov jedne od njegovih pesama “Došla su tako neka vremena…” Hoće li se ovaj samosvojni umetnik u njima snaći ili će još jednom uspeti da utekne u bezbednu tišinu anonimnosti i margine?

Slobodan Tišma je rođen 1946. u Staroj Pazovi, studirao je književnost u Beogradu i Novom Sadu, bio je urednik književnih časopisa i tribina i povremeno saradnik u emisijama iz kulture na novosadskoj televiziji. Živi u Novom Sadu, oženjen je pesnikinjom Jasnom Manjulov, sa kojom ima sina Filipa.

Autor: Ranko Pivljanin, Izvor: Blic online, 21.01.2012.

FANTOMI BEZ PEČATA

Poslednjih dana se, povodom smene Sretena Ugričića, a zbog njegovog potpisivanja peticije Foruma pisaca, javnosti nameće utisak da je Forum neka fantomska, nepostojeća organizacija, koja se iznenada pojavila i koja, pošto nema kancelariju, nema faks, nema predsednika i nema pečat, praktično uopšte ne postoji. Kao jedan od četiri osnivača Foruma pisaca 1998. godine, želela bih da pojasnim o kakvim se fantomima radi.

Forum je nastao kao neformalna organizacija pisaca okupljenih oko nekoliko zajedničkih ideja, čija suština nije bila samo protivljenje Miloševićevom režimu, već i neprihvatanje koncepta i načina organizovanja svih do tada postojećih udruženja književnika. Kada smo se okupljali, postavili smo sebi nekoliko uslova – da naša organizacija nema predsednika i predsedništvo, da naši članovi ne mogu biti članovi Udruženja književnika Srbije i da sve odluke donosimo konsenzusom. Sa takvim statutom, i članstvom proširenim na dvadesetak ljudi, pokušali smo da se registrujemo 1999. godine, i bili odbijeni iz više formalno-pravnih razloga, od kojih je jedan od važnijih bio taj da smo organizacija bez predsednika, sedišta, pečata i faksa.

A smisao našeg organizovanja je bio upravo taj – da ne postoji hijerarhija, da smo okupljeni oko ideje, a ne oko kancelarijskog materijala, da finansijsku pomoć koju smo skupljali kod nevladinih organizacija ne trošimo na samoorganizovanje, već na konkretne akcije, da posedovanje kancelarije koja smrdi na fritezu ne daje legitimitet udruženju.

Zato smo odlučili da više ni ne pokušavamo da se registrujemo i da aktivnost usmerimo na izdavačku delatnost (urednik edicije Forum pisaca Milan Đorđević uspeo je da izda desetak knjiga i da ih lično, u cegerima, distribuira po knjižarama), pokretanje peticija za zaštitu ugroženih pisaca (od uhapšenog aforističara Bapsija, do osuđene pesnikinje Flore Brovine), skretanje pažnje javnosti na progon pisaca u Miloševićevoj Srbiji, i to pisaca svih nacionalnosti (akcija bilborda po Beogradu u leto 2000. godine: Da li znate ko su ovi ljudi?).

Bili smo jedina esnafska organizacija koja je pritiskala tada novu, demokratski izabranu vlast i predsednika Vojislava Koštunicu da abolira političke zatvorenike albanske nacionalnosti, među njima pre svega pesnikinju Brovinu, koja je u vreme prelazne vlade i Koštuničine tesne saradnje sa Radetom Markovićem, dakle i nakon petooktobarskih promena, i dalje bila u zatvoru. Takođe smo baš mi, Forum pisaca, sponzorisali prvi singl “Divljina” Beogradskog sindikata, tada alternativnog mladog benda, što danas zvuči kao bizarna anegdota.

Jer, Forum je zastupao ideju demistifikacije same vokacije pisca: insistirali smo na konceptu “writer”, a ne “author”, dakle pisac je i kritičar i publicista i slam i rap pesnik, a ne samo poeta što sa brda gleda grad. Ukratko: Lenon, a ne Matija.

Nakon temeljnih političkih promena u zemlji, Forum je jedno vreme sasvim smanjio aktivnosti. I dalje je postojala izdavačka delatnost i ad hoc okupljanje oko neke konkretne akcije – uglavnom peticija, uvek i uvek za zaštitu prava na slobodu reči. Pre godinu dana, deo starih članova (ja nisam bila među njima), sa jednom velikom grupom novih, ponovo je pokrenuo Forum i njegove aktivnosti, i dalje sa istim osnovnim principima organizovanja – nema predsednika, nema kancelariju, nema pečat i nema formalno članstvo.

Forum je i dalje odbijao sovjetski model organizovanja pisaca, po kojem je za prijem neophodna molba i gužvanje kape u predsoblju – kao anahron, a i jadan, ali je zato isključivost članstva otpala kao uslov. Članovi Foruma su oni ljudi koji dele zajedničke ideje, ali danas mogu biti istovremeno i članovi čega god hoće, pa i UKS-a ili Srpskog književnog društva (koje je nastalo u međuvremenu), organizacija koje, baš kao ni srpski PEN, nisu zaštitile Sretena Ugričića od političkog progona, niti su našle da je važno da na bilo koji način reaguju, da se uopšte oglase povodom ovog slučaja.

Forum danas, dakle, čine drugi ljudi, ali je ostalo ono što je, po mom mišljenju, ipak najvažnije – Forum je primer organizovanja pisaca intelektualaca koji ne prihvataju kripto-partijski model UKS-a i osuđuju ulogu ozloglašene organizacije iz Francuske 7 u najmračnijim događajima našeg društva, njenu intelektualnu i esnafsku podrsku (sa sve pečatom i fotokopir-mašinom) pre svega memorandumu SANU, a zatim i svakom drugom nacionalističkom konceptu pogubnom za čitavo društvo. Forum okuplja ljude koji smatraju da je pisac neko ko je odgovoran za poetsku istinu, pisac ima potpunu slobodu govora, pisac ne sme biti progonjen zbog verbalnog delikta, pisac može biti glup, pisac ne mora biti u pravu, ali pisac ne sme da strada zbog izgovorene i napisane reči.

Istina je: u ovakvom društvu, to i zvuči totalno fantomski.

Autor: Biljana Srbljanović, Izvor: Peščanik.net, 24.01.2012.

SLUČAJ SRETENA UGRIČIĆA

Slučaj Sretena Ugričića je veliki. Granica je pređena. Izbačen je iz službe čovek velikih kvaliteta i velikih rezultata, filozof, pisac, intelektualac i upravnik Narodne biblioteke Srbije. Čovek koji je radeći svoj posao unapredio jednu važnu nacionalnu instituciju do evropskog i preko evropskog nivoa. Ugričića je na mesto upravnika postavio Zoran Đinđić, očigledno ne po partijskoj liniji (kako na žalost misli Olja Bećković u emisiji Utisak nedelje, u kojoj je pokazala da ništa nije razumela), nego po onoj po kojoj bi svi upravnici trebalo da rade: kreativno i pedantno unapređujući instituciju za koju su zaduženje prihvatili. Više je od simbolike to da takvog čoveka trpa u zatvor i izbacuje iz službe Ivica Dačić. Portparol i desna ruka Slobodana Miloševića. Ali to je samo simbolika, ili putokaz, kako da razumemo stvarnost. A ona je mnogo gora, zato što se sa Sretenom Ugričićem nije obračunao simbol bivšeg režima, nego stvarni vođa današnje Srbije, Boris Tadić. On se obračunao i sa Đinđićem i sa Sretenom Ugičićem. Ne znam da li je svestan da je time prešao onu granicu koju nije smeo da pređe. To će ga koštati. Objavio je rat društvu. Ono nema kud nego da mu uzvrati borbom, za koju smo verovali da je završena padom zločinačkog režima Slobodana Miloševića. E, ta granica je pređena, da to ustanovimo, kao početnu dijagnozu. Neće mu proći Sreten Ugričić. I makar koliko se Borisu Tadiću čini da je bitku već dobio, ona se jednostavno ne može dobiti. Što više takvih bitaka vodi, to mu je kraj bliži.

Jer kad se društvo pokrene, ono će koristiti ne samo bele listiće, nego i mnogo jača sredstva. U pitanju su stare muke ovog društva. Generacije su stradale u toj borbi – za slobodnu reč. A eto, opet se pojavio vladar koji bi da bude vrhovni arbitar. Ako mu ovo odćutimo, i pustimo Borisu Tadiću da mu prođe izbacivanje iz službe jednog od najboljih ljudi koje Srbija ima, onda su svi naši životi ugroženi. Neka se ne zavarava da je ta Srbija pokopana i pobeđena. To što on hoće prosto ne može. I on to zna, ali da ga ipak podsetim. Ne možemo ga pustiti, jer je sledeće pitanje – ko će sutra doći na red.

Slučaj Sretena Ugričića mi je postao jasan tek pošto sam čula šta je on imao da kaže. Zaista se nije razumelo u čemu je problem, a još manje zašto je on smenjen i ko ga je smenio. U ovom sukobu leži suštinska stvar: radi se o dva potpuno različita pogleda na svet. Za jedan ne postoji istina koja je unapred data, jer se takav svet davno raspao. On je postojao onda kada je u društvenim stvarima, u svetu ljudi, postojao jedan i apsolutni interpretator istine. A zna se ko to može biti. Takav interpretator može biti samo bog. Srednjevekovni, božiji poredak se raspao i povukao u crkve i manastire. Od tada, u društvenim stvarima nije više glavno pitanje – šta je istina, nego ko odlučuje, kako se odlučuje i šta su posledice donetih odluka. Pa ipak, drugi pogled na svet – zatvoren za interpretaciju – ne odustaje, nego uvek iznova oblači božiju odeždu. U liku lične vladavine, koja nema više nikakav legitimitet, ti nebeski vladari ne uspevaju ništa da urade u ovostranom, u našem svetu, nego ga neštedimice i neodgovorno uništavaju, ostavljajući ga u ruševinama, i to ne samo onim materijalnim, nimalo nevažnim, nego idu i preko toga: ubiti i svaku mogućnost života bez njihove “božije” vladavine, pa i sećanje da možemo bolje. Sreten Ugričić ne prihvata taj zatvoreni svet. On u svojim radovima traži otvoreni horizont interpretacije. Traži odgovornost za posledice i ne prihvata vlast nad uverenjima, kritikujući ono nemoguće, na čemu se zasniva porobljavajuća ideologija srpstva. Baš tako, i sve veoma jasno.

Ja sam tako razumela pogled na svet Sretena Ugričića. Onaj koji je rešio da naš mozak i zdrav razum okupira već poznatim sredstvima zatvaranja alternativa, nije se slučajno nameračio da mu čista meta, a naizgled i iz čistog mira, postane Sreten Ugričić. On je nepogrešivo detektovan. To se vidi i po tome što se svi ti silni novinari koji se ponašaju kao policijski istražitelji, prave da ne znaju o čemu je reč. Njima nije ubedljiva odbrana koju je u svoje ime izrekao Sreten Ugričić. Oni uglas viču – a šta piše a šta piše. A Sreten Ugričić smatra da on prvo treba da pročita šta piše da bi to znao, i ne pristaje da mu neko ponudi već interpretirani tekst. I to je sve što hoće. On insistira na tome da je potpis na peticiju stavio zato što je tekst Nikolaidisa morao biti prvo objavljen u celini, dakle pre hajke, tj. pre nego što je doneta odluka o tome šta u tom tekstu piše. Prvo nam dozvoli da pročitamo sami tekst, svako za sebe, pre nego što vlast pokrene kampanju okupacije mozga, čije važenje ne prolazi, jer traje već 600 godina. Sreten Ugričić je digao glas protiv toga da se “istina” nameće kao gotova stvar, samo zato što neko ima moć interpretacije, pa može i da otvori medijsku hajku protiv potpisivača peticije koja je upravo to tražila – slobodu interpretacije. To je metodski bitno, jer kao na dlanu pokazuje u kom svetu mi živimo. Pošto je istina prethodno monopolizovana, kao da sam bog u našim stvarima odlučuje, onda je ispalo da je Sreten Ugričić smenjen zato što podržava terorizam, i to terorizam koji dolazi iz neprijateljske države Crne Gore, i to ne kao običan čovek, već kao državni funkcioner! U slučaju Sretena Ugričića onda nemamo posla samo s nekim generalno terorističkim opredeljenjem, nego sa opredeljenjem za konkretni akt terorizma protiv njegove države i njenih najviših funkcionera, koji je trebalo da budu likvidirani u konkretnom, planiranom atentatu. A ti isti, za čiju se likvidaciju založio, postavili su ga na državnu funkciju (a nisu oni nego Đinđić), pa šta onda hoće, mora ekspresno mutna Marica da ga odnese, sve dok kao “srpski funkcioner” ne nauči srpsku teoriju vladanja.

A nije sva priča ni u tome, ima još jedna, ona pozadinska, koja je prećutana, i o kojoj ne sme da se govori. Sav taj pozadinski mulj mora da plati Sreten Ugričić. Mora da plati ceh izmišljenog atentata na srpsko rukovodstvo i pokrije infantilne fantazije službe bezbednosti, na čije se budalaštine oslanja Tadić u izbornoj kampanji. Apsurd je nad apsurdima da se nepostojeći, izmišljeni atentat brani teroristima kojih u onoj sportskoj sali u Banja Luci nije bilo, nego su identifikovani kao potpisnici jedne peticije za slobodu mišljenja. Pošto peticije po pravilu potpisuju nekakvi slobodni umetnici, onda su se iskalili na Sretenu Ugričiću, da on plati za njihove zloupotrebe državne službe u najniže politikantske svrhe. Pri tom se koristi vlada, takođe nepostojeća i zloupotrebljena institucija, koja se “sastaje” na fantomskim telefonskim sednicama, a da ni narod ni političari ne pitaju kako je to moguće i ko vodi takvu vladu, bez živih ljudi, nego rade samo žice. Ova afera prikriva glavnog okupatora. Jer se ni ovog puta nije postavilo pitanje ko u stvari odlučuje i kako se u Srbiji donose odluke, da li su one legalne, ako ih ne vrši vlada, nego predsednik republike. U onoj sinoćnoj emisiji rekoše da se ne pravimo ludi da je Dačić doneo odluku o Ugričiću, jer svi znamo da je odluku o izbacivanju iz službe doneo Tadić. To kažu, ali se ne pitaju u čemu je onda krivica Ugričića, ako u Srbiji postoji jedna sve okrutnija lična vlast, koja gazi ustav i progoni ljude krijući se iza vlade i iza svih institucija – predsednik republike, imenom i prezimenom. I kako to da se u takvim poslovima kao što je uzurpacija vlasti, on s Miloševićevim kadrovima najbolje razume.

Autor: Vesna Pešić, Izvor: Peščanik.net, 23.01.2012.

 

ODSUSTVO KAJANJA – SAVESTI I PRAVDE

Ovde je reč o odsustvu kajanja. Kad kažem ovde, mislim na Srbiju. Kako je moguće da nismo ophrvani kajanjem. Kako je moguće da nas nije sramota. Trebalo bi da odavno osećamo kako nikada sebi nećemo oprostiti i da onda molimo za oproštaj. Umesto toga mi se pravimo kao da je sve u redu, umesto toga mi ćutimo. Ovde je reč o odsustvu savesti. Savesti i pravde. A savest i pravednost su funkcije poretka. Ako je poredak tako ustrojen da savest i pravednost u njemu imaju svrhu i služe na dobrobit svih pripadnika zajednice, onda će savest i pravednost biti stvarni i delotvorni, kako na kolektivnom, tako i na ličnom nivou. Ako pak u zajednici vlada poredak koji se zasniva na iluziji bezuslovne nevinosti i lažnog obećanja da je briga o posledicama naših uverenja i postupanja suvišna i unapred opravdana samim našim pripadanjem baš toj zajednici, onda niti savest niti pravednost u takvoj zajednici, u takvom poretku, nemaju funkciju i stoga odumiru i najzad, netragom nestaju. Srbija je još uvek, nažalost, društvo i kultura kontrole uverenja, a još uvek nažalost ne društvo i kultura kontrole posledica uverenja. U tom smislu, ništa se nije promenilo mučnom konverzijom iz neuspešnog socijalizma u neuspešni kapitalizam.

Što se tiče 2012. i stanja, najopštije govoreći, Srbija je razoreno društvo, kažu sociolozi, pod dejstvom događaja i procesa iz devedesetih godina prošlog veka. Srbija je, takođe kažu, neegalitarno društvo, krajnje klasne izdiferenciranosti i nepomirljivosti između uskog sloja elite i većine siromašnih, potčinjenih građana, bez perspektive. Srbija, kažu, ne veruje svojim političkim liderima. Srbija ne veruje sebi. Šta je naša aktuelna dijagnoza? Mladi su ili radikalni nacionalisti ili gledaju kako da odu odavde i tako će biti do daljnjeg, do samog smaka sveta najavljenog za 21. decembar ove godine. Depresija, ogorčenje i frustracija su sve prisutniji. Imamo na delu krivo srastanje postđinđićeve Srbije, postmiloševićeve Srbije i Miloševićeve Srbije. Dominantno osećanje beznadežnosti, bezvoljnosti, osećanje da Srbija nije republika nego ćorsokak. Savremena Srbija nije niti savremena, niti Srbija. Nije Srbija zbog spornog Ustava i zbog spornih granica. Posle pada Miloševića, nije bilo ustavotvorne skupštine. Nije bilo lustracije ni otvaranja dosijea represivnog aparata. A nije savremena zbog strateškog i operativnog raskoraka sa vremenom i svetom XXI veka. Tranzicija je obavljena eksplicitnim ratnim nasiljem spolja i inplicitnim ratnim nasiljem unutra, i to iz fašizma u antikomunizam. Ali komunizma nije nestalo, nego je sa antikomunizmom nestalo antifašizma. Iz samoupravnog socijalizma, stigli smo u samoupravni nacionalizam. Sami smo ga izabrali, niko nam ga nije nametnuo. Iz samoupravne deakumulacije kapitala, stigli smo u divlju akumulaciju kapitala, u rijaliti šou etno-klero-nacionalističkog kapitalizma. Iz jednopartijske diktature, stigli smo u višepartijsku diktaturu, iz ateizma stigli smo u bezbožnost.

Ima li išta što nas odlikuje i diferencira u odnosu na okruženje, na region. Samo jedno – poraz. Novonastajuće nacije oko nas veruju da su iz ratova tokom raspada SFRJ izašli kao pobednici. Srbija to ne veruje, ali presudno je da ne veruje ni u poraz. Srbija do danas nije prihvatila poraz. Glavna i utemeljujuća sila koja odlučujuće određuje stanje stvari, aktivnosti odnosa institucija, pisanih i nepisanih normi, jeste poricanje poraza. Naš je poraz bio vojni, politički, ekonomski, između ostalog, ali najgori i najveći od svih naših poraza bio je i jeste onaj moralni. Zaglavljeni smo u poricanju poraza i odatle ni makac. Jedino to je bitno. Jedino to je živo, žilavo i bezuslovno. Sve drugo može i ne mora, ali poricanje poraza mora opstati kao centralni tabu. Zbog toga nema pomaka ni u pravosuđu, ni u ekonomiji, ni u prosveti, ni u kulturi, ni u čemu. Umesto produktivne politike, imamo politiku poricanja poraza. Umesto produktivne ekonomije, imamo ekonomiju poricanja poraza. Umesto produktivne kulture i prosvete, imamo kulturu i prosvetu poricanja poraza. Umesto produktivne diplomatije, imamo diplomatiju poricanja poraza. Umesto produktivnog pravosuđa, imamo pravosuđe poricanja poraza i tako dalje. Zašto je konsenzus poraza večan i nedodirljiv. Zato što bi iskreno prizivanje poraza nametnulo ispitivanje uzroka i ispitivanje odgovornosti. I to ne pojedinačne, lične odgovornosti, nego ispitivanje i osvetljavanje odgovornosti ideja i institucija koje su uspostavile uslove i sprovele akcije koje su dovele do poraza i sramote.

Lako je pustiti niz vodu nekoliko potrošenih ličnosti, potrošenih imena. Iako i za to treba po više godina. Nemoguće je, pak, dovesti u pitanje legitimacijsku osnovu ondašnjeg poretka, zato što postoji veliki rizik da je to ista legitimacijska osnova sadašnjeg poretka. Aktuelni poredak nije ponudio i nije uspostavio ništa bitno pametnije ni civilizovanije od etno-klero-nacionalističkog kapitalizma. Imena su sada druga, protokol, dekor, etikecija izgledaju pristojnije i umivenije. Retorika zvuči korektno, ali glavno i dalje ne sme biti raskrinkano kao pogrešno. Jer glavno je opstalo kao glavno, od balvana na Plitvicama 1991. do balvana na severu Kosova ove godine.

Ponuđena su u afektu, na sve ovo, tri pogrešna odgovora. Poništiti listić, zaokružiti NOPO, to je neka lista nove stranke koja se zove Nijedan od ponuđenih odgovora, i apstinirati. Eto, ipak nisam mogao da se ne osvrnem na predstojeće izbore, na kojima većini izgleda da nemaju šta da biraju. Ponuđena je, takođe kao odgovor, rehabilitacija. To jest, nije ponuđena nego se, hteli mi to ili ne, sprovodi. Umesto lustracije, i to ne lustracije samo kao primene važećeg zakona, nego i kao dubinskog, javnog, socijalnog, kulturnog i moralnog procesa. Dakle, umesto takve lustracije imamo na delu rehabilitaciju. Zašto i kako? Zato što je rehabilitacija, takva kakva se sad sprovodi, dodatno opravdanje nikad sprovedene lustracije. Upravo rehabilitacijom antikomunističkih i nacionalističkih imena i ideja iz ranijeg perioda traumatične istorije utemeljuje se antikomunizam i nacionalizam vodećih imena i ideja traumatične današnjice. Zajednički imenitelj i pokretač svih aktuelnih primera rehabilitacije jeste upravo antikomunizam i nacionalizam. Jer to je ono vrednosno, ideološko i političko opredeljenje koje su svi širom političkog spektra prigrlili. Po cenu, ponavljam, žrtvovanja antifašizma. I to izgleda nikome ne smeta.

Odgovor na pitanje šta i kako dalje, morao bi da glasi: obnovom autentičnog antifašizma kao prve pretpostavke etičnosti, kao prve pretpostavke svakog opredeljenja i svake vrednosti orijentacije. A hoće li se Srbija time baviti ove godine, tokom izborne kampanje ili posle nje, hoće li Srbija priznati poraz i prepoznati se u antifašističkom polazništvu za bilo koju delatnost, za bilo koju ideju, za bilo koju strategiju i za bilo koju vladu. Pa neće. Tako mi u Srbiji ne znamo čime ćemo se baviti ove godine. Znamo čime bi morali da se bavimo, ali čime se uprkos svim vapijućim imperativima, potrebama i ciljevima, nećemo baviti. Čime će se Srbija baviti u 2012. osim izborima – najkraći i najtačniji odgovor glasi: pa uglavnom ničim. Neće biti kajanja. Neće biti priznavanja poraza, diktatura ćutanja ponovo će pobediti na izborima. Pitanje statusa i funkcije savesti u Srbiji neće doći na dnevni red. Ispitivanje i razumevanje uzroka i utvrđivanje odgovornosti za poraz i sramotu, dovelo bi neminovno do uvida da je savest po svom statusu i funkciji upravo suprotna od statusa i funkcije koje joj pridaju etno-klero-kapitalistički nacionalizam i populizam. Zašto? Zato što je savest individualna, a ne kolektivna. Zato što je savest nepristrasna, a ne pristrasna. I zato što je savest kritička, a ne patetična.

Za kraj, moja poruka za Srbiju 2012. je parafraza Vitgenštajnovih završnih reči iz Tractatus, Der Satz. Tamo poslednji stav glasi: o čemu ne možemo govoriti, o tome moramo ćutati. Naš prvi i osnovni stav, pak, mora da glasi: o čemu ne možemo govoriti, o tome moramo govoriti.

Autor: Sreten Ugričić, iz transkripta emisije Peščanik, 20.01.2012.

Izvor: Peščanik.net, 24.01.2012.

KAKO JE STIV DŽOBS OBJASNIO OBAMI – ZAŠTO SE SVE ŽIVO PROIZVODI U KINI

Ne tako davno, „Apple“ se hvalio da sve svoje proizvode pravi u Sjedinjenim Državama. Danas, skoro svih 70 miliona „iPhone-a“, 39 miliona „iPad-a“ i 50 miliona ostalih uređaja prodatih prošle godine napravljeno je van SAD-a, od čega lavovski deo u Kini. Na pitanje: Šta je potrebno da bismo vratili te poslove u Ameriku? – koje je postavio Predsednik SAD-a Barak Obama, odgovor šefa ,,Apple-a,, Stiva Džobsa, bio je nedvosmislen: Ta radna mesta se ne vraćaju kući! Ovaj isečak iz odličnog teksta ,,The New York Times-a,, o proizvodnji najtraženijeg gedžeta današnjice – „iPhone-a“ – ilustruje kako je i najmoćniji čovek planete, predsednik SAD Barak Obama, fasciniran i istovremeno zabrinut selidbom hiljada ili čak miliona radnih mesta u Kinu. Njegovu fascinaciju deli i prosečni građanin Srbije. Skoro da je prerasla u poslovicu izjava da „sve može da se kupi kod Kineza“; sve češće viđamo natpis „made in China“, a kao glavni razlog se paušalno navodi „jeftina radna snaga“. Ali, to je samo deo istine. I to mali deo. „iPhone“ nije petarda, možda je za proizvodnju tako sofisticiranog uređaja potrebno više od „jeftine radne snage“?

Neću „iPhone“ sa ogrebotinama!

Priča počinje 2007. godine, piše „The New York Times“, kada je „Apple“ bio daleko od titule najvrednije svetske kompanije. Nešto više od mesec dana pre zakazanog pojavljivanja prvog „iPhone-a“ u prodavnicama, Stiv Džobs je okupio najviše oficire „Apple-a“, jer je izvesno vreme testirao probni model i nije bio zadovoljan. Besni Džobs je držao svoj test model „iPhone-a“ kako bi svi mogli da vide mnoštvo tankih ogrebotina na plastičnom ekranu. Zatim je izvadio svežanj ključeva iz džepa farmerki. Ljudi će nositi ovaj telefon u džepu sa svojim ključevima. Ne mogu da prodam proizvod koji se izgrebe! Želim stakleni ekran i želim da bude savršen za šest nedelja – naredio je Džobs. U to doba, stakleni ekrani za mobilne telefone nisu bili uobičajeni kao danas. Štaviše, bili su izbegavani jer je teško ostvariti neophodni visoki stepen preciznosti u obradi stakla. „Apple“ je već bio izabrao američku filmu „Corning“ za proizvodnju velikih panela od ojačanog stakla, ali je sečenje tih panela u milione ekrana za „iPhone“ zahtevalo praznu fabriku, na stotine komada stakla za eksperimentisanje i armiju inženjera. I sve to za samo šest nedelja? A onda je stigla ponuda iz jedne fabrike u Kini, zemlji „jeftine radne snage“.

Kako su Kinezi hipnotisali „Apple“

Kada je „Aplle-ova“ delgacija stigla u posetu fabrici u gradu Šendženu, vlasnici su već sagradili novo proizvodno krilo. To je za svaki slučaj, ako nam date ovaj posao – priseća se jedan od bivših direktora „Apple-a“ objašnjenja koje mu je dao kineski menadžer. Skladište je već bilo krcato staklenim uzorcima za eksperimente, sve gratis. Armija kineskih inženjera je čekala u niskom startu, skoro za gratis. Sagrađena je spavaonica za radnike, kako bi bili dostupni 24 sata dnevno. Naravno, kineska fabrika je dobila posao. Ceo lanac snabdevanja sada je u Kini. Treba vam hiljadu gumenih zaptivača? To radi farbika u komšiluku. Milion šrafova? Ta fabrika je u susednom bloku. Ali, šrafovi treba da budu malo drugačiji? Biće gotovi za tri sata – rekao je „The New York Times-u“ drugi bivši visoki funkcioner „Aplle-a“.

Foxconn Sity – „kasarna“ za sklapanje „iPhone-a“

Na osam sati od fabrike „Foxconn„ koja je dobila posao od „Apple-a“, nalazi se kompleks, poznat pod nadimkom „Foxconn Sity„. Tu se „iPhone“ sastavlja. Kada su ga prvi put videli, čelnicima „Apple-a“ je odmah bilo jasno zašto se proizvodnja „iPhone-a“ neće vratiti u domovinu. Jer, u domovini ne postoji ništa nalik „Foxconn Sity-ju„. Kompleks ima 230.000 zaposlenih. Mnogi rade šest dana u nedelji, često do 12 sati dnevno. Skoro četvrtina od ukupnog broja zaposlenih živi u firminim spavaonicama, a većina običnih radnika zarađuje manje od 17 dolara na dan. Čak 300 radnika obezbeđenja je zaduženo samo da reguliše „pešački saobraćaj“ u kompleksu, kako radnici ne bi pregazili jedni druge. Centralna kuhinja svakog dana skuva tri tone svinjetine i 13 tona pirinča. Mogu da zaposle 3.000 novih radnika dok si rekao keks. Koja američka farbika može da zaposli 3.000 ljudi preko noći i ubedi ih da žive u spavaonicama? – kaže Dženifer Rigoni, bivši menadžer „Apple-a“. Još jedna od kritičnih prednosti Kine bila je što može da obezbedi inženjersku podršku kakvu čak ni Sjedinjene Države ne mogu. Direktori „Apple-a“ su procenili da im treba 8.700 industrijskih inženjera za upravljanje proizvodnom trakom od 200.000 radnika pri sastavljanju „iPhone-a“. Analitičari „Apple-a“ su izračunali da bi im trebalo devet meseci da okupe taj broj kvalifikovanih ljudi u SAD. U Kini, trebalo im je 15 dana.

Ustaj, vojsko! Vreme je da sklapamo „iPhone“

Kada su „Apple-ovi“ inženjeri te 2007. godine konačno usavršili metod za sečenje stakla za ekrane, prvi kamioni sa isečenim staklima stigli su u „Foxconn Sity„ usred noći. Menadžeri kompleksa su probudili na hiljade radnika, koji su uskočili u uniforme – bele sa crnim majicama za muškarce, a crvene za žene – i počeli ručno da sklapaju „iPhone“. U naredna tri meseca, „Apple“ je prodao milion „iPhone-a“. Od tada, „Foxconn“ je sastavio još 200 miliona.

„Jeftina radna snaga“?

I cena radne snage je bitna, ali ne toliko koliko je uvreženo takvo mišljenje širom sveta, pa i u Srbiji. Analitičari proizvodnje su izračunali da bi proizvodnja „Apple-a“ u SAD povećala njegovu cenu za ne više od 65 dolara, što bi i dalje činilo „iPhone“ najprodavanijim gadžetom, a „Apple“ jednom od kompanija sa najvećim profitom na svetu. Ali, kalkulacije su bespredmetne jer je proizvodnja „iPhone-a“ u SAD nemoguća ne zbog cene radne snage, već zbog drugih prednosti kineske masovne proizvodnje na koje Sjedinjene Države možda nikada neće imati odgovor.

Izvor: The New York Times, Blic online, 23.01.2012.

PET FINANSIJSKIH SAVETA ZA 2012. GODINU

Ekonomske prognoze za 2012. prilično su sumorne, a stručnjaci smatraju da Srbija neće ostvariti privredni rast od 1,5 odsto BDP-a, koliko se predviđa. Za prosečnog građanina to znači manja verovatnoća za nova radna mesta, moguće i nova otpuštanja, mali prostor za rast zarada, veća zaduživanja, pa samim tim i malo nade za bolji životni standard. Ako je 2012. godina u znaku velike finansijske neizvesnosti, osnovno pitanje za sve nas je kako da se od te neizvesnosti zaštitimo. Naredna godina, ne uprkos, nego baš zbog sumornih pokazatelja, je vreme da naučimo da planiramo troškove i postanemo finansijski odgovorni, jer tako možemo da se spasimo od cunamija porodičnog budžeta.

1. Zaštitite se u slučaju najgoreg scenarija

Mali ili nulti privredni rast u prevodu znači loše stanje privrede. Znači da preduzeća loše rade, da su im limitirane mogućnosti za rast i investiranje i da će se verovatno fokusirati na smanjenje troškova, što u krajnjoj liniji može značiti smanjenje plate ili gubitak radnog mesta. Kada postoji rizik, najgore što možete da uradite je da ne razmišljate o njemu, po principu „nema šanse da se to meni dogodi”. Činjenica je da garancija ne postoji. Možda ste sjajan radnik kog firma želi da zadrži, ali šta će se desiti ako baš firma u kojoj radite nema dobre rezultate. Možda zbog krize izgubi potencijalne klijente, padne prodaja proizvoda ili počne da se guši u dugovima… Svaki zaposleni, ma koliko bio kvalitetan, snosi sudbinu kompanije u kojoj radi, pa zato treba postaviti sledeća pitanja: Kako ću se finansirati ako mi smanje platu ili ostanem bez posla? Šta će biti s mojim kreditom, stanarinom i računima?

Za preživljavanje ovakve potencijalne finansijske katastrofe nude se dva rešenja:

* Napravite budžet za nepredviđene slučajeve. Izračunajte koliko vam treba da preživite mesec dana bez posla, sagledajte sve izvore finansiranja kojima biste mogli da pokrijete te troškove i počnite da štedite da biste pokrili razliku. Ekonomski stručnjaci procenjuju da kvalitetan fond za nepredviđene slučajeve podrazumeva sredstva za pokriće tromesečnih troškova, koliko je neki okvirni rok da u tom periodu možete da nađete novi posao i da ponovo stanete na noge. Fond za nepredviđene slučajeve ima još jednu vrlo važnu ulogu. Umnogome smanjuje stres u kome se nalazite kada izgubite posao. Daje vam mogućnost da natenane tražite drugi posao i da ne pristajete na sve, zato što vas troškovi pritiskaju. Takođe, daje vam slobodu da odete iz kompanije pod svojim uslovima u slučaju mobinga ili situacije da vam poslodavac ne isplaćuje platu ili ne plaća doprinose.

* Razmišljajte o alternativnom i dopunskom poslu. Bez obzira što imate posao i smatrate da ga uprkos krizi nećete izgubiti, budite otvoreni ka novim mogućnostima. Nemojte limitirati svoje mogućnosti da pređete na novi posao, da radite na dodatnom projektu i zaradite više novca. Održavajte kontakte i stvorite sebi otvorene opcije koje možete iskoristiti ako vam zatrebaju.

2. Počnite da upravljate dugovima

Doba krize nije vreme da budete nemarni prema novcu i zato što pre preuzmete kontrolu nad dugovima. Jedna od najvećih grešaka koje pravimo kada nemamo dovoljno novca je da kasnimo u plaćanju računa, čime svoj budžet opterećujemo dodatnim troškovima kroz zatezne kamate i razne troškove. Umesto da plaćate troškove za koje ionako nemate novca, napravite listu svega što tokom meseca morate da platite, tačan datum plaćanja i kamate (redovne i zatezne), koje se obračunavaju na svaki od dugova i odredite tačan plan otplate tako da prođete što jeftinije. Zatezne kamate su dodatni trošak na račun koji ionako morate da platite i za vas je racionalnije da izbegnete te dodatne troškove. Pravilo „crvene linije” naročito važi kod finansijskih usluga. Ako ste uzeli kredit, a u zalog dali stan, auto ili mašine i shvatate da imate problema sa otplatom kredita, počnite na vreme da razmišljate o refinansiranju. Bolje je da sami potražite pomoć od banke, nego da dođete u situaciju da je vaš dug prodat nekome ko neće imati milosti u njegovoj naplati.

3. Racionalizujte troškove

Napravite pregled svih troškova koje imate na mesečnom nivou. Sagledajte tu podugačku listu i izračunajte konačnu sumu koju mesečno dajete na račune, planirane i neplanirate kupovine. Račune morate da platite, morate da se obučete, kupite deci knjige i opremu za školu, ali ako već kupujete novi televizor, da li vam je stvarno potreban najveći? Istraživanja su pokazala da na kućni budžet najviše uticaja imaju neplanirane kupovine, kao i kupovine „na akciji” po sistemu „zatrebaće”. Ako adekvatno planirate svoju potrošnju besmisleno je da trošite novac kupujući nešto što je na akciji samo zato što će vam nekad u nekom momentu u budućnosti zatrebati. Takvom kupovinom samo ćete zarobiti novac koji vam je potreban, a možete i izgubiti novac, jer će u budućnosti taj proizvod biti snižen ili na nekoj boljoj akciji koja vam može uštedeti više novca nego sada. Ako dođete do zaključka da ste svoje troškove sveli na minimalnu meru, odnosno da ste se ove godine već odrekli svega što ste mogli, onda porazmislite o ceni koju plaćate za pojedine usluge. Mobilni telefon vam je bez sumnje potreban, ali uvek možete da uštedite tako što ćete izabrati paket ili mobilnog operatora koji je povoljniji za vas.

4. Zaštitite vrednost svog novca

Ako imate višak novca nemojte ga čuvati u slamarici. Sa visokom stopom inflacije i kursnim razlikama to je najlošije što možete uraditi za svoje finansije, jer novac u fioci samo gubi na vrednosti. Umesto toga, stavite novac na štednju. Odaberite tip štednje ili investiranja koji za vas znači sigurnost, dostupnost novca koji vam je potreban i koji će imati dovoljno visoku kamatu da eleminiše efekte inflacije.

5. Iskoristite priliku da investirate

Magovi investiranja uvek će vam reći da treba kupovati kad cene padaju. Ukoliko imate višak novca sada je vreme da ga pametno uložite. U doba krize, akcije na berzi su često potcenjene. Dobra investicija sada vam se može višestruko isplatiti u godinama ekonomskog oporavaka. Ukoliko nemate poverenje u svoje finansijsko znanje, razmislite o investiranju u penzioni fond ili u neku vrstu osiguranja. Raspodelite rizik investiranja i uživajte u rezultatima mudrih odluka.

Izvor: Kamatica.com

NEIZBEŽNA ULOGA DRŽAVE

Šezdeset šest godina od završetka Drugog svetskog rata nestale su bukvalno sve centralizovane planske ekonomije. U ovom trenutku cene, decentralizacija, različiti podsticaji i investicije obeležja su nove raspodele resursa na gotovo svim mestima. I mada tržišta nisu moralno superiornija, potrebna im je sloboda izbora da bi dobro funkcionisala.

Kada je reč o podsticajima, efikasnosti i inovaciji, tržišta imaju značajnu ulogu, ali nisu savršena. Njihov učinak umanjuje se kada se pojave spoljašni faktori, kao što su nedostatak informacija i problemi u vezi sa koordinacijom. Ali, tržišta imaju i druge slabosti jer većina država postavlja ekonomske i društvene ciljeve koje tržišta ne mogu da ostvare. U savremenom svetu gde se proces globalizacije odvija velikom brzinom, najvažnije inicijative odnose se na uspostavljanje stabilnosti, pravičnu raspodelu sredstava i održivi razvoj.

Razmotrimo stabilnost. Živimo u svetu gde elektronske i finansijske mreže, kao i trgovinski lanci postaju sve složeniji. Zbog mera koje pokreću tržišta njihovi predstavnici na lokalnom nivou prinuđeni su da izmene delove mreže kako bi ostvarili bolje rezultate. Ali, ne postoji nijedan teorijski ili empirijski dokaz za tvrdnju da celina ostaje stabilna i da se lako prilagođava novim okolnostima. Ilustracije radi, cunami koji je prošle godine pogodio Japan ugrozio je mnoge lance snabdevanja. Stiče se utisak da lokalna finansijska tržišta preuzimaju rizike koji dovode u pitanje stabilnost celog sistema. Potrebno je sprovesti brojna istraživanja da bismo shvatili kakve intervencije, ili ograničenja, predstavljaju preduslov za očuvanje ravnoteže. Ipak, sigurno je da tržišta to ne mogu da učine bez ičije pomoći.

Tehnološke promene i uključivanje sto miliona novih radnika na globalna tržišta uticali su na raspodelu prihoda i povećane su šanse za obrazovanje i zapošljavanje na gotovo svim mestima. Na primer, znatno veći novac ulaže se u ljudske resurse, naročito u visokoobrazovane kadrove, čime se povećava nacionalno bogatstvo. Uprkos tome, raspodela sredstava umnogome se razlikuje u razvijenim državama. Ilustracije radi, 20 odsto građana Sjedinjenih Američkih Država sa najvišim platama zarađuje 8,4 puta više od najsiromašnijih slojeva stanovništva, dok je u Velikoj Britaniji i Nemačkoj jaz znatno manji. Navedene razlike posledica su delovanja različitih tržišnih sila i društvenih okolnosti. Između ostalog, na zarade utiču porezi i fiskalna opterećenja, što se uočava i u domenu socijalnih usluga i osiguranja. Politički potezi i investicije takođe utiču na raspodelu prihoda jer se na taj način donose odluke o obrazovanju i veštinama koji odgovaraju (ili ne odgovaraju) globalnoj strukturi tržišta rada, koja se stalno unapređuje.

Izazov se delimično odnosi na činjenicu da je pokretljivost radnika ograničena ali treba ukazati i na to da snabdevanje, vremenom, počinje utiče na tražnju, što je shvatio i Stiv Džobs. Stoga je neophodno razmišljati o potencijalnim interesovanjima kupaca jer će se tako lakše prevazići problemi. Baš kao što je slučaj sa stabilnošću, tržišta ne mogu da se oslanjaju samo na sopstvene snage da bi se izborila sa nedaćama, već je potrebno osmisliti delotvornu politiku i investirati u javni sektor i imajući to u vidu smatram da je opravdano što se sve veća pažnja posvećuje ulozi države. Iskustva država u usponu i razvijenih zemalja pokazuju da države sa zdravim bilansima imaju više šansi da se izbore sa aktuelnim izazovima koji se odnose na stabilnost, raspodelu prihoda i održivost sistema. One su u višestrukoj prednosti jer mogu da odgovore na neočekivane izazove. Takođe, potrebno je da države s vremena na vreme povećaju nivo investicija u tehnologiju kako bi se održale korak sa konkurencijom.

Autor: Majkl Spens, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju

Izvor: Danas.rs 22.01.2012.

 

PARADOKSI

Neko je u jednom čikaškom listu objavio: Srbija je zemlja koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde nezaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u odbojci. Svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati.

Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde su novinari slobodni da napišu šta god im se naredi. Gde je svetska kriza dobila državljanstvo. Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. Gde se ratovi nikad ne završavaju. Gde se istorija ponavlja svaki dan.

Dodao bih: Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili. Gde je strana valuta uzeta za domaću. Gde ljudi slave slavu, a psuju boga. Gde pametne zbog nerazumevanja proglašavaju ludacima, a ludake sposobnima.

Gde nepismeni pišu istoriju. Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija normalno stanje. Gde vlast prezire građane kao neželjene svedoke.

Gde se živi od budućnosti jer na sadašnjost nemamo pravo. Gde se svako svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro. Gde sudski postupci traju duže od života. Gde su samo poplave način navodnjavanja zemljišta.

Gde prizivaju diktatora, a demokratiju smatraju porezom na budale. Gde smatraju da će zemlja duže napredovati ako što više nazaduje.

Pa ti preživi ako si normalan. Sreća za državu da je takvih sve manje. Normalni svakako nikom nisu potrebni. A i sam život je najveći paradoks; živiš samo da bi umro, reći će nam oni koji misle da je vreme beskonačno, a oni na vlasti besmrtni.

Autor: Milan Knežević, privrednik, iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća

Izvor: Blic online, Peščanik.net 19.01.2012.