PORTRET INDIVIDUALCA

Svi bi se drugi na njegovom mestu radovali, samo se on brinuo da li je primanjem najprestižnije književne nagrade, možda, izdao sebe!? Čovek apsolutne jednostavnosti – kako je Slobodana Tišmu, ovogodišnjeg laureata NIN-ove nagrade za književnost, okarakterisao njegov dugogodišnji prijatelj Dimitrije Boarov – odjednom se našao u buci od koje je decenijama uspešno bežao. Našao se u književnom establišmentu od koga mu se dizala kosa na glavi, licem u lice sa svetom kulturtregera, koji ga nikad nisu voleli. A nije im mio jer ih svojim postojanjem podseća da se može biti svoj, makar i po cenu krajnjeg siromaštva.

Nervirao ih je jer je bio otporan na kompromise i bilo kakvu vrstu potkupljivosti. Tišma je čovek bez godine famoznog radnog staža, a posao nije odbijao zato što je bio lenj i što mu se nije radilo. On je samo tražio način da radi samo ono što on želi! “To je bio njegov odnos prema pitanju slobode”, reći će Boarov, koji je godinama bezuspešno nagovarao svog prijatelja da prihvati neku sinekuru. Znao je da biti slobodan podrazumeva visoku cenu i odlučio je da pošteno plati – što samoizgnanstvom na marginu, što odsustvom primamljivog komfora koje bi manje gadljivi na slavu i novac, da im je bilo njegovog talenta, oberučke prihvatili.

I zato je onomad, kad se sva silina varljive slave i pažnje takozvane javnosti sručila na njega, ustuknuo u čudu i poručio: “Prestaću da pišem!” I samo oni koji ga dobro poznaju znaju da u toj njegovoj “pretnji” nema poze niti, ne daj bože, kakvog marketinga! Niti Tišma najavom književnog suicida preti nama – on samo pokušava da izravna račun sa samim sobom i da se samokazni zbog izlaska u susret sujeti, čemu je tako dugo odolevao. Jer sve ovo on iskreno doživljava kao izdaju sopstvenog zaveta iz mladosti da zauvek bude sa strane i izdaju ljudi koji su se zaklinjali u njega kao takvog. Za njega je margina prirodni ambijent, dok se u vrtlozima mejnstrima ne oseća dobro.

“Prešao sam put od marginalca do nekakvog priznatog pisca i normalno je da se javi sukob. Uspeo sam to da postignem, ali se bojim da sam izneverio svoj stav!”, reći će u nekom od intervjua koje je ovih dana prisiljen da daje. Čovek tihe harizme našao se u žiži javnosti, svestan da lovor kojim ga sada kite istovremeno skida oreol udobne anonimnosti. I odakle je bez zadrške mogao da poruči da malo mari kako će ga neko videti. “Ja se lično smatram nedovoljno talentovanim umetnikom, piscem. To što pišem je trećerazredna književnost, ovo kažem bez trunke lažne skromnosti, to zaista mislim. Jedna ugledna književna kritičarka je definisala ‘sivi pojas novosadske proze’ – e, tu ja spadam. Dakle ništa značajno. Ali meni i nije stalo da nešto predstavljam u svetu književnosti, šta će mi to. Interesuje me samo doživljaj, a on je veći što sam manji i beznačajniji. Anonimnost je inspirativna”, rekao je Maji Solar za književni časopis “Polja”.

Ipak, uprkos dobrovoljnom samoizgnanstvu, Slobodan Tišma sve ove godine nije bio nepoznat, barem ne onom uskom krugu posvećenika apsolutne umetnosti kojima je ovaj “konzervativni avangardista”, kako sam sebe samo naizgled oksimoronski definiše, bio dokaz da se umetnost može živeti do kraja i bez kompromisa. Bilo da je u pitanju konceptualna poezija, koja je jedno vreme bila njegov izraz, bilo da se radi o muzici, gde se pronalazio i kao autor i kao pasionirani slušalac, ili pak o prozi…

A taj prelaz iz suptilnijih načina izražavanja u surovost proze sam vidi na zanimljiv način: “Nije to skok, to je pad sa male visine. Izgubio sam refleks, brzinu misli. Nekad je inspiracija dolazila sama, iznenada, a danas je ‘sestra svakodnevnog rada’ (Bodler). Znači, moram ja to loviti, a nekada je to lovilo mene… Ali sve je pomešano i teško je to razdvojiti. Ja pišem pesničku prozu…!”

I sam život ovog stvaraoca kretao se od izleta u hipi komune do zatvaranja u njegove “bernardijeve sobe”, u kojima se moglo poludeti od beskrajnog slušanja Vagnera. U muzici se i sam okušao kao frontmen “La strade”, kultne novosadske grupe s kraja sedamdesetih, koja kasnije menja ime u “Luna”. Kad se “Luna” raspala, on obnavlja “La stradu”, koja izdaje jedan album. Posle desetogodišnjeg izleta u muziku, vraća se književnosti, a rezultat su knjige poezije “Marinizmi” i “Vrt kao to” i zbirka priča “Urvidek”. Zapaženi su njegovi dnevnički zapisi koje je pod nazivom “Blues Diary” objavljivao po književnim časopisima. Pre dve godine objaviće prvi prilično zapažen roman “Quattro stagioni”, za koji je dobio nagradu “Biljana Jovanović”, da bi se prošle godine u izdanju Kulturnog centra Novog Sada pojavio roman “Bernardijeva soba”, za koji je, gotovo jednoglasnom odlukom žirija, dobio ovogodišnju NIN-ovu nagradu.

I za sve to vreme iznad stvaralaštva Slobodana Tišme vijorila se rezignacija “kao transparent preko celog neba!”, a sada kao da ga je snašao naslov jedne od njegovih pesama “Došla su tako neka vremena…” Hoće li se ovaj samosvojni umetnik u njima snaći ili će još jednom uspeti da utekne u bezbednu tišinu anonimnosti i margine?

Slobodan Tišma je rođen 1946. u Staroj Pazovi, studirao je književnost u Beogradu i Novom Sadu, bio je urednik književnih časopisa i tribina i povremeno saradnik u emisijama iz kulture na novosadskoj televiziji. Živi u Novom Sadu, oženjen je pesnikinjom Jasnom Manjulov, sa kojom ima sina Filipa.

Autor: Ranko Pivljanin, Izvor: Blic online, 21.01.2012.

O boreformf
Blog boreformf - BorskiEkonomskiForum MedijaFokus, je nezavisan forum koji afirmiše savremene javne vrednosti i društveno ekonomski fokus medija.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: