POLITIKA I DRUŠTVO U MODERNOJ ISTORIJI SRBIJE

Nije mali spisak problema s kojima se Srbija danas suočava. Ipak, kao jedan od ključnih nameće se problem demokratizacije. Tačnije, današnje prepreke u uvođenju demokratije podstiču istoričara da razmišlja o tome: da li Srbija ima demokratskih tradicija; da li je bilo perioda u njenoj modernoj istoriji koji se mogu označiti kao demokratski; kako su ti periodi počinjali, a kako su se završavali; koji model demokratije je bio primenjen u Srbiji; koji su bili njeni problemi; koje su bile prepreke; da li demokratija uvedena bez socijalnih pretpostavki ima uslova da se održi? Pokušaj razmišljanja o tim pitanjima u prvom redu je poziv na dijalog.

Problem nije jednostavan, jer, ako analiziramo istorijsku realnost, videćemo da ona nije bila manje paradoksalna od kasnije nastalih slika i istoriografskih predstava o njoj. Uprkos tome što su srpska i balkanska politička istorija bile pod dominantnim uticajem zapadnoevropskih koncepata i političkih modela, u odnosu na zapadni model postoje bitna odstupanja i specifi čnosti koje su odredile političku istoriju na Balkanu u 19. i 20. veku. Jedna od tih posebnosti je činjenica da su se u Srbiji, kao i u većini drugih balkanskih zemalja, tri sfere – sfera države, sfera različitih oblika civilnog društva i sfera društva – razvijale gotovo nezavisno jedne od drugih, bez stvarnih međusobnih veza. Na zapadu Evrope razvoj građanskog društva bio je osnova na kojoj su se stvarali začeci civilnog društva, da bi te dve sfere uzajamnim uticajem i borbom za svoje interese pritiskali državu, postepeno je liberalizujući i šireći građanska prava. Na Balkanu su ti procesi političke modernizacije imali u velikoj meri drukčiji tok. Modernizacija tu nije započela uzajamnim delovanjem ekonomskih, društvenih, političkih, kulturnih i psiholoških činilaca, već se u nju krenulo iznenada, u vreme nacionalnih revolucija 19. veka i sa stvaranjem nacionalnih država. U takvim istorijskim okolnostima nastao je „obrnuti model razvoja“ u odnosu na zapadni. Politička modernizacija prethodila je privrednoj i društvenoj, što je vremenom stvorilo snažan kontrast između državnih institucija zasnovanih na modelima preuzetim sa Zapada i slabo pokretnog, siromašnog, agrarnog društva. Zbog toga se na Balkanu država pojavljuje kao supstitut društva, ona je osnovni pokretač razvoja i modernizacije i najvažniji izvor uticaja, prestiža i bogatstva za pojedince.

Nasuprot relativno brzom razvoju države i prvim oblicima civilnog društva stajalo je skoro nepokretno, nerazvijeno agrarno društvo. Kako je u svojoj izvanrednoj knjizi Socijalna istorija Srbije pokazala Mari-Žanin Čalić, Srbija, kao ni druga balkanska društva, nije prošla put koji bi se mogao nazvati zakasnelom imitacijom zapadnog puta razvoja, već je tokom svoje moderne istorije utvrdila sopstveni put i to u kulturnom, istorijskom, socijalnom i privrednom smislu. Činjenica koja se čini posebno zanimljivom u modernom razvoju Srbije jeste da je država koja se u modernizaciji sopstvenih ustanova nije libila čak drastičnih novatorskih rezova, nije bila spremna da slične reformske poteze primeni na društvo i time ubrza njegov izlazak iz predmodernog stanja. Kako autorka pokazuje, srpski zakonodavci nisu bili spremni da putem pravnih mera naprave inovacioni pomak neophodan za sveukupnu modernizaciju, čime su, u suštini, doprineli konzerviranju kvazifeudalnih društvenih struktura i usporili dalji društveni razvoj.

Pritom, jedna od najvećih prepreka za demokratizaciju bila upravo činjenica da su njeni glavni nosioci bili državni činovnici, koji su u svakom, pa i u egzistencijalnom smislu, bili zavisni od države. U društvu u kome nije bilo moćnog fi nansijsko-bankarskog sloja, preduzetnika, krupnih zemljoposednika ili industijalaca, borba za širenje sloboda i protiv državne svemoći pripala je onom sloju koji je skoro u potpunosti zavisio od države – počev od toga da ga je ona školovala, omogućila mu socijalnu mobilnost i, zahvaljujući stečenom obrazovanju, dovela iz varošica u Beograd, do toga da mu je obezbeđivala status vodećeg društvenog sloja. Bilo je dugih perioda u srpskoj istoriji poslednja dva veka kada je država to bogato koristila, držeći u nekoj vrsti klopke svoje intelektualce ili one koji su trebalo da na bilo koji način rade na potiskivanju države i širenju prava građana. Ali, čak i u situacijama kada država nije zloupotrebljavala tu činjenicu, strukturno je jasno da sloj koji je bio toliko vezan za državu nije nikada mogao pokazati onu snagu u demokratizaciji zemlje koju su imale društvene grupe kojima je u zapadnoj Evropi dopao zadatak da, u ime društva i građana, primoravaju državu na postepeno povlačenje. U zemljama u kojima je obrazovanje bilo glavni faktor društvene mobilnosti, kao što je to bila Srbija, onaj koji je imao monopol na obrazovnaje (država je bila gotovo jedini stipenditor, retki su bili slučajevi da su roditelji mogli da finansiraju obrazovanje na stranom univerzitetu) imao je kasnije i neku vrstu monopola nad socijalnom mobilnošću, koja je, takođe, zavisila od državne potpore. Time je najobrazovniji sloj građana ulazio u posebnu vrstu ugovora sa državom, ugovora koji se samo uz velike rizike mogao iskušavati u borbi za jačanje ljudskih prava.

Kao predstavnici političke elite, državni službenici su formirali i prve političke organizacije, kasnije i političke stranke. Ta činjenica je bitno odredila istoriju višestranačja u Srbiji. Stranačke vođe dolazile su iz uske prestoničke intelektualne elite, a njihovi lični odnosi bili su jedan od presudnih kriterijuma prilikom formiranja stranačkog vođstva. Politički sukobi koji su kasnije izbijali u strankama dobijali su zbog toga privatnu notu i često su tokom 19. i 20. veka dovodili do cepanja stranaka, što je i bio najčešći način na koji su stranke nastajale (paradigmatični primeri su Narodna radikalna stranka tokom 19. i prve polovine 20. veka i Demokratska stranka u devedesetim godinama 20. veka, iz kojih je nastao niz manjih stranaka). Posledica stranačkih sukoba između nekadašnjih prijatelja, često i kumova, bilo je prelivanje privatnog tona na ukupan politički život, dajući mu strast gotovo nepoznatu u zrelim političkim društvima. Ta politička strast skoro je u potpunosti određivala svakodnevicu, čime se stalno stvarao utisak da se radi o društvu preopterećenom politikom, društvu u kojem politika određuje sve druge dimenzije. Međutim, kada se analizira politički diskurs, štampa, proglasi, govori, skupštinske rasprave, lako se uviđa da, zapravo, politike nije bilo. U srpskom političkom diskursu tokom poslednja dva veka bilo je malo programskog, načelnog, principijelnog, malo jasnih političkih pozicija, malo doslednosti. Savremenicima u raznim epohama pre se činilo da je u Srbiji sve politički moguće, ili, kako je taj problem vrlo precizno video Jovan Skerlić, još 1906. godine: „Dok se u celom svetu politička borba uređuje, i tako reći kanalizuje, kod nas još uvek ostaje u haotičnom stanju, gde drugih pobuda nema do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopušteno: političko licitiranje, prekonoćne promene mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaje savesti“.

U tome treba tražiti i deo razloga zašto je srpska politička kultura dugo ostajala u granicama predmodernog, gde se politička stranka doživljava kao porodica, a partijski vođa kao otac. To stranačkim sukobima daje ukus svađa među zavađenim porodicama, što politički život boji dodatnim emocijama. Time se familijarizovao i odnos prema državi, pa su vodeće srpske stranke, koje su na vlasti provele i po nekoliko decenija, vremenom gubile distancu prema državi, poništavajući granicu između privatnog i javnog, između ličnog i opšteg interesa. Država je postajala sredstvo za ostvarenje privatnog i partijskog interesa, pa se samim tim politički oponent razumevao kao neprijatelj, prema kome je, kako je početkom 20. veka izjavio jedan pripadnik opozicije, „dozvoljeno primeniti sva sredstva“. Politika je, zbog toga, izlazila iz definicije po kojoj je ona „način za kanalisanje društvenih konflikata” i postajala je rat zavađenih interesa, učesnik, često i podstrekač društvenih konflikata. Sukob je ostajao neprestano otvoren, a kriza i nestabilnost bili su hronični. U takvim uslovima autoritarna politička kultura nije imala ni mogućnosti ni vremena da sazreva, a tolerancija i ideja o beskonfliktnom rešavanju problema nisu dobile svoju šansu.

Analiza odnosa politike i društva u Srbiji govori nam o tome da u Srbiji problem nije bio u tome što demokratske institucije, procedure i oblici civilnog društva nisu postojali. Problem je bio u tome što su tri opisane sfere – država, institucije civilnog društva i samo društvo postojale gotovo nezavisno jedne od drugih. Institucije civilnog društva nisu uspele da pokrenu usporeno i skoro neizdiferencirano društvo, niti su ikada imale dovoljno snage da ograniče državu i ozbiljnije usmere njen razvoj ka punijim formama demokratije. Tog fenomena su u Srbiji uvek bili svesni oni koji su učestvovali u institucijama koje su činile začetke civilnog društva. Tako su, recimo, analitičari štampe početkom 20. veka i strani diplomatski predstavnici u svojim izveštajima zaključivali da u Srbiji postoji neobična situacija – štampa je bila skoro u potpunosti slobodna, bilo je mnogo i bila je dobrog kvaliteta, ali ta štampa nije imala snagu javnosti, jer se vlast na njeno pisanje ni najmanje nije obazirala. Slično je bilo i sa udruženjima koja su nastajala sa manje ili više političkim ciljevima. Ona su, kao što je pokazano, postojala od samih početaka autonomije srpske države, ali nisu imala snagu da bitnije utiču na politiku. Ovakav patentiran oblik vlasti opisivan je kao „…jedan naročiti hibridan režim, kakav je moguć samo u balkanskim zemljama… režim koji danas u Srbiji vlada ima iste te karakteristične osobine – Formalno taj je režim vrlo slobodouman, stvarno on je negacija svake slobode“.

Pored tog problema, savremenici su primećivali i da uvođenje liberalnih i demokratskih zakona u Srbiji nije suštinski promenilo nasleđena pravila ponašanja. Političkih partija bilo je gotovo od vremena kad su nastale u Evropi, ali su skoro sve partije u srpskoj prošlosti vlast zamišljale kao nedeljivu, doživljavajući kompromis ili koaliciju kao znak slabosti, nemoći i poniženja. Partijski pluralizam relativno se brzo razvijao, ali je „politički drugi“ doživljavan kao „strano telo”, kao onaj koji „cepa srpski narod”, unosi „nered”, narušava jedinstvo. Od sredine 19. veka nosioci političkog života su se zaklinjali u ideale liberalizma, kasnije i demokratije, ali su drukčije mišljenje suštinski doživljavali kao atak na jedinstvo, sabornost i slogu srpskog naroda koja je ipak, uprkos svemu, u svim vremenima postavljana na mesto najprečeg političkog cilja, idealno zamišljenog političkog stanja.

Sličan problem nalazimo i kada se analizira istorija izbora u Srbiji. Biračko pravo je od ranih godina 19. veka bilo široko, uporedivo sa evropskim uzorima, a pred Prvi svetski rat skoro i opšte. Ipak, izbori su uvek bili ona tačka na kojoj je srpski parlamentarizam najčešće gubio snagu. Prvo, skoro svi izbori od 19. veka do danas beležili su izuzetno nisku izlaznost birača, što je mnoge onovremene analitičare upućivalo na zaključak da društvo još ne oseća dovoljno zrelu potrebu da učestvuje u političkom životu. Drugo, na skoro svim izborima bilo je ozbiljnih oblika zloupotreba: birački spiskovi nikada nisu bili ažurirani; na svim izborima bila je ugrožena tajnost glasanja; gotovo redovno su beleženi primeri pritisaka državnih organa, najčešće žandarma, na glasače; izbori su bili praćeni fi zičkim obračunima pristalica konkurentskih grupa, a ni ubistva nisu bila retka; opozicija je skoro posle svakih izbora izražavala sumnje u ispravnost brojanja glasova. Zbog svega toga je realno postaviti pitanje koliko su izbori, koji jesu bili zakonom liberalno regulisani, u praksi ikada bili slobodni? Kada je reč o izborima, treba reći da opozicija nikada, sve do 2003, nije došla na vlast izbornom voljom građana (doduše, i ti izbori održani su posle ubistva premijera Zorana Đinđića, što na njih baca posebno svetlo). Da li je to bila posledica rutinskog glasanja za vlast ili navedenih pritisaka na birače, teško je utvrditi, ali je i ta činjenica uticala na okamenjivanje predmoderne političke kulture.

Činjenica da Srbija nije imala iskustvo mirnih, izbornih smena vlasti uticala je i na izmenjenu recepciju nekih od osnovnih demokratskih postulata. Tako, uprkos vrlo ranom postavljanju demokratskih ideala kao osnovnog političkog cilja, elementarno demokratsko načelo o ravnopravnosti većine i manjine retko je poštovano. Teorijski, demokratija jeste vlast većine, ali se njena doslednost i utemeljenost meri pravima manjine. To načelo bilo je drukčije interpretirano u srpskoj politčkoj praksi, pa je većina u manjini retko videla legitimnog, pa čak i legalnog, učesnika u donošenju odluka. Budući da nije bilo iskustva sa mirnim smenama vlasti, nisu uvedeni korektivi u ponašanju jačeg prema slabijem. Prava su pripadala onome koji je na vlasti, dok ih je onaj drugi mogao ostvarivati samo sopstvenim dolaskom na vlast. Prava koja bi postojala izvan prava jačeg samim tim nisu bila legitimna, ili kako je rekao u Skupštini jedan opozicioni poslanik – „Za Srbiju može važiti jedno opšte pravilo: čija vlada toga i država, čija vlast toga i sloboda”. To je značilo da je većina apsolutizovala svoja prava, neretko tvrdeći da većini pripadaju sva prava, pa čak i pravo da krši zakone (Stojan Protić). Takav stav izazivao je jednaku reakciju manjine, koja je sebi takođe davala sva prava, od čestog blokiranja državnih insitucija do prava na revoluciju. Zbog toga većina i manjina nisu bile integralni delovi političkog sistema, već do granice građanskog rata sukobljene grupe, među kojima skoro da i nije bilo komunikacije. Zato glavna tema politike nije bilo kako ostvariti javni interes, već kako održati ili kako pridobiti vlast. Naravno, to jeste motiv svake politike, u svim vremenima i svim prostorima, ali je ovdašnja specifi čnost bila u tome što su najčešće i vlast i opozicija sebi pri tom dozvoljavale upotrebu svih sredstava, uključujući i česta politička ubistva.

Osnovni problem u procesu razvoja srpske države je, upravo u opisanom odnosu između tri sfere – države, civilnog društva i samog društva. Tokom istorijskog razvoja politika je nadvisila društvo i razvijajući se daleko brže od njega, ostala bez socijalnog oslonca, jer nije u popunosti uspela u sprovođenju „obrnutog modela” u kome je preobražaj politike trebalo da pokrene razvoj privrede i društva. Zbog toga demokratske institucije i institucije civilnog društva nikada nisu imale ozbiljnu društvenu pozadinu koja bi njihove zahteve pred državom učinila delotvornim. Društvo nije imalo dovoljno modernizatorskih potencijala da prati relativno brz proces liberalizacije i demokratizacije, dok je država, modernizujući sebe, zapostavila, ili čak nizom zakonskih mera usporila društveni razvitak. Time je ugrozila i sopstvene političke reforme koje su, kako je vreme prolazilo, sve teže nalazile društvene temelje.

Državna politika reformi ostala sve vreme kolebljiva, pošto je stalno pokušavala da jednom pokrenute snage ponovo zarobi. Sve to dovelo je do toga da „inovativni potencijal nije bio dovoljan da potpuno raskine okove predmodernog privrednog i društvenog ustrojstva”, zbog čega Srbija i Jugoslavija ni do pred Drugi svetski rat nisu postale moderne, razvijene i građanske države. S političkog stanovišta, savez između siromašnog, egalitarnog društva, autoritarne matrice političke kulture i kolektivističke društvene i političke svesti učinio je da je poredak nastao posle 1945. U Jugoslaviji imao daleko veću podršku stanovništva nego u drugim zemljama Istočnog bloka. Slabost predratnog građanskog društva i tananost demokratskih iskustava doveli su do toga da jugoslovensko i srpsko građanstvo nije pokrenulo masovnije pokrete otpora kakve su poznavale, u prethodnom periodu daleko razvijenije, Poljska, Čehoslovačka ili Mađarska. To jeste bila posledica „mekog“ oblika komunizma, izlaska Jugoslavije iz Istočnog bloka i otvaranja prema Zapadu, koji su omogućili bolji standard i veće slobode nego u bilo kojoj drugoj zemlji iza „gvozdene zavese”, ali čini se da je presudnije bilo to što je u samoupravnom socijalizmu većinski deo zaostalog društva racionalno video svoju socijalnu šansu, ne osećajući pri tom veliki problem zbog nedostatka sloboda.

Posle Titove smrti (tokom 80-ih godina u kritičnom trenutku istorije), kada se pred Srbiju i bivšu Jugoslaviju ponovo otvorila mogućnost reforme i demokratskih promena, jugoslovensko društvo ušlo je u novi ciklus ratova. Očigledno nemoćno da na izazov postkomunističke tranzicije odgovori snažnim reformskim zamahom, ono je otvorilo sebi put u novo, dotada nezabeleženo ratno i političko nasilje. U tu novu spiralu zla Srbiju će uvesti njen skoro plebiscitarno izabrani vođa Slobodan Milošević, koji je za svoju politiku dobio skoro nepodeljenu podršku elite. Umesto demokratizacije i stvarne transformacije društva, srpska elita je izabrala rat za prekomponovanje bivše jugoslovenske države. Ratovi koji su vođeni od 1991. do 1999. godine doveli su do najtežih zločina počinjenih na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata; uveli su Srbiju u potpunu međunarodnu izolaciju; posle izgubljenih ratova naterali su srpski narod na povlačenje sa prostora na kome je ranije vekovima živeo; doveli su do potpunog sloma privrede, kriminalizacije države i moralne otupelosti društva koje teško nalazi kriterijume i nove vrednosti. Ti ratovi doveli su Srbiju do najniže tačke u njenoj istoriji, a njene vođe i ideologe odveli pred sud Ujedinjenih nacija pod optužbom za genocid.

Slobodan Milošević se može smatrati inovativnim u istoriji antidemokratskih političkih poredaka. Sistem koji je on stvorio mogli bismo da nazovemo i postmodernim totalitarizmom, totalitarizmom koji sve dopušta svojim nezadovoljnim građanima, osim da njegovu vlast stvarno ugroze. Radilo se o totalitarizmu, jer je taj poredak kontrolisao sve ključne poluge stvarne vlasti – partija je imala potpunu kontrolu nad svim organima nepodeljene vlasti, uključujući i potpuno zavisno sudstvo. Vladajuća partija kontrolisala je vojsku, policiju, kompletnu privredu i novčane tokove. Stvorena je neka vrsta političkog aparthejda u kome su dve sukobljene stane, vlast i njeni protivnici, živeli jedni pored drugih, bez međusobne komunikacije i bez mogućnosti uticaja. To je bila autentična inovacija u teoriji i praksi totalitarizma i jedan od njenih najzloćudnijih dometa, jer se činilo da su institucije civilnog društva same od sebe gubile snagu i padale u apatiju nemoćne da bilo šta suštinsko postignu. Civilno društvo našlo se u apsurdnoj situaciji. Dovedeno je u zamku: njegovo postojanje bilo je nužan preduslov promena u Srbiji, ali je režim učinio da i ono samo, kao i opozicione stranke, više od deset godina bude deo totalitarnog poretka kome su služili kao skladište za odlaganje nezadovoljstva građana.

Uz to, došlo je i do patoloških izvitoperenja društva, jer su rat u čitavom okruženju i sankcije prouzrokovali ne samo stvaranja nove, ratne finansijske elite, nego i kriminalizaciju društva u kome je korupcija postala jedan od osnovnih principa funkcionisanja. Kriminalizovana država i društvo čine nasleđe koje je ostalo posle odlaska Miloševića sa vlasti. Demokratski izabrane vlade posle 2000. godine nisu uspele da se izbore sa tim teškim nasleđem, a posle ubistva najubeđenijeg nosioca reformi Zorana Đinđića, srpsko društvo i politika ostali su dezorijentisani, bez jasne slike budućnosti, zapreteni nespremnošću da se suoče sa prošlošću i da se, na osnovu jasnog društvenog konsenzusa, pokrenu ka promenama i evropskim integracijama. Samopercepcija nije dobila neophodnu kritičnost, ciljevi nisu racionalno postavljeni, odnos prema stvarnosti ostao je, u velikoj meri iracionalan, a strah od promena ponovo preti da od zaostalosti napravi ideologiju.

Ukoliko se prati opisani razvoj političke sfere u poslednja dva veka, moglo bi se zaključiti da je Srbija doživela svojevrsnu regresiju. Dok je politička elita od sredine 19. veka, uz sve otpore, nedoslednosti i diskontinuitete, pokušavala da modernizuje srpsku državu i da politiku makar delimično ustroji u skladu sa zapadnim liberalnim konceptima, tokom kasnijeg razvoja sve izraženiji su bili antimodernizacijski projekti i autoritarna politička kultura. Čini se da je ključ za objašnjenje ovog fenomena leži dublje, u kontradikcijama srpskog unutrašnjeg razvoja, upravo u razdvojenim putevima razvoja politike i društva. Modernizacija države i politike bila je moguća zahvaljujući naporima obrazovane političke i intelektualne elite, ali budući da je društvo stagniralo, vremenom su se te dve sfere sve više udaljavale. Srpsko društvo, sve do nasilne i ponovo, antidemokratske promene 1945. godine, nije doživelo stvarnu reformu. Do dolaska komunizma nisu stvoreni oni slojevi kojima je, kao u zapadnoj i srednjoj Evropi, demokratija bila životni interes, koji su borbu za nju mogli da iznesu do kraja, koji su imali snage da je odbrane ili (kao u slučajevima Španije ili čak Grčke) da je obnove posle decenija nedemokratskih režima. Društvene grupe kojima bi demokratizacija i modernizacija bile pitanje opstanka nikada nisu stekle preovlađujuću snagu u srpskom društvu. „Demokratski eksperiment“ nije iza sebe imao „savez elita”, nije postao vitalni interes moćnih delova društva. On je ostao projekat obrazovane građanske manjine koja tu bitku u Srbiji nije dobila. Ona nije imala ni snage ni odlučnosti da reformiše društvo, pa je demokratija u srpskom društvu sve više ličila na kap ulja na vodi: ostala je ograničena u svom uskom krugu iz kojeg nije mogla da izađe, nije imala snage da preplavi celo društvo, ostala je izolovana i jasno omeđena od preovlađujuće nerazvijenosti društva. Zbog svega toga mogla bi se, kao ključni problem u srpskoj modernoj istoriji, izdvojiti društvena stagnacija, nemoć i nesposobnost društva da izađe iz začaranog kruga siromaštva i da svojim unutrašnjim snagama krene putem reforme i modernizacije. Srpsko društvo za takav pomak nije imalo dovoljno potencijala, ali ono što ostaje kao pitanje od posebnog značaja jeste, kako objasniti činjenicu da je elita, koja je u politici često imala prosvećene ideale, svesno kočila reformu društva? Da li se radilo o strahu od cene koja se mora platiti da bi se društvo reformisalo? Da li je u pitanju bio strah od gubitka društvenog i političkog monopola koji se neokrnjen mogao zadržati samo u nerazvijenom društvu? Da li je od odlučujućeg značaja bila strepnja da bi modernizovano, evropeizovano društvo izgubilo patrijarhalni identitet koji je bio, kako je neretko navođeno, neophodan da bi se, održavanjem herojskog kodeksa, ostvarilo nacionalno ujedinjenje? Da li je najvažniji problem srpskog razvoja bio u dualizmu same elite, koja je, poreklom sa sela ili varošica, napravila izuzetan socijalni skok, ali je zadržala stalnu dualnost patrijarhalnog i modernog, pa samim tim nije ni mogla snažno i beskompromisno da povuče društvo iz letargije? Sva ova pitanja zahtevala bi nova istraživanja elite i prepreka koje su se pred njom nalazile tokom poslednja dva veka, ali čini se, na osnovu istorijskog iskustva, da se pred srpsku elitu ultimativno postavlja zahtev da načini dubinski reformski rez i oslobodi potencijale koje ima srpsko društvo.

Autorka: Dubravka Stojanović, istoričarka

(Tekst: Politika i društvo u modernoj istoriji Srbije, iz knige Ulje na vodi – Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije, I deo: Dugo trajanje. Delovi teksta, predhodno objavljeni kao Tri pogleda ili poziv na dijalog, Beograd 2005.godine – Ljubodrag Dimić, Miroslav Jovanović, Dubravka Stojanović, Srbija 1804-2004.)

KUCAJUĆI NA VRATA EVROPSKOG RAJA

Odnos Srbije prema Evropi je ambivalentan i kontroverzan. Neki bi rekli da je baš takav odnos tipično evropski! I, zaista, zapad je bio taj koji je prvi formulisao i verovanje u sopstvenu izuzetnost, ali i reakciju, ideologije koje su odbacivale osnovne evropske vrednosti. Zbog toga ću danas kao ključno izdvojiti pitanje: da li je ambivalencija koja postoji u srpskom javnom mnjenju upravo ta tipično evropska kontroverza, ili srpski slučaj treba posmatrati kao poseban, kao izuzetak.

Za početak, malo istorijskih podsećanja. Srbija je bila prva pokrajina Osmanskog carstva na evropskom tlu koja je ustankom iz 1804. Godine pokrenula proces oslobađanja. Uz Grčku, koja se oslobodilačkom procesu priključila 1821. godine, borba je vođena nekoliko decenija, sve do konačnog priznanja nezavisnosti Srbije na Berlinskom kongresu 1878. godine. I dok je u spoljnopolitičkom pogledu Srbija menjala svoje saveznike, pošavši od Austro-Ugarske do Francuske, Rusije I Velike Britanije, u unutrašnjem svom uređenju stabilno je, od proglašenja nezavisnosti, preuzimala evropske obrasce: u prvo vreme iz austrougarskog, a kasnije isključivo iz francuskog, britanskog I belgijskog iskustva. Od tih zemalja preuzet je, naročito u poslednje dve decenije 19. veka, ustavni i zakonski okvir, kao i institucionalni poredak.

Sve je, dakle, izgledalo kao da Srbija ima uslove da postane uzorna evropska država. To se, međutim, ipak nije dogodilo. Zadatak koji sam danas pred sebe stavila jeste da objasnim prepreke koje su se tokom modernog razvoja Srbije našle na njenom evropskom putu, kao i da proverim da li te prepreke, kao istorijski procesi dugog trajanja, i dalje utiču na njen ambivalentan i kontroverzan stav pomenut na početku. Pokušaću u ovom kratkom vremenu da izvedem analizu na tri nivoa:

1. da pokažem u čemu su bile kočnice i prednosti srpskog društva;

2. koja je bila uloga i pozicija njene intelektualne i političke elite;

3. kako je odnos same Evrope uticao na procese približavanja i udaljavanja Srbije od Evrope.

Počeću kratkom analizom srpskog društva. Sve do komunističkog eksperimenta, srpsko društvo bilo je agrarno, gotovo petrifikovano u svojoj zaostalosti. Tokom skoro sedam decenija, od sticanja nezavisnosti do Drugog svetskog rata, procenat gradskog stanovništva sve do 1941. godine nije prešao 20%. Pri tom, radilo se o malom zemljišnom posedu, jer je većina od oko 55% seljaka posedovala svega oko 2 ha zemlje, što je jedva moglo da nahrani mnogočlane porodice. Ključna privredna grana bila je, prirodno, poljoprivreda, a izvoz prehrambenih sirovina bio je, uz nepovoljne kredite, glavni izvor stalnog kapitala. Domaćeg kapitala bilo je malo, što je ionako tanku građansku klasu činilo dodatno slabom. Sveukupno, radilo se o tradicionalnom, patrijarhalnom, predmodernom društvu, koje je nešto veći razvoj doživelo tek u međuratnom periodu, sa stvaranjem Kraljevine Jugoslavije. Najveću promenu društvo je doživelo u vremenu komunizma, kada je sprovedena nagla industrijalizacija i urbanizacija, ali i kada su stvoreni uslovi za ekonomski, društveni i državni krah bivše Jugoslavije 90-ih godina.

Takvo društvo pružalo je niz povoljnih uslova za stvaranje i učvršćenje populističkih, kolektivističkih i egalitarističkih idejnih koncepata, bliskih ruskom narodnjaštvu, koji su bili suštinski suprotstavljeni zapadnim idejnim uzorima i evropskom sistemu vrednosti. Ideologija formulisana još šezdesetih godina 19. veka bila je suprotna idealima individualizma i racionalizma, pa je, prirodno, bila i antievropska. Ona je propagirala koncept Sonderwega, po kome Srbija treba da nađe sopstveni put razvoja i da time preskoči faze kroz koje je prošlo zapadno društvo. Srpski Sonderweg doživljavao se kao čuvar specifi čnog nacionalnog identiteta koji je svoju sigurnost nalazio u ušuškanosti patrijarhalnog društva, a u nerazvijenosti video svoju prednost. Ta ideolgija je tokom poslednjih 150 godina menjala svoje forme, stavljala naglaske čas na socijalni egalitarizam, čas na nacionalizam, prelazila s levice na desnicu, ali je uspela da održi kontinuitet i da ostane dominantna uprkos izuzetno dinamičnoj političkoj istoriji Srbije i regiona jugoistočne Evrope.

Sve to davalo je argumente za tezu društvenih naučnika da evropski orijentisana, ali nejaka društvena elita nije mogla da pokrene petrifi – kovano i siromašno društvo i da nije imala snage da ga modernizuje i evropeizuje. Međutim, studije elita urađene poslednjih godina vode ka sasvim suprotnom zaključku. Pokazuje se da su elite, iako tokom poslednja dva veka međusobno veoma različite, suštinski kočile gotovo svaku mogućnost razvoja društva. Prva je na to ukazala nemačka istoričarka Mari-Žanin Čalić, koja je u svojoj briljantnoj studiji Socijalna istorija Srbije pokazala da su političke elite, od samog stvaranja autonomne kneževine Srbije tridesetih godina 20. veka, dakle kada su imale mogućnost da podstaknu društveni razvoj, stvorile set zakona kojima je u oblasti poljoprivrede, trgovine i zanatstva u suštini zakočen razvoj. Time su bile sprečene ili usporene akumulacija kapitala i društveno raslojavanje koji su mogli stvoriti više slojeve društva sposobne da postanu nosioci modernizacije.

Novija istraživanja društvene istorije pokazuju da je taj proces imao sveobuhvatni karakter. Tako istorija žena pokazuje da je politička elita okupljena u Narodnoj skupštini svesno odbijala da promeni odredbe Građanskog zakonika kojima je regulisan položaj žena, pa su one na snazi bile celih sto godina: od 1844. do 1945. godine! U skupštinskim debatama navođeno je da ženama ne treba dati pravo na rad, nasleđivanje, obrazovanje ili razvod zbog toga što bi se time promenila patrijarhalna matrica društva, u kojoj se video garant očuvanja određenog tipa identiteta koji se doživljavao kao neophodan radi uspešnog ostvarenja najvažnijeg cilja – nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja. Isti argument korišćeni su kada se raspravljalo o zakonima kojima bi se ubrzala urbanizacija ili kojima bi se omogućio brži razvoj Beograda. Govorilo se da je grad neprijateljsko tkivo, da će on promeniti „dušu našeg naroda“, da „ćemo omekšati“, da „nećemo biti više spremni za boj koji nas očekuje“…  S istim argumentima odbijani su zakoni u poslednjim decenijama 19. veka, o izgradnji železnice 1888, ili, na primer, narodnom zdravlju. Argumenti su se uvek, posle mnogo dana diskusije u skupštini, svodili na isto – te novotarije, modna iživljavanja kao što su železnica ili vakcine, otupiće oštricu „našeg naroda“, odvući će ga s jedinog ispravnog, gotovo svetog zadatka, koji se tada nazivao „oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda“.

S druge strane, društvo je pokušavalo da se izbori za normalnost. Na osnovu prvih zakona koji su to omogućavali, osamdesetih godina 19. veka, stvarana su udruženja građana kao prve institucije civilnog društva, tako da ih je do Prvog svetskog rata bilo više stotina. Čim su doneseni zakoni koji su obezbeđivali kakvu-takvu slobodu štampe, osnivale su se dnevne novine i časopisi, tako da je političkih dnevnih novina od 80-ih godina do Drugog svetskog rata neprestano bilo između 10 i 15, sa zavidnim nivoom kvaliteta i kritičnosti. Od ranih godina nezavisnosti, žene koje su školovane na stranim univerzitetima počele su kampanje u kojima su se obraćale skupštini sa zahtevima da se njihov pravni položaj poboljša. Političke stranke osnovane svega nekoliko godina posle organizovanja prve moderne partije u Velikoj Britaniji pokrile su čitav ideološki spektar, od socijaldemokratije do konzervativne stranke, pri čemu su gotovo sve bukvalno prepisale programe svojih evropskih uzora. Bilo je i duhovitih slučajeva koji su, na nivou svakodnevice, pokazivali da je društvo osećalo potrebu za modernizacijom i evropeizacijom, što je elita kočila. Navešću samo jedan primer. Prva komisija koja je od istoričara i ostalih predstavnika akademske elite postavljena da odredi imena ulicama imenovana je 1895. godine. Veliki broj ulica dobio je tada geografske nazive, ali kada se oni analiziraju vidi se da je prostor bio strogo kontrolisan: na beogradskim ulicama pojavila su se imena samo gradova, planina ili reka koje su ocrtavale granice zamišljene Velike Srbije. Izvan tog imaginarnog prostora našlo se mesta samo za jedan toponim: Moskvu. S druge strane, u isto vreme, više stotina beogradskih kafana nosilo je takođe uglavnom geografska imena, samo što su kafedžije, rasterećene nacionalnih opsesija, izražavale jasnu potrebu da Beograd bude deo sveta, pa makar putem naziva njihovih kafana – od Port Artura do Sidneja, od Njujorka, preko Malog Pariza, Male Ženeve i Monaka, do Sevastopolja. To je komičan, ali jasan primer kako je društvo pokazivalo potrebu da živi u svetu koji ga je okruživao, dok je elita sistematski pokušavala da mu suzi vidike.

O čemu se tu istorijski radilo? Poslužila bih se dijagnozom koju je za nemački slučaj dao istoričar Fric Fišer, kada je nemačku politiku u periodu od ujedinjenja 1871. do 1945. godine objasnio društvenim i ekonomskim interesima „saveza elita“. Slično bi se moglo zaključiti i za srpski slučaj. Mnogo je primera koji dokazuju da su elite, svesno ili ne, održavale srpsko društvo na određenom stepenu nerazvijenosti. One, iako su za to imale mehanizme, nisu oslobodile društvo nametnutih stega, nisu želele da dopuste slobodan razvoj, jer bi on vodio jačanju društva i smanjenju inače skoro neograničene moći elite. Razni delovi elite, od crkve, preko intelektualaca i predstavnika kakvog-takvog kapitala, do vojske, imali su interes da do evropeizacije i modernizacije suštinski ne dođe, jer bi ugrozila njihov neprikosnoveni položaj kakav mogu imati samo u nerazvijenom društvu.

Kakve veze imaju ove istorijske reminiscencije s današnjom Srbijom i njenom ambivalencijom prema Evropi? Direktne. Počnimo sada od kraja osamdesetih godina 20. veka. Kao i ostatak istočne Evrope, bivša Jugoslavija imala je tada, posle sloma komunizma, šansu da transformiše svoje društvo i, približavanjem Evropi, izvrši tranziciju ka modernom društvu. Srbija ni tu priliku nije iskoristila. Umesto da pokrene razvojne procese, ona je pokrenula proces razgradnje jugoslovenske države i pokušaj etničkog razgraničenja, što je dovelo do ratova 90-ih, novog zaostajanja, udaljavanja od procesa integracija. I tada je, tokom devedesetih godina, društvo pružalo otpor – na mobilizaciju za rat odazvalo se svega oko 20 odsto pozvanih, formirani su nezavisni i prema ratnoj politici kritični mediji, udruženja građana, političke stranke koje su se protivile nacionalnom programu. U nekoliko navrata vođene su višemesečne demonstracije koje su za cilj imale svrgavanje Miloševića, ali i prekidanje s ratnom politikom. Ali, elita, politička i još više intelektualna, svoj interes prepoznavala je u projektu stvaranja velike srpske države, čemu je ponovo, krajem 20. kao i krajem 19. veka, žrtvovala ekonomski i društveni razvoj Srbije.

2000. godine je svrgnut Miloševićev režim, čime je bila otvorena nada da će se proces promena brzo pokrenuti, da će se zakašnjenje u tranziciji iskoristiti da se ne ponove greške napravljene u drugim istočnoevropskim zemljama i da će sve biti podređeno evropskom putu Srbije. To se ponovo nije dogodilo. Uprkos neprestanom deklarativnom izjašnjavanju vlasti za Evropu, integracija se odvija veoma sporo. Nezavisno od prepreka koje postavlja sama Evropska unija, Srbija nije izvršila neophodne reforme koje su preduslov da se pregovori o pridruživanju uopšte nastave. Nedavno je kancelarija Vlade za odnose sa Evropskom unijom izašla s podatkom da je Skupština usvojila svega jednu četvrtinu zakona neophodnih za priključenje Evropi. Ili, uzmimo samo primer pasoša: za osam godina država nije uspela da napravi biometrijske pasoše koji su neophodan preduslov da se ukinu šengenske vize građanima Srbije (ovaj tekst je pisan pre nego što je Srbija počela da građanima izdaje biometrijske pasoše i pre nego što su ukinute šengenske vize u decembru 2009. godine).

Ipak, glavna prepreka evropskim integracijama Srbije jeste odnos prema ratnim zločinima i nesaradnja sa Tribunalom u Hagu. Dakle, opet dolazimo na isto: nova elita zadržala je stari nacionalni program. Ona nije pokazala volju da ga suštinski dovede u pitanje i da otvoreno suoči društvo s uzrocima koji su ga doveli do najdubljeg posrnuća 90-ih godina i do zločina genocida. Zbog toga mnogi kritičari danas u Srbiji govore da do promene 2000. godine suštinski nije ni došlo, odnosno, još gore, da je promena najuže vlasti s Miloševićem na čelu izvršena da bi se sačuvao nepromenjeni nacionalni program koji kompromitovani Milošević više nije mogao sprovoditi. Transformacija društva i dalje je spora i nevoljna, iako društvo ponovo šalje jasan signal da želi promenu i da je kao svoj cilj postavilo ulazak u Evropu. To je pokazano na dramatičnim predsedničkim, kasnije i parlamentarnim i lokalnim izborima 2008. godine, na kojima je Demokratska stranka predsednika Borisa Tadića, čija je predizborna parola i glavni program bila upravo evropska Srbija, pobedila ultranacionalističke protivnike. I sva ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da evropske integracije podržava preko 60 odsto građana. Ipak, iako je na svim izborima posle 2000. godine društvo dalo jasan evropski odgovor, elita je, svojim kočenjem, učinila da je transformacija srpskog društva sporija od svih onih u istočnoevropskim zemljama posle 1989. godine.

Nakon svega, da se vratim na početak i na početku postavljeno pitanje: da li je Srbija poseban slučaj, ili su dileme koje je cepaju upravo ono najevropskije u njoj? Usudila bih se da kažem, iako se moje kolege ni u inostranstvu, a pogotovo u Srbiji, ne slažu sa mnom, da srpski slučaj ima neke elemente koji ga čine posebnim. Oni proističu iz suštine nacionalnog programa koji njene elite, gotovo nepromenjen, nose od sredine 19. veka. Suština tog programa, svodi se na stvaranje velike etničke države. Problem nastaje u trenutku kada se taj program suoči s realnošću, odnosno s činjenicom da je takvu državu, bez masovnih ratnih zločina, nemoguće napraviti na etnički izmešanom Balkanu. Takva država može biti velika, ali etnički mešovita, ili etnički očišćena, ali u tom slučaju, za ukus proždrljivih nacionalnih elita, nepodnošljivo mala.

Neko bi na ovo mogao da stavi primedbu i zatraži da pokažem jedan evropski, a posebno balkanski narod, koji nema maksimalistički nacionalni program i istorijski kontinuirane pokušaje da stvori „veliku državu“. Naravno da takvog naroda nema i da postoje iscrtane mape velike Hrvatske, velike Albanije, velike Bugarske, velike Grčke… Tu, zaista, u srpskom slučaju nema ničeg jedinstvenog.

Ono što jeste jedinstveno je činjenica da je Srbija u poslednja dva veka radi ostvarenja tog programa ratovala deset puta, što je više od ma kog susednog naroda. Uz to, potrebno je reći da je bilo i izvesnih istorijskih okolnosti koje su podržale ideju da je rat najbolje rešenje: na prvom mestu mislim na činjenicu da je Srbija za svoje zahvate u regionu uglavnom dobijala podršku velikih sila, gotovo uvek Rusije, a od početka 20. veka i Francuske i Velike Britanije, i da se, zahvaljujući toj ali i drugim činjenicama, u svim ratovima znatno teritorijalno širila. Sve do poslednjih ratova za jugoslovensko nasleđe, ona nije doživela veći poraz koji bi uticao na preispitivanje te vrste politike. Od suseda pomenimo, na primer, Grčku koja je doživela strahovit poraz od Turske 1923. godine, ili Bugarsku koja je izašla poražena iz većine svojih ratnih avantura, što je čuvenu američku istoričarku bugarskog porekla Mariju Todorovu uputilo da zaključi da je najveća bugarska istorijska sreća što je izgubila skoro sve ratove, jer je tako bila prisiljena da odustane od velikodržavnih opsesija i da se koncentriše na samu sebe. Po obrnutoj analogiji, mogli bismo zaključiti da je najveća kob Srbije bila njena uspešnost u ratovima. Ta činjenica bogato se propagandno koristila na početku ratova 90-ih, kada se, istorijski ne baš sasvim tačno, ponavljalo da Srbija nije izgubila nijedan rat, čime je trebalo da se stvori iluzija da se radi o sudbini, fatumu koji će u svim vremenima određivati pobednika. Pobeda je ovog puta izostala, ali u Srbiji i dalje ima veoma mnogo pokazatelja da se od tog projekta nisu digle ruke i da se trenutna faza doživljava samo kao pauza. Mainstream sistema vrednosti i dalje je u nacionalističkom ključu, vladajući diskurs ostao je nepromenjen, pluralizam se i dalje guši i diskredituje manihejskom podelom na patriote i izdajnike. Radi se o opsesiji koja dovodi do iskrivljavanja slike o realnosti, do sve većeg falsifi kovanja prošlosti i svesnog širenja lažne slike o njoj, preko školskih udžbenika, izbora novih praznika, naziva ulica ili državnih simbola. Sve to stvara utisak o zemlji koja je ispala iz istorije, koja ne može da pronađe svoj put, koja je svoj razvoj žrtvovala nacionalnoj fantazmi, koja seiri u ropcu sopstvene propasti. I posle četiri izgubljena rata u 90-im godinama, važni delovi njene elite ne dovode u pitanje program koji je do toga doveo, a jedan od kandidata za patrijarha Srpske pravoslavne crkve nedavno je kao uzor države izdvojio, kako je rekao, jednokrvnu Republiku srpsku, nakaznu tvorevinu proisteklu iz bosanskog rata.

Sad je vreme da u priču uvedem i treću stranu najavljenu na početku – Evropu. Evropa tokom poslednih dvadesetak godina nije posvetila dovoljno pažnje i koncentracije srpskom problemu. S pravom možete da me pitate – i zašto bi, nije li i ovo što ja pričam deo iste nacionalcentrične arogancije i opsesije za koju optužujem druge? Mislim da nije, jer Srbija zaslužuje da se Evropa njome pozabavi na jedan daleko ozbiljniji način nego do sada. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što je ona i dalje jedna od ključnih zemalja koje doprinose nestabilnosti u regionu jugoistočne Evrope, pa samim tim i same Evrope. Ta nestabilnost koju i dalje proizvode njene nesmanjene nacionalne ambicije otvara prostor za veće mešanje i arbitriranje Rusije, koja se istorijski, upravo preko Srbije, na području Balkana dokazuje kao velika sila. Ovo su već dva sasvim dovoljna razloga zbog kojih bi Evropa trebalo da se ozbiljnije bavi srpskim slučajem.

Dakle – šta je s Evropom? Pojednostavljeno rečeno, poslednjih petnaest godina evropska politika svodila se na kažnjavanje Srbije. Tokom rata bile su to otvorene sankcije, a posle promena 2000. godine radilo se o čitavom nizu prepreka integraciji Srbije u Evropu. Za takvo što Srbija je dala mnogo povoda, ali se postavlja pitanje političke celishodnosti politike sankcija. Prvo, takvom politikom Evropa je doprinela kriminalizaciji srpskog društva, jer je svaki embargo, prirodno, samo način da se u normalnim okolnostima legalni poslovi sprovedu na nelegalan način, što je dalo izuzetnu snagu organizovanom kriminalu i korupciji, koji su inače endemske bolesti mnogih društava jugoistočne Evrope. I još gore: politika kažnjavanja upravo je davala snagu, argumente i moć izolacionističkoj eliti, čiji interes i jeste sprečavanje razvoja, evropeizacije i modernizacije, kao što je ranije pokazano. Sankcije jesu idealni uslovi u kojima takav tip elite deluje i jača svoju unutrašnju moć. S druge strane, javlja se jedan još ozbiljniji problem: budući da ni posle devet godina upornog glasanja i opredeljivanja za evropske integracije, društvo nije osetilo nikakvo poboljšanje, stanovništvo će vremenom tanjiti svoj evropski potencijal, pa može i samo da počne da tone u depresiju izolacije, u kojoj će, kao što to njegova elita i pokušava da mu predstavi, videti svoju poslednju zaštitu i samoodbranu. Osećaj odbačenosti od Evrope može, uz ideološku potporu koju će elita vrlo rado ponovo ponuditi, dovesti do jačeg vezivanja nacionalističke elite i društva koje je ranije, kao što je pokazano, na razne načine pokušavalo da taj čvor olabavi. U tom slučaju Srbija ponovo može postati veoma opasno mesto i trajni izvor evropske nestabilnosti.

Autorka: Dubravka Stojanović, istoričarka

(Ulje na vodi – Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije, I deo: Dugo trajanje. Tekst pročitan kao referat na skupu: A les portes d’Europa, Centre de Cultura Contemporania de Barcelona, Barselona, 19-20. februar 2009.).

DRUŠTVO JE UVEK SLABIJE OD DRŽAVE

Profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, dr.Vukašin Pavlović, nedavno je objavio knjigu ,,Država i društvo,, koja predstavljena u Biblioteci grada Beograda. Pisano u najboljoj politikološkoj i pravnoj tradiciji, ovo uzbudljivo naučno štivo istovremeno je i svedočanstvo o zrenju ne samo jednog osobenog teorijskog, nego i aktivnog, praktičnog angažovanja u poslovima od presudno važnog javnog interesa. Naizgled pomalo paradoksalno, o tome svedoči upravo sveobuhvatni naslov knjige, pošto je problem odnosa države i društva danas, u globalnim, regionalnim i lokalnim okvirima, jedno od najsloženijih pitanja s kojim se suočavaju i upravljači i podanici, politička klasa i građani, političke partije i društveni pokreti, etatizovane strukture moći i civilno društvo.

Šta je profesoru Pavloviću bio osnovni motiv za početak rada na svojoj novoj knjizi?

Država kao tema je oduvek u središtu interesovanja političkih nauka. A odnos države i društva je temeljno pitanje političke sociologije. Knjigom sam želeo da pokažem, da je izgradnja države jedan od najtežih i najsloženijih ljudskih poslova. Tako je oduvek bilo, tako je i sada. Prvi deo knjige, posvećen je velikanima klasične političke misli, ukazivanjem na značaj temeljnog teorijskog nasleđa za razumevanje današnjih problema u odnosima države i društva.

Zašto je knjiga započeta analizom polisa u antičkoj Grčkoj?

Pored osobenih teorijskih razloga, jer su u antičkom polisu država i društvo skoro nerazdvojni, postoji i jedan aktuelni razlog. Balkan je naročito u dvadesetom veku često bio žigosan kao prostor sa deficitom civilnosti i demokratičnosti. Ponekad smo i sami bili krivi za tu negativnu sliku, ali se ponekad zaboravlja ili previđa činjenica da su i politika i demokratija kao pojmovi, nazivi i praksa rođeni upravo na Balkanu, samo nekoliko stotina kilometara južnije od nas.

Kakve je pouke to nasleđe ostavilo današnjim naraštajima?

Starohelenski polisi su izuzetno cenili svoju nezavisnost, ali su nam ostavili pouku o blagodetima otvorenosti prema susedima i drugim narodima. Pored razvijene trgovine na obostranu korist, stari Grci su od Feničana preuzeli pismo, od Liđana kovani srebrni novac, od Vavilonaca mere za težinu, od Egipćana su naučili astronomiju, a od Frigijaca muzičke lestvice.

Šta su danas glavni problem u odnosu države i društva?

Problema ima mnogo, pa i previše, što je i razumljivo. Danas su i društva i države neuporedivo složenije tvorevine, pa je prirodno da je i odnos među njima mnogo kompleksniji. Od kako je države, sudbina svakog društva je u njenim rukama. Danas pogotovo, jer državi stoje na raspolaganju najrazvijenija tehnološka sredstva kontrole i dominacije nad društvom. Jedna od odlika pozne moderne je, kako bi rekao Hebermas, da svet poretka (država) nastoji da kolonizira i potpuno zagospodari svetom života (društvom).

Što je očigledno i u najrazvijenijim demokratskim društvima?

Generalno, odnos između države i društva ostaje asimetričan i u najrazvijenijim demokratskim društvima. U tom odnosu društvo je uvek slabija strana. Retki su trenuci velikih promena kad društvo nadvlada državu, što po pravilu traje kratko.

Srbija, naravno nije izuzetak?

U slučaju Srbije, društvo je najčešće bilo najslabija strana. Objašnjenje za to, bar jednim delom, leži u činjenici da su naši ljudi zbog mnogih ratova i kriza tokom ranije i novije istorije, uvek gledali na državu kao na sigurnijeg i jačeg garanta rešavanja problema.

Ali, kakav je kvalitet savremene države?

Jedno od najznačajnijih pitanja je podizanje kvaliteta svih političkih institucija i države u celini. Savremena država dobija mnoge nove funkcije, a da bi ih uspešnije obavljala mora znatno da podigne svoje kapacitete. Pogledajte samo važnost i složenost ekoloških funkcija moderne države ili pitanje siromaštva. Današnja teorija države nudi vrlo razvijenu listu kriterijuma za procenu kvaliteta političkih institucija.

Da li pririsak društva na državu može da doprinese ispunjavanju tih kriterijuma?

U zemljama mladih demokratija, poput Srbije, vidimo snažan proces reparlamentarizacije, kako bi se otvorio širi prostor za uključivanje građana u donošenje najvažnijih odluka o razvoju društva. Istovremeno, na svim stranama je na delu izrazito jačanje izvršne vlasti, čak i u zemljama razvijene demokratije i drugih parlamentarnih tradicija. Na trećoj strani, kao da u svim zemljama sveta, pa i kod nas, beležimo rastuće nezadovoljstvo kvalitetom političkih elita. Od okupiranog Volstrita pa do arapskog proleća na Mediteranu, građani su nezadovoljni, a pogotovu mladi naraštaji. Kao da nikad nije bio veći jaz između težine i ozbiljnosti problema sa kojima se suočavaju savremena društva i sposobnosti političkih klasa da te probleme uspešnije rešavaju.

Da li sa globalizacijom opada uloga nacionalnih država?

Odgovor na to pitanje nije i ne može biti jednoznačan. Na jednoj strani imamo generalni trend povećanja broja država u svetu. Samo u Evropi njihov broj se u dvadesetom veku više nego udvostručio. Mnoge etničke grupe smatraju da će samo uz pomoć sopstvene države uspeti da opstanu. Primer nastanka novih država na prostoru druge Jugoslavije to najbolje potvrđuje. S druge strane, jačaju trendovi integracija koje prevazilaze okvire nacionalnih država. Stvaranje i razvoj Evropske unije je najbolji primer za to.

Kakva je budućnost Srbije u tim procesima?

U društvenim naukama, a u političkim pogotovu, predviđanja su krajnje nezahvalna. Usudio bih se, ipak, da kažem da će broj država u svetu i dalje rasti. Globalizacija će više pogodovati velikim, bogatim i vojno jakim državama. Oko njih će se, kao grozdovi, u širim regionalnim i kontinentalnim okvirima okupljati male, manje razvijene zemlje i objektivno slabe države. Malim državama poput Srbije ostaje, da se povezuju unutar prirodnog prostora kome pripadaju i kome nužno gravitiraju. Tako će očuvati ne samo šanse za svoj opstanak, nego i uvećati svoje izglede za razvoj.

Autor: Slobodan Kljakić, Izvor: Politika online, 12.03.2012.