POLITIKA I DRUŠTVO U MODERNOJ ISTORIJI SRBIJE

Nije mali spisak problema s kojima se Srbija danas suočava. Ipak, kao jedan od ključnih nameće se problem demokratizacije. Tačnije, današnje prepreke u uvođenju demokratije podstiču istoričara da razmišlja o tome: da li Srbija ima demokratskih tradicija; da li je bilo perioda u njenoj modernoj istoriji koji se mogu označiti kao demokratski; kako su ti periodi počinjali, a kako su se završavali; koji model demokratije je bio primenjen u Srbiji; koji su bili njeni problemi; koje su bile prepreke; da li demokratija uvedena bez socijalnih pretpostavki ima uslova da se održi? Pokušaj razmišljanja o tim pitanjima u prvom redu je poziv na dijalog.

Problem nije jednostavan, jer, ako analiziramo istorijsku realnost, videćemo da ona nije bila manje paradoksalna od kasnije nastalih slika i istoriografskih predstava o njoj. Uprkos tome što su srpska i balkanska politička istorija bile pod dominantnim uticajem zapadnoevropskih koncepata i političkih modela, u odnosu na zapadni model postoje bitna odstupanja i specifi čnosti koje su odredile političku istoriju na Balkanu u 19. i 20. veku. Jedna od tih posebnosti je činjenica da su se u Srbiji, kao i u većini drugih balkanskih zemalja, tri sfere – sfera države, sfera različitih oblika civilnog društva i sfera društva – razvijale gotovo nezavisno jedne od drugih, bez stvarnih međusobnih veza. Na zapadu Evrope razvoj građanskog društva bio je osnova na kojoj su se stvarali začeci civilnog društva, da bi te dve sfere uzajamnim uticajem i borbom za svoje interese pritiskali državu, postepeno je liberalizujući i šireći građanska prava. Na Balkanu su ti procesi političke modernizacije imali u velikoj meri drukčiji tok. Modernizacija tu nije započela uzajamnim delovanjem ekonomskih, društvenih, političkih, kulturnih i psiholoških činilaca, već se u nju krenulo iznenada, u vreme nacionalnih revolucija 19. veka i sa stvaranjem nacionalnih država. U takvim istorijskim okolnostima nastao je „obrnuti model razvoja“ u odnosu na zapadni. Politička modernizacija prethodila je privrednoj i društvenoj, što je vremenom stvorilo snažan kontrast između državnih institucija zasnovanih na modelima preuzetim sa Zapada i slabo pokretnog, siromašnog, agrarnog društva. Zbog toga se na Balkanu država pojavljuje kao supstitut društva, ona je osnovni pokretač razvoja i modernizacije i najvažniji izvor uticaja, prestiža i bogatstva za pojedince.

Nasuprot relativno brzom razvoju države i prvim oblicima civilnog društva stajalo je skoro nepokretno, nerazvijeno agrarno društvo. Kako je u svojoj izvanrednoj knjizi Socijalna istorija Srbije pokazala Mari-Žanin Čalić, Srbija, kao ni druga balkanska društva, nije prošla put koji bi se mogao nazvati zakasnelom imitacijom zapadnog puta razvoja, već je tokom svoje moderne istorije utvrdila sopstveni put i to u kulturnom, istorijskom, socijalnom i privrednom smislu. Činjenica koja se čini posebno zanimljivom u modernom razvoju Srbije jeste da je država koja se u modernizaciji sopstvenih ustanova nije libila čak drastičnih novatorskih rezova, nije bila spremna da slične reformske poteze primeni na društvo i time ubrza njegov izlazak iz predmodernog stanja. Kako autorka pokazuje, srpski zakonodavci nisu bili spremni da putem pravnih mera naprave inovacioni pomak neophodan za sveukupnu modernizaciju, čime su, u suštini, doprineli konzerviranju kvazifeudalnih društvenih struktura i usporili dalji društveni razvoj.

Pritom, jedna od najvećih prepreka za demokratizaciju bila upravo činjenica da su njeni glavni nosioci bili državni činovnici, koji su u svakom, pa i u egzistencijalnom smislu, bili zavisni od države. U društvu u kome nije bilo moćnog fi nansijsko-bankarskog sloja, preduzetnika, krupnih zemljoposednika ili industijalaca, borba za širenje sloboda i protiv državne svemoći pripala je onom sloju koji je skoro u potpunosti zavisio od države – počev od toga da ga je ona školovala, omogućila mu socijalnu mobilnost i, zahvaljujući stečenom obrazovanju, dovela iz varošica u Beograd, do toga da mu je obezbeđivala status vodećeg društvenog sloja. Bilo je dugih perioda u srpskoj istoriji poslednja dva veka kada je država to bogato koristila, držeći u nekoj vrsti klopke svoje intelektualce ili one koji su trebalo da na bilo koji način rade na potiskivanju države i širenju prava građana. Ali, čak i u situacijama kada država nije zloupotrebljavala tu činjenicu, strukturno je jasno da sloj koji je bio toliko vezan za državu nije nikada mogao pokazati onu snagu u demokratizaciji zemlje koju su imale društvene grupe kojima je u zapadnoj Evropi dopao zadatak da, u ime društva i građana, primoravaju državu na postepeno povlačenje. U zemljama u kojima je obrazovanje bilo glavni faktor društvene mobilnosti, kao što je to bila Srbija, onaj koji je imao monopol na obrazovnaje (država je bila gotovo jedini stipenditor, retki su bili slučajevi da su roditelji mogli da finansiraju obrazovanje na stranom univerzitetu) imao je kasnije i neku vrstu monopola nad socijalnom mobilnošću, koja je, takođe, zavisila od državne potpore. Time je najobrazovniji sloj građana ulazio u posebnu vrstu ugovora sa državom, ugovora koji se samo uz velike rizike mogao iskušavati u borbi za jačanje ljudskih prava.

Kao predstavnici političke elite, državni službenici su formirali i prve političke organizacije, kasnije i političke stranke. Ta činjenica je bitno odredila istoriju višestranačja u Srbiji. Stranačke vođe dolazile su iz uske prestoničke intelektualne elite, a njihovi lični odnosi bili su jedan od presudnih kriterijuma prilikom formiranja stranačkog vođstva. Politički sukobi koji su kasnije izbijali u strankama dobijali su zbog toga privatnu notu i često su tokom 19. i 20. veka dovodili do cepanja stranaka, što je i bio najčešći način na koji su stranke nastajale (paradigmatični primeri su Narodna radikalna stranka tokom 19. i prve polovine 20. veka i Demokratska stranka u devedesetim godinama 20. veka, iz kojih je nastao niz manjih stranaka). Posledica stranačkih sukoba između nekadašnjih prijatelja, često i kumova, bilo je prelivanje privatnog tona na ukupan politički život, dajući mu strast gotovo nepoznatu u zrelim političkim društvima. Ta politička strast skoro je u potpunosti određivala svakodnevicu, čime se stalno stvarao utisak da se radi o društvu preopterećenom politikom, društvu u kojem politika određuje sve druge dimenzije. Međutim, kada se analizira politički diskurs, štampa, proglasi, govori, skupštinske rasprave, lako se uviđa da, zapravo, politike nije bilo. U srpskom političkom diskursu tokom poslednja dva veka bilo je malo programskog, načelnog, principijelnog, malo jasnih političkih pozicija, malo doslednosti. Savremenicima u raznim epohama pre se činilo da je u Srbiji sve politički moguće, ili, kako je taj problem vrlo precizno video Jovan Skerlić, još 1906. godine: „Dok se u celom svetu politička borba uređuje, i tako reći kanalizuje, kod nas još uvek ostaje u haotičnom stanju, gde drugih pobuda nema do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopušteno: političko licitiranje, prekonoćne promene mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaje savesti“.

U tome treba tražiti i deo razloga zašto je srpska politička kultura dugo ostajala u granicama predmodernog, gde se politička stranka doživljava kao porodica, a partijski vođa kao otac. To stranačkim sukobima daje ukus svađa među zavađenim porodicama, što politički život boji dodatnim emocijama. Time se familijarizovao i odnos prema državi, pa su vodeće srpske stranke, koje su na vlasti provele i po nekoliko decenija, vremenom gubile distancu prema državi, poništavajući granicu između privatnog i javnog, između ličnog i opšteg interesa. Država je postajala sredstvo za ostvarenje privatnog i partijskog interesa, pa se samim tim politički oponent razumevao kao neprijatelj, prema kome je, kako je početkom 20. veka izjavio jedan pripadnik opozicije, „dozvoljeno primeniti sva sredstva“. Politika je, zbog toga, izlazila iz definicije po kojoj je ona „način za kanalisanje društvenih konflikata” i postajala je rat zavađenih interesa, učesnik, često i podstrekač društvenih konflikata. Sukob je ostajao neprestano otvoren, a kriza i nestabilnost bili su hronični. U takvim uslovima autoritarna politička kultura nije imala ni mogućnosti ni vremena da sazreva, a tolerancija i ideja o beskonfliktnom rešavanju problema nisu dobile svoju šansu.

Analiza odnosa politike i društva u Srbiji govori nam o tome da u Srbiji problem nije bio u tome što demokratske institucije, procedure i oblici civilnog društva nisu postojali. Problem je bio u tome što su tri opisane sfere – država, institucije civilnog društva i samo društvo postojale gotovo nezavisno jedne od drugih. Institucije civilnog društva nisu uspele da pokrenu usporeno i skoro neizdiferencirano društvo, niti su ikada imale dovoljno snage da ograniče državu i ozbiljnije usmere njen razvoj ka punijim formama demokratije. Tog fenomena su u Srbiji uvek bili svesni oni koji su učestvovali u institucijama koje su činile začetke civilnog društva. Tako su, recimo, analitičari štampe početkom 20. veka i strani diplomatski predstavnici u svojim izveštajima zaključivali da u Srbiji postoji neobična situacija – štampa je bila skoro u potpunosti slobodna, bilo je mnogo i bila je dobrog kvaliteta, ali ta štampa nije imala snagu javnosti, jer se vlast na njeno pisanje ni najmanje nije obazirala. Slično je bilo i sa udruženjima koja su nastajala sa manje ili više političkim ciljevima. Ona su, kao što je pokazano, postojala od samih početaka autonomije srpske države, ali nisu imala snagu da bitnije utiču na politiku. Ovakav patentiran oblik vlasti opisivan je kao „…jedan naročiti hibridan režim, kakav je moguć samo u balkanskim zemljama… režim koji danas u Srbiji vlada ima iste te karakteristične osobine – Formalno taj je režim vrlo slobodouman, stvarno on je negacija svake slobode“.

Pored tog problema, savremenici su primećivali i da uvođenje liberalnih i demokratskih zakona u Srbiji nije suštinski promenilo nasleđena pravila ponašanja. Političkih partija bilo je gotovo od vremena kad su nastale u Evropi, ali su skoro sve partije u srpskoj prošlosti vlast zamišljale kao nedeljivu, doživljavajući kompromis ili koaliciju kao znak slabosti, nemoći i poniženja. Partijski pluralizam relativno se brzo razvijao, ali je „politički drugi“ doživljavan kao „strano telo”, kao onaj koji „cepa srpski narod”, unosi „nered”, narušava jedinstvo. Od sredine 19. veka nosioci političkog života su se zaklinjali u ideale liberalizma, kasnije i demokratije, ali su drukčije mišljenje suštinski doživljavali kao atak na jedinstvo, sabornost i slogu srpskog naroda koja je ipak, uprkos svemu, u svim vremenima postavljana na mesto najprečeg političkog cilja, idealno zamišljenog političkog stanja.

Sličan problem nalazimo i kada se analizira istorija izbora u Srbiji. Biračko pravo je od ranih godina 19. veka bilo široko, uporedivo sa evropskim uzorima, a pred Prvi svetski rat skoro i opšte. Ipak, izbori su uvek bili ona tačka na kojoj je srpski parlamentarizam najčešće gubio snagu. Prvo, skoro svi izbori od 19. veka do danas beležili su izuzetno nisku izlaznost birača, što je mnoge onovremene analitičare upućivalo na zaključak da društvo još ne oseća dovoljno zrelu potrebu da učestvuje u političkom životu. Drugo, na skoro svim izborima bilo je ozbiljnih oblika zloupotreba: birački spiskovi nikada nisu bili ažurirani; na svim izborima bila je ugrožena tajnost glasanja; gotovo redovno su beleženi primeri pritisaka državnih organa, najčešće žandarma, na glasače; izbori su bili praćeni fi zičkim obračunima pristalica konkurentskih grupa, a ni ubistva nisu bila retka; opozicija je skoro posle svakih izbora izražavala sumnje u ispravnost brojanja glasova. Zbog svega toga je realno postaviti pitanje koliko su izbori, koji jesu bili zakonom liberalno regulisani, u praksi ikada bili slobodni? Kada je reč o izborima, treba reći da opozicija nikada, sve do 2003, nije došla na vlast izbornom voljom građana (doduše, i ti izbori održani su posle ubistva premijera Zorana Đinđića, što na njih baca posebno svetlo). Da li je to bila posledica rutinskog glasanja za vlast ili navedenih pritisaka na birače, teško je utvrditi, ali je i ta činjenica uticala na okamenjivanje predmoderne političke kulture.

Činjenica da Srbija nije imala iskustvo mirnih, izbornih smena vlasti uticala je i na izmenjenu recepciju nekih od osnovnih demokratskih postulata. Tako, uprkos vrlo ranom postavljanju demokratskih ideala kao osnovnog političkog cilja, elementarno demokratsko načelo o ravnopravnosti većine i manjine retko je poštovano. Teorijski, demokratija jeste vlast većine, ali se njena doslednost i utemeljenost meri pravima manjine. To načelo bilo je drukčije interpretirano u srpskoj politčkoj praksi, pa je većina u manjini retko videla legitimnog, pa čak i legalnog, učesnika u donošenju odluka. Budući da nije bilo iskustva sa mirnim smenama vlasti, nisu uvedeni korektivi u ponašanju jačeg prema slabijem. Prava su pripadala onome koji je na vlasti, dok ih je onaj drugi mogao ostvarivati samo sopstvenim dolaskom na vlast. Prava koja bi postojala izvan prava jačeg samim tim nisu bila legitimna, ili kako je rekao u Skupštini jedan opozicioni poslanik – „Za Srbiju može važiti jedno opšte pravilo: čija vlada toga i država, čija vlast toga i sloboda”. To je značilo da je većina apsolutizovala svoja prava, neretko tvrdeći da većini pripadaju sva prava, pa čak i pravo da krši zakone (Stojan Protić). Takav stav izazivao je jednaku reakciju manjine, koja je sebi takođe davala sva prava, od čestog blokiranja državnih insitucija do prava na revoluciju. Zbog toga većina i manjina nisu bile integralni delovi političkog sistema, već do granice građanskog rata sukobljene grupe, među kojima skoro da i nije bilo komunikacije. Zato glavna tema politike nije bilo kako ostvariti javni interes, već kako održati ili kako pridobiti vlast. Naravno, to jeste motiv svake politike, u svim vremenima i svim prostorima, ali je ovdašnja specifi čnost bila u tome što su najčešće i vlast i opozicija sebi pri tom dozvoljavale upotrebu svih sredstava, uključujući i česta politička ubistva.

Osnovni problem u procesu razvoja srpske države je, upravo u opisanom odnosu između tri sfere – države, civilnog društva i samog društva. Tokom istorijskog razvoja politika je nadvisila društvo i razvijajući se daleko brže od njega, ostala bez socijalnog oslonca, jer nije u popunosti uspela u sprovođenju „obrnutog modela” u kome je preobražaj politike trebalo da pokrene razvoj privrede i društva. Zbog toga demokratske institucije i institucije civilnog društva nikada nisu imale ozbiljnu društvenu pozadinu koja bi njihove zahteve pred državom učinila delotvornim. Društvo nije imalo dovoljno modernizatorskih potencijala da prati relativno brz proces liberalizacije i demokratizacije, dok je država, modernizujući sebe, zapostavila, ili čak nizom zakonskih mera usporila društveni razvitak. Time je ugrozila i sopstvene političke reforme koje su, kako je vreme prolazilo, sve teže nalazile društvene temelje.

Državna politika reformi ostala sve vreme kolebljiva, pošto je stalno pokušavala da jednom pokrenute snage ponovo zarobi. Sve to dovelo je do toga da „inovativni potencijal nije bio dovoljan da potpuno raskine okove predmodernog privrednog i društvenog ustrojstva”, zbog čega Srbija i Jugoslavija ni do pred Drugi svetski rat nisu postale moderne, razvijene i građanske države. S političkog stanovišta, savez između siromašnog, egalitarnog društva, autoritarne matrice političke kulture i kolektivističke društvene i političke svesti učinio je da je poredak nastao posle 1945. U Jugoslaviji imao daleko veću podršku stanovništva nego u drugim zemljama Istočnog bloka. Slabost predratnog građanskog društva i tananost demokratskih iskustava doveli su do toga da jugoslovensko i srpsko građanstvo nije pokrenulo masovnije pokrete otpora kakve su poznavale, u prethodnom periodu daleko razvijenije, Poljska, Čehoslovačka ili Mađarska. To jeste bila posledica „mekog“ oblika komunizma, izlaska Jugoslavije iz Istočnog bloka i otvaranja prema Zapadu, koji su omogućili bolji standard i veće slobode nego u bilo kojoj drugoj zemlji iza „gvozdene zavese”, ali čini se da je presudnije bilo to što je u samoupravnom socijalizmu većinski deo zaostalog društva racionalno video svoju socijalnu šansu, ne osećajući pri tom veliki problem zbog nedostatka sloboda.

Posle Titove smrti (tokom 80-ih godina u kritičnom trenutku istorije), kada se pred Srbiju i bivšu Jugoslaviju ponovo otvorila mogućnost reforme i demokratskih promena, jugoslovensko društvo ušlo je u novi ciklus ratova. Očigledno nemoćno da na izazov postkomunističke tranzicije odgovori snažnim reformskim zamahom, ono je otvorilo sebi put u novo, dotada nezabeleženo ratno i političko nasilje. U tu novu spiralu zla Srbiju će uvesti njen skoro plebiscitarno izabrani vođa Slobodan Milošević, koji je za svoju politiku dobio skoro nepodeljenu podršku elite. Umesto demokratizacije i stvarne transformacije društva, srpska elita je izabrala rat za prekomponovanje bivše jugoslovenske države. Ratovi koji su vođeni od 1991. do 1999. godine doveli su do najtežih zločina počinjenih na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata; uveli su Srbiju u potpunu međunarodnu izolaciju; posle izgubljenih ratova naterali su srpski narod na povlačenje sa prostora na kome je ranije vekovima živeo; doveli su do potpunog sloma privrede, kriminalizacije države i moralne otupelosti društva koje teško nalazi kriterijume i nove vrednosti. Ti ratovi doveli su Srbiju do najniže tačke u njenoj istoriji, a njene vođe i ideologe odveli pred sud Ujedinjenih nacija pod optužbom za genocid.

Slobodan Milošević se može smatrati inovativnim u istoriji antidemokratskih političkih poredaka. Sistem koji je on stvorio mogli bismo da nazovemo i postmodernim totalitarizmom, totalitarizmom koji sve dopušta svojim nezadovoljnim građanima, osim da njegovu vlast stvarno ugroze. Radilo se o totalitarizmu, jer je taj poredak kontrolisao sve ključne poluge stvarne vlasti – partija je imala potpunu kontrolu nad svim organima nepodeljene vlasti, uključujući i potpuno zavisno sudstvo. Vladajuća partija kontrolisala je vojsku, policiju, kompletnu privredu i novčane tokove. Stvorena je neka vrsta političkog aparthejda u kome su dve sukobljene stane, vlast i njeni protivnici, živeli jedni pored drugih, bez međusobne komunikacije i bez mogućnosti uticaja. To je bila autentična inovacija u teoriji i praksi totalitarizma i jedan od njenih najzloćudnijih dometa, jer se činilo da su institucije civilnog društva same od sebe gubile snagu i padale u apatiju nemoćne da bilo šta suštinsko postignu. Civilno društvo našlo se u apsurdnoj situaciji. Dovedeno je u zamku: njegovo postojanje bilo je nužan preduslov promena u Srbiji, ali je režim učinio da i ono samo, kao i opozicione stranke, više od deset godina bude deo totalitarnog poretka kome su služili kao skladište za odlaganje nezadovoljstva građana.

Uz to, došlo je i do patoloških izvitoperenja društva, jer su rat u čitavom okruženju i sankcije prouzrokovali ne samo stvaranja nove, ratne finansijske elite, nego i kriminalizaciju društva u kome je korupcija postala jedan od osnovnih principa funkcionisanja. Kriminalizovana država i društvo čine nasleđe koje je ostalo posle odlaska Miloševića sa vlasti. Demokratski izabrane vlade posle 2000. godine nisu uspele da se izbore sa tim teškim nasleđem, a posle ubistva najubeđenijeg nosioca reformi Zorana Đinđića, srpsko društvo i politika ostali su dezorijentisani, bez jasne slike budućnosti, zapreteni nespremnošću da se suoče sa prošlošću i da se, na osnovu jasnog društvenog konsenzusa, pokrenu ka promenama i evropskim integracijama. Samopercepcija nije dobila neophodnu kritičnost, ciljevi nisu racionalno postavljeni, odnos prema stvarnosti ostao je, u velikoj meri iracionalan, a strah od promena ponovo preti da od zaostalosti napravi ideologiju.

Ukoliko se prati opisani razvoj političke sfere u poslednja dva veka, moglo bi se zaključiti da je Srbija doživela svojevrsnu regresiju. Dok je politička elita od sredine 19. veka, uz sve otpore, nedoslednosti i diskontinuitete, pokušavala da modernizuje srpsku državu i da politiku makar delimično ustroji u skladu sa zapadnim liberalnim konceptima, tokom kasnijeg razvoja sve izraženiji su bili antimodernizacijski projekti i autoritarna politička kultura. Čini se da je ključ za objašnjenje ovog fenomena leži dublje, u kontradikcijama srpskog unutrašnjeg razvoja, upravo u razdvojenim putevima razvoja politike i društva. Modernizacija države i politike bila je moguća zahvaljujući naporima obrazovane političke i intelektualne elite, ali budući da je društvo stagniralo, vremenom su se te dve sfere sve više udaljavale. Srpsko društvo, sve do nasilne i ponovo, antidemokratske promene 1945. godine, nije doživelo stvarnu reformu. Do dolaska komunizma nisu stvoreni oni slojevi kojima je, kao u zapadnoj i srednjoj Evropi, demokratija bila životni interes, koji su borbu za nju mogli da iznesu do kraja, koji su imali snage da je odbrane ili (kao u slučajevima Španije ili čak Grčke) da je obnove posle decenija nedemokratskih režima. Društvene grupe kojima bi demokratizacija i modernizacija bile pitanje opstanka nikada nisu stekle preovlađujuću snagu u srpskom društvu. „Demokratski eksperiment“ nije iza sebe imao „savez elita”, nije postao vitalni interes moćnih delova društva. On je ostao projekat obrazovane građanske manjine koja tu bitku u Srbiji nije dobila. Ona nije imala ni snage ni odlučnosti da reformiše društvo, pa je demokratija u srpskom društvu sve više ličila na kap ulja na vodi: ostala je ograničena u svom uskom krugu iz kojeg nije mogla da izađe, nije imala snage da preplavi celo društvo, ostala je izolovana i jasno omeđena od preovlađujuće nerazvijenosti društva. Zbog svega toga mogla bi se, kao ključni problem u srpskoj modernoj istoriji, izdvojiti društvena stagnacija, nemoć i nesposobnost društva da izađe iz začaranog kruga siromaštva i da svojim unutrašnjim snagama krene putem reforme i modernizacije. Srpsko društvo za takav pomak nije imalo dovoljno potencijala, ali ono što ostaje kao pitanje od posebnog značaja jeste, kako objasniti činjenicu da je elita, koja je u politici često imala prosvećene ideale, svesno kočila reformu društva? Da li se radilo o strahu od cene koja se mora platiti da bi se društvo reformisalo? Da li je u pitanju bio strah od gubitka društvenog i političkog monopola koji se neokrnjen mogao zadržati samo u nerazvijenom društvu? Da li je od odlučujućeg značaja bila strepnja da bi modernizovano, evropeizovano društvo izgubilo patrijarhalni identitet koji je bio, kako je neretko navođeno, neophodan da bi se, održavanjem herojskog kodeksa, ostvarilo nacionalno ujedinjenje? Da li je najvažniji problem srpskog razvoja bio u dualizmu same elite, koja je, poreklom sa sela ili varošica, napravila izuzetan socijalni skok, ali je zadržala stalnu dualnost patrijarhalnog i modernog, pa samim tim nije ni mogla snažno i beskompromisno da povuče društvo iz letargije? Sva ova pitanja zahtevala bi nova istraživanja elite i prepreka koje su se pred njom nalazile tokom poslednja dva veka, ali čini se, na osnovu istorijskog iskustva, da se pred srpsku elitu ultimativno postavlja zahtev da načini dubinski reformski rez i oslobodi potencijale koje ima srpsko društvo.

Autorka: Dubravka Stojanović, istoričarka

(Tekst: Politika i društvo u modernoj istoriji Srbije, iz knige Ulje na vodi – Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije, I deo: Dugo trajanje. Delovi teksta, predhodno objavljeni kao Tri pogleda ili poziv na dijalog, Beograd 2005.godine – Ljubodrag Dimić, Miroslav Jovanović, Dubravka Stojanović, Srbija 1804-2004.)

O boreformf
Blog boreformf - BorskiEkonomskiForum MedijaFokus, je nezavisan forum koji afirmiše savremene javne vrednosti i društveno ekonomski fokus medija.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: