BRIGA O PORODICI

U zapadnim politikama brige o porodici, postoje mnogo veće razlike nego u brizi o zdravlju i starima (moglo bi se reći da one imaju četiri cilja). Borbu za pomoć porodicama poveli su demografi, koji su se zabrinuli zbog pada nataliteta (njihov cilj je bio povećanje broja rođene dece). Rešenje problema se videlo u redukciji poreza na prihod porodica s decom. Zamisao da se materinstvo uskladi s profesionalnom karijerom, dovela je do otvaranja novih obdaništa, predškolskih ustanova, a postepeno i do ustanovljavanja posebnih nadoknada. U okviru smanjenja nejednakosti, stimulativne mere se smanjuju s porastom prihoda (protiv rečnost ovog i prva dva cilja je očigledna). Oni koji zastupaju zadržavanje porodičnog procenta, tvrde da podsticanje rađanja dece u svim porodicama zahteva da taj procenat prati lestvicu primanja (jer treće dete izaziva pad životnog standarda po glavi porodice, gotovo u jednakom odnosu, bez obzira na to da li je porodica imućna ili siromašna). Vremenom, vertikalno smanjivanje nejednakosti među građanima, postalo je važnije od nataliteta.

Vremenom se uvodi čitav niz posebnih porodičnih naknada (najpodsticajnija u pogledu rađanja, jer nije povezana s visinom primanja, jeste pomoć roditelju za obrazovanje dece – ova pomoć se daje tri godine svakoj osobi po rođenju trećeg (ili sledećeg po redu) deteta prestane da radi, kako bi se slobodno vreme posvetilo vaspitanju dece, nakon čega se garantuje povratak na posao (ovu mogućnost najviše koriste žene). Sve ostale mere zavise od primanja i predstavljaju mešavine pomoći porodicama skromnih prihoda i nadoknade radno aktivnim ženama (pomoć za čuvanje dece). Evropske porodice su nakon Drugog svetskog rata primale 40% socijalnog budžeta nacije – poslednjih godina taj procenat iznosi oko 15%. Postalo je očigledno, da pomoć porodici više nije prioritet socijalne politike. Posmatrano u celini, porodične nadoknade povećavaju prihode domaćinstava za oko 5% (time se prikriva činjenica, da se pomoć usmerava porodicama s jednim roditeljem, kao i onim porodicama koje imaju tri i više deteta). Dve trćine sredstava obezbeđuje se iz kotizacija, a ostalo iz fiskalnih prihoda.

KAPITALIZACIJA I RASPODELA

Funkcionisanje penzionog sistema kapitalizacijom bazira se na statističkim proračunima osiguravajućih društava. Penzioni fond sakuplja masu uplaćenih premija i upravlja kapitalom na najbolji mogući način. Isplativost zavisi od finansijskog tržišta. Penzioner dobija godišnju rentu, koja je vezana za visinu njegovog učešća, kao i za ostvarenu dobit (na visinu rente mogu uticati rizici plasmana kapitala iz njegovog fonda). Opšta solidarnost među generacijama ne postoji – svakome pripada ono što je uspeo da uštedi (stari nemaju nikakve koristi od tendencije rasta primanja radno aktivnih). Međutim, kapitalizaciji koristi dinamičnost ekonomije – rad mladih generacija.

Sistem raspodele se zasniva na solidarnosti među generacijama. Svake godine fond deli svojim penzionisanim članovima sredstva sakupljena iz kotizacija aktivnih članova. Visine penzija su proporcionalne njihovim nekadašnjim učincima. Isplativost ostvarene uštede je proporcionalna ekonomskom rastu. Što se tiče stabilnosti takvog režima, ona počiva na odnosu brojeva radno aktivnih i penzionisanih lica. Tako da porast životnog veka i smanjenje broja radno aktivnih (što je povezano s nezaposlenošću), dovodi u opasnost funkcionalnost celog penzionog sistema (odnos koji je 2000.godine u Evropi iznosio, dva aktivna radnika po jednom penzioneru, smanjuje se i ta tendencija će se nastaviti, ako ne dođe do porasta nataliteta).

Međutim, bez obzira na značaj koji sistem kapitalizacije ima u anglosaksonskim i skandinavskim zemljama, za osnovne penzije se svuda, po pravilu, primenjuje sistem raspodele. Ispituju se četiri moguća načina reformisanja postojećeg sistema – dodatno oporezivanje, povećanje broja godina staža kao uslova za dobijanje pune penzije (čime bi se povećala prosečna starost penzionera ili masovno povećanje broja penzionisanih uz smanjenje penzija, radi postepenog stvaranja rezervnog fonda, koji bi se koristio u teškim periodima koji mogu nastupiti), formiranje dodatnog fonda kapitalizacijom, što bi bilo propraćeno podsticajnim merama. Koliko god izbor zavisio od racionalnih elemenata, on zavisi i od preferencija i političkih mogućnosti – na njega ipak najviše utiče, prošlost svake zemlje ponaosob.

NASTANAK DRŽAVE BLAGOSTANJA

U modernim demokratijama pod pojmom države blagostanja podrazumeva se uvođenje sistema transfera sredstava namenjenih uglavnom omogućavanju lečenja, primanjima starih lica, pomoći u nevolji (nesreće na radu, gubici posla…) i eventualno kompenzacijama porodičnih troškova ili pomoći u smeštaju.

Širine i stepeni zaštite u raznim oblastima, veoma se razlikuju od države do države. Ekstreme predstavljaju skandinavske zemlje sa vrlo razvijenim sistemima socijalnog staranja i SAD u kojima su individualizam i leberalizam, sasvim suzili zajedničku socijalnu zaštitu. Od načina upravljanja državom u velikoj meri zavisi, kako će se kombinovati fiskalna prelivanja, kao i intervencije države s jedne i kotizacije autonomnih organizma, s druge strane. Ostaje činjenica, da je socijalna zaštita jedno od osnovnih dostignuća demokratije – njeni zadaci su jedna od najvažnijih tema za raspravu prilikom svakog sukobljavanja liberala i socijaldemokrata.

Sistemi socijalne i zdravstvene zaštite prihvataju, do različitih nivoa, princip ličnog osiguranja, solidarnosti među različitim slojevima društva (bogatih sa onima koji nemaju, radno aktivnih, nezaposlenih i penzionera), pa čak i političku ambiciju smanjenja nejednakosti. Penzioni fondovi s kapitalizacijom, koji su veoma razijeni u SAD i u Ujedinjenom Kraljevstvu, u obliku osiguranja života i penzija, na evropskom kontinentu praktično i ne postoje. Evropski liberali o njima imaju najbolje mišljenje, dok francuski i nemački socijaldemokrati govore s prezrenjem.

DUŽNOSTI VRHOVNE VLASTI

Dužnosti (u smislu ,,javne stvari,,) pripadaju suverenu – ma koji režim da je u pitanju (koji opravdava monopol državne moći). Prva suverenova dužnost bila bi obezbeđivanje sigurnosti teritorije (pa i preduzimanje rata i zaključivanje mira…). Komandovanje vojskom, vođenje diplomatije, međunarodni pregovori i sporazumi, sve su to atributi koji se vezuju za vrhovnu vlast. U savremenom svetu obaveza parlamenata je da potvrde ili odbiju ugovore, koje je potpisao šef države.

Stvari su sasvim jasne kada je u pitanju obezbeđivanje od spoljašnje opasnosti (logično je npr. da postoji zabrana uspostavljanja privatnih vojski na nacionalnoj teritoriji). Međutim, mnogo su manje jasne kada je reč o unutrašnjoj bezbednosti (npr. puteva, železnica, dobara, ljudi…) i njenoj nadležnosti (nacionalne ili lokalne vlasti)… Pravdu obezbeđuju sudovi u ime suverene vlasti. Što se same vlasti tiče, njen zadatak je da garantuje pravičnost, ali da bude usklađena s principom nezavisnosti sudija, dok pravo pomilovanja ostaje isključivo u nadležnosti šefova država. Jedan od važnih atributa vrhovne vlasti je štampanje i kovanje novca (nacionalne valute), pri čemu falsifikovanje ne predstavlja običan prestup već istinski zločin. Počev od XIX veka, budući da sve više interveniše unutar građanskog društva i od države zaštitnice postaje država blagostanja, nadležnosti države su se znatno proširile. Teoretičari minimalističke države (među kojima je najviše anglosaksonaca), želeli bi da državnu vlast ograniče na njene striktne ,,kraljevske funkcije,, kojima bi trebalo dodati obavezu pružanja pomoći onima kojima je potrebna.

TRI EPOHE PARLAMENTA

Predstava o ulozi parlamenta u evropskim zemljama promenila se za manje od dva veka dva puta, prvo sa masovnim partijama, a zatim s medijima.

Parlamentarizam – Zlatno doba parlamentarizma je XIX vek (odlikuje se dvodomnim parlamentom, pobedom slobode štampe i političkog izražavanja, uključujući i pravo manifestacija i konačno, pojavom političkih partija). Politička karijera namenjena je imućnim klasama, sa izuzetkom poneke posebno snažne ličnosti. Poslanik je ugledan čovek koji lično poznaje znatan deo svojih birača. Njega ne biraju zbog određenog političkog programa, već zbog njegovog ličnog statusa. Razgovori i dijalozi, dovedeni do savršenstva po aristokratskim salonima, prenose se i u parlament. Skupštine postaju mesta proveravanja ideja i stvaranja političkih projekata – svako od izabranih misli i glasa slobodno, po svojoj savesti, a ne u skladu s programom određene političke partije. Svi veruju u moć razmene mišljenja, kao i da svojim izlaganjem mogu ubediti druge. Informativna štampa daje važno mesto govorima i raspravama u parlamentu. Državne administracije su malobrojne i ne postavljaju se između parlamenta i izvršne vlasti. Izvršna vlast i njen šef slobodno donose odluke, ali su pritom pod strogom kontrolom parlamenta.

Partije – Početkom XX veka, nakon prihvatanja opšteg prava glasa u svim zemljama i uspona socijalizma, javljaju se masovne partije. Sve one ističu svoje programe, vrbuju aktiviste i plaćaju stalne funkcionere. Politički život se menja bez preduzimanja bilo kakvih ustavnih promena. Kandidate na izborima određuju partije posle stroge kontrole i brojnih procedura, koje sve daju veliki značaj aparatu, odnosno sprezi između upravljača i stalno plaćenih funkcionera. Aparati svojim dvostrukim diskursom (ciničnim za upućene i ideološkim za one spolja, računajući i aktiviste na koje se oslanjaju), nastoje sebi da obezbede trajni ostanak. U parlamentu se uspostavlja partijsko glasanje. Izabrani poslanik mora da prihvati mandat i u parlamentu neće odlučivati samostalno, već će se pokoravati disciplini i programu partije koju predstavlja, a uvođenjem predstavničkog glasanja biće mu čak omogućeno i da odsustvuje sa zasedanja, pošto će predstavnici parlamentarnih grupa biti ovlašćeni da glasaju u ime svih svojih izabranih. U potpunosti se menja rasprava u parlamentu. Na uštrb iskrene rasprave, povećava se udeo nametnutog spektakla, utvrđenog prema unapred dogovorenim ulagama. Sve u svemu, istinski rad parlamenta premešta se ka višim instancama (prema komisijama ili komitetima) koje su daleko od javnosti i u neprekidnoj su vezi sa visokim funkcionerima, ministrima i vrhovnim štabom partija. Rasprava na plenarnim sednicama je pripremljena i njen rezultat najčešće je poznat, osim ako vladina većina nije u nemilosti i treba da ode. U parlamentu je sve manje mesta za društvena pregovaranja, osim za eventualno ratifikovanje principa i odredaba pripremljenih na drugim mestima. Intervenisanje brižne države širi se na sve i uticaj izvršne vlasti, oslonjene na moćnu i tehnički dobro organizovanu administraciju, postaje sve jači. Poslanik iz baze primoran je da pojača aktivnost branioca svog okruga u kojem nalazi snagu, koji mu služi kao sredstvo da sebe lično istakne i pruža mu garanciju da će sačuvati položaj.

Demokratija javnog mnjenja – Od 1960.godine, televizijski dnevnik i anketiranja, izazivaju jednu drugu promenu – sve veći uticaj demokratije javnog mnjenja. Ponašanje političara, njegov stil, njegovo prisustvo na ekranu i sposobnost da osvoji simpatije gledalaca, postaju bitni elementi. Empirijska istraživanja pokazuju da se prosečni birač, manje vezuje za politički program nego za neke klišee stvorene o kandidatima – za nekoga će veću garanciju pružiti savremenost, opuštenost, otvorenost nekog kandidata prema svetu, dok će za drugog to biti utisak čvrstine i stabilnosti, kao i odmerena reč. Političke elite, danas su medijske ličnosti. Time se objašnjava činjenica da na glasanje manje utiču ekonomske, socijalne i profesionalne odrednice. Radnička klasa više nije zarobljenik socijaldemokratskih partija. Srdačnost u stvaranju poverenja, koju je nekada obezbeđivao lični kontakt birača s kandidatom, ponovo postaje sve značajnija. Politika kao i trgovačke aktivnosti, počinje da razvija posebnu vrstu marketinga. Ono što nudi mora biti predstavljeno u funkciji očekivanih efekata, bilo trenutnih ili trajnih, i u zavisnosti od željenih ciljeva. Zbog toga demokratiji preti opasnost da, pod oligarhijskim dejstvom novca, bude zloupotrebljena. Da bi se to sprečilo, zakonima se zabranjuju ili ograničavaju darovi partijama i ulažu se veliki napori, da se prekomerni troškovi izbornih kampanja smanje. Vlade se danas često neposredno obraćaju građanima, umanjujući tako jednu od prvobitnih funkcija parlamenta kao vrhovnog tela. Zbog toga, u mnogim zemljama jačanje nezavisnosti izvršne vlasti, oslanjene na moćnu i neprobojnu administraciju, ide uporedo sa sve većom kontrolom nad ustavnošću i zakonima koju podržava javno mnjenje. Drugi su, zabrinuti i to ne bez razloga, da se ako deo kontrole sa izabranih pređe na ustavne sudije, može stvoriri nova neravnoteža vlasti

IZBORI

U Atini su funkcije vlasti poveravane građanima, koji bi se dobrovoljno prijavili i potom bili izvučeni žrebom (budući da su po isteku mandata, morali da polože veoma podroban izveštaj o svom novom stanju, selekciju je obezbeđivala dobrovoljnost). U većini srednjevekovnih evropskih gradova-država, funkcije su idalje poveravane onima koji bi bili izvučeni žrebom, mada su se u nekim gradovima (npr.Venecija), prilično rano počeli opredeljivati za izbore. Među teoretičarima dosta se raspravljalo o prednostima jedne ili jedne procedure. Izvlačenje žrebom eliminisalo je podvalu, ali ne i nekompetenciju, dok su izbori davali veće mogućnosti pristalicama, ali su zato omogućavali selekciju sposobnih.

Američki ustav označio je pobedu izbornog principa, mada je u vreme Francuske revolucije još bilo i pokušaja izvlačenja žrebom. Izbori su najdemokratskiji način određivanja predstavnika, jer glasač bira kome će predati svoju moć. Ipak, oni ne podrazumevaju ni opšte glasanje, niti pružaju mogućnost svakom građaninu da bude izabran. U američkim ustavima izraženo je uverenje, da ekonomsko bogatstvo može poslužiti kao neka garancija u suzbijanju korupcije, da građane može zaštititi od opasnosti na koju su bili posebno osetljivi i od koje su iznad svega, želeli da se odbrane. Oni takođe, pokreću i raspravu da li za predstavnika treba birati obične građane ili one koji su nekim ličnim uspehom dokazali sopstvenu sposobnost. Upravo iz tih razloga, francuska ustavna monarhija prihvatila je cenzusni kriterijum, koji će biti ukinut krajem XIX veka, s pobedom opšteg pravila glasanja za muškarce.

Šematski posmatrano, razlikuju se dva izborna sistema – većinski i proporcionalni. Većinskim sistemom, se lako ostvaruje većina i manjim strujama oduzima svaka mogućnost da se iskažu. Manjinski sistem, ima obrnute mane i prednosti – u većoj meri poštuje opšte pravo izražavanja, ali zato što ne može poizvesti stabilnu većinu, može stvoriti neefikasnu skupštinu. Zato je važno voditi računa o kulturnom kontekstu i primarnim ciljevima koje ističe zakonodavstvo.

Engleski sistem (većinski samo u jedinom krugu) podrazumeva da opredeljivanje između tri kandidata, može osigurati 35% glasača koji su izašli na izbore. On ne bi mogao odgovarati nekoj kulturi u kojoj dvopartijska politička podela nije toliko izražena. Predsednički izbori u SAD isključuju više od polovine građana – razlog tome je što ti građani nisu članovi nijedne partije (samim tim i ne mogu učestvovati u prvom izbornom krugu, u kome se biraju kandidati za predsednika države, unutar partija). Sadašnji nemački sistem, koji za izbore zakonodavnih organa federacije, lokalnom većinskom sistemu pridružuje proporcionalnu nacionalnu zastupljenost, zanimljiva je formula).

 

 

PREDSTAVNIČKA DEMOKRATIJA

Suprotna neposrednoj (direktnoj) je predstavnička demokratija. U njoj predstavnike bira suvereni narod, da bi vršili vlast u njegovo ime. Neposredna demokratija je zapravo, teorijski model koji nijedna politička zajednica nikada nije sprovela u delo (bez skupštine u kojoj sede predstavnici, demokratski su funkcionisale ili još funkcionišu samo neke male zajednice, poput manastira, koji se pridržavaju svojih svetih pravila). Svi predstavnički sistemi poštuju sledeće principe:

* Predstavnici ili oni koji vladaju, biraju se (ili kao nekada, izvlače se žrebom), da bi određeno vreme bili na vlasti. Predstavnik, čije je trajanje mandata ograničeno, zna da će na novim izborima biti podvrgnut novoj probi i ako želi da zadrži mesto, mora povereni mandat završiti časno.

* Predstavnici ili vršioci vlasti mogu donositi odluke samo u skladu sa ustavom ili tradicijom priznatom u sudskoj praksi – njihov mandat nikada nije neopoziv i često odluke koje donesu, moraju potvrditi i građani (kakav je slučaj sa Švajcarskom, gde se za svaku ustavnu promenu raspisuje referendum).

* Zahvaljujući razdvajanju zakonodavne od izvršne vlasti, predstavnicima biračkog tela omogućeno je da se usaglašavaju s vladom i da je kontrolišu. To razdvajanje može biti više ili manje uravnoteženo i zavisi od slučaja. U režimima zvanim parlamentarnim, vlade su slabe i nestabilne.

* Politička rasprava i odluke su javne. Ništa se ne skriva osim eventualno nekih pitanja vezanih za nacionalnu odbranu. Takva javnost rasprava, obezbeđuje neku vrstu stalnog uvida javnog mnjenja u ono što predstavnici rade i sukobe sa ulice premešta u arenu koju je kodifikovala skupština. Političko izražavanje građana je slobodno – vlade se mogu kritikovati i nemaju prava da učutkuju protivnike. Kršenja principa postoje i ispoljavaju se pre svega u manipulisanju informativnim sredstvima (medijima). Ipak, ostaju ograničenja, jer bi u protivnom označavala kraj demokratskog modela. Osima medijskih manipulacija, kršenja principa se mogu ispoljiti i kroz odlaganje izbora, izvesne izborne neregularnosti i još nekih zloupotreba.

,,U svakoj državi demokratskog sistema, postoje tri vrste vlasti – ona koja kroji zakone, ona koja izvršava javno donesene odluke i ona koja sudi za zločine ili presuđuje u sporovima. Da se vlast ne bi mogla zloupotrevljavati, treba stvari urediti tako, da jedna vlast sputava drugu.,, U ovakvoj formuli izražena je svest o opasnostima, neodvojivim od vlasti i u njoj se ogleda nastojanje da se vlastodržcima nametnu izvesne institucionalne kočnice. Da bi se to postiglo, moć krojenja zakona, ne treba poveravati onima koji ih sprovode (to je jedini način da se zakonima obezbedi objektivnost – jer neće služiti onima koji ih obznanjuju) i društvena zajednica (država, grad, opština) treba biti organizovana prema principu poštovanja zakonitosti u radu. Podela vlasti je jedini način da se ona ograniči.

 

Modaliteti primene principa demokratije, otvorili su različite rasprave koje još traju. Kako razdvojiti zakonodavnu i izvršnu vlast? Zar jedna vlast ne utiče na drugu i obrnuto? Kako stvoriti ravnotežu, koja će u isti mah obezbeđivati stabilnost vladi i dobro funkcionisanje parlamentarne vlasti, koja donosi zakone – ima kontrolu nad javnom moći? Ako je zakonodavno preovlađujuće, izvršno rizikuje dag a obori većina ili neka jednodnevna

TAMNA STRANA UTOPIJE UČINKA

„Meritokratija: reč zvuči kao oličenje dobrog“, ocenio je još sredinom prošle decenije Ser Ralf Darendorf, jer se u meritokratskom društvu ceni, barem je takva poruka njegovih zastupnika, samo učinak koji se može pripisati nekom pojedincu, a ne nečije poreklo, slučaj, sreća ili božanski plan. U meritokratskom društvu visoki dohodak ostvaruju samo oni koji su to izuzetnim zalaganjem i natprosečnom kompetentnošću zaslužili. U takvom društvu, visokim položajem i reputacijom raspolažu oni koji su bili u stanju da se izuzetnim dostignućima i nesvakidašnjom izvanrednošću u nauci, privredi, umetnosti i sportu uzdignu iznad ostalih.

Isto tako, onaj ko ne uspe da dođe do vrha u meritokratskoj strukturi, u principu ima mogućnost da svoju društveni položaj poboljša, da napreduje – ako se više potrudi od onih koji se nalaze u sličnoj situaciji. Pojedinac koji nije zadovoljan svojim životom, već je abiciozan i željan napretka i više uči od drugih, radi, dalje se obrazuje, slobodno vreme troši na učenje jezika umesto da se izležava na suncu, ovakav displinovani i ambiciozni pojedinac je po sebi otelotvorenje meritokratske nade srednje klase.

Ova priča je izuzetno privlačna i fascinantna te se čini da je na početku 21. veka meritokratski princip postao društveni common sense kao nikada do sada i vera u preciznu merljivost i pravično nagrađivanje učinka u poslednje vreme dobija na snazi. Evaluacije, rangiranje, skale ocenjivanja svih vrsta dominiraju različitim oblastima modernog sveta.

Problem je u tome što meritokratski projekat po sebi ne garantuje nastanak dobrog, pravičnog, civilizovanog, solidarnog društva. Poslednjih godina se tamna strana utopije učinka razotkrila baš među srednjim slojevima društva. Meritokratski poziv na mobilizaciju u jednom društvu prožetom ogromnim razlikama u primanjima, hijerarhijom moći, ozbiljnim socijalnim razlikama u društvenom položaju, reputaciji i renomeu doveo je do bespoštedne borbe za privilegovane pozicije. Ko ne uspe da opstane u ovom okršaju, poražen je zauvek. Od se smatra „pravedno“ propalim, jer je zakazao u „fer konkurenciji“, dakle sam je kriv za svoju nesrećnu sudbinu, preciznije rečeno, samo je on odgovoran. Meritokratsko obećanje se ispostavilo kao ideološko sredstvo razgraničavanja srednjih i nižih slojeva društva.

Slične zaključke možemo izvući i iz trenutno žestoke debate o classes moyennes (srednjoj klasi) u Francuskoj. Žerom Furke (Jérome Fourquet), direktor Instituta za istraživanja javnog mnenja, nedavno je utvrdio da se srednji sloj najviše plaši toga „da bude dostignut od nižih slojeva i onemogućen da se dalje uspinje na društvenoj lestvici, iako njegovi predstavnici smatraju da su dali sve od sebe da bi bili tu gde su sada“. Za srednje slojeve, po zaključcima dosta diskutovane knjige „Nova srednja klasa“ (Les nouvelles classes moyenes) autora Dominika Goa (Dominique Goux) i Erika Morana (Eric Maurin), najvažnije sredstva osiguranja uspona naviše i razgraničenja od dna lestvice su, pod jedan: obrazovanje, a pod dva: životni prostor.

Za pripadnike srednjeg sloja, obrazovanje je zauzelo centralno mesto u smislu šansi njihove dece za uspešnu karijeru. Za razliku od dece iz gornjih društvenih slojeva, oni raspolažu manjim novčanim sredstvima, pa je jedini način da nadoknade tu razliku uspeh njihove dece u školi. Ova klasa se, ne pitajući za cenu, brani od prodiranja onih sa dna u njihove teškom mukom stečene stanove i životne prostore u bogatim četvrtima. Životni prostor i adresa su dakle važni indikatori da se ne nalazite na dnu, već da ste osigurali život u okruženju ljudi sličnih vama, sa kojima vas vežu iste norme socijalizacije i načina života.

Ukratko: meritokratija srednje klase ne garantuje napredovanje ka vrhu, ali podiže zidove prema rivalskim težnjama. Njen izvorni zahtev se na ovaj način izobličuje, ali ovakvi procesi su istorijski redovna pojava. Kada se do skora dinamični slojevi ili klase uplaše gubitka društvenog statusa, priča o emancipaciji postaje konzervativna bajka o očuvanju položaja.

Autor teksta Franz Walter je politikolog i direktor Götinger insituta za istraživanja demokatije

Izbor i prevod Miroslav Marković

Izvor: Frankfurter Rundschau 10.04.2012, Peščanik.net, 22.04.2012.

 

DRUŠTVENI UGOVOR

U osnovi moderne političke misli, nalazi se teorija o prirodnom pravu, kao i teorije o društvenom ugovoru (nastale u XVII i XVIII veku). Poreklo i legitimitet vlasti predstavljaju rezultat saglasnosti građana, zasnovane na jednom izvornom, od vajkada postojećem, ali nepisanom, društvenom ugovoru. Bet takvog društvenog ugovora, koji je osnova ,,civilnog društva,, ljudi bi bili u ,,stanju u kome je priroda – svako bi ratovao sa svakim,,. Pretpostavlja se da se ovakav ugovor zaključuje između svih onih, koji će postati podanici vlasti društvene zajednice. U pravnom smislu, svi podanici su jednaki i odruču se sopstvenog suvereniteta u korist zaštite, koju im može obezbediti sistemska vlast društvene zajednice.

Na osnovu tih elemenata razvile su se tri veoma različite koncepcije političkih institucija – potpuno prepustanje vlasti građana suverenu, pluralizam vlasti i uzajamnog ograničavanja, i kombinovanje neotuđive slobode građana i zadovoljenja potreba za kolektivnom snagom, radi mogućnosti odgovora prema potrebama materijalnog i društvenog života građana. ,,Svako,, simbolično sklapa ugovor sa svim sugrađanima pojedinačno – svi zajedno čine opštu volju, koja je po prirodi dobra. ,,Suveren je samo odraz opšte volje,, i potčinjavajući se njemu, građani uopšte ne napuštaju svoj suverenitet. Pošto je zakon ,,izraz opšte volje,, potčinjavanje građana zakonu predstavlja najvišu formu slobode. To je najstroža teorija narodnog suvereniteta, pokoravanja volji većine, kao i plemenite snage zakona.

LEGITIMITETI POLITIČKIH SISTEMA

Svaki politički režim mora odgovarati nekom načelu legitimiteta koji priznaje narod. Pošto svaka država zahteva ,,monopol nad korišćenjem prinude,, to podrazumeva da njena prevlast bude prihvaćena. Nasuprot neobičnim raznolikostima, mogu se izdvojiti neka značajna načela – legitimitet zasnovan na izuzetnoj ličnosti osnivača (harizmatska dominacija), legitimitet tradicije i demokratski ili legitimitet volje naroda.

,,Svi veliki osvajači,, harizmatične su ličnosti – kadri su da steknu ,,bezgraničnu odanost svojih trupa,, i pridobiju kako običan narod tako i ugledne ličnosti i diplomate i da ih sve ,,u potpunosti sve,, uvere u svoj legitimitet. ,,Ako vođina harizma oslabi,, on postaje običan uzurpator i despotski karakter njegovog režima postaje sve izraženiji. Najveća teškoća takvih harizmatičnih vođa je ,,da očuvaju harizmu,, kako bi je mogli preneti, na isto toliko harizmatičnog naslednika ili nametanjem načela naslednog prenošenja vlasti, zasnovanog na principu tradicije. ,,Prenošenje vlasti unutar porodice,, prema unapred određenom pravilu ili po izboru ,,umirućeg suverena,, počiva na ,,poštovanju tradicije, koja mora imati sveti karakter,, koji se prenosi na ,,osobe koje oličavaju tradiciju,,.

U demokratijama, racionalni i legalni legitimitet predstavlja u isti mah i potvrdu volje naroda i modalitete sprovođenja volje naroda – pravila po kojima se ona prenosi i kontroliše. ,,To što je poštovanje zakona, neophodna osnova demokratije – ne znači da je ono nepoznato i nebitno u drugim režimima…,,