TRI EPOHE PARLAMENTA

Predstava o ulozi parlamenta u evropskim zemljama promenila se za manje od dva veka dva puta, prvo sa masovnim partijama, a zatim s medijima.

Parlamentarizam – Zlatno doba parlamentarizma je XIX vek (odlikuje se dvodomnim parlamentom, pobedom slobode štampe i političkog izražavanja, uključujući i pravo manifestacija i konačno, pojavom političkih partija). Politička karijera namenjena je imućnim klasama, sa izuzetkom poneke posebno snažne ličnosti. Poslanik je ugledan čovek koji lično poznaje znatan deo svojih birača. Njega ne biraju zbog određenog političkog programa, već zbog njegovog ličnog statusa. Razgovori i dijalozi, dovedeni do savršenstva po aristokratskim salonima, prenose se i u parlament. Skupštine postaju mesta proveravanja ideja i stvaranja političkih projekata – svako od izabranih misli i glasa slobodno, po svojoj savesti, a ne u skladu s programom određene političke partije. Svi veruju u moć razmene mišljenja, kao i da svojim izlaganjem mogu ubediti druge. Informativna štampa daje važno mesto govorima i raspravama u parlamentu. Državne administracije su malobrojne i ne postavljaju se između parlamenta i izvršne vlasti. Izvršna vlast i njen šef slobodno donose odluke, ali su pritom pod strogom kontrolom parlamenta.

Partije – Početkom XX veka, nakon prihvatanja opšteg prava glasa u svim zemljama i uspona socijalizma, javljaju se masovne partije. Sve one ističu svoje programe, vrbuju aktiviste i plaćaju stalne funkcionere. Politički život se menja bez preduzimanja bilo kakvih ustavnih promena. Kandidate na izborima određuju partije posle stroge kontrole i brojnih procedura, koje sve daju veliki značaj aparatu, odnosno sprezi između upravljača i stalno plaćenih funkcionera. Aparati svojim dvostrukim diskursom (ciničnim za upućene i ideološkim za one spolja, računajući i aktiviste na koje se oslanjaju), nastoje sebi da obezbede trajni ostanak. U parlamentu se uspostavlja partijsko glasanje. Izabrani poslanik mora da prihvati mandat i u parlamentu neće odlučivati samostalno, već će se pokoravati disciplini i programu partije koju predstavlja, a uvođenjem predstavničkog glasanja biće mu čak omogućeno i da odsustvuje sa zasedanja, pošto će predstavnici parlamentarnih grupa biti ovlašćeni da glasaju u ime svih svojih izabranih. U potpunosti se menja rasprava u parlamentu. Na uštrb iskrene rasprave, povećava se udeo nametnutog spektakla, utvrđenog prema unapred dogovorenim ulagama. Sve u svemu, istinski rad parlamenta premešta se ka višim instancama (prema komisijama ili komitetima) koje su daleko od javnosti i u neprekidnoj su vezi sa visokim funkcionerima, ministrima i vrhovnim štabom partija. Rasprava na plenarnim sednicama je pripremljena i njen rezultat najčešće je poznat, osim ako vladina većina nije u nemilosti i treba da ode. U parlamentu je sve manje mesta za društvena pregovaranja, osim za eventualno ratifikovanje principa i odredaba pripremljenih na drugim mestima. Intervenisanje brižne države širi se na sve i uticaj izvršne vlasti, oslonjene na moćnu i tehnički dobro organizovanu administraciju, postaje sve jači. Poslanik iz baze primoran je da pojača aktivnost branioca svog okruga u kojem nalazi snagu, koji mu služi kao sredstvo da sebe lično istakne i pruža mu garanciju da će sačuvati položaj.

Demokratija javnog mnjenja – Od 1960.godine, televizijski dnevnik i anketiranja, izazivaju jednu drugu promenu – sve veći uticaj demokratije javnog mnjenja. Ponašanje političara, njegov stil, njegovo prisustvo na ekranu i sposobnost da osvoji simpatije gledalaca, postaju bitni elementi. Empirijska istraživanja pokazuju da se prosečni birač, manje vezuje za politički program nego za neke klišee stvorene o kandidatima – za nekoga će veću garanciju pružiti savremenost, opuštenost, otvorenost nekog kandidata prema svetu, dok će za drugog to biti utisak čvrstine i stabilnosti, kao i odmerena reč. Političke elite, danas su medijske ličnosti. Time se objašnjava činjenica da na glasanje manje utiču ekonomske, socijalne i profesionalne odrednice. Radnička klasa više nije zarobljenik socijaldemokratskih partija. Srdačnost u stvaranju poverenja, koju je nekada obezbeđivao lični kontakt birača s kandidatom, ponovo postaje sve značajnija. Politika kao i trgovačke aktivnosti, počinje da razvija posebnu vrstu marketinga. Ono što nudi mora biti predstavljeno u funkciji očekivanih efekata, bilo trenutnih ili trajnih, i u zavisnosti od željenih ciljeva. Zbog toga demokratiji preti opasnost da, pod oligarhijskim dejstvom novca, bude zloupotrebljena. Da bi se to sprečilo, zakonima se zabranjuju ili ograničavaju darovi partijama i ulažu se veliki napori, da se prekomerni troškovi izbornih kampanja smanje. Vlade se danas često neposredno obraćaju građanima, umanjujući tako jednu od prvobitnih funkcija parlamenta kao vrhovnog tela. Zbog toga, u mnogim zemljama jačanje nezavisnosti izvršne vlasti, oslanjene na moćnu i neprobojnu administraciju, ide uporedo sa sve većom kontrolom nad ustavnošću i zakonima koju podržava javno mnjenje. Drugi su, zabrinuti i to ne bez razloga, da se ako deo kontrole sa izabranih pređe na ustavne sudije, može stvoriri nova neravnoteža vlasti