DELIKVENCIJA I KRIMINAL

Prekršaj i zločin, prema važečoj propisanoj normativnoj regulativi (zakonima, uredbama, odlukama…) kažnjavaju se, pri čemu visine kazni zavise od stepena krivice. Zločin se smatra posebno teškom kategorijom kršenja propisane normativne regulative (ovakva kriminalna dela karakterišu – ubistvo, silovanje, otmica novca, krivotvorenje novca i ugrožavanje državne bezbednosti. Delikvencija i zločin, u različoj meri, postoje u svakom društvu.

Posmatran u širem smislu, kriminal predstavlja sistem koji obuhvata tri skupine učesnika – zločince, žrtve i agente represije (policajce, sudsko i pomoćno osoblje). Da bi počinio delo, prekršilac ili zločinac, mora prvo naći žrtvu koja zadovoljava njegov finansijski, čulni ili kakav drugi interes i da računa da su uslovi u dovoljnoj meri povoljni, kako bi se mogao nadati da će ostati neotkriven. Žrtve se brane manje ili više uspešno, zavisno od njihove procene rizika i štetnih posledica. Represivni aparat se aktivira tek kada sazna da je delo počinjeno. Intenzitet napora da se otkrije i osudi počinilac, zavisi od procene ozbiljnosti delikta, od izgleda da istraga uspe i od snaga koje su na raspolaganju.

Nije moguće utvrditi koliko ukupno ima kriminala u nekoj zemlji. Policijske i sudske statistike, sadrže prijavljenu ili registrovanu kriminalnu aktivnost (samo onu koja je neposredno vođena – flagrantno počinjenu), kao i onu u kojoj ima žrtava, pa je prijavi podnela žrtva ili neko u njeno ime. Veliki broj sitnih krađa na javnim mestima uopšte se ne registruje, jer žrtve znaju da su minimalni izgledi da će biti obeštećene. S druge strane, krađe automobila se gotovo uvek prijavljuju, jer su automobili osigurani. Promene u kulturi ponašanja su možda dovele do toga da se neki zločini danas možda češće prijavljuju, nego što se činilo u prošlosti (slučajevi seksualne agresivnosti ili nasilja u porodici) i zato porast nekog tipa kriminala, ne treba automatski tumačiti kao stvarni porast te pojave. Statistike omogućavaju analizu porasta raznih vrsta kriminala kroz vreme, samo pod uslovom da se može uzeti da je odnos prijavljenog i ukupnog kriminala dovoljno stabilan.

Finansijska delikvencija (,,kriminal belih kragni,,) društvu donosi mnogo više materijalne štete, nego aktivnost svih kriminalaca i lopova (bilo da su profesionalci ili ne). Ona češće ostaje nekažnjena, jer je takvu kriminalnu aktivnost teško razotkriti ili se otkriva prekasno (posle zastarevanja). S druge strane, s važnim poslovima su po pravilu direktno ili indirektno povezane, važne ličnosti iz ekonomskog i političkog života, što neizbežno dovodi do veoma opreznog postupanja sudskih organa. Jednom rečju, u očima javnog mnjenja izrečene kazne često izgledaju simbolične u poređenju sa sumama koje su u pitanju. U vreme mondijalizacije, mogućih trenutnih transfera fondova, stvarne ili fiktivne društvene pometnje u zemlji koja je izabrana za fiskalni raj, sudska istraga takvih prekršaja postaje vrlo, složena i zahteva udruživanje specijalizovanih nadležnosti.

Sve veća ponuda droge, potpomognuta jednostavnošću transporta, podstiže trgonisnku tražnju na tržištima razvijenih zemalja. Najveći proizvođači su: Bolivija, Peru, Kolumbija, Maroko, Iran, Turska, Pakistan, Mijanmar, Tajland i Laos (zemlje gde se seljacima koji žive u nepristupačnim oblastima očigledno isplati da na leđima donesu nekoliko desetina kilograma zrna ili lišća i da od toga žive bolje, nego od životnih namirnica, koje se mnogi teže transportuju). Odnedavno su hemijski sintetizovane droge, omogućile i drugim zemljama (poput Poljske), da snabdevaju tržište. Razlika između lakih (marihuana i hašiš) i teških (heroin i kokain) , ponekad je problematična – potrošači kokaina, su po pravilu počeli, s pušenjem kanabisa. Ipak. Mladi koji puše ,,džoint,, ne prelaze svi na teške droge, za koje su potrebne drugačije motivacije. Iz raznih razloga, uz neophodno prikrivanje, lanas distribucije je dug i u svakoj etapi donosi zaradu. Obezglavljivanje trgovačke mreže praktično ne smanjuje ponudu, niti osetno povećava cenu, pa tako i ne dolazi do odvraćanja kupca. Na kraju, veza između kretanja cene i potražnje je očigledna, stalni pad cene poslednjih decenija, delimično objašnjava rast potrošnje.

Najstarija kriminalna organizacija je sicilijanska mafija (pojavila se sredinom XIX veka – njen razvoj je pomagala lokalna administracija ostrva). Članovi organizacije koje su zvali ,,časnim ljudima,, obezbeđivali su izvesnu zaštitu narodu, pomoć siromašnima, pribegavajući pljački i iznudi većih ili manjih suma novca. Onima koji su bili tvrdoglavi ili su mnogo pričali, prvo bi se zapretilo, a zatim su bez milosti ubijani. Izvesnost odmazde garantovalo je poštovanje zakona čutnje. Organizaciona izdeljenost, obezbeđivala je to da svako zna, samo ono što je potrebno. Na taj način, mafija se štitila, kompromitujući pojedine sektore državnog aparata. Oko 1925.godine u SAD-u, potpomognute zabranom alkohola, cvetale su kriminalne organizacije, koje su bile povezane s lokalnim političkim ,,bosovima,,. Zvali su ih mafijaškim, jer su se bavile reketiranjem i posebnom zaštitom kockarnica i prodavnica zabranjenih pića (te organizacije, ipak nikada nisu imale socijalnu ulogu mafije). Danas se kriminalne organizacije šire sve više globalno, sa raspadom i padom poverenja državnih administracija. Razmere ove pojave su ogromne, jer zahvata cele sektore ekonomije. Tržište drogom dobro obezbeđuju kriminalne organizacije sasvim druge vrste (prave multinacionalne kompanije zatvorenog tipa – snabdevaju zemlje potrošača drogom i investiraju prljav novac u poštene poslove ,,peru novac,, – samo veliki šefovi, povezuju ove dve aktivnosti). Na taj način su investicije u svetu, uz saradnju finansijskih organizacija zemalja, gde je kontrola slaba, zaražene novcem zarađenim od prodaje droge. Postavlja se pitanje, koliko su pouzdani prikazi organizacionih struktura mafijaških grupa koje daju policijske službe. Učestalost sređivanja računa, dovodi na pomisao, da podele teriotorija i unutrašnje hijerarhije, nisu baš nedostupne.

Deo zamisli međunarodnog terorizma je da se zadivi međunarodno javno mnjenje. Da bi ,,međunarodno kaznili,, ili sebi obezbedili finansiranje, teroristi pribegavaju nedozvoljenim aktivnostima i trgovini – čime se u potpunosti briše, nekada jasna crta između poslova unutrašnje i spoljne bezbednosti zemlje.

,,Masovna delikvencija,, obuhvata manje ili srednje nasrtaje na ličnosti ili njihova dobra – krađe uz otimanje tezgi, krađe kola, obične provale, svađe među vozačima automobila ili među putnicima u javnom prevozu… U većini razvijenih zemalja, ove vrste prekršaja beleže najveći rast od Drugog svetskog rata. Dve trećine registrovanih prekršaja, čine ovakvi prekršaji i oni, opravdano ili ne, izazivaju osećanje nesigurnosti. Veliki deo tih prekršaja izvrše, bez predumišljaja, uglavnom mladi i često u društvo slabo uključeni ljudi. Kada je u pitanju fizičko nasilje, činioci koji mu doprinose su alkohol, posedovanje noža, kao i odsustvo ili nesposobnost treće osobe da mu se suprostavi. Glavno obeležje nasrtaja na imovinu najčešće je ukazivanje povoljne prilike. Uzroci se obično vide u povećanju individualizma, u bezličnosti života u velikim gradovima, u krizi poštovanja autoriteta kod mladih i u slabljenju morala. Ne treba zaboraviti ni druge važne činioce – sve više iskušenja i sve veći broj prilika u potrošačkom društvu, gubitak refleksa samoodbrane, pa čak i rezignaciju pojedinaca nastalu iz ubeđenja da je bezbednost isključivo stvar policije i najzad, sve manje i manje kazne koje se dosuđuju. Životni putevi slučajnih maloletnih delikvenata i okorelih recidivista ili kriminalaca, bitno se razlikuju. Istraživanja osobina koje su svojstvene delikventnim ličnostima, ne daju sasvim jasne rezultate. Društvene hendikepe koji se vezuju za delikventne ličnosti imaju i mnogi drugi ljudi. Gotovo svi delikventi i kriminalci koji pribegavaju nasilju, poseduju sledeće psihološke osobenosti – izraženu egocentričnost, nedostatak samokontrole, uz nesposobnost da se na vreme uzmu u obzir posledice takvih postupaka, agresivnost, emocionalno siromaštvo, otežana komunikativnost i ravnodušnost prema sudbini drugog. Agresivnost, koja jasno izlazi van okvira normalnog ponašanja, često se uočava već od prvih godina školovanja. To je jedina osobina, koja omogućava da se uoče osnovne pretpostavke formiranja jedne nasilne ličnosti, koja če nasilje i da počini. Porast delikvencije maloletnika i dece, činjenica je koja zabrinjava i za šta se traži lek (reč je o udelu delikvencije, koje su počinili maloletnici u ukupno razjašnjenoj tj. rešenoj delikvenciji – beznačajne sudske kazne, koje se u mnogim zemljama dosuđuju maloletnim delikventima, podstiču starije delikvente na to da koriste mlađe delikvente kao izvršioce – zbog edukativnog zanemarivanja ilio prosto zbog preranog osamostaljivanja, oni teško odolevaju iskušenjima lake zarade).

Po gradovima, a još više u njihovim predgrađima, sve češće se uočava ono što se naziva necivilizovano ponašanje – uništavanje javnih mesta, krađe ili razbijanje gradske imovine, sitni vandalizmi na parkinzima i u javnom prevozu, uvredljivo ponašanje prema nemoćnima, koje može izazvati teže posledice. Pojedinačno, takvi postupci se ne mogu zakonski goniti – uzeti zajedno, oni nanose štetu okolini, skupo koštaju zajednicu i snažno podstiču osećanje nesigurnosti. Jasno se pokazalo, da se ako se uništena mesta brzo ne dovedu u red, proces degradacije ubrzava, pa tako mogu nastati zone bezakonja u kojima je sve moguće, od rastavljanja ukradenih automobila do masovnih silovanja. U nekim gradskim kvartovima sastavljenih od velikih zgrada (blokova zgrada s jeftinim radničkim stanovima…) i više ili manje udaljenim od centra grada, dolazi na očigledno teško predvidljiv način, do izliva uličnih nereda. Tako se dešava, da u toku jedne noći ili tokom nekoliko dana, pojedini trgovinski centri bivaju opljačkani, automobili spaljeni i da dođe do sukoba bandi mladih nasilnika sa snagama reda. Početak nereda često određuje neki dramatičan događaj – greška policije, tuča dveju bandi mladih do kojih dolazi do pucnjave i ubistva hladnim oružjem. Eksplozije uopšte ne nastaju u svim kvartovima za koje se smatra da su opasni, koje odlikuje izrazito prisustvo etničkih manjina, porodica s jednim roditeljem, veliki procenat nezaposlenih i slabo razvijena infrastruktura. Smatra se da eksplozije nereda najčešće predstavljaju vrhunac jednog kumulativnog procesa, koji je pre toga prošao više stadijuma rastuće opasnosti, a svi su oni kod mladih stvarali osećanje odbačenosti i nepravde, bilo da je u pitanju njihov odnos prema školskim vlastima ili teška sudska kazna dosuđena nekom od njih. Kad već nije sprečena eksplozija, izgleda da je za umenjenje nastale štete najvažnije, da se brzo uspostavi i zatim ne prekida kontakt između organa vlasti i demonstranata.

Porast napada na osobe i odgovarajući odjek u medijima, dovodi do širenja osećanja nesigurnosti, na šta političke vlasti nemogu ostati ravnodušne. Osećanje nesigurnosti je bez sumnje, povišeno kod onih koji su zaista bili žrtve neke agresije ili kakve pretnje, bez traumatskog iskustva i raste sa fizičkom i društvenom ranjivošću. Osećanje nesigurnosti nije povezano s realnom nesigurnošću, s kojom je upoznata policija. U poslednje vreme se uobličava gledište da je žrtvama koje dolaze da prijave neku malu agresiju ili krađu, bar isto toliko potrebna pomoć koliko i pravda ili nadoknada. O toj činjenici počinju da vode računa policijske službe, a još više organizacije za pomoć žrtvama koje im nude pravnu i psihološku podršku.

Nikada neće biti moguće da se svi potencijalni ili stvarni delikventi, speče u nanošenju zla. Današnja društva bi pogrešila kada bi osiguranje bezbednosti ljudi i dobara u potpunosti prepustila snagama reda. Porast delikvencije je doveo do ponovnog otkića nečega što manje urbana i manje birokratizovana društva dobro znaju – a to je da bezbednost predstavlja nešto što se tiče svih i da ona počiva na saglasnosti u tome, šta je dobro a šta zlo, šta se može a šta se ne može prihvatiti. Sudska i kaznena politika, ne mogu biti delotvorne, ako ih velika većina društva ne smatra pravednim i ako takvo mišljenje ne prihvate i sami oni koji padnu pod udar represivnog zakona. Neke zemlje, S Japanom na čelu, čine više nego druge apelujući na savest delikvenata i na njegovu želju da ponovo nađe svoje mesto u društvu, čak i po cenu surovog, javnog i ponižavajućeg pokajanja. Odbrana bezbednosti može podrazumevati udruživanje napora građana za dobrobit zajednice. U današnje vreme, posebno treba istaći ,,situacionu prevenciju,, – skup pasivnih (blindirana vrata, postavljanje telefonskih kabina unutar zgrade, prodaja karata unutar autobusa…) i aktivnih mera (kamere za televizijsko nadgledanje, sirene sa elektronskim okom, mehanizmi za blokadu rada motora pokrenutih na neregularan način), čiji je zadatak da otežaju posao kriminalaca, smanje njihovu korist i da im ceo kriminalni posao učine riskantnijim. Osiguravajuća društva i proizvođači bezbedonosnih uređaja uspešno rade na razvoju tržišta za privatno obezbeđenje – toliko je razvoj eksplozivan, da se može postaviti pitanje – da li se s većom ponudom tržišta povećava i osećanje ugroženosti potencijalnih kupaca.

O boreformf
Blog boreformf - BorskiEkonomskiForum MedijaFokus, je nezavisan forum koji afirmiše savremene javne vrednosti i društveno ekonomski fokus medija.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: