INTEGRACIJA I SOCIJALNE NAPETOSTI

Danas se vidi da, ako se zahtev za potpuno jednakim mogućnostima u obrazovanju dovede do krajnjosti, dolazi do razaranja porodica, do poveravanja dece državi ili do postavljanja kvota za studiranje, kako bi se smanjio broj studenata koji potiču iz favorizovanih socijalnih sredina. Nasuprot tome, velika ovlašćenja direktora preduzeća mogu ozbiljno ugroziti zaposlenog, kao što i prevelika prava stanodavca mogu biti surova za stanara… Pravo na jednakost i pravo na korišćenje slobode, moraju biti jasno razgraničeni. U mnogim oblastima, jedno pravo isključuje drugo. Način postavljanja prema toj suštinskoj suprotnosti u SAD-u, koje su veoma privržene odbrani ličnih sloboda i u Evropi koja je naklonjena jednakosti po cenu brojnih restrikcija slobode, bitno se razlikuju. Mada se vode rasprave o pronalaženju nekih socijalnih olakšica, manje ili više umereni liberalizam, polako prodire u evropsku zajednicu, izazivajući ogromne promene u ponašanju društva, koje je do sada bilo dosta blago prema zaposlenima.

Pojam ,,podvojeno društvo,, morao je biti uveden da bi se označila situacija u kojoj se, uprkos pozitivnom ekonomskom rastu, stvara društveni jaz između onih kojima rast donosi zaradu i onih koji od toga nemaju nikakve koristi. Dve velike promene uzdrmale su sve demokratske države – završetak hladnog rata između SSSR i SAD, koji je bar za izvesno vreme, doveo do napuštanja ideje o radikalno različitom putu od puta u kapitalizam do i ekonomksa i finansijska mondijalizacija. Uz korišćenje naglog razvoja informatičkih tehnika, mondijalizacija sve više dobija na brzini. Stare razvijene demokratske zemlje zadržavale su za sebe pravo na korišćenje produktivnih investicija, pa su u skladu s tim povećavale i zapošljavanje. A onda su njihov rast i zdovoljstvo blagostanjem, počeli da se tope. To vreme je prošlo – investiranje se obavlja po celome svetu, a snjim i zapošljavanje. Kada su zaposleni u pitanju ,,zaštićenih zemalja,, više nema. Te promene dobro ilustruju izmeštanja proizvodnih preduzeća. Društveni kompromis koji je veliki rast u periodu ,,slavnih trideset godina,, (1945-1974), zasnivao se na jačanju srednje klase, na dosta brzom razvoju životnog standarda prosečnog čoveka i na izvesnom smanjenju razlika u primanjima (ugovor o radu s punim radnim vremenom, na neograničeno vreme, bio je gotovo pravilo). Danas, uslovi za tako nešto, više ne postoje (u SAD-u uprkos ekonomskoj dinamici koja cveta, srednja klasa postepeno postaje sve siromašnija (od 80-tih godina XX veka, plate rastu samo kadrovima višeg ranga). Što se etničkih manjina tiče, mogućnost da će njihovi pripadnici društveno napredovati, vrlo su male. S druge strane, direktori preduzeća, akcionari i upravljački kadar, prolaze veoma dobro (i oni održavaju sliku o uspešnosti zemlje, koja je ostala jedina supersila u svetu). U Evropi je sve manje ,,konzervativnog vladanja,, uz zaustavljanje ekonomskog posrtanja, ali je i ugrožen razvoj države blagostanja koji otvara vrata podvajanju društva. Razvilo se parcijalno zapošljavanje i zapošljavanje na određeno vreme (pa i ono s radnim vremenom manjim od polovine). Javne službe su privatizovane, što povlači nejednakosti u mogućnostima zapošljavanja i mala primanja zaposlenih. Opšti nivo obrazovanja je nizak, pa su kadrovi niskih kvalifikacija veoma brojniji. Eksplozije nasilja mladih bez perspektive, najbolje govore o količini beznađa. U tom pogledu, uz neke međusobne razlike, razvijenije zemlje EU uzete zajedno (Nemačka i Francuska), mogu poslužiti kao uzor. U njima je cena rada visoka, plate nastavljaju da prate ekonomski rast, socijalna zaštita je veoma dobra za one koji na nju imaju pravo, neki penzioneri žive sasvim dobro, ali se nezaposlenost veoma povećala oko 10% (za radno sposobno stanovništvo i preko 10% – i nezaposleni u celini žive veoma teško od pomoći države). Jaz nije društveni, on postaje generacijski, između starijih (koji koriste sve prednosti socijale) i mladih (kojima je sve teže), na šta ukazuju sve veća oslanjanja na pomoć države (novčanu i različite druge vidove pomoći).

Univerzalistički okvir kulturnog modela građanskog društva, predstavljen je Deklaracijom o pravu čoveka. Prava čoveka su sloboda i jednakost, ali posebne društvene zajednice se ne priznaju (potiskuje se lokalna kultura građana). Kroz obnovu regionalizma, univerzalizam je sve prisutniji u Evropi (svuda se postavljaju zahtevi za priznavanje specifičnosti, zasnovanih na pravu jednakosti, s tim što više nije reč o pojedincima, već o grupama). Između Evrope i regiona, unitarna država – nacija, počinje da se povlači. Odluka o političkoj decentralizaciji (1982), deo je širokog pokreta koji u Evropi radi na regionalnim autonomijama, čiji je jedan od vidova obnova kulturnih baština (o tome svedoči, ponovno uvođenje regionalnih jezika u sistemu obrazovanja, ali i sve brojniji ugovori koji se sklapaju između države i manjih kolektiva, što bi doskoro izgledalo kao nezamislivo odustajanje od suvereniteta (zakon nije više isti za sve – primer je specifičan statut Korzike, izglasan 1989). Prihvatanje različitosti je ostvareno i od stranaca se više ne traži odustajanje od njihove kulture. Pojavile su se izvesne teškoće u pitanjima razdvajanja crkve od države, kao i u građanskom pravu. Nacionalno obrazovanje mora ubuduće voditi računa i o običajima drugih naroda i religija. Feminizam je uspeo da za žene, kao ličnosti, ostvari jednaka prava pri zapošljavanju. Želja da se zakonom obezbedi garantovani procenat žena kandidata na izborima svodi se na izvesnu podelu između muškaraca i žena kao građana, i dolazi od jedne struje koja je suprostavljena univerzalizmu – od komunitarizma.

Imigranti se različito postavljaju prema kulturi zemlje koja ih je primila. Prihvatanje kulture je proces u kojem jedna grupa postepeno prihvata osnovne kulturne norme kolonizatora, zemlje – domaćina ili nekog spoljnog modela, pre svega jezika. Akulturacija ne podrazumeva automatsko odricanje od sopstvene kulture (japanci su savršeno prihvatili dobar deo naučnotehničkog i demokratskog zapadnog modela, ali su ga ugradili u već postojeću japansku kulturu). Integracija je ostvarena onda, kada jednu osobu ili manjinsku grupu, eventualno s njenim osobenostima, većinska grupa počne da smatra ravnopravnom. Akulturacija olakšava integraciju – međutim, u netolerantnom društvu, ona ne može garantovati etničke ili verske različitosti. Asimilacija je stanje u koje dospeva prilagođena grupa, koja je zaboravila svoje poreklo, odbacila svoje kulturne osobenosti ili ih svela na nivo pojedinca. Danas se smatra da je nametnuta asimilacija kulturno nasleđe. Postojanje stranih zajednica ili zajednica stranog porekla, koje se nadaju da će sačuvati i svojoj deci preneti kulturno nasleđe, nameće dva potpuno različita pitanja. Prvo je, političko pitanje – Do koje mere jedna demokratska zemlja, može na svome tlu dozvoljavati militantne aktivnosti povezane s političkim borbama stranaca (nije bez rizika, ponuditi sopstvenu teriotoriju za proširenje bratoubilačkog ratovanja i samim tim oduzeti, svaki smisao pravu azila, na osnovu kojeg su neki od militanata primljeni). Drugo je, političko i kulturno pitanje – Ako se želi postići akulturacija imigranata, treba li priznavati, kroz zakone i praksu, osobenosti koje ugrožavaju osnovne vrednosti nacionalne domaće kulture (s jedne strane može se govoriti o ugrožavanju laičke države, a s druge strane o poštovanju jedne kulture u ime tolerancije).

O boreformf
Blog boreformf - BorskiEkonomskiForum MedijaFokus, je nezavisan forum koji afirmiše savremene javne vrednosti i društveno ekonomski fokus medija.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: