SINDIKALIZAM

Pod starim režimom korporacije su uređivale odnose gazda, običnih radnika i kompanjona i to utoliko bolje ukoliko je predodređenost kompanjona da i sami postanu gazde bila izvesnija. Tokom druge polovine XVIII veka sve više se učvršćivao običaj da se zanimanja nasleđuju. Pokušaj da se za vreme Revolucije, u cilju obezbeđivanja slobode rada, suzbije moć korporacija, imao je paradoksalnu posledicu da liši radnike prava na udruživanje. Više od 70 godina radnički štrajkovi su bili protiv zakoniti, pa su i udruživanja radi uzajamnog pomaganja bila ilegalna. Postojali su samo sudovi mudrih, kojima su mogli da se obrate šefovi zanatskih radionica. Ukinuto je kažnjavanje udruživanja – štrajk više nije bio zabranjen, ali nije bio ni dozvoljen. Uspostavljeno je pravo na udruživanje, što je ozvaničilo postojanje sindikata – u Limožu je 1895.godine osnovana Generalna konfederacija rada.

Sindikalizam je nezavisan od političkih stranaka, predstavlja borbu za zaštitu zaposlenih od patronata (industrijski sindikalizam okuplja zaposlene u istoj branši, koja izrađuje istu vrstu proizvoda – ne sindikalizam zasnovan na zanimanju). U nekim sindikalnim konfederacijama, mogu se naći i sindikati zasnovani na zanimanju ili na kategoriji posla. Organizacije koje zastupaju zaposlene imaju više nivoa – unije uređene na teritorijalnoj osnovi (lokalne, departmentske i regionalne). U vertikalnom smislu, profesionalne federacije objedinjuju zaposlene u istoj industrijskoj oblasti. Konfederacije (ili sindikalne centrale) okupljaju unije i federacije sa istom orijentacijom – one se mogu povezati s međunarodnim konfederacijama. Procenat sindikalno organizaovanih radnika može se proceniti na dva načina – na osnovu članarine propisane članarine sindikalne organizacije koju plaćaju radnici i na osnovu rezultata koje su sindikalne organizacije ostvarile na profesionalnim izborima. Poslednjih decenija XX veka u Evropi, procenat sindikalno organizovanih radnika, drastično je opao.

Sindikalizam predstavlja rezultat duge istorije tokom koje je u početku heterogena radnička klasa uspela da ostvari dovoljan stepen jedinstva da sebi obezbedi reprezentativne organe. Pluralizam tog sindikalizma ugrožava njegovo jedinstvo. Veoma podeljeni, sindikati sve više gube svoje efektive, a odskoro se čak postavlja i pitanje njihovog funkcionisanja. Poseban je problem ,,profesionalizacija,, stalnih sindikalnih funkcionera, koje optužuju da su se odvojili od baze. To dovodi do stvaranja ,,spontanijih,, pokreta. Sukobi zaposlenih i uprave mogu se izražavati na različite načine – odsustvovanjem s posla, nanošenjem štete, sabotažom, ali štrajk ostaje najuočljiviji od svih. Broj dana izgubljenih zbog strajka merljiv je pokazatelj broja sukoba i on može znatno varirati od jedne do druge godine – i uglavnom opada. Sukobe izazivaju uglavnom prava (sindikalna, ugovorna, otpuštanja…), radna mesta i zarade.

Profesionalni odnosi su uzroci složenih napetosti između tri vrste učesnika – sindikalnih organizacija, organizacija poslodavaca i države. Glavni uzroci sukoba su zarade, radno vreme i uslovi rada, kao i socijalne garancije (u novije vreme, centralna tema postaje garancija stalnosti radnog mesta). Kolektivno dogovaranje se odigrava na tri nivoa: na nacionalnom nivou (pregovara se o pravu na rad i o međuprofesionalnim nacionalnim ugovorima), na nivou industrijskih grupacija ili grana (dolazi do sklapanja kolektivnih ugovora različitih grana) i na nivou pojedinačnih preduzeća (dolazi se do ugovora po preduzećima). Osnovni razlog za zaključivanje kolektivnih ugovora je saznanje da se u sukobu, koji košta i ekonomski i psihološki, ne može živeti večno – zato je bolje da suprostavljeni partneri, uprkos različitim interesima, obezbede sebi instrument koji će im omogućiti da manje ili više mirno koegzitiraju. Za takve konvencije i ugovore neophodna je i na jednoj i na drugoj strani, određena ,,opšta kultura,, i želja da se ostvari kompromis (u tom smislu je moguće govoriti o profesionalnim odnosima, kao o nekom spojenom regulacionom sistemu). Sve do 80-ih godina XX veka, hijerarhija različitih nivoa nije dovođena u pitanje, ali postepeno odustajanje od granice radnog vremena utvrđenog za pregovore, a potom i znatno povećanje broja ugovora zaključenih po preduzećima, na kraju su narušili postojeći sistem. Tako je na kraju – ,,ugovor progutao zakon,,. Prelaz s pregovora o poboljšavanju, na nivou branše, na sistem međusobnih ustupaka, na nivou preduzeća, predstavlja suštinsku promenu. Pored ostalog, to dovodi u pitanje i praksu prema kojoj se konvencija ili ugovor smatraju validnim tek kada je potpiše neki od postojećih sindikata.

O boreformf
Blog boreformf - BorskiEkonomskiForum MedijaFokus, je nezavisan forum koji afirmiše savremene javne vrednosti i društveno ekonomski fokus medija.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: