IZBOR

Šta će biti sa Evropskom unijom? Jedan put vodi ka potpunom raspadu evra, sa svim ekonomskim i političkim posledicama. Drugi ide do neviđenih transfera bogatstva unutar evropskih granica i, s druge strane, do odgovarajuće predaje suverenosti. Odvojenost ili naddržava: izgleda da su sada ovo jedine alternative. Dve godine su Evropski lideri bežali od ovog izbora. Kažu da žele da evro ostane kakav jeste – osim, možda, za Grčku. Ali severnoevropski poverioci, pod vođstvom Nemačke, ne žele da plate onoliko koliko je neophodno za opstanak evra, a južnoevropski dužnici sve teže podnose da im stranci diktiraju kako će živeti. Ovo je postao ispit za šezdesetogodišnji proces evropske integracije. Samo ukoliko Evropljani budu delili osećanje zajedničkog cilja, veliki dogovor za spasavanje jedinstvene valute moći će da se smatra legitimnim. Samo ukoliko bude legitiman, moći će da potraje. To je, pre svega, ispit za Nemačku. Kancelarka Angela Merkel i dalje smatra da je pretnja propašću evra neophodna za vraćanje zalutalih država na reformski put. Ali nemačko poigravanje krizom ugrožava poverenje u budućnost evra, što podiže cenu spasavanja i ubrzava upravo onaj kolaps koji Nemačka navodno želi da izbegne. Na kraju, evropsku sudbinu odrediće Berlin.

Prošlog leta, na ovim stranicama smo tvrdili da je za zaustavljanje propasti evrozone neophodna rekapitalizacija banaka, da Evropska cenralna banka (ECB) mora bezuslovno da podrži solventne države, i da se mora obuzdati tevtonska opsednutost štednjom. Nažalost, naredni evropski planovi su bili neuspešni i, iako je ECB pružila privremeno olakšanje obezbeđujući bankama jeftine, dugoročne kredite u decembru i februaru, kriza se pogoršala i produbila. Poslednjih meseci zaključili smo da je za spas, bilo da Grčka ostane unutar evrozone ili ne, potrebno više. Ako misli da predupredi rizik potpunog raspada, evrozona će morati da se osloni na zajedničke resurse, kolektivno stajući iza svojih velikih banaka i izdajući evro-obveznice kako bi podelila teret svojih zaduženja. Osnove ovog plana opisali smo u jednom tekstu. Ovaj plan je besramno tehnokratski i ograničen, osmišljen tako da ne stvori naddržavu od koje strahuju kritičari (a i mi). Ali očito se radi o koraku ka federalizaciji – tj. ka nečemu što brine mnoge Evropljane. To jeste kockanje, ali vreme ističe.

Da li je evro zaista vredan spasavanja? Čak i najtvrđi zagovornici jedinstvene valute sada priznaju da je sistem osmišljen loše, a sproveden još gore. Grčku nikako nije trebalo pustiti unutra. Francuska i Nemačka su pronalazile rupe u propisima, uvedenim radi sprečavanja preteranog zaduživanja država. Veliki promoteri evro-ortodoksije nisu shvatili da su Irska i Španija, iako su se čvrsto držale fiskalnih pravila evra, bile ranjive na pucanje mehura nekretnina ili da su Portugalija i Italija bile ugrožene sporim rastom i padom konkurentnosti. Raspad evra bi, tvrde mnogi, dozvolio pojedinačnim zemljama da povrate kontrolu nad monetarnom politikom. Jeftinija valuta doprinela bi povezivanju zarada sa radničkom produktivnošću, makar neko vreme. Zagovornici raspada zamišljaju mirno razilaženje. Svaka država bi izdala nalog da se svi domaći ugovori – depoziti i krediti, cene i plate – prebace na novu valutu. Kako bi sprečile masovno povlačenje uloga, banke bi se, naročito u slabim ekonomijama, zatvorile preko vikenda ili bi ograničile podizanje novca. Da bi zaustavile bežanje kapitala, države bi nametnule mere kontrole. Sve je to lepo, međutim, ljudi koji veruju da bi državama bilo bolje bez evra zanemaruju veliku cenu dostizanja tog cilja. Čak i da se ovaj raspad nekim čudom sprovede bez greške, banke i preduzeća širom kontinenta srušile bi se jer se njihove domaće i strane hartije i dugovanja više ne bi poklapali. Usledila bi kaskada bankrota i tužbi. Deficitarne države bile bi primorane da brutalno režu potrošnju ili da štampaju novac. A to je optimistični scenario. Mnogo je verovatnije da bi raspad doveo do naglog pada deonica, „bekstva na kvalitet“, juriša na banke i kolapsa proizvodnje. Devalvacija valute u slabijim i apresijacija u jačim privredama opustošila bi proizvođače u bogatim zemljama. Kontrole kapitala su nelegalne u EU i raspad evra je izvan zakona, tako da bi se čitava Unija našla u pravnom vakuumu. To bi mogle da iskoriste neke bogate države, da zaštite proizvođače ukidanjem jedinstvenog tržišta; možda bi pokušale da zaustave ekonomske migrante ograničavajući slobodu kretanja. U praktičnom smislu, bez slobodnog protoka robe, ljudi i kapitala, malo bi šta ostalo od Evropske unije.

Naslednici Šumana i Monea mučili bi se da obnove Evropu od 27 zemalja, koja je i izazvala takvu pometnju – čak i ukoliko bi se pojavila grupa snažnih zemalja. Raspad bi bio pravi poklon za anti-EU i anti-globalizacijske populiste, poput Marin Le Pen u Francuskoj. Bilo bi mnogo krivaca: evrokrate, finansijeri, nepopustljivi Nemci, neodgovorni Mediteranci, stranci svih fela. Dok nacionalna politika bude postajala sve grublja, evropska saradnja će se urušiti. Zato ovaj časopis smatra da je svojevoljno napuštanje evra nepromišljeno. Spasavanje je bolje rešenje od raspada. Ali ne bilo kakvo spasavanje. Preveliki deo rasprave o tome kako spasiti evro posvećen je isključivo planu za rast. To jeste korisno, jer rast pomaže da dug bude lakši a banke zdravije. Gđa Merkel bi trebalo da u vezi sa tim bude malo popustljivija. Ali bilo kakav realni stimulans bio bi suviše skroman da zaustavi krizu. ECB može i treba da snizi kamate i otpočne kvantitativno popuštanje, ali zvanični fondovi za investicije su ograničeni. Ambiciozniji načini za podsticanje rasta, poput zaokruživanja jedinstvenog evropskog tržišta usluga, nažalost se čak ni ne spominju. Zato moramo da konstatujemo da države u evrozoni moraju da podele teret. Logika je jasna. Problem evrozone nije iznos duga, nego njegova fragmentirana struktura. Ucelo gledano, čitav javni dug u evrozoni je 87% BDP-a, za razliku od preko 100% u Americi. Isto tako, banke nisu prevelike za kontinent kao celinu, samo za pojedinačne države. Da bi preživela, Evropa mora postati još federalnija: glavno pitanje je – koliko.

Za ljude poput nemačkog ministra finansija, Volfganga Šojblea, jedinstvena valuta je oduvek bila stepenik na putu ka potpuno integrisanoj Evropi. U zamenu za to što plaćaju, oni žele da usaglase poreze i centralizuju političku vlast sa, recimo, izabranom Evropskom komisijom i novim ovlašćenjima za Evropski parlament. Birači će biti naterani da to nevoljno prihvate, upravo zato što je pomisao na propast evra toliko zastrašujuća. Vremenom će nove institucije steći legitimitet, jer će funkcionisati, i Evropljani će ponovo početi da se osećaju prosperitetnima. Pa ipak, posmatrati krizu evra kao priliku da se EU federalizuje značilo bi pogrešno protumačiti apetit građana za integracijom. Ratna generacija, koja je Uniju doživljavala kao branik od sukoba, polako nestaje sa scene. Većini Evropljana evro, kao rezultat najambicioznijeg projekta Unije, izgleda mizerno. I nema nikakvih dokaza da su se birači srodili sa EU. Lisabonski sporazum i njegova preteča, neuspeli ustav EU, zajedno su odbačeni na tri od šest referenduma; deset država prekršilo je obećanje da će raspisati referendum za ustavnu reformu. Parlament je beznadežno udaljen od građana.

Drugačija verzija naddržave podrazumeva da prihvatimo činjenicu da će politika ostati tvrdoglavo nacionalna – i da povećamo ovlašćenja država da kontrolišu svoje susede. Ali i ovo nosi svoje probleme. Kako je pokazala kriza evra, države teško donose kolektivne odluke. Male zemlje evrozone strahuju da će velike imati preveliki uticaj. Ako Berlin plaća račune i diktira ostatku Evrope kako će se ponašati, time potpiruje destruktivnu nacionalističku ozlojeđenost prema Nemačkoj. Poput drugih verzija naddržave, i ova bi osnažila onaj tabor u Britaniji koji se zalaže za istupanje – što nije problem samo za Britance, već i za sve ekonomski liberalne Evropljane. Zato naš plan spasavanja teži ograničenoj podeli tereta i ograničenim ustupcima u suverenosti. Umesto da se gradi federalni sistem, ovim planom se krpe dve rupe u prvobitno zamišljenoj jedinstvenoj valuti. Prva je fiskalna: evrozoni je potreban regionalni sistem kontrole banaka, rekapitalizacije, osiguranja uloga i regulacije. Drugi je fiskalni: države evrozone moći će da kontrolišu – i smanje – svoje fiskalno opterećenje samo kroz ograničeno ujedinjenje duga. Ali u oba slučaja, odgovor nije u tome da se sve prebaci na evropski nivo.

Počnimo od banaka. Od nastanka evra, evropske integracije najdalje su odmakle na polju finansija. Banke se prostiru preko nacionalnih granica. Nemačke banke omogućile su španski skok gradnje, dok su njihove francuske kolege finansirale grčko zaduživanje. Treba premestiti kontrolu i podršku banaka (barem onih velikih) sa nacionalnih regulatora na evropske. U najmanju ruku, mora postojati jedinstveni sistem osiguranja uloga i nadzora za čitavu evrozonu, sa kolektivnim resursima za rekapitalizaciju ugroženih institucija i regionalnim pravilima za zaista propale banke. Prvi korak bio bi korišćenje evropskih kriznih fondova za rekapitalizaciju slabih banaka, naročito u Španiji. Ali zajednički sistem osiguranja uloga mora se smesta uvesti. To su krupne promene. Političari više ne bi mogli da primoravaju svoje banke da podržavaju nacionalne firme ili da kupuju njihove državne obveznice. Banke više neće biti španske ili nemačke, već sve više evropske. Nemojmo se zavaravati: ovo jeste integracija. Ali je ograničena na finansije, na deo privrede gde je monetarna unija već izbrisala nacionalne granice.

I fiskalna integracija može biti ograničena. Brisel ne mora preuzeti kontrolu nad porezima i potrošnjom, niti evro-obveznice moraju da pokrivaju sve državne dugove. Potrebno je samo da prezadužene zemlje imaju pristup novcu i da banke imaju „bezbednu“ klasu hartija koje ne zavise od sudbine jedne zemlje. Rešenje je u užoj evro-obveznici koja ujedinjuje ograničenu količinu duga na ograničeno vreme. Najbolja opcija od koje treba krenuti je ona koju je predložio nemački Savet ekonomskih stručnjaka, da se ujedine sadašnji dugovi svih članica evrozone iznad 60% njihovog BDP-a. Umesto da izdaju nove nacionalne državne obveznice, svi bi, od Nemačke (dug: 81% BDP-a) do Italije (120%) izdavali samo ove zajedničke obveznice, dok svoj nacionalni dug ne spuste ispod granice od 60%. Ovo novo tržište obveznica, vredno oko 2,3 biliona evra, bilo bi isplaćeno tokom narednih 25 godina. Svaka država bi odredila porez (kao što je dodatni PDV) da obezbedi novac.

Do sada je gđa Merkel odbijala svaki oblik ujedinjenja duga. Ali ovo nije korak ka potpunom fiskalnom federalizmu. Ove zajedničke obveznice ne bi zahtevale intruzivni federalni fiskalni nadzor. Ograničene u obimu i vremenu, one ne narušavaju nemačke ustavne okvire. Čak je i ova ograničena verzija federalizma nezgodna. Zajedničko bankarsko regulatorno telo možda zahteva izmenu ugovora, što ne bi bilo lako izvesti kada deset zemalja EU, uključujući i Britaniju, nisu članice evrozone. Ugovor za uspostavljanje evropskog kriznog fonda takođe bi morao da se izmeni, kako bi omogućio neposredno obezbeđivanje novca bankama. Države bi morale da pronađu ubedljive načine da obavežu buduće vlade na plaćanje svog dela kamate na evro-obveznice. Dugovi Grčke toliko su veći od njene privrede da bi njoj bila potrebna dodatna pomoć, pre nego što uđe u bilo kakav plan ujedinjenja duga – iako je iznos o kome je reč mali po kontinentalnim merilima. Ovo je opsežan plan, ali je izvodljiviji od ponovne izgradnje Brisela odozgo nadole, i jeftiniji je od raspada. Spasavanje evra je poželjno i izvodljivo. Ostaje jedno pitanje: da li će Nemci, Austrijanci i Holanđani biti dovoljno solidarni sa Italijanima, Špancima, Portugalcima i Ircima da to plate? Uvereni smo da bi to bilo u njihovom interesu. Došlo je vreme da se evropski lideri, a pogotovo gđa Merkel, zauzmu za to.

Izvor: The Economist, 26.05.2012., Peščanik.net, 31.05.2012.

Preveo Ivica Pavlović

 

OVO NIJE RECESIJA VEĆ DEPRESIJA

Američki ekonomista, nobelovac Pol Krugman novom knjigom “Okončajte ovu depresiju, sada” prenosi poruku da ne mora biti ovako. Krivci za mračno ekonomsko stanje su ljudi s pogrešnim idejama, koji su se poslednjih 10 godina toliko osilili da su, neopterećeni sumnjom u same sebe, svesno zanemarili zdravu pamet i iscrpljuju čovečanstvo svojim politikama štednje. Zato Krugman u naslovu i spominje depresiju, umesto recesiju, koje su nam pune uši. “Recesija je kada stvari idu prema dole, kada ekonomija opada. Depresija je kada ekonomija pada i ostane dole dugo vremena. Imamo Veliku depresiju, koja je trajala više od 10 godina. Unutar nje bile su dve recesije i dva razdoblja oporavka, u smislu da su stvari postajale bolje, ali ne puno bolje. Celo to razdoblje bilo je uistinu strašno za Ameriku i za svet. Sada smo upravo u takvom razdoblju. Nije toliko strašno kao Velika depresija, ali nije ni daleko. Ima kontinuitet. Već smo u petoj godini vrlo visoke nezaposlenosti, s jako lošom perspektivom za mlade ljude. To je depresija”, rekao je Krugman u intervjuu za AlterNet Radio Hour.

Krugman se fokusira na poslednjih pet godina, jer su se stvari koje su se dugo kuvale katastrofalno pogoršale 2007., uglavnom zbog nedostatka političke volje i gotovo univerzalnog prihvatanja konzervativne ‘vudu’ ekonomije, o čemu u knjizi piše: “Onima koji su imali više ili manje dobre ideje o tome što je potrebno ekonomiji, uključujući Obamu, nedostajalo je hrabrosti i volje da se prihvate posla i promene stvari ili da kasnije barem priznaju da je ono što su radili u prvoj rundi bilo neprimereno”. Uporedio je današnju situaciju s automobilom kojem se ispraznio akumulator: “Mozgate šta sve može biti, a možete ga pokrenuti neverojatno lako, ako ste spremni prihvatiti da je u tome problem. Prvo i najvažnije, imamo ekonomiju u kojoj jednostavno nema dovoljno potrošnje. Potrošači posrću pod dugovima, a korporacije ne žele trošiti ako ne vide potražnju. Neko mora iskoračiti i potrošiti, a taj neko je vlada. Kada porodici stežu remen, vlada ga mora olabaviti, da nadoknadi taj gubitak potražnje. Vlada međusobna zavisnost – tvoja je potrošnja moj prihod, ako istovremeno stegnemo remene, zapravo nam je svima gore. To je temeljna greška. “

Jedna od Krugmanovih teza jest ta da nejednakost u prihodima proizvodi i političku nejednakost – jedno prati drugo. Krugman odbacuje naklapanja o tome da mora postojati ekstremna nejednakost u prihodima da bi se kreirala uspešna, rastuća ekonomija, jednostavno zato što je istorija pokazala drugačije: “Najbolja generacija ekonomskog rasta u Americi jeste generacija nakon Drugog svetskog rata, kada bogati nisu bili ni približno toliko bogati kao ovi danas, a stvorena su tolika radna mesta uz najvišu poreznu stopu ponekad i 90%. Bogati ljudi nisu ništa bolji poslodavci od bilo koga drugoga. Teško, objašnjava Krugman, jer je Grčka u sasvim drugačijoj situaciji i nema vlastitu valutu, nego je puno ranjivija i izložena procesima od kojih je SAD odvojen. Situacija u EU je takva da Krugman predviđa mogući nestanak evra već za godinu dana. Teško zadužene zemlje ne mogu devalvirati svoje valute ni izvesti monetarne trikove koji su uobičajeni u takvim situacijama. Krugman se čudi što Grčka još nije istupila iz monetarne unije. “Napuštanje bi bilo strašno, ali ostajanje je beznadna situacija. Oni će izaći, a kada ostali vide da je to moguće, to će imati efekta na banke u Španiji i Italiji, koje su puno veći igrači. Evrozona se može održati samo ako se evropske elite počnu ponašati bitno drugačije. Moraju reći – stani malo, tlačenje ljudi zbog njihovih navodnih fiskalnih greha sada nam nije prioritet – spasavanje evra jest. To znači neograničeno pozajmljivanje bankama i vladama tih zemalja: puno ekspanzivniju i u neku ruku inflacijsku monetarnu politiku. Možda to ponudi neku nadu u spasavanje sistema.“

Izvor: portal DW – http://www.dw.de , 25.05.2012.

EU – NIJE ,,ŠTEDNJA,, NEGO ,,RAST,,

Ljudima u evro-zoni je dosta štednje. Parole o privrednom rastu su dobrodošle, ali kako do njega doći? Štednjom, reformama ili novim zaduživanjem? Od 2007. do danas, privredni učinak Grčke smanjio se za petinu. Nije ni čudo što će i pored štednje i otpisa dugova, dugovi te zemlje sledeće godine ponovo da se popnu na 160% bruto društvenog proizvoda. Za mnoge je ova zemlja najbolji primer za to da krizni menadžment nemačke kancelarke Angele Merkel nije uspeo. To se ogleda i u rezultatima poslednjih izbora, smatra socijaldemokratskipolitičar Gernot Erler. „Politika štednje je višestruko kažnjena – u Holandiji, Rumuniji, naravno u Grčkoj i evo sada i u Francuskoj“, kaže Erler.

Predsednički izbori u Francuskoj su malo promenili uobičajenu terminologiju. „Štednja“ je izašla iz mode; sada je mnogo omiljenija reč „rast“. Prošle nedelje, nemačka savezna vlada je čak razradila i okvire za novi paket rasta. Tu piše da je ključ rasta veća konkurentnost, a za to su potrebne strukturne reforme. Drugim rečima: nema dodatnog novca. Opozicija je vladinu izjavu proglasila za puku retoriku, jer veća konkurentnost znači i dalje smanjivanje dohotka, a strukturne reforme znače i fleksibilnije tržište rada, što će u kriznim zemljama dovesti do još veće nazaposlenosti. Pri tome je nemačka vlada ponudila i nešto konkretno: na primer, sredstva Evropske investicione banke i strukturnog fonda EU. U takozvanim sturkturnim ili kohezionim fondovima, čiji je smisao nadoknađivanje pada rasta u okviru EU, nakupila se lepa svota. „Mnoge države-članice su poslednjih godina zatražile novac, i on im je i odobren. Na kraju one taj novac nisu uzele. Posledica je 250 milijardi na ime tih zahteva, koje nisu podignute“, kaže Aleksandar Alvaro, potpredsednik Evropskog parlamenta. Može se reći da zemlje sa posrnulom privredom nisu u stanju da uzmu postojeća sredstva. Drugo objašnjenje glasi: te zemlje finansijski stoje toliko loše da ne mogu da polože sopstveno učešće koje je potrebno da se podigne novac. A to je četvrtina potrebne sume.

Za novog francuskog predsednika Fransoa Olanda, sve to predugo traje. On traži brz razvoj kako bi zemlje koje su u škripcu bile u stanju da vrate svoje dugove. Pri tome izgleda da su mu sva sredstva dobra: i povećanje poreza za bogate, i evroobveznice – i novo zaduživanje. Tako daleko, međutim, nemačka opozicija ne želi da ide. „Dugovi“ su u nemačkom jeziku toliko ružna reč, da bi socijaldemokrate radije uvele porez na finansijske transakcije kako bi finansirale rast. Stručna podrška političarima koji polažu na rast stigla je sa druge strane Atlantika. Nobelovac Pol Krugman rekao je da su evropski krizni menadžeri ljudi koji štednjom – uništavaju. On smatra da je uverenje da štednjom može da se pokrene privreda – sasvim pogrešno. No, za razliku od štednje, rast ne može da se naredi. A ni da uspe baš za tako kratko vreme.

Autori: Žang Dangong, Saša Bojić, Izvor: portal DW – http://www.dw.de , 22.05.2012.

KAPITALIZAM JE VEĆ MRTAV

„Ogromne ekonomske razlike među različitim delovima sveta ne mogu više da opstaju zahvaljujući mehanizmima društvene kontrole. Vladajuća klasa je izgubila legitimitet i prisustvujemo krahu hegemonije vladajuće klase širom sveta”, kaže Robinson, profesora sociologije na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari. Iza proklamovane politike „podsticanja demokratije” u nerazvijenim zemljama u stvari se krije želja velikih sila, pre svega SAD, da se u zemljama „trećeg sveta” zadrži postojeće elitističko uređenje, jedna je od nosećih teza Robinsonove knjige „Podsticanje poliarhije: globalizacija, intervencija SAD i hegemonija”. Na pitanje kako će doći do kraha kapitalističkog poretka, Robinson kaže: „Usred krize jedan od oblika promene postojećeg stanja može biti revolucija (mirna ili nasilna) ili da jednostavno dođe do kolapsa kapitalističkog poretka koji neće više biti u stanju da funkcioniše kao koherentan sistem. Smatram da bi bilo dobro kada bi došlo do revolucije, a još bolje ako bi ona bila nenasilna“.

Svetski kapitalizam, kako ističe, mora da bude zbačen i zamenjen demokratskim socijalizmom, u kome profit ne rukovodi svakim aspektom organizacije društva, ali u koje organizujemo globalno društvo kako bi se zadovoljile potrebe čovečanstva. „Plašim se da globalni sistem još ne izlazi iz haosa. Nemoć jednog dela čovečanstva da obezbedi puku egzistenciju u istom sistemu koji je nekolicini pružio mogućnost neograničenog bogaćenja ukazuje na to da je sistem u kome živimo definitivno u krizi“, smatra Robinson. Prema njegovom mišljenju, čovečanstvo se nalazi u sličnom istorijskom momentu kao što je bilo početkom tridesetih godina prošlog veka, a ima i elemenata koji su obeležili svet 1968. „Početkom tridesetih svet se suočavao sa velikom ekonomskom krizom i izgledalo je da nema izlaska iz nje. To je pogodovalo razvoju levičarskih (komunističkog i socijalističkog) kao i desničarskih (fašističkog) pokreta. Dakle, došlo je do polarizacije društva. Istu situaciju imamo i danas. Rezultati grčkih izbora su najbolji pokazatelj – došlo je uspeha levice i desnice i kolapsa centra“, kaže Robinson.

Na pitanje u čemu vidi paralelu sa svetom iz 1968. godine, Robinson kaže: „To je doba pobune protiv vlasti širom zemaljske kugle. U Evropi se dogodilo „praško proleće” i studentske demonstracije u Parizu, kulturna revolucija u Kini je te godine bila na vrhuncu, a u Latinskoj Americi, u Meksiku, došlo je do masakra studenata u „Tlateloko masakru”. „Sjedinjene Države 1968. beleže procvat kontrakulturnog pokreta sa svim njegovim varijantama od protesta protiv rata u Vijetnamu do crnačkog pokreta. Svojevrstan pandan šezdesetosmoj je 2011. gde smo bili svedoci „arapskog proleća”, kao i pokreta „Okupirajmo Volstrit” i „Indignados”“, smatra ovaj američki profesor. Ko god da pobedi, Barak Obama ili Mit Romni, ne očekujem da se u odnosu prema globalnom kapitalizmu nešto značajnije promeni jer su oba kandidata predstavnici elitne klase koja je na vlasti u SAD. Verujem da će da pobedi Obama, ali on će i dalje u spoljnoj politici nastaviti da promoviše globalnu ekonomiju i ekonomsku integraciju. Jedina razlika među njima su socijalne strukture koje ih podržavaju – Obama će dobiti glasove omladine, žena, crnaca i Latinosa, dok Romni može da računa na podršku konzervativnijih, desnih struja.

Izvor: b’92.net, Politika online, 14.05.2012.

KAKO ĆE IZGLEDATI SVET ZA 30-40 GODINA?

Rimski klub, nekomercijalna organizacija ili trust mozgova koji proučava razvoj našeg sveta, prvi put je izazvao veliku pažnju svetske javnosti 1972, kada je objavio studiju „Granice rasta“. Tokom svog postojanja praćen i negativnom famom o udruženju koje potpomaže razvijanje mehanizama kontrole stanovništva na globalnom nivou, često svrstavan uz Trilateralnu komisiju i Bilderberški klub, Rimski klub je više puta iznosio svoje prognoze i viđenja razvoja čovečanstva. U najnovijem izveštaju objavljenom u vidu knjige pod naslovom „2052“, Klub iznosi nove teze i budućem razvoju našeg sveta.

Stagnacija rasta stanovništva

Najnovije delo Rimskog kluba predstavljeno je na konferenciji Svetskog fonda za zaštitu prirode u Roterdamu, gde je govorio pisac knjige Jergen Randers – norveški futurolog i profesor strategije klimatskih promena, koautor prve studije iz 1972. On tvrdi da će globalni rast svetskog stanovništva početi da stagnira ranije nego što se očekivalo. Razlog tome je, kaže, dramatično smanjenje broja novorođenih u gradskom stanovništvu. Broj stanovnika naše planete će prema Randersovim predviđanjima 2040. dostići najviši nivo sa 8,1 milijardom ljudi, a zatim će početi da opada.

Osim toga, tvrdi Randers, „svetski bruto društveni proizvoda će takođe rasti sporije nego što se očekivalo, jer će se smanjivati i rast proizvodnje. Oko 2050 godine, svetski BDP će biti 2,2 puta veći nego danas.“

Problemi sa klimom i resursima bez katastrofalnih dimenzija

Jedan od razloga za takav razvoj je u tome što su mnoge nacionalne privrede dostigle svoj vrhunac. Osim toga, na svetu će se pojačati borbe za socijalnu raspodelu, a vremenski uslovi će biti sve ekstremniji. Još jedan od razloga leži u tome, kaže Randers, „što u najvećem broju siromašnih zemalja neće biti ekonomskog uzleta. Nekima od njih će to uspeti, ali većini neće.“

Svetska potrošnja dobara i uslužnih delatnosti će 2045. godine takođe dostići svoj vrhunac. Kao rezultat rastućih socijalnih investicija u narednim decenijama, problemi sa resursima i klimom do 2052. godine neće poprimiti katastrofalne dimenzije. Ali, sredinom veka će doći do nepotrebnih patnji zbog nesmanjene štete nanete klimi. Jer, čovečanstvo neće angažovano i dosledno da reaguje na problem globalnog zagrevanja – a taj problem je kao naučna i politička doktrina jedan od centralnih na koje ukazuje Rimski klub. Koji tvrdi da ljudi neće voditi računa ni o bogatstvu životinjskih vrsta na Zemlji, što će dovesti do daljeg smanjivanja broja tih vrsta.

Gubitnici i dobitnici

Najveći gubitnici će u čitavom tom razvoju biti pre svega SAD, odnosno, aktuelna globalna elita. Najviše će napredovati Brazil, Rusija, Indija, Južnoafrička republika i još deset velikih zemalja ubrzanog industrijskog razvoja. Ostatak sveta će ostati siromašan. A siromašne će najteže pogoditi sve veći haos i štete nanete klimi, predviđa u ime elitnog trusta mozgova norveški profesor Jergen Randers.

Autor: Saša Bojić, Izvor: portal DW – http://www.dw.de , 10.05.2012.

ZEMLJE ASEAN SE SPREMAJU ZA ZAJEDNICU SLIČNU EU U 2015.GOD.

Članice Udruženja zemalja Jugoistočne Azije obećale su u Pnom Penu, da će smanjiti jaz koji među njima postoji u ekonomskom razvoju i pojačati međusobne veze da bi do 2015. realizovale plan o formiranju zajednice ASEAN. Članice ASEAN su Indonezija, Malezija, Filipini, Singapur, Tajland, Brunej, Mjanmar, Kambodža, Laos i Vijetnam. Prostiru se u oblasti od 4,46 miliona kvadratnih kilometara, 3% od ukupne kopnene mase na Zemlji, sa 600 miliona ljudi, ili 8,8% svetskog stanovništva.

Učesnici samita pod nazivom „ASEAN – Jedno društvo, jedna sudbina“, istakli su da je smanjenje jaza u razvoju između zemalja članica od ključne važnosti za budući uspeh Zajednice u kojoj živi preko 600 miliona ljudi. Budući da je glavni cilj ovogodišnjeg samita bio preobražaj Udruženja u zajednicu sličnu Evropskoj uniji u roku od tri godine, učesnici su ocenili da je prvi i osnovni korak ulaganje maksimalnih napora da se osigura primena mera potrebnih za uspostavljanje Ekonomske zajednice – AEC, navedeno je u saopštenju.

Da bi to ostvarile, zemlje ASEAN nastaviće da podstiču privredni rast, smanjuju jaz koji među njima u pogledu razvoja i jačaju međusobnu saradnju kroz regionalnu i državnu povezanost, da bi bile uklonjene prepreke koje koče slobodan promet roba i usluga i trgovinsku liberalizaciju u regionu. Za sada je ASEAN grupacija zemalja veoma različitih ekonomskih i društvenih profila. Prosečan Ukupan domaći proizvod (BDP) po stanovniku u Singapuru je 2009. bio blizu 37.000 dolara, u Indoneziji oko 2.400, a u Mjanmaru samo 419, objavila je novinska agencija Rojters. Zemlje članice su takođe ohrabrene da osnuju ASEAN Infrastrukturni fond – AIF i doprinesu Fondu za humanitarnu pomoć, kao i Fondu za predupređivanje katastrofa i prvu pomoć, kako bi bila osigurana stabilnost u regionu.

Malezijski ministar međunarodne trgovine i industrije Datuk Seri Mustapa Mohamed izjavio je da, dok se ekonomije širom sveta spremaju za lošu godinu, ASEAN očekuje impresivan privredni rast od 5,6-6,3%. Zbirni ukupan nominalni BDP ASEAN je u 2009. izneo 1,7 biliona dolara. Nalazimo da je ASEAN ekonomija znatna, šesta po redu ekonomija na svetu, ukoliko uzmemo i oblast evra kao jedinstven blok – napisao je Edvard Titer, ekonomista iz švajcarske banke USB. Ministar Mohamed izjavio je da će privredni rast u regionu biti pokretan domaćom potrošnjom, a neke zemlje, kao što su Kambodža, Mjanmar, Laos i Filipini, očekuju rast iznad šest odsto, preneli su malezijski mediji. Ministar je poručio da sporazumi ASEAN sa šest država, Narodnom Republikom Kinom, Južnom Korejom, Japanom, Indijom, Australijom i Novim Zelandom, takođe predstavljaju plus u privlačenju poslovnih ljudi u region. Nije teško videti zašto je ASEAN tako primamljiv. Ne samo da se poslovno okruženje popravilo, već je ovo region sa 600 miliona ljudi, sa sve više mladih ljudi i brojnijom srednjom klasom – ukazao je Mohamed.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, ASEAN učestvuje sa 0,25 u izvozu iz Srbije, a u uvozu sa 1,45. Zvaničnici Indonezije, najmogoljudnije zemlje i najveće privrede u ASEAN, međutim, poručuju da bi ambasade zemalja-članica ASEAN u Beogradu mogle da budu „most“ da privrednici iz Srbije uđu na obećavajuće tržište u Jugoistočnoj Aziji. Sa druge strane, Srbija bi mogla da bude „kapija“ kroz koju bi proizvodi iz članica ASEAN mogli da prolaze na putu za Centralnu i Istočnu Evropu.

Izvor: Tanjug, Blic online 05.04.2012.

NOVA EVROPSKA AGENDA RASTA

Jasno je da je potrebno sprovesti hitnu akciju. Ekonomija evrozone opala je u poslednja tri meseca 2011, čak se i ekonomija Nemačke smanjila. Nova godina izgleda sumorno. U Francuskoj ekonomski rast je nizak (kao i u Britaniji). Italija i Španija utonuli su u duboku recesiju. Grčka je već petu godinu u krizi. A stopa nezaposlenosti u evrozoni je rekordno visoka, pri čemu je gotovo svaki drugi mladi stanovnik Španije i Grčke bez posla.

Ekonomske prepreke su izuzetne – fiskalne mere štednje, visoke kamatne stope van zemalja sa AAA rejtingom, smanjenje kredita banaka, slabe investicije u privatni sektor i smanjenje izvoza pošto globalna stagnacija osujećuje potražnju.

Dok se rast ne obnovi, svaki pokušaj finansijske stabilizacije biće na izuzetno klimavim nogama. Recesija će pogoditi već slabe bilanse stanja banaka i vlada, što povećava pritisak da se smanji stepen zaduženosti. Međutim, iako je postepeno poravnjanje od suštinske važnosti, brži i veći rezovi uglavnom su samoporažavajući – veća smanjenja kredita u privatnom sektoru i troškova vlade izazvaće veću stagnaciju, a samim tim i „silaznu, začaranu spiralu“. Stoga je nova velika inicijativa od vitalnog značaja za rast.

Agendu rasta dosad su uglavnom činile strukturalne reforme koje su od vitalnog značaja za podsticanje buduće produktivnosti i fleksibilnosti. Kriza svakako predstavlja političku priliku za povlačenje smelih poteza na ovom frontu u velikom broju zemalja, ali strukturalne reforme generalno neće odmah rezultirati rastom i otvaranjem novih radnih mesta.

Naprotiv, zbog eliminacije manje produktivnih radnih mesta, na primer, prvo bi se povećala stopa nezaposlenosti, povećali bi se troškovi vlade i smanjila potrošnja privatnog sektora. A pošto je potražnja smanjena, kredit u deficitu, a prepreke za preduzeće su često velike, kompanijama će biti potrebno više vremena nego obično da stvore produktivnija radna mesta. Ukratko, ni strukturalne reforme ne mogu biti uzdanica za stimulisanje rasta u 2012.

Umesto toga, potrebno je da se akcenat odmah stavi na podsticanje investicija i izvoza u države s deficitom tekućeg računa, kao što su Francuska, Italija i Španija (i Ujedinjeno Kraljevstvo), i stimulisanje potrošnje u državama sa suficitom, kao što su Nemačka i Holandija.

Evropska centralna banka (ECB) preduzela je odlučne korake da podupre evropske banke; sada je potrebno da podrži i realnu ekonomiju. Iako zvanične kamatne stope iznose samo jedan odsto, solventne države poput Španije plaćaju više od pet odsto da bi uzimale zajmove na deset godina, dok kreditno sposobne kompanije u Italiji mogu da uzimaju zajmove samo po visokim kamatnim stopama, ako uopšte i to mogu. Stoga ECB treba da uloži više napora da odblokira mehanizam transakcije za monetarnu politiku; Evropska bankarska nadzorna institucija (EBA) treba da spreči prekomerna smanjenja stepena zaduženosti insistiranjem na tome da banke povećavaju količine kapitala umesto da dostižu isti racio od devet odsto, a tamo gde je neophodno nacionalne vlade treba da obezbede garancije za banku koja daje zajmove malim i srednjim preduzećima.

Iako je poboljšanje pristupa finansijama bitno, vlade takođe treba da ulože više napora da bi se pospešile investicije. Treba da im prioritet budu mere koje će olakšati da se otvori kompanija, treba da odstrane prepreke ka preduzetničkom kapitalu i uvedu privremene poreske olakšice za ulaganja u osnovna sredstva od 100 odsto da bi podstakle kompanije da ubrzaju investicije. Na nivou EU kapital Evropske investicione banke (EIB) treba da se znatno poveća, kako je rekao predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso u svom govoru u septembru o stanju Unije, da bi EIB mogla da finansira veliki talas panevropskih investicija, naročito u domenu infrastrukture.

Pospešivanje izvoza takođe je bitno. Potrebno je da zemlje s deficitom postanu konkurentnije tako što će povećati produktivnost dok smanjuju cene. Konkurentnija valuta bila bi dobrodošla: kao što propast sterlinga od 2008. pospešuje britanski izvoz slabiji evro bi pomogao mediteranskim državama da povrate konkurentnost u domenu cenovno osetljivog izvoza. Fiskalna devaluacija – smanjenje poreza na plate i zamena prihoda većim PDV – takođe bi pomogla.

Zemlje sa suficitom takođe moraju da urade ono što je do njih, što im je u interesu. Kao što je potrebno da Kina dopusti da se vrednost renminbija poveća, tako je i Nemačkoj, čiji suficit tekućeg računa premašuje kineski, potreban veći devizni kurs. To znači da je potrebno da Nemci imaju veće plate, u skladu s njihovom povećanom produktivnošću, da bi mogli da priušte sebi više odmora u Grčkoj i Španiji. Ako im kompanije ne udovolje, smanjenje poreza na prihod bi dalo rezultate.

To nas dovodi do fiskalne politike. Vlade koje ne mogu da uzimaju jeftine zajmove (ili ne mogu uopšte) od tržišta nemaju drugu opciju nego da pritegnu kaiš. Ali pre treba da teže pametnoj konsolidaciji nego nepromišljenim merama štednje. Stoga treba da održe investicije u znanje i infrastrukturu, dok smanjuju subvencije i vrše transfer isplata. Takođe, sada treba da donesu zakon o budućim reformama, naročito da ohrabre ljude da rade duže.

I poslednje, ali ne najmanje važno, vlade koje mogu da pozajmljuju po niskim kamatnim stopama bez presedana moraju da imaju ulogu u pospešivanju potražnje. Da li bi stvarno bilo toliko teško da se PDV smanji uoči izbora u Nemačkoj sledeće godine?

Autor: Filip Legran, nezavisni ekonomski savetnik predsednika Evropske komisije (Project Syndicate, 2012. – Dnevni list Danas, ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji, 17.02.2012.).

HLADNI TALAS SA ISTOKA

Već dve nedelje sibirska zima u Evropi ne popušta. U Nemačkoj se mnogi raduju idiličnom zimskom vremenu, dok u istočnoj Evropi dnevno umire na desetine beskućnika, bolesnih i starih. U Ukrajini se do utorka smrzlo 135 ljudi. U Poljskoj je od posledica smrzavanja umrlo 68 osoba. U Rumuniji, Češkoj, na Balkanu i u Rusiji je takođe bilo dosta žrtava.

Uzroci ovih užasavajućih brojki nisu samo temperature koje se u Ukrajini već dugo zadržavaju na oko minus 30 stepeni, što je neuporedivo sa situacijom u Nemačkoj, već su te brojke pre svega dokaz koliko je teška ekonomska, politička i socijalna realnost u zemljama istoka. Ove žrtve su pre svega indikator socijalnih potreba ovih zemalja i propadanja tih država.

Najgori primer je Ukrajina. Tamo je država u rukama mafijaške klike mračnih ekonomskih bosova, takozvanih oligarha. Već dvadeset godina dvadesetak ljudi pljačka ovu zemlju. To nije promenila ni revolucija iz 2004. Oligarsi su nagomilali milijarde evra i razmeću se luksuznim jahtama i drugim statusnim simbolima. Stanovništvo se smrzava i gladuje – i to ne tek sada, kada se našlo u oblasti visokog vazdušnog pritiska.

Još tokom toplog leta 2011. demonstrirale su desetine hiljada penzionera, černobiljskih i avganistanskih veterana, zbog vladinih smanjivanja socijalnih davanja. Infrastruktura u zemlji je potpuno zapuštena i, sem one koja direktno služi interesima oligarha, preti da se raspadne.

I ekonomsko čudo u Poljskoj zahteva neke dorade, kao što je pokazao ovaj talas hladnoće. U regionu između reka Odre i Buga nisu samo beskućnici i alkoholičari tonuli u san po ulicama i umirali. Desetak ljudi umrlo je u svojim kućama zbog trovanja ugljen monoksidom iz dotrajale grejne instalacije. Ovo dovoljno govori o potrebi dalje modernizacije ove zemlje.

U Poljskoj je, uprkos ekonomskom rastu od 4,3 posto u prošloj godini, zabeležen porast nezaposlenosti, najveći u poslednjih pet godina. Eksperti ovo objašnjavaju velikim brojem ugovora na određeno vreme i lošom zaštitom radnika od otkaza. Kada ekonomiji krene loše, kao što je sada slučaj, privrednici reaguju otpuštanjima. Ogroman broj beskućnika u Poljskoj, koji najviše pate po ovoj hladnoći, posledica je ovog „zaposli – otpusti“ mentaliteta (hire-and-fire). To posebno pogađa mlade ljude, koji zaključuju takozvane „džank ugovore“ bez socijalnog osiguranja.

Jaz između istoka i zapada još uvek je prisutan. To bi moglo da se promeni kada bi se ovim ozbiljno pozabavili najmoćniji članovi EU, kao što su Nemačka i Francuska. Međutim, dešava se upravo suprotno. Po Briselu, Parizu i Berlinu širi se takozvano „otrežnjenje istokom“. To je donekle razumljivo, kada se pogleda šta se dešava u Ukrajini. Ali je takođe i veoma opasno, ako se uzmu u obzir rastuće neraspoloženje prema EU u Poljskoj, kao i pokreti za izlazak iz EU u Mađarskoj.

Ukrajinski predsednik Viktor Janukovič pokušao je da izigra i Zapad i Rusiju i završio u izolaciji. Približavanje Ukrajine EU nije blokirano samo zbog pritvaranja Julije Timošenko. Demokratija i pravna država su u tolikoj meri propale, da Kijev u ovom trenutku na može biti partner Brisela. U Poljskoj, s druge strane, čiji su građani sve do nedavno bili veliki evro-entuzijasti, građani se sve češće pitaju kakve im je koristi donelo članstvo. Ulazak u evro zonu sada odbija dve trećine građana. U Mađarskoj, Viktor Orban kao krivca za ekonomsku katastrofu zemlje proziva Brisel. Mnogi građani Mađarske podržavaju ovaj stav, tako da izlazak Mađarske iz EU nije isključen. Time međutim raste opasnost da se nakon katastrofe monetarne unije, kao neuspeh pokaže i širenje EU na istok. Ovo je jedna od poruka koje su sa hladnim talasom stigle na zapad.

Autor: Ulrich Krokel, Frankfurter Rundschau, 07.02.2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković, Izvor: Peščanik.net, 09.02.2012.

 

 

KAKO SPASITI EVRO

Knjiga Finansijski potresi u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama, pokušava da objasni i, koliko je moguće, predvidi ishod krize evra. Ona sadrži dopunjenu verziju konceptualnog pristupa i primenu tog pristupa na određenu situaciju, i predstavlja eksperiment u realnom vremenu za testiranje valjanosti tumačenja. Zaključci nisu kompletni jer je kriza još uvek u toku. Još uvek se nalazimo u akutnoj fazi krize – opasnost od kraha globalnog finansijskog sistema nije prošla. U ovoj knjizi izložen je plan koji bi odmah popravio stanje globalnih finansijskih tržišta, ali on nije usvojen.

Moj predlog je da iskoristimo Evropski fond za finansijsku stabilnost (EFFS), i organizaciju koja je iz njega proistekla – Evropski mehanizam za stabilnost (EMS), kako bi se Evropska centralna banka (ECB) osigurala od rizika solventnosti svih novoizdatih italijanskih ili španskih državnih obveznica koje bi oni mogli da kupe od komercijalnih banaka. Banke bi onda mogle da drže te hartije kao ekvivalent gotovine, što bi omogućilo Italiji i Španiji da refinansiraju svoje dugove sa oko jedan posto. Za Italiju bi, na primer, troškovi zaduživanja bili smanjeni, umesto da porastu sa sadašnih 4,3 posto. Tako bi se njen dug doveo na održivi kurs i ona bi bila zaštićena od pretnje predstojećeg grčkog bankrotstva. Taj plan sam nazvao Padoa Skjopa, u spomen na mog prijatelja koji je doprineo stabilizaciji italijanskih finansija devedesetih godina i inspirisao ovaj predlog. Plan je prilično komplikovan, ali je pravno i tehnički postojan. U knjizi ga opisujem detaljno.

Evropske finansijske vlasti odbacile su ovaj plan zbog Dugoročne operacije refinansiranja (DOR) Evropske centralne banke, kojom se pružaju neograničene količine likvidnosti evropskim bankama – ne samim državama – na period do tri godine. Time se omogućava italijanskim i španskim bankama da kupe obveznice svojih zemalja i uđu u vrlo profitablilni „keri trejd“ – gde se neko zadužuje sa niskom kamatom da bi kupio nešto što donosi visoku kamatu – sa tim obveznicama, praktično bez ikakvog rizika, jer ukoliko države bankrotiraju, banke će svakako biti nesolventne.

Razlika između ova dva plana je u tome što bi moj plan obezbedio momentalno smanjenje troškova zaduženja za države, dok plan koji je usvojen drži zemlje i njihove banke na rubu potencijalne nesolventnosti. Nisam siguran da li su vlasti svesno prolongirale kriznu atmosferu kako bi se održao pritisak na teško zadužene zemlje, ili su ih na taj potez navela oprečna gledišta koja se drugačije nisu mogla pomiriti. Kao sledbenik Karla Popera, logično je da se opredelim za drugu alternativu. Pitanje koja interpretacija je tačna nije nevažno, jer je plan Padoa Skjopa još uvek dostupan i može se sprovesti u bilo kom trenutku, dokle god preostala sredstva EFFS nisu odvojena za nešto drugo.

U svakom slučaju, Nemačka je ta koja diktira evropsku politiku, jer u vreme krize poverioci vode kolo. Nevolja je u tome što će mere državne štednje koje Nemačka hoće da nametne drugim zemljama gurnuti Evropu u deflatornu dužničku zamku. Smanjivanje budžetskog deficita potisnuće i zarade i profite, doći će do ekonomskih kontrakcija i pada poreskih prihoda. Tako će dužničko opterećenje, tj. odnos akumuliranog duga prema BDP-u, zapravo porasti, što će zahtevati dodatne rezove u budžetu, i tako pokrenuti začarani krug.

Naravno, ne optužujem Nemačku da ovo radi iz loših namera. Ona iskreno veruje u politiku koju promoviše. Nemačka je najuspešnija evropska privreda. Zašto da i ostatak Evrope ne bude takav? Ali to je neizvodivo. U zatvorenom sistemu poput evro kliring sistema, ne mogu svi istovremeno da budu poverioci. Činjenica da Nemačka nameće jednu kontraproduktivnu politiku stvara vrlo opasnu političku dinamiku. Umesto da zbližava države članice, ovo će ih naterati da se međusobno optužuju. Postoji realna opasnost da će evro narušiti političko jedinstvo Evropske unije.

Evolucija Evropske unije sledi putanju koja podseća na ciklus procvata i propasti ili na finansijski mehur. To nije slučajno. Oba procesa su „refleksivna“, to jest, kako sam drugde navodio, uglavnom ih pokreću greške i zablude.

U fazi procvata, Evropska unija je predstavljala nešto što britanski psiholog Dejvid Taket naziva „fantastičnim objektom“ – nestvarni ali privlačni predmet želje. To je bio savez naroda zasnovan na principima demokratije, ljudskih prava i vladavine zakona, kojim ne dominira nijedna država ili nacija. Ovaj savez je stvaran postepenim društvenim inženjeringom pod rukovodstvom dalekovidih državnika, koji su shvatali da im sam fantastični objekat nije nadomak ruke. Oni su postavljali ograničene ciljeve i čvrste rokove, a zatim mobilisali političku volju za jedan mali korak napred, vrlo dobro znajući da će, kada ga načine, njegova neadekvatnost postati očigledna, što će zahtevati naredni korak.

Tako je Evropska zajednica za ugalj i čelik postepeno transformisana u Evropsku uniju, korak po korak. Tokom perioda procvata, Nemačka je bila glavni motor. Kada je sovjetska imperija počela da se raspada, nemački lideri su shvatili da je ponovna unifikacija njihove zemlje moguća samo u okviru ujedinjenije Evrope. Bila im je potrebna politička podrška drugih evropskih sila, i zbog toga su bili spremni da žrtvuju mnogo toga. U pregovorima, bili su spremni da daju malo više i da govore malo manje od drugih, što je olakšalo sporazum. U to vreme, nemački državnici tvrdili su da Nemačka nema nezavisnu spoljnu politiku, već samo evropsku politiku. Taj proces – nazovimo ga procvatom – kulminirao je Mastrihtskim ugovorom 1992. i uvođenjem evra 2002. Zatim je nastupio period stagnacije koji se pretvorio u proces dezintegracije nakon kraha 2008.

Evro je bio nepotpuna valuta i njegovi tvorci su to znali. Mastrihtskim ugovorom uspostavljena je monetarna unija bez političke unije. Evro je imao zajedničku centralnu banku koja je obezbeđivala likvidnost, ali nije imao zajednički trezor koji bi mogao da izađe na kraj sa rizikom solventnosti u vreme krize. Međutim, njegovi tvorci su imali razloga da veruju da će se, kad dođe vreme, preduzeti dalji koraci ka stvaranju političke unije. Ali evro je imao još neke nedostatke kojih njegovi tvorci nisu bili svesni, i koje ni danas u potpunosti ne razumeju. Ovi nedostaci doprineli su pokretanju procesa dezintegracije.

Začetnici evra oslanjali su se na jednu interpretaciju finansijskih tržišta koja se pokazala netačnom u krahu 2008. Konkretno, bili su ubeđeni da samo javni sektor može da proizvede neprihvatljive ekonomske disbalanse –  nevidljiva ruka tržišta će korigovati neravnotežu koju proizvode berze. Uz to, verovali su da su mere osiguranja koje su uveli protiv neravnoteža u javnom sektoru dovoljne. Tako su tretirali državne obveznice kao hartije bez rizika, koje banke mogu da kupe i drže bez odvajanja kapitalnih rezervi za njih.

Kada je evro uveden, ECB je tretirala državne obveznice svih zemalja članica kao jednake. To je banke navelo da navale na obveznice slabijih zemalja kako bi zaradile još nekoliko baznih poena, jer su prinosi takvih obveznica bili nešto viši. To je dovelo i do približavanja kamatnih stopa. Ovo je, s druge strane, izazvalo razilaženje ekonomskih učinaka. Nemačka je, boreći se sa opterećenjem reunifikacije, sprovela strukturne reforme, prvenstveno na tržištu rada, i postala konkurentnija. Druge zemlje su zbog nižih kamatnih stopa doživele procvat nekretnina, što ih je učinilo manje konkurentnim. Tako je uvođenje evra izazvalo razlike u konkurentnosti koje je sada toliko teško ispraviti. Banke su opterećene državnim obveznicama manje konkurentnih zemalja, i one su od bezrizičnih hartija postale najrizičnije.

Crvena linija je pređena kada je novoizabrana vlada Grčke otkrila da je prethodna vlada varala i da je nacionalni deficit mnogo veći nego što se mislilo. Grčka kriza je otkrila najveći nedostatak Mastrihtskog sporazuma – nije bilo načina da se isprave greške u ustrojstvu evra. Ne postoji ni mehanizam da se članice primoraju da plaćaju evropski dug, niti mehanizam za napuštanje evra –  a države članice ne mogu da pribegnu štampanju novca. Odredbe ECB stogo joj zabranjuju da odobrava pozajmice državama članicama, iako može da kreditira banke. Tako je spas Grčke pao na pleća drugim državama članicama.

Nažalost, evropske vlasti nisu dobro shvatile kako zaista funkcionišu finansijska tržišta. Trebalo je kombinuju sve dostupne podatke o kretanjima tržišta, jer, kako tvrdi ekonomska teorija, finansijskim tržištima vladaju utisci i emocije i ona se gnušaju neizvesnosti. Da bi se obuzdala finansijska kriza, potrebno je čvrsto vođstvo i obilni finansijski resursi. Ali Nemačka nije želela da postane kasica prasica za loše dužnike. Samim tim, Evropa je uvek sve radila premalo i prekasno, i grčka kriza se pogoršavala. I obveznice drugih teško zaduženih zemalja poput Italije i Španije zahvaćene su istom zarazom – tj. zbog propasti u Grčkoj morale su da plaćaju veće prinose. Evropske banke su pretrpele gubitke koji nisu pokazani na njihovom bilansu.

Nemačka je dodatno otežala situaciju nametanjem drakonskih uslova i insistiranjem da Grčka treba da plaća penale na kredite koje su obezbedile Nemačka i druge države. Grčka privreda se srušila, kapital je pobegao i Grčka nikako nije uspevala da ispuni uslove iz paketa pomoći. Na kraju je Grčka postala očito nesolventna. Nemačka je onda dodatno destabilizovala situaciju zahtevajući da privatni sektor sudeluje u spasavanju. Tako su rizične premije na italijanske i španske obveznice skočile do neba i ugrozile solventnost bankarskog sistema. Vlasti su zatim naredile da se evropski bankarski sistem rekapitalizuje. To je bio coup de grace. Time su banke bile podstaknute da smanje zaduženje obustavljajući kredite i prodajući rizične državne obveznice, umesto da prodaju deonice po nižoj ceni.

Tako smo se našli tu gde jesmo. Kreditni krah počeo je da se oseća u realnoj ekonomiji u poslednjem kvartalu 2011. ECB je zatim počela da spušta kamate i da agresivno povećava bilans kupujući državne obveznice na otvorenom tržištu. Plan DOR je rasteretio bankarski sistem, ali se italijanske i španske opasno ljuljaju između održivog i neodrživog stanja.

Šta nam predstoji? Pogoršanje ekonomske situacije i politička i društvena dezintegrcija uzajamno se podstiču. U fazi procvata, političko rukovodstvo bilo je pokretač integracija – sada evropski lideri pokušavaju da očuvaju status kvo, koji je očito neodrživ. Sporazumi i zakoni koji bi trebalo da budu pomoćna sredstva, pretvoreni su u čvrste stubove. Mislim na član 123 Lisabonskog sporazuma, koji zabranjuje ECB da direktno pozajmljuje novac državama članicama. Nemačke vlasti, naročito ustavni sud i Bundesbank, čvrsto su rešene da se drže pravila koja su se pokazala neizvodivim. Na primer, usko tumačenje člana 123 nije dozvolilo Nemačkoj da iskoristi svoja specijalna prava i doprinese planu spasavanja G20. To je put u raspad. Oni koji smatraju da je status kvo neizdrživ i koji aktivno traže promene, povode se za antievropejstvom i ksenofobnim ekstremizmom. Ono što se danas dešava u Mađarskoj – gde jedna stranka krajnje desnice zahteva da Mađarska napusti EU – samo je uvod u ono što sledi.

Perspektiva je zaista mračna, ali mora postojati način da je izbegnemo. Na kraju, istorija nije unapred zacrtana. Ja vidim alternativu. Potrebno je ponovo otkriti Evropsku zajednicu kao „fantastični objekat“, koji je bio toliko primamljiv kada je bio puka ideja. Taj fantastični objekat bio nam je skoro na dohvat ruke, dok nismo skrenuli s puta. Vlasti su zaboravile da su nesavršene, i počele su da se drže statusa kvo kao da je u pitanju neka svetinja. Evropska unija kao realna tvorevina jedva podseća na onaj nekad tako primamljivi objekat. Ona je toliko nedemokratska da su birači gnevni, i toliko teška za upravljanje da ne može da izađe na kraj sa krizom koju je stvorila.

Ovo su nedostaci koje treba ispraviti. To bi trebalo da bude izvodivo. Jedino što treba da uradimo jeste da ponovo potvrdimo principe otvorenog društva i shvatimo da vladajući poredak nije uklesan munjom u kamenu i da se pravila moraju ispraviti. Moramo pronaći evropsko rešenje za krizu evra, jer bi nacionalna rešenja dovela do raspada Evropske unije, a to bi bilo katastrofalno – ali isto tako, moramo promeniti i status kvo. Takva bi vrsta programa mogla podstaknuti tihu većinu koja je nezadovoljna i dezorijentisana, ali u duši još uvek proevropska.

Kada pogledam svet, vidim ljude koji teže otvorenom društvu. Vidim to u Arapskom proleću, u raznim afričkim zemljama, vidim komešanje u Rusiji, pa čak i u tako dalekim zemljama poput Burme i Malezije. Zašto ne i u Evropi?

Da budem malo konkretniji, predložiću nacrt evropskog rešenja za krizu evra. Radi se o manevru iz dve faze, sličnom onom koji nas je izvukao iz kraha 2008. Kada automobil počne da proklizava, prvo treba da okrenete volan u pravcu proklizavanja, pa tek kada povratite kontrolu možete da promenite pravac. U ovom slučaju, prvo morate nametnuti strogu fiskalnu disciplinu deficitarnim zemljama i podsticati strukturne reforme – ali potom morate pronaći neki stimulans koji će vas izvući iz začaranog deflatornog kola – budući da same strukturne reforme to ne mogu. Stimulans mora doći iz Evropske unije, i mora biti garantovan i udruženo i pojedinačno. On će najverovatnije imati veze sa evroobveznicama, u ovom ili onom obliku. Međutim, važno je unapred zacrtati rešenje. Bez jasnog plana, Evropa će se vrteti u sve širem vrzinom kolu, u kojem se ekonomsko slabljenje i politička dezintegracija međusobno podstiču.

Džordž Soros, NZRB 20.01.2012., Preveo Ivica Pavlović, Izvor: Peščanik.net

Preuzeto sa portala: E novine, 07.02.2012.

NEZAPOSLENOST U EVROPI OBARA REKORDE

Nezaposlenost u evrozoni je dostigla rekordan nivo pri kraju prošle godine, navela je agencija Eurostat. Broj ljudi bez zaposlenja je rastao tokom 2011. kako se kriza u regionu produbljivala. Stopa nezaposlenosti u 17 zemalja koje koriste jedinstvenu valutu u decembru 2011.godine je iznosila 10,4 odsto, što je gotovo nepromenjena situacija u poređenju sa novembrom iste godine. Oko 16,5 miliona ljudi je u decembru bilo bez posla u zemljama evrozone, 751.000 više nego godinu dana ranije, pokazuju podaci. Najviša stopa nezaposlenosti je zabeležena u Španiji (22,9 odsti) dok je najniža u Austriji (4,1 procenata). Broj nezaposlenih Španaca u dobi između 16 i 24 godine je porastao na 51,4 odsto u decembru, što je dvostruko više od evropskog proseka, sudeći po izveštaju španskog Nacionalnog statističkog instituta. Ukupna stopa nezaposlenost u Španiji je najgora u poslednjih 17 godina i  trenutno je najviša u industrijalizovanom svetu.

Ekonomisti očekuju da će se broj ljudi bez posla samo povećati tokom 2012. godine jer u mnogim slučajevima kompanije nastavljaju sa odlaganjem investicionih projekata u vremenu velikih neizvesnosti. Za one koji i dalje stvaraju profit, zapošljavanje je zamrznuto, a kod onih koji su pod pritiskom da naprave rezultat ili izgube novac, otpuštanje je postala jedina solucija koju imaju. U 27 zemalja EU stopa nezaposlenosti je bila 9,9 procenata u decembru, što znači da je 23 miliona ljudi bez posla. Podaci za novembar su takođe u tom nivou. Najveći skok nezaposlenosti je protekle godine viđen u Grčkoj, Kipru i Španiji dok je najveći pad zabeležen u Estoniji Litvaniji i Letoniji. Pitanja stvaranja novih radnih mesta i ekonomskog rasta su bila ključna tokom diskusije na ovonedeljnom samitu lidera EU u Briselu.

Podaci su pokazali da je španska ekonomija potonula za 0,3 odsto u poslednjem kvartalu 2011., tako da je sada više nego izvesno da će Španija ući u recesiju u prvom kvartalu ove godine.  Takođe, Francuska je smanjila predviđanje rasta za ovu godinu za 0,5 odsto od najavljenog jednog procenta. Ukupno 25 država Evropske unije, sve osim Britanije i Češke, usvojile su u ponedeljak uveče sporazum o uvođenju strožih mera zajedničke evropske budžetske discipline. Sporazum podrazumeva disciplinu u rukovođenju javnim troškovima i uvođenje „zlatnog pravila“ ravnoteže o javnim troškovima kao i lakše uvođenje sankcija vladama koji se ne budu toga pridržavale.

Preuzeto sa portala: E novine, 01.02.2012.