U SRPSKOJ POLITICI MNOGO JE ONIH KOJIMA ODGOVARA HAOS

Od nezadovoljstva, apatije i razočaranja, pa do osmišljenog revolta građana, kakav se dogodio u zimu ‘96-97, dug je put. Ne možete svake dve, tri godine očekivati da se stvori energija kojom bi se suštinski nešto pokrenulo i promenilo. Ipak, zatvoriti se i truliti u sebi, ne vodi ničemu – kaže Dragan Velikić, pisac, esejista i bivši ambasador Srbije u Beču.

Suočen sa pitanjem za koga bi glasao da su danas izbori, kad svega petina ljudi u Srbiji zna odgovor na to pitanje, Velikić kaže: Ne bih imao dilemu. Glasao bih, i glasaću za one koji nude preokret. Koji građanima ne obećavaju mit kao mesto boravka, već uređenu svakodnevicu. Koji ne govore ono što većina želi da čuje, nego ih suočavaju sa stvarnim stanjem.

Gde je osnov za optimizam?

Nije tačno da kao pojedinci ne možemo ništa da učinimo. I tu dolazimo do one ćuteće većine, ili barem pozamašnog procenta građana koji je neopredeljen, na granici apstinencije. Ne verujem da su takvi potencijalni plen populista i “patriota”. I zato je važno njih pokrenuti. Jeste, mnogo je među njima konformista i ljudi koji su prosto zgađeni našom političkom scenom. Ali, ostati pasivan znači omogućiti vladajućoj garnituri, koja je ipak najodgovornija za situaciju u kojoj se nalazimo, da i dalje odlučuje o našoj sudbini i nikome ne polaže račune.

Zašto onda nema naznaka nekog pokreta poput “Okupirajmo Volstrit”?

Zato što nemamo Volstrit. Zato što smo po tradiciji društvo u kojem prvo lice jednine baš ne može mnogo. A nemamo dvojinu kao Slovenci. Šalu na stranu, ipak se okolnosti menjaju nabolje. Nema više one bespomoćnosti pred šalterima državnih institucija. Raste građanska svest.

Ponovo nam je glavna dilema Kosovo ili Evropa. Da li je Evropi cilj da nas ponizi?

Zašto bi Evropa, ili bilo ko hteo da nas ponizi? Kakav interes postoji u tome? To je prilično suluda priča dostojna onih nesrećnika koji svojim komentarima na internetu pokazuju do kojih dimenzija raste ljudska glupost i zloba. Sasvim nešto drugo je socijalizacija i prilagođavanje na ostatak sveta, nakon što smo usled sankcija i katastrofalne politike stekli endemsku pamet koja baš ne mari za pravila igre. Neće biti da se male zemlje u Evropskoj uniji odriču svog identiteta. Kao što se pojedinac snagom duha i pameti izbori za vlastitu posebnost i mesto pod suncem, tako rade i države.

Nesposobni i korumpirani političari ne mogu biti mera vrednosti jedne ideje.
Niko nas nije toliko ponizio koliko politika koju je većina građana Srbije godinama podržavala. Setite se onih likova koji su odlučivali o našoj sudbini tokom poslednje decenije prošlog veka. Šta su sve govorili i šta su sve radili? Kakve su posledice iz toga nastale? Opljačkali su državne fondove. Devastirali Srbiju. Izolovali nas od sveta. Ima li većeg poniženja nego da vam softver proizvodi neka Mirjana Marković?  I dalje se na našoj političkoj sceni nalazi mnogo onih kojima haos odgovara. Trag novca sve govori. Preko noći postali su vlasnici firmi, privatnih klinika, medija, agencija. Takvi teško da mogu da se uklope u regule civilizovanog sveta. Navikli su da drugačije “posluju”, da “patriotizmom” nadoknađuju sve što im nedostaje. Za početak, moral. Kosovo je uzeo Milošević. Onda kada je Srbija pobedila NATO, i kada je NATO prihvatio Miloševićev ultimatum.

Kako komentarišete fenomen opšte radosti oko Mosta na Adi?

Pa, činjenica je da se Beograd tokom poslednjih godina nije samo vidno prolepšao, nego je život u njemu postao ugodniji i uređeniji. Niko to ne može da ospori. Zasluga je to svih onih koji su vodili i vode ovaj grad, tokom protekle decenije. Nije to šminka, mostovi i novi tramvaji, igrališta i dečji vrtići. A tek Kalemegdan. Zoološki vrt. Mene raduje svaka nova fasada u Beogradu. Potpuno razumem građane koji su se slikali na novom mostu preko Ade. Jer, nisu se slikali na projektu, već na mostu.

Da li su vas tajne službe prisluškivale i da li ste za otvaranje tajnih dosijea?

Nisam imao iskustva sa tajnim službama, a što se tiče dosijea, naravno, da ih je davno trebalo otvoriti. Poznato je da su najvažniji materijali uništeni već 6. oktobra, legalistički i domaćinski. Plašim se da su ostale uglavnom koske koje bi se po starom našem običaju bacile raji da se zabavlja. Za afere ima dovoljno, ali ne i za temeljnu dekontaminaciju našeg društva. Sama činjenica da se uporno odugovlači sa otvaranjem dosijea jasno govori koliko službe i dalje rade za one koje bi sutra trebalo procesuirati. Ne zaboravimo da je ubistvo premijera Zorana Đinđića osmislila i realizovala koalicija krimogenih struktura i pripadnika službi bezbednosti, uz blagoslov “patriotskog” bloka. Te snage nisu poražene, već su samo mutirale u suptilniji i opasniji oblik. One čekaju svoj trenutak. Slaba i neodlučna vlast njihov je najzahvalniji saveznik.

Izvor: Blic online 16.01.2012.

SRBIJA NAZADUJE

Spisak problema sa kojima se suočava je dugačak i teško ih je rangirati, a jedino kakvo-takvo ohrabrenje je činjenica da se sistem još nije raspao. Srbija ne napreduje, našta ukazuje čitav niz podataka kao što su nizak stepen industrijske proizvodnje, porast nezaposlenosti i zaduženosti, tako da bi se čak moglo reći i da Srbija nazaduje. „Napredovalo se malo u pogledu garderobe i obnavljanja tehničkih i kućnih aparata, ali u pogledu stanja društva, države, perspektiva i društvene infrastrukure mislim da se stanje čak i pogoršalo“, kaže politički analitičar Đorđe Vukadinović. On je podvukao da, ipak, ne treba potcenjivati ni strukturne političko-psihološke probleme, kao što su apatija, vrednosna dezorijentisanost, beznađe i besperspektivnost kao dominantno osećanje građana. Odustvo perspektive je, kako je ocenio, možda i najveći problem Srbije, jer se „čovek nekada može navići na niži standard, smanjiti aspiracije i očekivanja“, ali ne i na odsustvo plana i vizije izlaska iz problema i krize.

Najodgovornija za stanje u zemlji je, prema njegovom mišljenju, politička elita i političari iz vladajućih stranaka, ali ne treba potceniti ni odgovornost opozicije, medija, intelektualne i akademske elite, pa ni građana, iako su oni na kraju „lanca odgovornosti“. U ekonomiji najveći problemi su, kako je istakao, pad standarda, porast nezaposlenosti i odsustvo bilo kakve jasne srednjoročne i dugoročne strategije privrednog i ekonomskog razvoja. „Na to se onda nadovezuju politički problemi, odnosno ćorsokak u koji je zapala srpska evrointegracijska priča“, ta „evropska karta na koju je vladajuća elita prethodnih godina sve stavila, potrošena i više nema onu upotrebnu vrednost i težinu kakvu je do juče imala“. Srbija, prema njegovom mišljenju, prethodnih godina nije uradila ništa na izradi alternativnog koncepta razvoja, već je sve bačeno na kartu EU, od koje se očekivao spas i čarobni štapić.

Društvo se za to vreme stalno klatilo između lažnih dilema i evrofanatizma i evrofobije. Problem je i u tome što se sada, kad je EU upala u ćorsokak ili „bar došla do zida“, Srbija i njena politička elita i dalje ponašaju kao da EU nema alternativu. „I zaista je nema jer nisu ni tragali za alternativom, nisu o njoj ozbiljno ni razmišljali i to je ozbiljan problem“. U Srbiji se razvio svojevrstan patološki odnos prema EU, sličan odnosima između polova, gde jedna strana odbija i zavlači drugu onda kada je ona opseda i juri. „Kada vas neko juri i opseda i kaže ja te molim, volim, želim da budem s tobom i slično, gotovo prirodna, spontana reakcija svakog čoveka je da kaže – vidi što je dosadan, hajde da ga još malo iskoristim. Ako ne možete da ga se otresete, onda stalno ispostavljate neke uslove i kažete družićemo se i bićemo zajedno ako mi učiniš ovo ili ono – i to je otprilike priroda našeg odnosa sa EU“, naveo je Vukadinović.

Izvor: Tanjug, B92.net 26.12.2011.