KOMPETENCIJA, MOĆ, ZARADE

Zbog opšteg povećanja broja zaposlenih, ne treba zaboraviti da je poslovna nezavisnost, nekada bila najpoželjnija i najrasprostranjenija. Rad za platu bio je sinonim bede i zavisnosti. Polovinom XX veka, plaćeno zaposlenje počinje da potiskuje sva ostala u društvu, da bi u narednim godinama smatrano ,,značajnim činiocem integrisanja u socijalne strukture,,. Prema ekonomskoj teoriji, visina plate zavisi od mehanizma uspostavljanja ravnoteže između ponude i tražnje na tržištu rada – poslodavac nastoji da obezbedi produktivnu radnu snagu (dobro obučenu, stabilnu, po povoljnijoj ceni), dok radnici pokušavaju da nađu ,,dobar posao,, (uz povoljne uslove rada i bolju platu). Potpunu ravnotežu između ponude i tražnje nemoguće je uspostaviti, jer ni poslodavci ne raspolažu svim informacijama o radnicima, niti radnici o radnim mestima na koje žele da rade. Teorija humanog kapitalizma, pokušava da visine zarade veže za individualne karakteristike zaposlenih (pol, starost, diplomu, profesionalno iskustvo…). Teorija traženja posla (job search) pretpostavlja, da će oni koji traže posao postići najbolji uspeh, tako što će odmeriti vreme koje će provesti u traženju za visinom željene zarade. Nivo zarade za koju će tražilac pristati da radi, zavisi od ušteđevine kojom raspolaže. Razlike u platama mogu se objasniti skupom činilaca u koje spadaju – uslovi rada, veličina preduzeća, vrsta posla… Teorija o dualizaciji tržišta rada, ukazuje na razlike između primarnog dela tržišta rada u kojem učestvuju velika preduzeća koja nude stabilna, zaštićena radna mesta, i sekundarnog dela tržišta rada, na kojem male firme nude povremene i slabo plaćene poslove. Osnovna teza pomenute teorije je da ta dva dela težišta fukcionišu različito i da vrlo teško komuniciraju (primarni deo se uglavnom sastoji od internih tržišta rada, na kojima su zarade utvrđene administrativnim propisima, a vertikalno napredovanje se obavlja unutar istog preduzeća). Formiranje kvalifikacionih lista, može se tumačiti kao pokušaj da se umanji efekat mogućeg sukoba zbog plata, između poslodavca i zaposlenih. Taj dodatni pokušaj sređivanja odnosa, mogao bi se smatrati rezultatom jednog već ranije postignutog dogovora. Znatne razlike u platama postoje u visokim profesionalnim kategorijama – na početku svoje karijere neki visoki službenik dobiće puno veću platu od plate radnika ili nekog drugog službenika manjeg ranga (ta razlika će se nadalje uvek uvećavati, jer se niže kvalifikovanim radnicima i službenicima zarada sporije uvećava).

Istraživanja o profesionalnim obrazovanjima (u razvijenim zemljama EU, vrše se na svakih 5 godina), daju veoma pouzdane podatke o vezi između socioprofesionalnog porekla i profesionalnog dostignuća svakog pojedinca. Kako je to izgledalo 1993.godine za ljude od 40-59 godina starosti, čiji je životni put utvrđen – 86% zemljoradnika su sinovi zemljoradnika, ali oni čine samo 25% svih sinova zemljoradnika; 35% njihove braće postali su radnici, a 10% su viši kadrovi i imaju ntelektualnu profesiju koja zahteva visoko obrazovanje; 56% radnika su sinovi radnika, ali samo 45% radničke dece ostaje u istoj kategoriji; 11% su postali službenici, 24% su u profesijama srednjeg ranga, a 10% visoki službenici. U tim dvema grupama, većinu čine ljudi koji su ,,nasledili,, zanimanja svojih očeva. Za druge grupe to ne važi – samo 23% viših službenika i viših profesija je rođeno u istoj sredini, 20% su sinovi radnika, 53% sinova ljudi koji su na položajima predhodne generacije Što se tiče profesije srednjeg ranga – 14% je stabilno, 35% onih čiji je otac pripadao toj grupi popelo se do viših položaja, a 15% spalo na radnike. Ovi brojevi, bolje se mogu razumeta samo ako se uzme u obzir ukupni razvoj socioprofesionalnih kategorija u toku 30 godina. Tako se broj zemljoradnika osetno smanjio, dok se broj službenika utrostručio. ,,Strukturalna,, promena vrsta radnih mesta, ubrzana je od 1950-1975.godine, a potom malo sporija, automatski je izazvala velika strukturalna pomeranja. Pojava je još izrazitija, kada se načini isti pregled i uporede kćeri sa očevima. U ekspanziji grupe službenika, kao i srednjih profesija, veliki udeo imaju žene, zato što je socijalno nasleđe kod žena manje izraženo nego kod muškaraca. Efekat društvenog nasleđa može se proceniti, samo ako se načini statistička distance između procenta dobijenog istraživanjem i onog kojeg bi dala raspodela dobijena nezavisno od nasleđa. Ako je neko sin visokog službenika, njegove mogućnosti su pet puta veće da postane visoki kadar, nego kada bi bio samo element slučajnog uzorka – da je sin radnika, mogućnosti bi mu bile tri puta manje. Velika strukturalna mobilnost nije mnogo umanjila nejednakost u mogućnostima pristupa poslovima, koji se visoko kotiraju na društvenoj lestvici. Među radničkim sinovima, ne bi bilo regrutovano 10% viših kadrova da se nisu znatno proširile mogućnosti pristupa obrazovanju na visokim školama.

Pod društvenim statusom podrazumeva se položaj neke osobe unutar grupe ili položaj grupe u društvu (ne treba ga poistovećivati sa pravnim statusom). Razlikuje se njegova horizontalna dimenzija (položaj koji pojedinac zauzima u grupi ravnih sebi – npr. učinak u svom razredu), i vertikalna (prikaz u odnosu na nadređene i podređene – npr. veza između poslovođe i radnika ili trenera i igrača nekog tima). Status određuje skup izjednačavajućih i hijerarhijskih relacija neke osobe sa članovima grupe (on je u isti mah i sredstvo i proizvod). Kao sredstvo, predstavlja skup kvaliteta koji jednoj osobi omogućava da igra neku ulogu – osobe dolaze na svet sa izvesnim, sebi već svojstvenim osobenostima (pol, religijsko ili etničko pripadništvo), za koje će se vezivati neki njen status. Ali, osim toga, status je i proizvod (posledica načina na koji  će osoba steći određenu ulogu) – tako da će neki građanin, posebno aktivan u svojoj lokalnoj zajednici, postati opštinski savetnik, pa predsednik opštine i time steći status ugledne osobe u kraju. Veza između statusa ,,dobijenog rođenjem,, i onog ostvarenog ili stečenog, jesu glavna pitanja kojima se bavi čitav jedan deo sociologije, pri čemu je teoretski dokazano – da je udeo ,,stečenog statusa,, u odnosu na onaj već dati, veći kod mlađih generacija, nego kod njihovih roditelja. Pojam prestiža, veoma je blizak status, ali ga je teško prikazati objektivnim parametrima. Dodeljivanje prestiža predstavlja rezultat intersubjektivnog sporazuma (konsenzusa) članova jedne zajednice i mogao bi se uporediti sa ,,reputacijom,, ili ,,društvenim ugledom,,. Ako se u isti mah posmatra i kao objektivan i kao subjektivan – predstavlja hibridan koncept. Intersubjektivni pristup uspostavlja se zahtevom članova jedne društvene grupe (npr. lokalne zajednice) da klasiraju svoje stanovnike, dodeljivanjem svakoj od različitih profesija neku ocenu i time procene njihov prestiž. Na taj način dobija se slika kako ljudi u jednoj sredini, gledaju na društveni sastav svog mesta i njegovu hijerarhiju. Jedan od problema ovakvog procenjivanja je što onaj ko daje ocenu nije nezavistan u odnosu na sopstveni društveni položaj. Objektivni pristup, zasniva se na merljivim indikatorima, kakvi su – visina dohotka i nivo obrazovanja. O njima govori funkcionalistička teorija, u kojoj se najviše koriste koncepti prestiža i statusa.

POBUNITE SE VEĆ JEDNOM

Hoće li knjiga od tri evra srušiti sistem pohlepe?

Pobunite se! (Indignez-vous!), brošura Stefana Hesela, heroja francuskog pokreta otpora, potukla je sve knjižarske rekorde u Francuskoj. U njoj autor poziva Francuze, ali i sve građane sveta da se suprotstave egoističnoj, neodgovornoj moći tržišta i novca u odbrani pravih vrednosti savremene demokratije. Tanana knjižica od svega petnaestak stranica teksta. Autor je relativno nepoznati 93-godišnjak. Žanr – nešto poput filozofskog traktata, političkog manifesta, proglasa. Reklo bi se – dovoljno za totalni izdavački promašaj. Međutim, ne. Radi se o izdavačkom fenomenu. Knjižica koja košta tri evra za samo tri meseca prodata je u 600.000 primeraka, a upravo je iz štampe izašao nov tiraž od 350.000 primeraka. Prvo izadanje štampano je u 8.000 primeraka, ali je uspeh bio toliki da je ,,Pobunite se!,, izbila ne samo na prvo mesto bestseler liste, već je u drugi plan potisnula novelu Karta i teritorije Mišela Uelbeka, prošlogodišnjeg dobitnika Gonkurove nagrade. Ljudi neretko kupuju i po desetak komada odjednom, poklanjajući je prijateljima i rođacima, uvereni da je Heselov borbeni optimizam vredniji od cele kutije prozaka.

Pa šta to ovaj energični, otmeni, dostojanstveni, skromni 93-godišnjak poručuje u svom apelu građanima? Usprotivite se, budite ljuti i mirno se borite za ono u šta verujete! Borite se za socijalnu demokratiju u svetu, u kome i politika i demokratija gube kontrolu i poštovanje. „Želeo bih“, kaže on, „da svako od nas, svako, pronađe razlog za bunt. To je neprocenjiv dar kada vas nešto natera da se ražestite, kao mene nekada dolazak nacizma. Onda postajete borbeni, čvrsti i posvećeni. Postajete deo velikog istorijskog pokreta… a taj pokret vodi ka većoj pravdi i većoj slobodi“. Hesel smatra da je opsednutost Zapada sve većim sticanjem bogatstva odvela svet u krizu, koja jedino može biti rešena radikalnim skretanjem sa politike „uvek više“ u svetu finansija, ali takođe i u nauci i tehnologiji. Krajnje je vreme, kaže on „da etika i suštinska ravnoteža prevladaju“.

U svom apelu, ovaj veliki humanista insistira na tome da je ravnodušnost najgora moguća opcija, koja čini da čovek ostaje bez jedne od suštinskih ljudskih odlika – sposobnosti da se pobuni i angažuje. Hesel ukazuje na dva velika izazova sadašnjeg kompleksnog sveta: prvi – ogroman jaz koji postoji između veoma siromašnih i veoma bogatih, a koji ne prestaje da se uvećava; i drugi – ljudska prava i stanje planete, koja izazivaju ozbiljnu zabrinutost i zahtevaju angažman. Pritom, on insistira da se samo udruženim snagama i isključivo mirnim putem, bez nasilja, mogu postići promene. Hesel poručuje građanima, a posebno mladima, da otvore oči i gledaju oko sebe, jer će tako pronaći mnoge teme koje opravdavaju njihov bes – kao recimo tretman imigranata, status ljudi bez papira, položaj Roma, prava najugroženijih slojeva stanovništva, što bi zatim trebalo da ih od promišljanja odvede ka ozbiljnoj građanskoj akciji. Pobuni!

Stefan Hesel je rođen u Nemačkoj. Bio je heroj pokreta otpora, preživeo je mučenja i koncentracione logore, a nakon rata postaje advokat za ljudska prava i diplomata. Jedan je od autora Univerzalne povelje o ljudskim pravima Ujedinjenih Nacija, a autor je i više knjiga. Iako, sem u grubim crtama, ne definiše polja delovanja, niti propisuje lekove za izlazak iz političke i ekonomske krize u kojoj se nalazi svet, njegova knjižica je s pravom doživela neverovatan uspeh i već je prevedena na nekoliko jezika. U svetu bez ideologije i pravih vrednosti, u kome vlada tiranija tržišta, pohlepa i otimačina, jedan ovakav humani apel izvesno je pogodio nerv mnogih ljudi. Prvo, podsetio ih je da put ka progresu vodi kroz bunt i neposlušnost. Drugo, ukazao je na potrebu društvenog angažmana, ne samo u odbrani osnovnih ljudskih prava – od prava na rad i socijalnu zaštitu, već i u borbi protiv sve većih socijalnih razlika, ugroženih ljudskih prava, neravnopravnog statusa manjina. I, konačno, istakao je da pravedniji i humaniji svet možemo stvoriti samo zajedničkim naporom.

Treba reći da je Hesel naveo i to da je glavni razlog njegove lične indignacije nerešeno pitanje Palestine, odnosno agresivna politika Izraela u pojasu Gaze što je, imajući u vidu njegovo jevrejsko poreklo, izazvalo mnoge kontroverze i napade. Iako je knjiga objavljena u Francuskoj i pre svega se obraća Francuzima, ona je možda najmanje potrebna njima. Jer Francuzi su poznati po svojoj građanskoj neposlušnosti, po svojoj spremnosti da nezadovoljstva izražavaju kroz proteste i bunt. Po svojoj organizovanosti, hrabrosti i solidarnosti da se izbore za očuvanje postojećih i osvajanje novih sloboda i prava. Tako je Heselov apel došao samo kao dodatni podsticaj i neka vrsta potvrde njihovog dosadašnjeg društvenog angažmana.

Ali, šta je sa drugima? Sa nama? Mi se ponašamo kao da živimo u zemlji u kojoj demokratija cveta a blagostanju kraja nema, a ne u zemlji u kojoj vladaju beda, laž, korupcija, socijalne nepravde, u kojoj ogroman broj ljudi ne radi, veliki broj jedva preživljava ili živi ispod granice siromaštva. Rečju, u državi u kojoj je građanin na svaki način zgažen. Bezvredan. Mi smo besni, nezadovoljni, poniženi, ali ne radimo ništa da stanje promenimo. Zadovoljavamo se time što nekoliko hrabrih ljudu svojim oštrim perima ili javnim nastupima sekciraju aktuelnu vlast i tako spasavaju našu savest i dostojanstvo. Mi nismo sposobni da organizujemo ili podržimo bilo kakvu akciju. Nismo sposobni za solidarnost. Upravo zbog toga ovako i živimo. Promene se neće dogoditi same od sebe. Za njih treba sami da se izborimo. Nama je potreban Hesel i njegova lekcija iz građanske hrabrosti i neposlušnosti.

Autor: Borjanka Milatović (London)

Izvor: e-novine 17.01.2011.