NORDIJSKI RECEPT ZA SLOBODU

Dok mnogi od nas rade da osiguraju dugotrajni utjicaj pokreta Occupy, vredi se prisetiti drugih zemalja u kojima su se mase uspele nenasilnim otporom izboriti za visoki nivo demokratije i ekonomske pravde. Švedska i Norveška su, na primer, iskusile ključni pomak u odnosima političkih snaga tridesetih godina prošlog veka, nakon dugotrajne nenasilne borbe. One su „otpustile“ moćnih 1% ljudi koji su odredili razvojni put društva, i tako kreirale osnovicu za ,,nešto drugo,,.

Obe su države iskusile istoriju užasavajuće gladi, pa su u vreme vladavine moćnih 1%, stotine hiljada ljudi emigrirale, da bi izbegle gladovanje do smrti. Za vladavine radništva, međutim, obe su zemlje izgradile stabilne i uspešne ekonomije koje su skoro u potpunosti eliminisale siromaštvo, proširile besplatno univerzitetsko obrazovanje, ukinule gradska sirotinjska naselja, osigurale univerzalnu besplatnu zdravstvenu zaštitu, te uvele sistem pune zaposlenosti. Za razliku od Norvežana, Šveđani nisu našli naftu, ali ih to nije sprečilo da izgrade ono što CIA u svojoj Knjizi svetskih podataka (The World Factbook) naziva „zavidnim životnim standardom“.

Nijedna od tih dveju zemalja nije utopija, kao što to sigurno već znaju čitaoci krimića Stiega Larssona, Kurta Wallendera i Joa Nesbroa, kritičkih autora koji Švedsku i Norvešku pokušavaju gurnuti na put dalje izgradnje još pravednijih društava. Pa ipak, već postignuto me je doslovno zaprepastilo kad sam se 1959.godine, kao američki student i aktivist, prvi put susreo sa Norveškom, gde sam naučio malo norveškog jezika i upoznao se sa njenom kulturom. Sećam se, na primer, kako sam satima vozio bicikl kroz mali industrijski grad, uzaludno tražeći primere sirotinjskih naselja. Povremeno bih, opirući se viđenom, konstruisao priče kao „objašnjenje“ razlika u poređenju sa SAD: „mala zemlja“, „homogena“, „opšteprihvaćene zajedničke vrednosti“. Konačno sam odustao od nametanja svojih koncepata ovim zemljama i priznao sebi stvarni razlog: njihova vlastita istorija.

Tada sam saznao da su Šveđani i Norvežani platili određenu cenu u svojoj nenasilnoj borbi za bolji životni standard. Postojalo je vreme u kojemu ni skandinavski radnici nisu mogli očekivati od izborne pozornice da ostvari promene u koje su oni verovali, ali su shvatili da je – sa 1% vladajućih – demokratija oblikovana protiv radničkih interesa, te da je potrebna nenasilna direktna akcija kao snaga koja bi uzrokovala promene.

U obe su zemlje vojne trupe pozvane u odbranu vladajućih 1%, ljudi su ginuli. Nagrađeni švedski filmski radnik Bo Widerberg živopisno je ispričao ovu švedsku storiju u filmu Adalen 31, koji govori o štrajkačima poginulim 1931.godine i o generalnom štrajku koji su te pogibije uzrokovale. (O ovom događaju možete više pročitati u Global Nonviolent Action Database – „Globalna baza podataka nenasilne akcije“, od autora Maxa Rennebohma).

Norvežanima je bilo teže organizovati kohezioni narodni pokret, zato što je mala populacija Norveške – oko tri miliona – bila široko rasprostranjena na teritotiju veličine Britanije. Ljude su delile planine i fjordovi, a u izolovanim su dolinama čak govorili različitim dijalektima. U XIX veku Norveškom je vladala prvo Danska, pa zatim Švedska, a Norvežani su u evropskom kontekstu bili smatrani za beznačajne „seoske tupane“. Tek je 1905.godine Norveška konačno postala nezavisna zemlja.

Kad su u prvoj deceniji XIX veka radnici osnovali sindikate, generalno su se okrenuli marksizmu u svojoj borbi za revoluciju i za neposredne kratkoročne dobitke. Oduševio ih je pad carizma u Rusiji, pa se Norveška radnička partija pridružila Lenjinovoj Komunističkoj internacionali, ali ne zadugo. Jedna od nesuglasica između Norvežana i strategije lenjinista bila je uloga nasilja: Norvežani su hteli pobedu svoje revolucije kroz kolektivnu nenasilnu borbu, kroz osnivanje kooperacija, te kroz borbu na izbornoj pozornici.

Intenzitet štrajkova se pojačao tokom dvadesetih godina. Grad Hammerfest je 1921.godine osnovao komunu pod vođstvom radničkog veća, pa je armija intervenisala sa ciljem njenog slamanja, što je zauzvrat izazvalo opšti nacionalni štrajk. Poslodavci su uz pomoć države taj štrajk ugušili, ali je radnička pobuna ponovo doživela erupciju štrajkom metalaca 1923-1924godine.

Vladajućih 1% nad Norveškom su odlučili da se ne oslanjaju samo na vojsku, pa su 1926.godine osnovali pokret Patriotska liga, čiji su članovi uglavnom bili iz srednjih slojeva društva. Do 1930-tih godina, Liga je – u zemlji od samo 3 milona stanovnika! – narasla na 100.000 članova za oružanu zaštitu radnika koji se nisu odazvali pozivu na štrajk.

U međuvremenu Radnička partija je otvorila svoje članstvo svima, bez obzira na to jesu li njihova radna mesta pokrivena sindikatima. Partiji su se pridružili marksisti iz srednjeg staleža i neki reformisti, pored mnogih radnika na farmama, pa čak i nekih vlasnika malih farmi. Radničko rukovodstvo je shvatilo da se u dugotrajnoj borbi otpor mora neprekidno organizovati, uz istovremeno promovisanje nenasilne borbe. Usred ove rastuće polarizacije društva, radnici Norveške su 1928.godine pokrenuli još jedan talas štrajkova i bojkota.

Kad je Velika depresija svoje dno dosegnula 1931. godine, u Norveškoj je bilo više nezaposlenih nego u bilo kojoj drugoj nordijskoj zemlji. Ali, za razliku od SAD, norveški su sindikati zadržali u svojim redovima i ljude koji su izgubili posao, iako nisu mogli plaćati članarinu, što je rezultiralo masovnom mobilizacijom radništva: kad su poslodavci fabričke radnike prisilno držali izvan fabričkog kruga, ne bi li snizili cenu rada, radnici su odgovorili masovnim demonstracijama.

Mnogi su radnici u tom periodu otkrili da su im stambeni krediti ugroženi (zvuči poznato?), ali – kako se ekonomska kriza produbljavala, ni farmeri više nisu mogli otplaćivati svoje kredite, pa su u ruralnom području rasli nemiri, narod se okupljao da spreči izbacivanje obitelji sa njihovih farmi. Agrarna partija, koja je okupljala krupnije zemljoposednike i do tada sarađivala sa Konzervativnom partijom, počela se udaljavati od vladajućeg sloja od 1%, jer su njeni članovi posumnjali u sposobnost uske manjine da vlada većinom.

Do 1935.godine, Norveška je bila na rubu raspada. Vlada je pod vođstvom konzervativaca svakim danom gubila svoj legitimitet, dok je 1% vladajućih postajalo sve beznadežnijim kako je rasla militantnost radnika i farmera. Radnici su verovali da je konačno svrgavanje vladajućih pitanje od samo par godina, iako je mizerija sirotinje svakodnevno rasla, pa je Radnička partija bivala izložena svakodnevnom pritisku svojih članova da olakša njihovu patnju. Jedini način da se to postigne bio je – postizanje kompromisa sa suprotnom stranom o preuzimanju zajedničke odgovornosti u vladanju nacijom.

Tako je i bilo. U kompromisu koji je vlasnicima omogućio da zadrže pravo vlasništva i upravljanja njihovim firmama, Radnička partija u koaliciji sa Agrarnom partijom preuzima državnu vlast. Nova Vlada je proširila ekonomiju, započela projekte javnih radova za ostvarenje pune zaposlenosti, što je predstavljalo temelj ekonomske politike Norveške. Uspeh radništva i njegova produžena militantnost, otvorili su put smanjenju privilegija 1% bogatih, do tačke na kojoj su sve velike firme postale javnim vlasništvom (i o ovome možete više pročitati u Global Nonviolent Action Database – „Globalna baza podataka nenasilne akcije“).

Vladajućih 1% je tako izgubilo svoju istorijsku moć za dominiranjem ekonomijom i društvom. Konzervativci su se u vladajuću koaliciju vratili tek nakon tri decenija, ali su u međuvremenu prihavitili već usvojena pravila igre, uključujući i visok nivo javnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, sistem progresivnih poreznih stopa, stroge poslovne regulative na opštu korist, te konačni nestanak siromaštva. Kad su konzervativci na kraju ipak pokušali svoje trikove neoliberalne politike, ekonomija sa veštački naduvala i krenula prema ponoru (zvuči poznato?).

Na scenu je došla Radnička partija i preuzela tri najveće banke, otpustila njihovo najviše rukovodstvo, vlasnike denica ostavila bez prebijene pare i odbila spasavanje bilo koje male banke. Zahvaljujući dobro pročišćenom finansijskom sektoru, Norveška nije bila među ugroženim zemljama u krizi iz 2008.godine. Pažljivo regulisan i u većinskom javnom vlasništvu, njen finansijski sektor bio je solidan.

Iako vam Norvežani verovatno neće o tome pričati već u prvom susretu, činjenica jeste da je njihovo društvo visokih nivoa sloboda i širokog učešća u njegovom prosperitetu utemeljeno kad su radnici i farmeri, u savezu sa pripadnicima srednje klase, započeli nenasilnu borbu za vladavinom naroda u svrhu zajedničkog dobra.

Autor: George Lakey, profesor Swathmore Collegea i dugogodišnji aktivist na nacionalnom i međunarodnom nivou, autor je mnogih knjiga i novinskih članaka. U karijeri je vodio oko 1.500 radionica na pet kontinenata, učestvovao u mnogim protestima u odbrani građanskih sloboda, bio hapšen, posljednji put u toku protesta protiv površinskih kopova ugljena u SAD.

Sa engleskog preveo: Vladimir Požek, uz dozvolu Creative Commons Attribution-Noncommercial 3.0 United States License

Preuzeto sa portala: E novine, 30.01.2012.