INTELEKTUALAC U SRBIJI – MISLEĆI, SLOBODAN I NEPOTREBAN

Da li pravi intelektualac postaje retka i ugrožena vrsta? Svedoci smo da se samosvesno i autonomno mišljenje sve slabije čuje u javnom prostoru, bilo da je reč o kulturi, politici, prosveti, nauci, ekonomiji… Čini se da figura intelektualca koji ide nasuprot struje, ustupa mesto intelektualcu pognute glave, koji ume i hoće da ostane diplomatski uzdržan.

Intelektualci u javnom životu, po rečima Leona Kojena, profesora na Filozofskom fakultetu u Beogradu, moraju biti slobodan, kritički glas. Ako samo zastupaju ideje formirane na nekom drugom mestu, njihova javna reč lišena je pravog značaja. “Sve struje vladajuće politike, kao i najveći deo humanističkih nauka, danas su na jedan ili drugi način pod dobrovoljno prihvaćenim tutorstvom Zapada. Ideološka načela i ustavno ustrojstvo, ekonomski i politički programi, zakonodavne i prosvetne reforme, naučni pristupi i istraživačke teme – za sve se nudi i prihvata, traži i dobija strani imprimatur. “Desetak godina kasnije, oni koji bi da se o svemu u Srbiji, od državnih granica do školskih programa, odlučuje van Srbije glasniji su nego ikad. Ako javnost u Srbiji ne nađe snage da im se suprotstavi, koliko argumentima toliko i moralnim stavom, budućnost srpskog društva biće žalosna: u tom velikom poslu koji stoji pred svima nama, intelektualci sigurno imaju jednu od najvažnijih uloga.

Na ovu temu ima šta da kaže i Jovan Delić, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu. Govoreći o današnjim intelektualcima u Srbiji, Delić podseća da je snaga ovog naroda bila u seljaku, a da je nevolja u tome što seljaka više nema. Ne verujem mnogo u intelektualce i njihovu mudrost. To nije neka jedinstvena socijalna grupa ni politička struktura. A pogotovo nije ista pamet. Morali bismo se dogovoriti oko toga ko je intelektualac. To nije svaki obrazovan čovek koji poseduje neki fond znanja. To bi morao biti misleći čovek, a misleći čovek je svoj, slobodan, autentičan, nepotkupljiv i vrlo kritičan prema sebi i svetu. Takvih je ljudi malo i takvi ljudi teško mogu pustiti da ih struja nosi već moraju plivati uzvodno. Takvi ljudi ne mogu biti ni diplomatski uzdržani. Oni će, nažalost, biti večno nezadovoljni, ali će imati sreću da im se ideali ne ostvare. To je slučaj onog Andrićevog pesnika (Mori Ipo) iz “Priče iz Japana”: mi “smo za borbu rođeni, strasni smo lovci ali od plijena ne jedemo (…) mi podnosimo sve osim vlasti”. Slobodan, misleći čovek koji ne da svoj um “pod arendu”, kako je pisao Vuk Karadžić. Ali mnogo je veći broj obrazovanih ljudi koji daju svoj um pod arendu, po principu ko više plati. Ne zaboravite da je broj naših obrazovanih ljudi užasno mali, da je to lako izdeliti, potkupiti i da je to često politička beda.

Profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu Milo Lompar kaže da u modernim vremenima možemo raspoznati epohalnu promenu koja je zahvatila figuru intelektualca. Bio je čovek koji se prepoznavao kao glas pritajene savesti neke zajednice, čovek koji iznosi skrivenu istinu o koju se zajednica oglušila. Bio je, potom, čovek koga je određivalo čudno osećanje dužnosti da se upliće u stvari koje ga se ne tiču, zato što je bio u posedu znanja i istina koje mu ništa ne koriste. Sada je moguć s one strane sveprisutnih govornika koji nas uveravaju u smislenost vladajuće interpretacije stvarnosti, ma koliko da je reč o nečem besmislenom. Moguć je, dakle, kao čovek koji nastoji da u svom kazivanju uspostavi ili održi neku bitnu vezu sa istinom ili sa njenom autentičnom mogućnošću: kao čovek koji postoji u raznorodnim oblicima traganja za istinom, traganja koje ne posustaje u učenju i ponovnom ispitivanju. Samo je takav intelektualac moguć: ako uopšte želi da postoji, jer je postao savršeno nepotreban. Do toga ne dolazi spontano. Bilo je neke pravilnosti u tome što Nikoli Miloševiću – po zlim nagonima kulture u kojoj je delovao – u neočekivani čas i u visokim godinama, gomila mladih nasilnika obučenih u partijske odore – u vreme kada je u nas bio demokratski poredak, u godini 2004 – nije dala da kaže svoju reč o temi za koju su mislili da je neprikladna: nije im se dopadala pozlata koju je skidao sa njihovog idola. To se dogodilo jednom od poslednjih intelektualnih vitezova naše javne scene, koji je decenijama uporno nastojao da svako – i njegov najveći neistomišljenik – ima pravo i slobodu da kaže ono što misli i oseća, koji je u decenijama komunizma potpisivao brojne peticije u ime tog prava. Prizor je bio poučan: mladi i snažni ljudi vređaju starog čoveka, viču na njega i odguruju ga, da mu potom na kućnim vratima osvane natpis “idiot” i da mu na ulici dobacuju “svinjo matora”. To nije bio nikakav neočekivani događaj, koji nas je zatekao nespremne u odbrani osnovnih ljudskih prava, jer su nasilnike podržali vrhovni i samoproglašeni apologeti demokratskih vrednosti, pa su i masovni mediji podešavali svoje vesti u korist jurišnika budućnosti. Da li se to dogodilo zato što nije bio dovoljno star, što je imao svega 75 godina? Da li bi protesti protiv tog nasilja bili veći da je imao 90 godina?

Ako je takav intelektualac mogao biti čak i fizički ponižavan u jednom demokratskom društvu, ako to nije izazvalo nikakvu osudu nasilnika nego su im upućivane pohvale na javnoj sceni, onda je to bio jasan putokaz koji kultura otkriva svakome ko ne pristane na unapred postavljene teme, ko pokuša da sagleda svet na nijansiraniji način. To je, dakle, bio zakonomerni sudar intelektualca sa nemerljivim javnim savestima, sudar u kojem je njegovo pravo branio malo ko i koji mu je poslužio za opori zaključak da “na onoj vagi na kojoj se meri nečiji politički i kulturni uticaj ja sa svih mojih objavljenih knjiga, njih 23 na broju i sa svim akademskim zvanjima koja sam stekao ne predstavljam skoro ništa ili možda bolje i tačnije ništa.” Sa tom gorčinom i tim bilansom umire intelektualac u našem vremenu. Kada se zemlja nalazi u kolonijalno-okupacionim uslovima, po njegovim rečima, postoje dva oblika otpora: institucije i pojedinci. Slabost kulturne politike najlakše se uočava kroz slabost institucija: Gelen je s razlogom opominjao da u periodima kriza snažno osećamo koliko nam nedostaju institucije. Ali, tu slabost otiskuje i odsustvo izuzetnih ličnosti u javnom prostoru. To su oni ljudi koji istovremeno prestaju da budu idioti svoga poziva i ne pretvaraju se u političare svog uverenja. Oni, dakle, opstaju u dvostrukoj angažovanosti koja im nanosi dvostruku štetu, jer šteti i njihovom naučnom ugledu i njihovom javnom uticaju. Upravo duhovna situacija našeg vremena otkriva kako postoji veza između slabosti institucija i odsustva ličnosti. Ta veza otkriva prirodu nacionalnih institucija. One su inertne i pod direktnom kontrolom vlasti koja nema dovoljno mudrosti da učini ono što mora, ali i da sačuva sve što može da sačuva. Jer, njoj nedostaje mudrost da razlikuje te dve stvari. Umesto toga, ona – kao u titoizmu – vodi neprestani ideološko-politički obračun sa sopstvenom javnošću. Kada je reč o pojedincima, mogućnost za njihovo delovanje je svedena na glas vapijućeg u pustinji. U tako nedemokratskim uslovima propagandisti imaju glavnu reč. Tako je elita postala vrlo koruptivna i stupila u predintelektualno stanje svesti.

PO mišljenju Dragana Nedeljkovića, redovnog člana Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti u Parizu, problem leži u tome što Srbija danas nema elitu, kakvu je imala početkom 20. veka. Imamo elitne pojedince, ali pravu elitu nemamo, kao što smo imali u onom razdoblju pre balkanskih ratova i prvog velikog rata: Jovan Cvijić, Slobodan Jovanović, Jovan Skerlić, Aleksandar Belić, Jovan Dučić, Nikolaj Velimirović, Nadežda Petrović… To su velika imena, takvih nema više. Mi smo sada tu mnogo tanki i slabi, i nismo dostojni tog nasleđa.

Autor: B.Đorđević, Izvor: Novosti.rs 16.12.2011.