OVO NIJE RECESIJA VEĆ DEPRESIJA

Američki ekonomista, nobelovac Pol Krugman novom knjigom “Okončajte ovu depresiju, sada” prenosi poruku da ne mora biti ovako. Krivci za mračno ekonomsko stanje su ljudi s pogrešnim idejama, koji su se poslednjih 10 godina toliko osilili da su, neopterećeni sumnjom u same sebe, svesno zanemarili zdravu pamet i iscrpljuju čovečanstvo svojim politikama štednje. Zato Krugman u naslovu i spominje depresiju, umesto recesiju, koje su nam pune uši. “Recesija je kada stvari idu prema dole, kada ekonomija opada. Depresija je kada ekonomija pada i ostane dole dugo vremena. Imamo Veliku depresiju, koja je trajala više od 10 godina. Unutar nje bile su dve recesije i dva razdoblja oporavka, u smislu da su stvari postajale bolje, ali ne puno bolje. Celo to razdoblje bilo je uistinu strašno za Ameriku i za svet. Sada smo upravo u takvom razdoblju. Nije toliko strašno kao Velika depresija, ali nije ni daleko. Ima kontinuitet. Već smo u petoj godini vrlo visoke nezaposlenosti, s jako lošom perspektivom za mlade ljude. To je depresija”, rekao je Krugman u intervjuu za AlterNet Radio Hour.

Krugman se fokusira na poslednjih pet godina, jer su se stvari koje su se dugo kuvale katastrofalno pogoršale 2007., uglavnom zbog nedostatka političke volje i gotovo univerzalnog prihvatanja konzervativne ‘vudu’ ekonomije, o čemu u knjizi piše: “Onima koji su imali više ili manje dobre ideje o tome što je potrebno ekonomiji, uključujući Obamu, nedostajalo je hrabrosti i volje da se prihvate posla i promene stvari ili da kasnije barem priznaju da je ono što su radili u prvoj rundi bilo neprimereno”. Uporedio je današnju situaciju s automobilom kojem se ispraznio akumulator: “Mozgate šta sve može biti, a možete ga pokrenuti neverojatno lako, ako ste spremni prihvatiti da je u tome problem. Prvo i najvažnije, imamo ekonomiju u kojoj jednostavno nema dovoljno potrošnje. Potrošači posrću pod dugovima, a korporacije ne žele trošiti ako ne vide potražnju. Neko mora iskoračiti i potrošiti, a taj neko je vlada. Kada porodici stežu remen, vlada ga mora olabaviti, da nadoknadi taj gubitak potražnje. Vlada međusobna zavisnost – tvoja je potrošnja moj prihod, ako istovremeno stegnemo remene, zapravo nam je svima gore. To je temeljna greška. “

Jedna od Krugmanovih teza jest ta da nejednakost u prihodima proizvodi i političku nejednakost – jedno prati drugo. Krugman odbacuje naklapanja o tome da mora postojati ekstremna nejednakost u prihodima da bi se kreirala uspešna, rastuća ekonomija, jednostavno zato što je istorija pokazala drugačije: “Najbolja generacija ekonomskog rasta u Americi jeste generacija nakon Drugog svetskog rata, kada bogati nisu bili ni približno toliko bogati kao ovi danas, a stvorena su tolika radna mesta uz najvišu poreznu stopu ponekad i 90%. Bogati ljudi nisu ništa bolji poslodavci od bilo koga drugoga. Teško, objašnjava Krugman, jer je Grčka u sasvim drugačijoj situaciji i nema vlastitu valutu, nego je puno ranjivija i izložena procesima od kojih je SAD odvojen. Situacija u EU je takva da Krugman predviđa mogući nestanak evra već za godinu dana. Teško zadužene zemlje ne mogu devalvirati svoje valute ni izvesti monetarne trikove koji su uobičajeni u takvim situacijama. Krugman se čudi što Grčka još nije istupila iz monetarne unije. “Napuštanje bi bilo strašno, ali ostajanje je beznadna situacija. Oni će izaći, a kada ostali vide da je to moguće, to će imati efekta na banke u Španiji i Italiji, koje su puno veći igrači. Evrozona se može održati samo ako se evropske elite počnu ponašati bitno drugačije. Moraju reći – stani malo, tlačenje ljudi zbog njihovih navodnih fiskalnih greha sada nam nije prioritet – spasavanje evra jest. To znači neograničeno pozajmljivanje bankama i vladama tih zemalja: puno ekspanzivniju i u neku ruku inflacijsku monetarnu politiku. Možda to ponudi neku nadu u spasavanje sistema.“

Izvor: portal DW – http://www.dw.de , 25.05.2012.

EU – NIJE ,,ŠTEDNJA,, NEGO ,,RAST,,

Ljudima u evro-zoni je dosta štednje. Parole o privrednom rastu su dobrodošle, ali kako do njega doći? Štednjom, reformama ili novim zaduživanjem? Od 2007. do danas, privredni učinak Grčke smanjio se za petinu. Nije ni čudo što će i pored štednje i otpisa dugova, dugovi te zemlje sledeće godine ponovo da se popnu na 160% bruto društvenog proizvoda. Za mnoge je ova zemlja najbolji primer za to da krizni menadžment nemačke kancelarke Angele Merkel nije uspeo. To se ogleda i u rezultatima poslednjih izbora, smatra socijaldemokratskipolitičar Gernot Erler. „Politika štednje je višestruko kažnjena – u Holandiji, Rumuniji, naravno u Grčkoj i evo sada i u Francuskoj“, kaže Erler.

Predsednički izbori u Francuskoj su malo promenili uobičajenu terminologiju. „Štednja“ je izašla iz mode; sada je mnogo omiljenija reč „rast“. Prošle nedelje, nemačka savezna vlada je čak razradila i okvire za novi paket rasta. Tu piše da je ključ rasta veća konkurentnost, a za to su potrebne strukturne reforme. Drugim rečima: nema dodatnog novca. Opozicija je vladinu izjavu proglasila za puku retoriku, jer veća konkurentnost znači i dalje smanjivanje dohotka, a strukturne reforme znače i fleksibilnije tržište rada, što će u kriznim zemljama dovesti do još veće nazaposlenosti. Pri tome je nemačka vlada ponudila i nešto konkretno: na primer, sredstva Evropske investicione banke i strukturnog fonda EU. U takozvanim sturkturnim ili kohezionim fondovima, čiji je smisao nadoknađivanje pada rasta u okviru EU, nakupila se lepa svota. „Mnoge države-članice su poslednjih godina zatražile novac, i on im je i odobren. Na kraju one taj novac nisu uzele. Posledica je 250 milijardi na ime tih zahteva, koje nisu podignute“, kaže Aleksandar Alvaro, potpredsednik Evropskog parlamenta. Može se reći da zemlje sa posrnulom privredom nisu u stanju da uzmu postojeća sredstva. Drugo objašnjenje glasi: te zemlje finansijski stoje toliko loše da ne mogu da polože sopstveno učešće koje je potrebno da se podigne novac. A to je četvrtina potrebne sume.

Za novog francuskog predsednika Fransoa Olanda, sve to predugo traje. On traži brz razvoj kako bi zemlje koje su u škripcu bile u stanju da vrate svoje dugove. Pri tome izgleda da su mu sva sredstva dobra: i povećanje poreza za bogate, i evroobveznice – i novo zaduživanje. Tako daleko, međutim, nemačka opozicija ne želi da ide. „Dugovi“ su u nemačkom jeziku toliko ružna reč, da bi socijaldemokrate radije uvele porez na finansijske transakcije kako bi finansirale rast. Stručna podrška političarima koji polažu na rast stigla je sa druge strane Atlantika. Nobelovac Pol Krugman rekao je da su evropski krizni menadžeri ljudi koji štednjom – uništavaju. On smatra da je uverenje da štednjom može da se pokrene privreda – sasvim pogrešno. No, za razliku od štednje, rast ne može da se naredi. A ni da uspe baš za tako kratko vreme.

Autori: Žang Dangong, Saša Bojić, Izvor: portal DW – http://www.dw.de , 22.05.2012.