PORODICA

Reč ,,porodica,, upotrebljava se u tri različita značenja. U smislu proširene porodice, označava skup osoba povezanih rodbinskim, krvnim ili rođačkim vezama (genealogija, istorija, demografija…). Restriktivnije značenje, ograničava se na krvne srodnike (porodično stablo, kada u domaćinstvu žive bar tri generacijske loze – bračni parovi sa potomcima, uključujući i udate i oženjene…). Dugo se mislilo da se u ruralnoj, predindustrijskoj Evropi živelo po ovom modelu i tragovi ovakvih porodica još se mogu sresti na Balkanu. Demografi i istoričari, koji su iz crkvenih arhiva koristili civilne podatke, ukazali su da je bar što se tiče zapadne i nordijske Evrope, osim pomenutog modela porodice u XVI veku a možda i ranije, postojao i tip porodičnog jezgra, kao domaćinstva sastavljenog od roditeljskog para i njihove neoženjene i neudate dece. Ali zbog nasleđivanja seoskih dobara, naslednik je često i posle ženidbe radije ostajao u roditeljskom domu. Danas, kada se govori o pravu porodice, o pomoći porodicama, o porodičnom pregrupisavanju, uvek se ima u vidu porodično jezgro (porodično pravo).

Ovu temu treba razmotriti sa dva stanovišta – pojedinca i društva. Porodica kao životna zajednica, obezbeđuje svojim članovima afektivna zadovoljenja i materijalne potrebe. Brak po slobodnom izboru dva partnera, koji se ustalio u modernim društvima, postao je nešto lepo u životu supružnika. Otuda i velika psihološka očekivanja oba partnera, pa ako im se ta očekivanja ne ispune, zajednica se raskida (dolazi do razvoda). Ali, afektivne veze između roditelja i dece obično su veoma jake, tako da deca često odolevaju razdvajanju roditeljskog para i zajedničke uspomene i iskustva iz detinjstva ostaju, kod braće i sestara, sastavni deo njihovog identiteta tokom celog života. Nekadašnja podela uloga namenjivala je supruzi-majci domaće poslove i održavanje afektivne ravnoteže u porodici, dok je suprug-otac, radeći i zarađujući, bio obavezan da finansijski obezbedi porodicu. Sa masovnim zapošljavanjem žena van kuće i promenama u ustaljenom načinu života, nastalih delimično zahvaljujući feminističkim pokretima, stvari su se iz temelja izmenile, tako da je i podela uloga na muško-žensko postala mnogo nejasnija. Očevi i majke su se izjednačili. Savremene zaposlene žene podnose izuzetno veliki teret. Osim toga, potencijalni izvor napetosti, pa i sukoba, postala je i nejasna podela materijalnih zaduženja. Društvo od porodica očekuje da podižu decu i da ih socijalizuju – da im obezbede vanškolsko vaspitanje i brinu o njima dok postanu individualno odgovorna. Porodica je kao takva, jedna od instanci za održavanje normi.

Prenošenje imovine s jedne generacije na drugu vrši se uglavnom unutar porodice. U savremenim društvima, na filozofskom i pravnom planu, sukobljavaju se dve grupe država, mada su u praksi razlike među njima mnogo manje. Latinske države vezuju se za očinski autoritet i favorizuju nasleđivanje po direktnoj liniji (tako se u Francuskoj, kada korisnik testamenta nije dete, primenjuje veoma visoko oporezivanje, što u velikoj meri ograničava zaveštavanje po sopstvenoj volji). Zakonskim merama, koje potiču iz vremena kada je akomulacija dobara bila spora, zakonodavstvo je želelo da zaštiti kontinuitet porodičnih poseda (pre svega zemljoradničkih – nastojalo je da spreči da se imovina koja se čuvala i akomulirala tokom više generacija jedne loze preko supružnika prenese na njegove rođake). Međutim ovakvi zakoni više ne počivaju na čvrstim temeljima kao ranije. Izuzimajući zemljoradničku svojinu, udeo nasledstva u sveukupnoj vrednosti proizvodnih dobara jedne države, danas je vrlo mali i iznosi 20-30%. I državni-nacionalni sistemi su u priličnoj meri izuzeci. U građanskom zakonodavstvu drugih evropskih država, prava nadživelog supružnika su veća od prava potomaka. Što se anglosaksonskih država tiče, one se kao veći individualisti, manje vezuju za zaštitu očinskog autoriteta i pri sastavljanju testamenta dopuštaju mnogo veću slobodu, koja često prilično ide u korist nadživelog supružnika. U SAD vanporodična zaveštanja, podstaknuta zakonodavstvom i liberalnom protestanskom kulturom, u velikoj meri pune kase filantropskih asocijacija, kulturnih institucija i univerziteta, kako javnih tako i privatnih.

Promene koje poslednjih tri decenija trpi porodica, toliko su velike, da dovode u pitanje njen opstanak kao institucije, mesto koje ima u osnovnim funkcijama društva i što je još ozbiljnije, budućnost evropskog stanovništva. Stalni porast broja razvoda (koji danas prelazi i stopu od 40%) pokazao se kao prvi upozoravajući simptom. Zajednički predbračni život mladih, postao je opšta pojava. Stupanje u brak se često obavlja posle višegodišnjeg zajedničkog života, odnedavno i posle rađanja prvog deteta. Sve ukazuje na to, da divlji brakovi nisu manje stabilni od zakonskih. Sve su prisutnije pojave – opadanja broja sklapanja brakova, sve je više nevenčanih (do 40 godina, računajući oba pola)… i samo društvo prema ovim pojavama postaje tolerantnije. Rezultat je da se preko 50% novorođenčadi rađa u vanbračnim zajednicam, ali većinu beba neposredno po rođenju priznaju oba roditelja. U većini evropskih država uočljiv je pad nataliteta i takve promene, uprkos izvesnim povremenim usponima, već dosta dugo traju bez posebne opravdanosti. Povećava se broj starih prvorotkinja i period između rađanja sledećeg deteta je sve duži (nije nezapažena pojava blagog porasta žena koje se odlučuju na materinstvo u poznim godinama (i posle 40 godina). Hipoteze manjeg broja demografa su da nije reč o opadanju nataliteta, već samo o prelaznom periodu između vremena kada je vladalo pravilo čestih porođaja u ranim godinama i novog običaja rađanja u kasnijim i sa većim vremenskim razmacima između porođaja. Obnavljanje generacija, ne računajući spoljašnji doprinos, zahteva 2,1 dete po ženi. U Evropi, najnižu stopu nataliteta imaju Španija 1,4 i Italija 1,3 – države koje su se nekada najviše pokoravale doktrini Rima i u kojima su žene bile pod veoma jakim uticajem tradicije. Nasuprot tome, u Francuskoj gde je procenat zaposlenih žena najveći, natalitet je manje opao i iznosi 1,8%. U Švedskoj, koja je prva doživela porast vanbračnih zajednica i u kojoj su polovi izjednačeni, sličan je stepen nataliteta. Čini se, da je povezanost emancipacije žena i pada nataliteta u razvijenim državama, koje su odavno prošle kroz demografsku tradiciju, mnogo složenija i neodređenija pojava, nego što to pokazuju neke demografske analize.

Nije retko da posle razvoda ili razdvajanja supružnika, nastanu nove veze u kojima se u novom zajedničkom domu nađu deca iz tri veze (veze sadašnjeg para i iz predhodnih brakova zakonitog ili nezakonitog). Reč je o prekonponovanim porodicama. Društvene uloge, očuha, maćehe, kao i dece, evoluirale su u tolikoj meri da gotovo više i ne izazivaju međusobne netrpeljivosti, do kojih je dolazilo, kada su takve situacije bile retke i kada niko nije znao kako da ih prevaziđe. Aktuelne polemike, bilo da je reč o primeni novih tehničkih dostignuća (veštačko oplođenje) ili o priznavanju homoseksualnih brakova i prava da usvajaju decu, dovode u pitanje izvesne vrednosti. Tehnički je sasvim izvodljivo, razume se, uz izvestan rizik, da se žena oplodi sačuvanom spermom svog preminulog muža. Ali da li to treba činiti? I da li jednom stabilnom homoseksualnom paru, koji zaključi ugovor – građanski sporazum o solidarnosti, treba dozvoliti usvajanje i rađanje dece?