KOMPETENCIJA, MOĆ, ZARADE

Zbog opšteg povećanja broja zaposlenih, ne treba zaboraviti da je poslovna nezavisnost, nekada bila najpoželjnija i najrasprostranjenija. Rad za platu bio je sinonim bede i zavisnosti. Polovinom XX veka, plaćeno zaposlenje počinje da potiskuje sva ostala u društvu, da bi u narednim godinama smatrano ,,značajnim činiocem integrisanja u socijalne strukture,,. Prema ekonomskoj teoriji, visina plate zavisi od mehanizma uspostavljanja ravnoteže između ponude i tražnje na tržištu rada – poslodavac nastoji da obezbedi produktivnu radnu snagu (dobro obučenu, stabilnu, po povoljnijoj ceni), dok radnici pokušavaju da nađu ,,dobar posao,, (uz povoljne uslove rada i bolju platu). Potpunu ravnotežu između ponude i tražnje nemoguće je uspostaviti, jer ni poslodavci ne raspolažu svim informacijama o radnicima, niti radnici o radnim mestima na koje žele da rade. Teorija humanog kapitalizma, pokušava da visine zarade veže za individualne karakteristike zaposlenih (pol, starost, diplomu, profesionalno iskustvo…). Teorija traženja posla (job search) pretpostavlja, da će oni koji traže posao postići najbolji uspeh, tako što će odmeriti vreme koje će provesti u traženju za visinom željene zarade. Nivo zarade za koju će tražilac pristati da radi, zavisi od ušteđevine kojom raspolaže. Razlike u platama mogu se objasniti skupom činilaca u koje spadaju – uslovi rada, veličina preduzeća, vrsta posla… Teorija o dualizaciji tržišta rada, ukazuje na razlike između primarnog dela tržišta rada u kojem učestvuju velika preduzeća koja nude stabilna, zaštićena radna mesta, i sekundarnog dela tržišta rada, na kojem male firme nude povremene i slabo plaćene poslove. Osnovna teza pomenute teorije je da ta dva dela težišta fukcionišu različito i da vrlo teško komuniciraju (primarni deo se uglavnom sastoji od internih tržišta rada, na kojima su zarade utvrđene administrativnim propisima, a vertikalno napredovanje se obavlja unutar istog preduzeća). Formiranje kvalifikacionih lista, može se tumačiti kao pokušaj da se umanji efekat mogućeg sukoba zbog plata, između poslodavca i zaposlenih. Taj dodatni pokušaj sređivanja odnosa, mogao bi se smatrati rezultatom jednog već ranije postignutog dogovora. Znatne razlike u platama postoje u visokim profesionalnim kategorijama – na početku svoje karijere neki visoki službenik dobiće puno veću platu od plate radnika ili nekog drugog službenika manjeg ranga (ta razlika će se nadalje uvek uvećavati, jer se niže kvalifikovanim radnicima i službenicima zarada sporije uvećava).

Istraživanja o profesionalnim obrazovanjima (u razvijenim zemljama EU, vrše se na svakih 5 godina), daju veoma pouzdane podatke o vezi između socioprofesionalnog porekla i profesionalnog dostignuća svakog pojedinca. Kako je to izgledalo 1993.godine za ljude od 40-59 godina starosti, čiji je životni put utvrđen – 86% zemljoradnika su sinovi zemljoradnika, ali oni čine samo 25% svih sinova zemljoradnika; 35% njihove braće postali su radnici, a 10% su viši kadrovi i imaju ntelektualnu profesiju koja zahteva visoko obrazovanje; 56% radnika su sinovi radnika, ali samo 45% radničke dece ostaje u istoj kategoriji; 11% su postali službenici, 24% su u profesijama srednjeg ranga, a 10% visoki službenici. U tim dvema grupama, većinu čine ljudi koji su ,,nasledili,, zanimanja svojih očeva. Za druge grupe to ne važi – samo 23% viših službenika i viših profesija je rođeno u istoj sredini, 20% su sinovi radnika, 53% sinova ljudi koji su na položajima predhodne generacije Što se tiče profesije srednjeg ranga – 14% je stabilno, 35% onih čiji je otac pripadao toj grupi popelo se do viših položaja, a 15% spalo na radnike. Ovi brojevi, bolje se mogu razumeta samo ako se uzme u obzir ukupni razvoj socioprofesionalnih kategorija u toku 30 godina. Tako se broj zemljoradnika osetno smanjio, dok se broj službenika utrostručio. ,,Strukturalna,, promena vrsta radnih mesta, ubrzana je od 1950-1975.godine, a potom malo sporija, automatski je izazvala velika strukturalna pomeranja. Pojava je još izrazitija, kada se načini isti pregled i uporede kćeri sa očevima. U ekspanziji grupe službenika, kao i srednjih profesija, veliki udeo imaju žene, zato što je socijalno nasleđe kod žena manje izraženo nego kod muškaraca. Efekat društvenog nasleđa može se proceniti, samo ako se načini statistička distance između procenta dobijenog istraživanjem i onog kojeg bi dala raspodela dobijena nezavisno od nasleđa. Ako je neko sin visokog službenika, njegove mogućnosti su pet puta veće da postane visoki kadar, nego kada bi bio samo element slučajnog uzorka – da je sin radnika, mogućnosti bi mu bile tri puta manje. Velika strukturalna mobilnost nije mnogo umanjila nejednakost u mogućnostima pristupa poslovima, koji se visoko kotiraju na društvenoj lestvici. Među radničkim sinovima, ne bi bilo regrutovano 10% viših kadrova da se nisu znatno proširile mogućnosti pristupa obrazovanju na visokim školama.

Pod društvenim statusom podrazumeva se položaj neke osobe unutar grupe ili položaj grupe u društvu (ne treba ga poistovećivati sa pravnim statusom). Razlikuje se njegova horizontalna dimenzija (položaj koji pojedinac zauzima u grupi ravnih sebi – npr. učinak u svom razredu), i vertikalna (prikaz u odnosu na nadređene i podređene – npr. veza između poslovođe i radnika ili trenera i igrača nekog tima). Status određuje skup izjednačavajućih i hijerarhijskih relacija neke osobe sa članovima grupe (on je u isti mah i sredstvo i proizvod). Kao sredstvo, predstavlja skup kvaliteta koji jednoj osobi omogućava da igra neku ulogu – osobe dolaze na svet sa izvesnim, sebi već svojstvenim osobenostima (pol, religijsko ili etničko pripadništvo), za koje će se vezivati neki njen status. Ali, osim toga, status je i proizvod (posledica načina na koji  će osoba steći određenu ulogu) – tako da će neki građanin, posebno aktivan u svojoj lokalnoj zajednici, postati opštinski savetnik, pa predsednik opštine i time steći status ugledne osobe u kraju. Veza između statusa ,,dobijenog rođenjem,, i onog ostvarenog ili stečenog, jesu glavna pitanja kojima se bavi čitav jedan deo sociologije, pri čemu je teoretski dokazano – da je udeo ,,stečenog statusa,, u odnosu na onaj već dati, veći kod mlađih generacija, nego kod njihovih roditelja. Pojam prestiža, veoma je blizak status, ali ga je teško prikazati objektivnim parametrima. Dodeljivanje prestiža predstavlja rezultat intersubjektivnog sporazuma (konsenzusa) članova jedne zajednice i mogao bi se uporediti sa ,,reputacijom,, ili ,,društvenim ugledom,,. Ako se u isti mah posmatra i kao objektivan i kao subjektivan – predstavlja hibridan koncept. Intersubjektivni pristup uspostavlja se zahtevom članova jedne društvene grupe (npr. lokalne zajednice) da klasiraju svoje stanovnike, dodeljivanjem svakoj od različitih profesija neku ocenu i time procene njihov prestiž. Na taj način dobija se slika kako ljudi u jednoj sredini, gledaju na društveni sastav svog mesta i njegovu hijerarhiju. Jedan od problema ovakvog procenjivanja je što onaj ko daje ocenu nije nezavistan u odnosu na sopstveni društveni položaj. Objektivni pristup, zasniva se na merljivim indikatorima, kakvi su – visina dohotka i nivo obrazovanja. O njima govori funkcionalistička teorija, u kojoj se najviše koriste koncepti prestiža i statusa.

SAMI SMO KRIVI ŠTO SMO NA GUBITNIČKOJ STRANI ISTORIJE

Nije politika ako kukate i žalite se da su velike sile zle, nego ako postupate tako da dobijete njihovu podršku za svoje ciljeve. Naši susedi u tome više-manje uspevaju, a mi i dalje kukamo i ljutimo se. Drugim rečima – mi ne razumemo svetsku politiku i ne umemo da pobedimo u toj utakmici. Bez podrške EU, ali i SAD, mi ostajemo na gubitničkoj strani istorije. I to svojom krivicom – kaže Dubravka Stojanović, ugledna istoričarka.

Dobitnica ovogodišnje nagrade za mir „za dalekosežni mirovni angažman, započet ratne 1993. godine” koju joj je dodelio Centar za mir i razvoj demokratije, upozorava da se, kad je u pitanju kandidatura Srbije, „mi i dalje radije grčevito držimo liste pogrešnih prioriteta i od tih grešaka ne odustajemo, što nije znak bogzna kakve pameti”. Bez evropskog okvira mi upadamo u nama omiljeni sistem – čija vlast toga i država, čija država toga i sloboda, kako se govorilo početkom 20. veka – kaže naša poznata istoričarka.

Na nedavnoj tribini o Srbiji i EU, beogradski srednjoškolci su se izjasnili protiv ulaska Srbije u EU uz argument da „EU Srbiji oduzima Kosovo”. Šta je u osnovi takvog stava?

To jeste posledica zbunjenih i zbunjivih poruka naših vlasti, ali takav stav ima i svoje istorijske razloge. Temelji moderne Evrope u mnogo čemu su suprotni dominantnim vrednostima kod nas, a posebno interesima raznih vrsta naših elita. Evropa se zasniva na ideji pravne države, jasnoj podeli vlasti, poštovanju institucija, procedura i zakona, slobodi pojedinca, kompeticiji, slobodnom tržištu. Kod nas je sistem postavljen upravo suprotno – država je partijska; odluke se donose u uskom krugu koji poništava podelu vlasti; sama vlast ruši sopstvene institucije i zakone da bi progurala neki svoj mali, trenutni interes; monopoli ne dozvoljavaju kompeticiju; tržište je blokirano monopolima. Tu leži suština otpora Evropi, jer ona znači suštinsku promenu koja mnogima nije u interesu.

Da li problem Kosova, ali i odnosa sa svim susedima, možemo da rešimo bez EU?

Hajde da se prvo malo nečega setimo: politika Slobodana Miloševića odvela nas je u rat sa najmoćnijim državama, koji smo, logično, izgubili 1999. godine. Sile pobednice uspostavile su, kao i uvek u istoriji, jedan poredak koji samo one mogu da promene.

Da li bi nedobijanje statusa kandidata za EU za vas bilo razočaranje ili, što kažu političari, nije smak sveta?

Za mene to jeste smak sveta zato što bi to pokazalo da mi nismo spremni na promene. Što je još gore, to ne bi bilo prvi put da mi napredak žrtvujemo nekoj fantaziji. Više puta smo u istoriji tako izabrali. Pritom, taj izbor nije iracionalan i lud – za mnoge je to čista korist. Svi se sećaju prelomnog trenutka kad smo odbacili reforme Ante Markovića i bacili se na ratovanje. Ili kad je iz sličnih razloga ubijen Zoran Đinđić!

Donošenje zakona često protiče u atmosferi ucena, laži i prevara. Naročito kad su usvajani zakoni o finansiranju stranaka, blanko ostavkama, restituciji, imovini Vojvodine i rehabilitaciji. Kako to komentarišete?

To je najbolji dokaz koliko je nama Evropa neophodna. Ona bi dala okvir koji bi nam omogućio da se polako, vrlo polako, dovedemo u red. Naša vlast potrošila je najviše energije da prevari i izigra Evropu, da nešto ušićari, da makar malkice podiđe samoj sebi. To je za mene bio poraz i dokaz svega onoga o čemu smo već pričali.

Na inicijativu o „belim listićima”, odnosno o bojkotu postojećih političkih opcija na izborima, stigla su upozorenja da bi to bilo samo rasipanje glasova? Da li podržavate tu inicijativu?

Ne podržavam. Izbori su jedino oruđe koje imamo u uređenom političkom svetu i smatram nedemokratskim zahteve da se to sredstvo ispusti. Ako nema izbora, onda se sukob koji postoji u društvu preliva na ulicu. Naša istorija prepuna je takvih prevrata i oni su nas i doveli dovde gde smo. Najskuplje je stalno počinjati iz početka.

Kod nas i vlast i opozicija stalno pokušavaju da rade nešto mimo pravila i institucija. I stalno koriste radikalna sredstva. Vreme je da odrastemo i da prestanemo stalno da rušimo ono što je tek počelo da se gradi.

Nedavno je izašla vaša knjiga „Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek”. Kako Biblioteka može da ima političku biografiju?

Kod nas sve ima političku biografiju! Radi se o istoriji serije knjiga koja postoji od 1971. godine i na kojoj su se prelomili svi naši lomovi. Iz tih epizoda se vide sve naše vlasti, ali se jasno vidi i zašto su takvi autoritarni poreci bili mogući, odnosno kako su oni počivali na konformizmu, strahu i malograđanštini. A vidi se i da je prostora za otpor uvek bilo, da se moglo, al’ se nije htelo. To je ponovo jedna gorka knjiga o našim elitama.

Izvor: Blic online  04.12.2011.