NOVA EVROPSKA AGENDA RASTA

Jasno je da je potrebno sprovesti hitnu akciju. Ekonomija evrozone opala je u poslednja tri meseca 2011, čak se i ekonomija Nemačke smanjila. Nova godina izgleda sumorno. U Francuskoj ekonomski rast je nizak (kao i u Britaniji). Italija i Španija utonuli su u duboku recesiju. Grčka je već petu godinu u krizi. A stopa nezaposlenosti u evrozoni je rekordno visoka, pri čemu je gotovo svaki drugi mladi stanovnik Španije i Grčke bez posla.

Ekonomske prepreke su izuzetne – fiskalne mere štednje, visoke kamatne stope van zemalja sa AAA rejtingom, smanjenje kredita banaka, slabe investicije u privatni sektor i smanjenje izvoza pošto globalna stagnacija osujećuje potražnju.

Dok se rast ne obnovi, svaki pokušaj finansijske stabilizacije biće na izuzetno klimavim nogama. Recesija će pogoditi već slabe bilanse stanja banaka i vlada, što povećava pritisak da se smanji stepen zaduženosti. Međutim, iako je postepeno poravnjanje od suštinske važnosti, brži i veći rezovi uglavnom su samoporažavajući – veća smanjenja kredita u privatnom sektoru i troškova vlade izazvaće veću stagnaciju, a samim tim i „silaznu, začaranu spiralu“. Stoga je nova velika inicijativa od vitalnog značaja za rast.

Agendu rasta dosad su uglavnom činile strukturalne reforme koje su od vitalnog značaja za podsticanje buduće produktivnosti i fleksibilnosti. Kriza svakako predstavlja političku priliku za povlačenje smelih poteza na ovom frontu u velikom broju zemalja, ali strukturalne reforme generalno neće odmah rezultirati rastom i otvaranjem novih radnih mesta.

Naprotiv, zbog eliminacije manje produktivnih radnih mesta, na primer, prvo bi se povećala stopa nezaposlenosti, povećali bi se troškovi vlade i smanjila potrošnja privatnog sektora. A pošto je potražnja smanjena, kredit u deficitu, a prepreke za preduzeće su često velike, kompanijama će biti potrebno više vremena nego obično da stvore produktivnija radna mesta. Ukratko, ni strukturalne reforme ne mogu biti uzdanica za stimulisanje rasta u 2012.

Umesto toga, potrebno je da se akcenat odmah stavi na podsticanje investicija i izvoza u države s deficitom tekućeg računa, kao što su Francuska, Italija i Španija (i Ujedinjeno Kraljevstvo), i stimulisanje potrošnje u državama sa suficitom, kao što su Nemačka i Holandija.

Evropska centralna banka (ECB) preduzela je odlučne korake da podupre evropske banke; sada je potrebno da podrži i realnu ekonomiju. Iako zvanične kamatne stope iznose samo jedan odsto, solventne države poput Španije plaćaju više od pet odsto da bi uzimale zajmove na deset godina, dok kreditno sposobne kompanije u Italiji mogu da uzimaju zajmove samo po visokim kamatnim stopama, ako uopšte i to mogu. Stoga ECB treba da uloži više napora da odblokira mehanizam transakcije za monetarnu politiku; Evropska bankarska nadzorna institucija (EBA) treba da spreči prekomerna smanjenja stepena zaduženosti insistiranjem na tome da banke povećavaju količine kapitala umesto da dostižu isti racio od devet odsto, a tamo gde je neophodno nacionalne vlade treba da obezbede garancije za banku koja daje zajmove malim i srednjim preduzećima.

Iako je poboljšanje pristupa finansijama bitno, vlade takođe treba da ulože više napora da bi se pospešile investicije. Treba da im prioritet budu mere koje će olakšati da se otvori kompanija, treba da odstrane prepreke ka preduzetničkom kapitalu i uvedu privremene poreske olakšice za ulaganja u osnovna sredstva od 100 odsto da bi podstakle kompanije da ubrzaju investicije. Na nivou EU kapital Evropske investicione banke (EIB) treba da se znatno poveća, kako je rekao predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso u svom govoru u septembru o stanju Unije, da bi EIB mogla da finansira veliki talas panevropskih investicija, naročito u domenu infrastrukture.

Pospešivanje izvoza takođe je bitno. Potrebno je da zemlje s deficitom postanu konkurentnije tako što će povećati produktivnost dok smanjuju cene. Konkurentnija valuta bila bi dobrodošla: kao što propast sterlinga od 2008. pospešuje britanski izvoz slabiji evro bi pomogao mediteranskim državama da povrate konkurentnost u domenu cenovno osetljivog izvoza. Fiskalna devaluacija – smanjenje poreza na plate i zamena prihoda većim PDV – takođe bi pomogla.

Zemlje sa suficitom takođe moraju da urade ono što je do njih, što im je u interesu. Kao što je potrebno da Kina dopusti da se vrednost renminbija poveća, tako je i Nemačkoj, čiji suficit tekućeg računa premašuje kineski, potreban veći devizni kurs. To znači da je potrebno da Nemci imaju veće plate, u skladu s njihovom povećanom produktivnošću, da bi mogli da priušte sebi više odmora u Grčkoj i Španiji. Ako im kompanije ne udovolje, smanjenje poreza na prihod bi dalo rezultate.

To nas dovodi do fiskalne politike. Vlade koje ne mogu da uzimaju jeftine zajmove (ili ne mogu uopšte) od tržišta nemaju drugu opciju nego da pritegnu kaiš. Ali pre treba da teže pametnoj konsolidaciji nego nepromišljenim merama štednje. Stoga treba da održe investicije u znanje i infrastrukturu, dok smanjuju subvencije i vrše transfer isplata. Takođe, sada treba da donesu zakon o budućim reformama, naročito da ohrabre ljude da rade duže.

I poslednje, ali ne najmanje važno, vlade koje mogu da pozajmljuju po niskim kamatnim stopama bez presedana moraju da imaju ulogu u pospešivanju potražnje. Da li bi stvarno bilo toliko teško da se PDV smanji uoči izbora u Nemačkoj sledeće godine?

Autor: Filip Legran, nezavisni ekonomski savetnik predsednika Evropske komisije (Project Syndicate, 2012. – Dnevni list Danas, ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji, 17.02.2012.).

POBUNITE SE VEĆ JEDNOM

Hoće li knjiga od tri evra srušiti sistem pohlepe?

Pobunite se! (Indignez-vous!), brošura Stefana Hesela, heroja francuskog pokreta otpora, potukla je sve knjižarske rekorde u Francuskoj. U njoj autor poziva Francuze, ali i sve građane sveta da se suprotstave egoističnoj, neodgovornoj moći tržišta i novca u odbrani pravih vrednosti savremene demokratije. Tanana knjižica od svega petnaestak stranica teksta. Autor je relativno nepoznati 93-godišnjak. Žanr – nešto poput filozofskog traktata, političkog manifesta, proglasa. Reklo bi se – dovoljno za totalni izdavački promašaj. Međutim, ne. Radi se o izdavačkom fenomenu. Knjižica koja košta tri evra za samo tri meseca prodata je u 600.000 primeraka, a upravo je iz štampe izašao nov tiraž od 350.000 primeraka. Prvo izadanje štampano je u 8.000 primeraka, ali je uspeh bio toliki da je ,,Pobunite se!,, izbila ne samo na prvo mesto bestseler liste, već je u drugi plan potisnula novelu Karta i teritorije Mišela Uelbeka, prošlogodišnjeg dobitnika Gonkurove nagrade. Ljudi neretko kupuju i po desetak komada odjednom, poklanjajući je prijateljima i rođacima, uvereni da je Heselov borbeni optimizam vredniji od cele kutije prozaka.

Pa šta to ovaj energični, otmeni, dostojanstveni, skromni 93-godišnjak poručuje u svom apelu građanima? Usprotivite se, budite ljuti i mirno se borite za ono u šta verujete! Borite se za socijalnu demokratiju u svetu, u kome i politika i demokratija gube kontrolu i poštovanje. „Želeo bih“, kaže on, „da svako od nas, svako, pronađe razlog za bunt. To je neprocenjiv dar kada vas nešto natera da se ražestite, kao mene nekada dolazak nacizma. Onda postajete borbeni, čvrsti i posvećeni. Postajete deo velikog istorijskog pokreta… a taj pokret vodi ka većoj pravdi i većoj slobodi“. Hesel smatra da je opsednutost Zapada sve većim sticanjem bogatstva odvela svet u krizu, koja jedino može biti rešena radikalnim skretanjem sa politike „uvek više“ u svetu finansija, ali takođe i u nauci i tehnologiji. Krajnje je vreme, kaže on „da etika i suštinska ravnoteža prevladaju“.

U svom apelu, ovaj veliki humanista insistira na tome da je ravnodušnost najgora moguća opcija, koja čini da čovek ostaje bez jedne od suštinskih ljudskih odlika – sposobnosti da se pobuni i angažuje. Hesel ukazuje na dva velika izazova sadašnjeg kompleksnog sveta: prvi – ogroman jaz koji postoji između veoma siromašnih i veoma bogatih, a koji ne prestaje da se uvećava; i drugi – ljudska prava i stanje planete, koja izazivaju ozbiljnu zabrinutost i zahtevaju angažman. Pritom, on insistira da se samo udruženim snagama i isključivo mirnim putem, bez nasilja, mogu postići promene. Hesel poručuje građanima, a posebno mladima, da otvore oči i gledaju oko sebe, jer će tako pronaći mnoge teme koje opravdavaju njihov bes – kao recimo tretman imigranata, status ljudi bez papira, položaj Roma, prava najugroženijih slojeva stanovništva, što bi zatim trebalo da ih od promišljanja odvede ka ozbiljnoj građanskoj akciji. Pobuni!

Stefan Hesel je rođen u Nemačkoj. Bio je heroj pokreta otpora, preživeo je mučenja i koncentracione logore, a nakon rata postaje advokat za ljudska prava i diplomata. Jedan je od autora Univerzalne povelje o ljudskim pravima Ujedinjenih Nacija, a autor je i više knjiga. Iako, sem u grubim crtama, ne definiše polja delovanja, niti propisuje lekove za izlazak iz političke i ekonomske krize u kojoj se nalazi svet, njegova knjižica je s pravom doživela neverovatan uspeh i već je prevedena na nekoliko jezika. U svetu bez ideologije i pravih vrednosti, u kome vlada tiranija tržišta, pohlepa i otimačina, jedan ovakav humani apel izvesno je pogodio nerv mnogih ljudi. Prvo, podsetio ih je da put ka progresu vodi kroz bunt i neposlušnost. Drugo, ukazao je na potrebu društvenog angažmana, ne samo u odbrani osnovnih ljudskih prava – od prava na rad i socijalnu zaštitu, već i u borbi protiv sve većih socijalnih razlika, ugroženih ljudskih prava, neravnopravnog statusa manjina. I, konačno, istakao je da pravedniji i humaniji svet možemo stvoriti samo zajedničkim naporom.

Treba reći da je Hesel naveo i to da je glavni razlog njegove lične indignacije nerešeno pitanje Palestine, odnosno agresivna politika Izraela u pojasu Gaze što je, imajući u vidu njegovo jevrejsko poreklo, izazvalo mnoge kontroverze i napade. Iako je knjiga objavljena u Francuskoj i pre svega se obraća Francuzima, ona je možda najmanje potrebna njima. Jer Francuzi su poznati po svojoj građanskoj neposlušnosti, po svojoj spremnosti da nezadovoljstva izražavaju kroz proteste i bunt. Po svojoj organizovanosti, hrabrosti i solidarnosti da se izbore za očuvanje postojećih i osvajanje novih sloboda i prava. Tako je Heselov apel došao samo kao dodatni podsticaj i neka vrsta potvrde njihovog dosadašnjeg društvenog angažmana.

Ali, šta je sa drugima? Sa nama? Mi se ponašamo kao da živimo u zemlji u kojoj demokratija cveta a blagostanju kraja nema, a ne u zemlji u kojoj vladaju beda, laž, korupcija, socijalne nepravde, u kojoj ogroman broj ljudi ne radi, veliki broj jedva preživljava ili živi ispod granice siromaštva. Rečju, u državi u kojoj je građanin na svaki način zgažen. Bezvredan. Mi smo besni, nezadovoljni, poniženi, ali ne radimo ništa da stanje promenimo. Zadovoljavamo se time što nekoliko hrabrih ljudu svojim oštrim perima ili javnim nastupima sekciraju aktuelnu vlast i tako spasavaju našu savest i dostojanstvo. Mi nismo sposobni da organizujemo ili podržimo bilo kakvu akciju. Nismo sposobni za solidarnost. Upravo zbog toga ovako i živimo. Promene se neće dogoditi same od sebe. Za njih treba sami da se izborimo. Nama je potreban Hesel i njegova lekcija iz građanske hrabrosti i neposlušnosti.

Autor: Borjanka Milatović (London)

Izvor: e-novine 17.01.2011.

ILUZIJE OPTIMIZMA

Dve hiljade dvanaesta je počela s velikim nadama u celom svetu da će ova godina biti mnogo bolja od prethodne i da ćemo svi živeti bolje i srećnije. U Americi, ta nada je potkrepljena ekonomskim statistikama iz novembra i decembra, kada se pokazalo da su američki potrošači potrošili mnogo više nego što je očekivano u ovoj sezoni kupovine božićnih poklona. Takođe, procenat nezaposlenosti je prvi put pao skoro do 8,5 odsto. Zbog ovih statistika koje su prenošene na sva zvona, mnogi su se nadali da će Amerika konačno da se izvuče iz duboke ekonomske krize i da će biti sprečen novi pad u recesiju. U Evropi je takođe bilo puno optimizma, pogotovo zbog očiglednog dogovora u decembru između Francuske i Nemačke, koja je izgradila barem percepciju nove odlučnosti da se sačuva evrozona i jedinstvo EU. Doduše, od samog početka, odstupanjem Engleske od dogovora, bilo je razloga i za zabrinutost, ali većina ljudi u EU se radovala zbog toga što London neće više da ometa zajedničku i mnogo odlučniju politiku koja se nameće kao jedini spas za uniju.

Ovaj optimizam na kraju 2011. nije se previše osetio na prostoru Balkana, gde je sada svima jasno da one zemlje koje nisu dospele do članstva u EU neće to skoro ni postići. U Srbiji je ta nada pogotovo istrošena odlukom evropskih moćnika da joj se ne odredi status kandidata. Već na početku 2012. vidimo da je, u stvari, ovaj osećaj optimizma u suštini izgrađen na iluzijama i na samolaganju. Prvo, statistika koja je stvorila nadu u Americi sada se pokazuje kao lažna, s tim što je uzrok rasta zaposlenosti koji je obeležio decembar rezultat odustajanja od traženja posla znatnog broja ljudi koji su već duže vreme nezaposleni. I drugo, da su novi poslovi, njih 300.000-400.000 koji su stvoreni u novembru i decembru, većinom privremeno proširenje broja prodavaca u tržnim centrima za božićne praznike. Drugim rečima, nema dubinskog niti dugotrajnog pomaka u zapošljavanju u Americi, a kada se pojavi statistika za januar može se očekivati da će procenat nezaposlenosti da poraste zbog toga što će mnoge prodavnice sada da otpuštaju one privremene radnike. U Evropi, najnovija vest da se Italija i Francuska odupiru Nemačkoj u tome da se sprovodi još veća štednja u državnim budžetima, govori o tome da je ona nada koja je pratila dogovor Nemačke i Francuske preuranjena i da nivo nesaglasnosti o budućnosti EU nije smanjen.

Ovih dana teško je biti optimista, a još teže je shvatiti ozbiljnost sadašnjih ekonomskih i političkih kriza zbog toga što je 2012. i izborna godina. Tako da su javnost i mediji puni novih obećanja i novog ,,širenja optimizma”. Za mene, najveći razlog za realni pesimizam jeste to da su u celom svetu, od Amerike do Srbije, političke elite u suštini izgubile poverenje u sopstvenim političkim i ekonomskim sistemima. Demokratija i kapitalizam više ne predstavljaju nikakve garancije za prosperitet stabilnosti i dobru vladavinu. Doduše, ove političke elite i dalje se drže svojih mantri, ali sve više pokazuju i da ne veruju u glavne teze svojih političkih i ekonomskih ideologija. Ne veruju da će tržište samo od sebe da se popravi i izleči, ne veruju više da lideri biznisa i državnih institucija mogu da se izbore sa sadašnjim problemima, a pogotovo ne veruju u sopstvene građane. Zbog svega ovoga, i narod više ne veruje u svoje političare niti ima poverenja u institucije. Kada se dodaju svi otvoreni problemi i spisak svih mogućih novih globalnih i regionalnih sukoba i ratova, vrlo je teško verovati da će 2012. da bude bolja od 2011. Na kraju, možemo naći utehu u tome da izbori dolaze, pa šta god oni doneli, u tome treba tražiti slamku nade. Kao što je moj pokojni deda govorio: ,,Daće Bog da ne propadnemo do kraja”.

Autor: Obrad Kesić

Izvor: Politika online 17.01.2012.