OVO NIJE RECESIJA VEĆ DEPRESIJA

Američki ekonomista, nobelovac Pol Krugman novom knjigom “Okončajte ovu depresiju, sada” prenosi poruku da ne mora biti ovako. Krivci za mračno ekonomsko stanje su ljudi s pogrešnim idejama, koji su se poslednjih 10 godina toliko osilili da su, neopterećeni sumnjom u same sebe, svesno zanemarili zdravu pamet i iscrpljuju čovečanstvo svojim politikama štednje. Zato Krugman u naslovu i spominje depresiju, umesto recesiju, koje su nam pune uši. “Recesija je kada stvari idu prema dole, kada ekonomija opada. Depresija je kada ekonomija pada i ostane dole dugo vremena. Imamo Veliku depresiju, koja je trajala više od 10 godina. Unutar nje bile su dve recesije i dva razdoblja oporavka, u smislu da su stvari postajale bolje, ali ne puno bolje. Celo to razdoblje bilo je uistinu strašno za Ameriku i za svet. Sada smo upravo u takvom razdoblju. Nije toliko strašno kao Velika depresija, ali nije ni daleko. Ima kontinuitet. Već smo u petoj godini vrlo visoke nezaposlenosti, s jako lošom perspektivom za mlade ljude. To je depresija”, rekao je Krugman u intervjuu za AlterNet Radio Hour.

Krugman se fokusira na poslednjih pet godina, jer su se stvari koje su se dugo kuvale katastrofalno pogoršale 2007., uglavnom zbog nedostatka političke volje i gotovo univerzalnog prihvatanja konzervativne ‘vudu’ ekonomije, o čemu u knjizi piše: “Onima koji su imali više ili manje dobre ideje o tome što je potrebno ekonomiji, uključujući Obamu, nedostajalo je hrabrosti i volje da se prihvate posla i promene stvari ili da kasnije barem priznaju da je ono što su radili u prvoj rundi bilo neprimereno”. Uporedio je današnju situaciju s automobilom kojem se ispraznio akumulator: “Mozgate šta sve može biti, a možete ga pokrenuti neverojatno lako, ako ste spremni prihvatiti da je u tome problem. Prvo i najvažnije, imamo ekonomiju u kojoj jednostavno nema dovoljno potrošnje. Potrošači posrću pod dugovima, a korporacije ne žele trošiti ako ne vide potražnju. Neko mora iskoračiti i potrošiti, a taj neko je vlada. Kada porodici stežu remen, vlada ga mora olabaviti, da nadoknadi taj gubitak potražnje. Vlada međusobna zavisnost – tvoja je potrošnja moj prihod, ako istovremeno stegnemo remene, zapravo nam je svima gore. To je temeljna greška. “

Jedna od Krugmanovih teza jest ta da nejednakost u prihodima proizvodi i političku nejednakost – jedno prati drugo. Krugman odbacuje naklapanja o tome da mora postojati ekstremna nejednakost u prihodima da bi se kreirala uspešna, rastuća ekonomija, jednostavno zato što je istorija pokazala drugačije: “Najbolja generacija ekonomskog rasta u Americi jeste generacija nakon Drugog svetskog rata, kada bogati nisu bili ni približno toliko bogati kao ovi danas, a stvorena su tolika radna mesta uz najvišu poreznu stopu ponekad i 90%. Bogati ljudi nisu ništa bolji poslodavci od bilo koga drugoga. Teško, objašnjava Krugman, jer je Grčka u sasvim drugačijoj situaciji i nema vlastitu valutu, nego je puno ranjivija i izložena procesima od kojih je SAD odvojen. Situacija u EU je takva da Krugman predviđa mogući nestanak evra već za godinu dana. Teško zadužene zemlje ne mogu devalvirati svoje valute ni izvesti monetarne trikove koji su uobičajeni u takvim situacijama. Krugman se čudi što Grčka još nije istupila iz monetarne unije. “Napuštanje bi bilo strašno, ali ostajanje je beznadna situacija. Oni će izaći, a kada ostali vide da je to moguće, to će imati efekta na banke u Španiji i Italiji, koje su puno veći igrači. Evrozona se može održati samo ako se evropske elite počnu ponašati bitno drugačije. Moraju reći – stani malo, tlačenje ljudi zbog njihovih navodnih fiskalnih greha sada nam nije prioritet – spasavanje evra jest. To znači neograničeno pozajmljivanje bankama i vladama tih zemalja: puno ekspanzivniju i u neku ruku inflacijsku monetarnu politiku. Možda to ponudi neku nadu u spasavanje sistema.“

Izvor: portal DW – http://www.dw.de , 25.05.2012.

ILUZIJE OPTIMIZMA

Dve hiljade dvanaesta je počela s velikim nadama u celom svetu da će ova godina biti mnogo bolja od prethodne i da ćemo svi živeti bolje i srećnije. U Americi, ta nada je potkrepljena ekonomskim statistikama iz novembra i decembra, kada se pokazalo da su američki potrošači potrošili mnogo više nego što je očekivano u ovoj sezoni kupovine božićnih poklona. Takođe, procenat nezaposlenosti je prvi put pao skoro do 8,5 odsto. Zbog ovih statistika koje su prenošene na sva zvona, mnogi su se nadali da će Amerika konačno da se izvuče iz duboke ekonomske krize i da će biti sprečen novi pad u recesiju. U Evropi je takođe bilo puno optimizma, pogotovo zbog očiglednog dogovora u decembru između Francuske i Nemačke, koja je izgradila barem percepciju nove odlučnosti da se sačuva evrozona i jedinstvo EU. Doduše, od samog početka, odstupanjem Engleske od dogovora, bilo je razloga i za zabrinutost, ali većina ljudi u EU se radovala zbog toga što London neće više da ometa zajedničku i mnogo odlučniju politiku koja se nameće kao jedini spas za uniju.

Ovaj optimizam na kraju 2011. nije se previše osetio na prostoru Balkana, gde je sada svima jasno da one zemlje koje nisu dospele do članstva u EU neće to skoro ni postići. U Srbiji je ta nada pogotovo istrošena odlukom evropskih moćnika da joj se ne odredi status kandidata. Već na početku 2012. vidimo da je, u stvari, ovaj osećaj optimizma u suštini izgrađen na iluzijama i na samolaganju. Prvo, statistika koja je stvorila nadu u Americi sada se pokazuje kao lažna, s tim što je uzrok rasta zaposlenosti koji je obeležio decembar rezultat odustajanja od traženja posla znatnog broja ljudi koji su već duže vreme nezaposleni. I drugo, da su novi poslovi, njih 300.000-400.000 koji su stvoreni u novembru i decembru, većinom privremeno proširenje broja prodavaca u tržnim centrima za božićne praznike. Drugim rečima, nema dubinskog niti dugotrajnog pomaka u zapošljavanju u Americi, a kada se pojavi statistika za januar može se očekivati da će procenat nezaposlenosti da poraste zbog toga što će mnoge prodavnice sada da otpuštaju one privremene radnike. U Evropi, najnovija vest da se Italija i Francuska odupiru Nemačkoj u tome da se sprovodi još veća štednja u državnim budžetima, govori o tome da je ona nada koja je pratila dogovor Nemačke i Francuske preuranjena i da nivo nesaglasnosti o budućnosti EU nije smanjen.

Ovih dana teško je biti optimista, a još teže je shvatiti ozbiljnost sadašnjih ekonomskih i političkih kriza zbog toga što je 2012. i izborna godina. Tako da su javnost i mediji puni novih obećanja i novog ,,širenja optimizma”. Za mene, najveći razlog za realni pesimizam jeste to da su u celom svetu, od Amerike do Srbije, političke elite u suštini izgubile poverenje u sopstvenim političkim i ekonomskim sistemima. Demokratija i kapitalizam više ne predstavljaju nikakve garancije za prosperitet stabilnosti i dobru vladavinu. Doduše, ove političke elite i dalje se drže svojih mantri, ali sve više pokazuju i da ne veruju u glavne teze svojih političkih i ekonomskih ideologija. Ne veruju da će tržište samo od sebe da se popravi i izleči, ne veruju više da lideri biznisa i državnih institucija mogu da se izbore sa sadašnjim problemima, a pogotovo ne veruju u sopstvene građane. Zbog svega ovoga, i narod više ne veruje u svoje političare niti ima poverenja u institucije. Kada se dodaju svi otvoreni problemi i spisak svih mogućih novih globalnih i regionalnih sukoba i ratova, vrlo je teško verovati da će 2012. da bude bolja od 2011. Na kraju, možemo naći utehu u tome da izbori dolaze, pa šta god oni doneli, u tome treba tražiti slamku nade. Kao što je moj pokojni deda govorio: ,,Daće Bog da ne propadnemo do kraja”.

Autor: Obrad Kesić

Izvor: Politika online 17.01.2012.