NOVA EVROPSKA AGENDA RASTA

Jasno je da je potrebno sprovesti hitnu akciju. Ekonomija evrozone opala je u poslednja tri meseca 2011, čak se i ekonomija Nemačke smanjila. Nova godina izgleda sumorno. U Francuskoj ekonomski rast je nizak (kao i u Britaniji). Italija i Španija utonuli su u duboku recesiju. Grčka je već petu godinu u krizi. A stopa nezaposlenosti u evrozoni je rekordno visoka, pri čemu je gotovo svaki drugi mladi stanovnik Španije i Grčke bez posla.

Ekonomske prepreke su izuzetne – fiskalne mere štednje, visoke kamatne stope van zemalja sa AAA rejtingom, smanjenje kredita banaka, slabe investicije u privatni sektor i smanjenje izvoza pošto globalna stagnacija osujećuje potražnju.

Dok se rast ne obnovi, svaki pokušaj finansijske stabilizacije biće na izuzetno klimavim nogama. Recesija će pogoditi već slabe bilanse stanja banaka i vlada, što povećava pritisak da se smanji stepen zaduženosti. Međutim, iako je postepeno poravnjanje od suštinske važnosti, brži i veći rezovi uglavnom su samoporažavajući – veća smanjenja kredita u privatnom sektoru i troškova vlade izazvaće veću stagnaciju, a samim tim i „silaznu, začaranu spiralu“. Stoga je nova velika inicijativa od vitalnog značaja za rast.

Agendu rasta dosad su uglavnom činile strukturalne reforme koje su od vitalnog značaja za podsticanje buduće produktivnosti i fleksibilnosti. Kriza svakako predstavlja političku priliku za povlačenje smelih poteza na ovom frontu u velikom broju zemalja, ali strukturalne reforme generalno neće odmah rezultirati rastom i otvaranjem novih radnih mesta.

Naprotiv, zbog eliminacije manje produktivnih radnih mesta, na primer, prvo bi se povećala stopa nezaposlenosti, povećali bi se troškovi vlade i smanjila potrošnja privatnog sektora. A pošto je potražnja smanjena, kredit u deficitu, a prepreke za preduzeće su često velike, kompanijama će biti potrebno više vremena nego obično da stvore produktivnija radna mesta. Ukratko, ni strukturalne reforme ne mogu biti uzdanica za stimulisanje rasta u 2012.

Umesto toga, potrebno je da se akcenat odmah stavi na podsticanje investicija i izvoza u države s deficitom tekućeg računa, kao što su Francuska, Italija i Španija (i Ujedinjeno Kraljevstvo), i stimulisanje potrošnje u državama sa suficitom, kao što su Nemačka i Holandija.

Evropska centralna banka (ECB) preduzela je odlučne korake da podupre evropske banke; sada je potrebno da podrži i realnu ekonomiju. Iako zvanične kamatne stope iznose samo jedan odsto, solventne države poput Španije plaćaju više od pet odsto da bi uzimale zajmove na deset godina, dok kreditno sposobne kompanije u Italiji mogu da uzimaju zajmove samo po visokim kamatnim stopama, ako uopšte i to mogu. Stoga ECB treba da uloži više napora da odblokira mehanizam transakcije za monetarnu politiku; Evropska bankarska nadzorna institucija (EBA) treba da spreči prekomerna smanjenja stepena zaduženosti insistiranjem na tome da banke povećavaju količine kapitala umesto da dostižu isti racio od devet odsto, a tamo gde je neophodno nacionalne vlade treba da obezbede garancije za banku koja daje zajmove malim i srednjim preduzećima.

Iako je poboljšanje pristupa finansijama bitno, vlade takođe treba da ulože više napora da bi se pospešile investicije. Treba da im prioritet budu mere koje će olakšati da se otvori kompanija, treba da odstrane prepreke ka preduzetničkom kapitalu i uvedu privremene poreske olakšice za ulaganja u osnovna sredstva od 100 odsto da bi podstakle kompanije da ubrzaju investicije. Na nivou EU kapital Evropske investicione banke (EIB) treba da se znatno poveća, kako je rekao predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso u svom govoru u septembru o stanju Unije, da bi EIB mogla da finansira veliki talas panevropskih investicija, naročito u domenu infrastrukture.

Pospešivanje izvoza takođe je bitno. Potrebno je da zemlje s deficitom postanu konkurentnije tako što će povećati produktivnost dok smanjuju cene. Konkurentnija valuta bila bi dobrodošla: kao što propast sterlinga od 2008. pospešuje britanski izvoz slabiji evro bi pomogao mediteranskim državama da povrate konkurentnost u domenu cenovno osetljivog izvoza. Fiskalna devaluacija – smanjenje poreza na plate i zamena prihoda većim PDV – takođe bi pomogla.

Zemlje sa suficitom takođe moraju da urade ono što je do njih, što im je u interesu. Kao što je potrebno da Kina dopusti da se vrednost renminbija poveća, tako je i Nemačkoj, čiji suficit tekućeg računa premašuje kineski, potreban veći devizni kurs. To znači da je potrebno da Nemci imaju veće plate, u skladu s njihovom povećanom produktivnošću, da bi mogli da priušte sebi više odmora u Grčkoj i Španiji. Ako im kompanije ne udovolje, smanjenje poreza na prihod bi dalo rezultate.

To nas dovodi do fiskalne politike. Vlade koje ne mogu da uzimaju jeftine zajmove (ili ne mogu uopšte) od tržišta nemaju drugu opciju nego da pritegnu kaiš. Ali pre treba da teže pametnoj konsolidaciji nego nepromišljenim merama štednje. Stoga treba da održe investicije u znanje i infrastrukturu, dok smanjuju subvencije i vrše transfer isplata. Takođe, sada treba da donesu zakon o budućim reformama, naročito da ohrabre ljude da rade duže.

I poslednje, ali ne najmanje važno, vlade koje mogu da pozajmljuju po niskim kamatnim stopama bez presedana moraju da imaju ulogu u pospešivanju potražnje. Da li bi stvarno bilo toliko teško da se PDV smanji uoči izbora u Nemačkoj sledeće godine?

Autor: Filip Legran, nezavisni ekonomski savetnik predsednika Evropske komisije (Project Syndicate, 2012. – Dnevni list Danas, ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji, 17.02.2012.).