NORDIJSKI RECEPT ZA SLOBODU

Dok mnogi od nas rade da osiguraju dugotrajni utjicaj pokreta Occupy, vredi se prisetiti drugih zemalja u kojima su se mase uspele nenasilnim otporom izboriti za visoki nivo demokratije i ekonomske pravde. Švedska i Norveška su, na primer, iskusile ključni pomak u odnosima političkih snaga tridesetih godina prošlog veka, nakon dugotrajne nenasilne borbe. One su „otpustile“ moćnih 1% ljudi koji su odredili razvojni put društva, i tako kreirale osnovicu za ,,nešto drugo,,.

Obe su države iskusile istoriju užasavajuće gladi, pa su u vreme vladavine moćnih 1%, stotine hiljada ljudi emigrirale, da bi izbegle gladovanje do smrti. Za vladavine radništva, međutim, obe su zemlje izgradile stabilne i uspešne ekonomije koje su skoro u potpunosti eliminisale siromaštvo, proširile besplatno univerzitetsko obrazovanje, ukinule gradska sirotinjska naselja, osigurale univerzalnu besplatnu zdravstvenu zaštitu, te uvele sistem pune zaposlenosti. Za razliku od Norvežana, Šveđani nisu našli naftu, ali ih to nije sprečilo da izgrade ono što CIA u svojoj Knjizi svetskih podataka (The World Factbook) naziva „zavidnim životnim standardom“.

Nijedna od tih dveju zemalja nije utopija, kao što to sigurno već znaju čitaoci krimića Stiega Larssona, Kurta Wallendera i Joa Nesbroa, kritičkih autora koji Švedsku i Norvešku pokušavaju gurnuti na put dalje izgradnje još pravednijih društava. Pa ipak, već postignuto me je doslovno zaprepastilo kad sam se 1959.godine, kao američki student i aktivist, prvi put susreo sa Norveškom, gde sam naučio malo norveškog jezika i upoznao se sa njenom kulturom. Sećam se, na primer, kako sam satima vozio bicikl kroz mali industrijski grad, uzaludno tražeći primere sirotinjskih naselja. Povremeno bih, opirući se viđenom, konstruisao priče kao „objašnjenje“ razlika u poređenju sa SAD: „mala zemlja“, „homogena“, „opšteprihvaćene zajedničke vrednosti“. Konačno sam odustao od nametanja svojih koncepata ovim zemljama i priznao sebi stvarni razlog: njihova vlastita istorija.

Tada sam saznao da su Šveđani i Norvežani platili određenu cenu u svojoj nenasilnoj borbi za bolji životni standard. Postojalo je vreme u kojemu ni skandinavski radnici nisu mogli očekivati od izborne pozornice da ostvari promene u koje su oni verovali, ali su shvatili da je – sa 1% vladajućih – demokratija oblikovana protiv radničkih interesa, te da je potrebna nenasilna direktna akcija kao snaga koja bi uzrokovala promene.

U obe su zemlje vojne trupe pozvane u odbranu vladajućih 1%, ljudi su ginuli. Nagrađeni švedski filmski radnik Bo Widerberg živopisno je ispričao ovu švedsku storiju u filmu Adalen 31, koji govori o štrajkačima poginulim 1931.godine i o generalnom štrajku koji su te pogibije uzrokovale. (O ovom događaju možete više pročitati u Global Nonviolent Action Database – „Globalna baza podataka nenasilne akcije“, od autora Maxa Rennebohma).

Norvežanima je bilo teže organizovati kohezioni narodni pokret, zato što je mala populacija Norveške – oko tri miliona – bila široko rasprostranjena na teritotiju veličine Britanije. Ljude su delile planine i fjordovi, a u izolovanim su dolinama čak govorili različitim dijalektima. U XIX veku Norveškom je vladala prvo Danska, pa zatim Švedska, a Norvežani su u evropskom kontekstu bili smatrani za beznačajne „seoske tupane“. Tek je 1905.godine Norveška konačno postala nezavisna zemlja.

Kad su u prvoj deceniji XIX veka radnici osnovali sindikate, generalno su se okrenuli marksizmu u svojoj borbi za revoluciju i za neposredne kratkoročne dobitke. Oduševio ih je pad carizma u Rusiji, pa se Norveška radnička partija pridružila Lenjinovoj Komunističkoj internacionali, ali ne zadugo. Jedna od nesuglasica između Norvežana i strategije lenjinista bila je uloga nasilja: Norvežani su hteli pobedu svoje revolucije kroz kolektivnu nenasilnu borbu, kroz osnivanje kooperacija, te kroz borbu na izbornoj pozornici.

Intenzitet štrajkova se pojačao tokom dvadesetih godina. Grad Hammerfest je 1921.godine osnovao komunu pod vođstvom radničkog veća, pa je armija intervenisala sa ciljem njenog slamanja, što je zauzvrat izazvalo opšti nacionalni štrajk. Poslodavci su uz pomoć države taj štrajk ugušili, ali je radnička pobuna ponovo doživela erupciju štrajkom metalaca 1923-1924godine.

Vladajućih 1% nad Norveškom su odlučili da se ne oslanjaju samo na vojsku, pa su 1926.godine osnovali pokret Patriotska liga, čiji su članovi uglavnom bili iz srednjih slojeva društva. Do 1930-tih godina, Liga je – u zemlji od samo 3 milona stanovnika! – narasla na 100.000 članova za oružanu zaštitu radnika koji se nisu odazvali pozivu na štrajk.

U međuvremenu Radnička partija je otvorila svoje članstvo svima, bez obzira na to jesu li njihova radna mesta pokrivena sindikatima. Partiji su se pridružili marksisti iz srednjeg staleža i neki reformisti, pored mnogih radnika na farmama, pa čak i nekih vlasnika malih farmi. Radničko rukovodstvo je shvatilo da se u dugotrajnoj borbi otpor mora neprekidno organizovati, uz istovremeno promovisanje nenasilne borbe. Usred ove rastuće polarizacije društva, radnici Norveške su 1928.godine pokrenuli još jedan talas štrajkova i bojkota.

Kad je Velika depresija svoje dno dosegnula 1931. godine, u Norveškoj je bilo više nezaposlenih nego u bilo kojoj drugoj nordijskoj zemlji. Ali, za razliku od SAD, norveški su sindikati zadržali u svojim redovima i ljude koji su izgubili posao, iako nisu mogli plaćati članarinu, što je rezultiralo masovnom mobilizacijom radništva: kad su poslodavci fabričke radnike prisilno držali izvan fabričkog kruga, ne bi li snizili cenu rada, radnici su odgovorili masovnim demonstracijama.

Mnogi su radnici u tom periodu otkrili da su im stambeni krediti ugroženi (zvuči poznato?), ali – kako se ekonomska kriza produbljavala, ni farmeri više nisu mogli otplaćivati svoje kredite, pa su u ruralnom području rasli nemiri, narod se okupljao da spreči izbacivanje obitelji sa njihovih farmi. Agrarna partija, koja je okupljala krupnije zemljoposednike i do tada sarađivala sa Konzervativnom partijom, počela se udaljavati od vladajućeg sloja od 1%, jer su njeni članovi posumnjali u sposobnost uske manjine da vlada većinom.

Do 1935.godine, Norveška je bila na rubu raspada. Vlada je pod vođstvom konzervativaca svakim danom gubila svoj legitimitet, dok je 1% vladajućih postajalo sve beznadežnijim kako je rasla militantnost radnika i farmera. Radnici su verovali da je konačno svrgavanje vladajućih pitanje od samo par godina, iako je mizerija sirotinje svakodnevno rasla, pa je Radnička partija bivala izložena svakodnevnom pritisku svojih članova da olakša njihovu patnju. Jedini način da se to postigne bio je – postizanje kompromisa sa suprotnom stranom o preuzimanju zajedničke odgovornosti u vladanju nacijom.

Tako je i bilo. U kompromisu koji je vlasnicima omogućio da zadrže pravo vlasništva i upravljanja njihovim firmama, Radnička partija u koaliciji sa Agrarnom partijom preuzima državnu vlast. Nova Vlada je proširila ekonomiju, započela projekte javnih radova za ostvarenje pune zaposlenosti, što je predstavljalo temelj ekonomske politike Norveške. Uspeh radništva i njegova produžena militantnost, otvorili su put smanjenju privilegija 1% bogatih, do tačke na kojoj su sve velike firme postale javnim vlasništvom (i o ovome možete više pročitati u Global Nonviolent Action Database – „Globalna baza podataka nenasilne akcije“).

Vladajućih 1% je tako izgubilo svoju istorijsku moć za dominiranjem ekonomijom i društvom. Konzervativci su se u vladajuću koaliciju vratili tek nakon tri decenija, ali su u međuvremenu prihavitili već usvojena pravila igre, uključujući i visok nivo javnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, sistem progresivnih poreznih stopa, stroge poslovne regulative na opštu korist, te konačni nestanak siromaštva. Kad su konzervativci na kraju ipak pokušali svoje trikove neoliberalne politike, ekonomija sa veštački naduvala i krenula prema ponoru (zvuči poznato?).

Na scenu je došla Radnička partija i preuzela tri najveće banke, otpustila njihovo najviše rukovodstvo, vlasnike denica ostavila bez prebijene pare i odbila spasavanje bilo koje male banke. Zahvaljujući dobro pročišćenom finansijskom sektoru, Norveška nije bila među ugroženim zemljama u krizi iz 2008.godine. Pažljivo regulisan i u većinskom javnom vlasništvu, njen finansijski sektor bio je solidan.

Iako vam Norvežani verovatno neće o tome pričati već u prvom susretu, činjenica jeste da je njihovo društvo visokih nivoa sloboda i širokog učešća u njegovom prosperitetu utemeljeno kad su radnici i farmeri, u savezu sa pripadnicima srednje klase, započeli nenasilnu borbu za vladavinom naroda u svrhu zajedničkog dobra.

Autor: George Lakey, profesor Swathmore Collegea i dugogodišnji aktivist na nacionalnom i međunarodnom nivou, autor je mnogih knjiga i novinskih članaka. U karijeri je vodio oko 1.500 radionica na pet kontinenata, učestvovao u mnogim protestima u odbrani građanskih sloboda, bio hapšen, posljednji put u toku protesta protiv površinskih kopova ugljena u SAD.

Sa engleskog preveo: Vladimir Požek, uz dozvolu Creative Commons Attribution-Noncommercial 3.0 United States License

Preuzeto sa portala: E novine, 30.01.2012.

ŠAMAR EVROZONI

Evrozonu čeka teška sedmica nakon što je agencija Standard end Purz (S&P) snizila kreditni rejting devet zemalja koje koriste evro, između ostalog Francuske koja je uzornu ocenu AAA imala od 1975. godine. Snižavanje kreditnog rejtinga može povećati troškove zaduživanja zemlje za finansiranje duga. Takođe, time se dovodi u pitanje da li će fond za izvlačenje iz krize (EFSF) zadržati najviši rejting, a ne postoji saglasnost među zemljama članicama o promenama koje su potrebne da bi EFSF zadržao ocenu AAA. U Francuskoj, kojoj predstoje predsednički izbori, snižavanje kreditnog rejtinga iskorišćeno je i za napad protivkandidata sadašnjeg predsednika zbog lošeg vođenja zemlje. Snižavanje kreditnog rejtinga devet zemalja evro zone dočekano je sa kritikama, čak i ogorčenjem, širom Evrope. Čak i u Vatikanu u zvaničnom listu Oservatore Romano (Ošervatore) ovaj potez je okarakterisan kao programirani „napad“ sa „savršenim i sumnjivim smislom za trenutak“. Sama Evropska komisija odluku S&P-a, donetu u trenutku kada se činilo da se rizik od pogoršavanja krize smanjuje, nazvala je „apsurdnom“. „Nakon što sam proverio da trenutak nije slučajno odabran, izražavam žaljenje zbog apsurdne odluke koju je dans doneo Standard and Purz po pitanju rejtinga više zemalja zone evra u trenutku kada ona na svim frontovima preduzima odlučne mere za odgovor na krizu“, saopštio je evropski komesar za ekonomska pitanja Oli Ren (Olli Rehn). On je ocenio da je nakon te odluke još jasnije da su mere budžetske discipline i strukturene reforme neophodne, kao i utvrđivanje stalnog fonda za pomoć zemljama u krizi Evropski mehanizam stabilnosti, koji bi naredne godine trebalo da zameni postojeći EFSF.

Pored Francuske, najviši rejting izgubila je i Austrija, čija ocena je snižena za jedan stepen na AA+. Od zemalja EU, uzornu ocenu uz Nemačku, najveću evropsku privredu i najvećeg finansijera evropskog budžeta, zadržale su i Finska, Luksemburg i Holandija. Rejting je snižen i zemljama koje su već „pod lupom“ tržišta zbog manjka poverenja. Rejting Slovačke, Malte i Slovenije snižen je za jedan stepen, a dug Portugalije i Kipra svrstan je u kategoriju „špekulativnih“ ulaganja, koja sa sobom nose visok rizik, a samim tim i visoku kamatnu stopu za državu koja se zadužuje. Da stvari budu još gore, osim Nemačke i Slovačke za sve zemlje evro zone postoji opasnost da im se rejting dodatno smanji do kraja 2013. godine, a Standard end Purz procenjuje da je mogućnost 33%. Prvog radnog dana nakon snižavanja rejtinga, 16. januara, kamatne stope za dug zemalja evro zone nisu u velikoj meri povećane, što se tumači time da je tržište u cenu obveznica već učitalo i snižavanje rejtinga, budući da se o njemu već izvesno vreme govori. Tržište dužničkih hartija evropskih zemalja skoro da je bilo nepromenjeno, što je odraz smirenosti investitora. Promene u kamatnim stopama za najveće privrede zone evra bile su veoma male, osim u slučaju Italije gde su promene bile nešto veće. Pravi test će, međutim, biti naredne emisije u zoni evra, počev od 16. januara popodne kada Fracuska izdaje kratkoročne obveznice. Slična situacija je i na berzi, gde je zabeležen mali pad oko podneva – 0,04% u Parizu, 0,22% u Mardiru, i rast od 0,46% u Frankfurtu i 0,02% u Milanu. Takva smirenost investitora tumači se delimično time što u SAD tržište ne radi zbog praznika, zbog čega mnogi akteri nisu trgovali, ali i time što snižavanje kreditnog rejtinga nije bilo ni izdaleka neočekivano. Loš pokazatelj je činjenica da su banke u zoni evra tokom vikenda položile 493,27 milijardi evra u Evropsku centralnu banku, što je novi rekord. Neki analitičari smatraju da je to odraz toga što banke ne žele da pozajmljuju novac jedna drugoj niti da finansiraju privredu, pre svega preduzeća i domaćinstva, kao ni da kupuju obveznice.

Analitičari Standard end Purza su veoma strogo ocenili lidere zone evra. „Političko okruženje zone evra nije bilo na visini sve većih izazova koje je donela kriza“, objasnio je kratko Moric Kremer (Moritz Kraemer), zadužen za rejting evropskog duga. „Efikasnost, stabilnost i predvidivost politike i evropskih političkih institucija nisu dovoljno solidni“, ocena je S&P-a. Na meti kritika posebno se našao budući ugovor o strogoj budžetskoj disciplini, za koji se najviše zalaže Nemačka uz podršku Francuske. Prema oceni predsednika Saveta EU Hermana van Rompeja (Van Rompuy) takve ocene nisu u potpunosti tačne. „Tržišni akteri i rejting agencije ponekad smatraju da je naš odgovor nepotpun ili nedovoljan, ali načinjen je realan napredak za preoblikovanje zone evra“, rekao je Van Rompej. On je takdoje istakao da će evropski ideri postići sporazum o novom sporazumu za jačanje budžetske discipline u zoni evra „krajem meseca“ kako bi ga potpisali „početkom marta“. On je takođe istakao da je finansijska stabilnost ključna za zonu evra i EU u celosti, ali da to neće biti ostvareni preko noći. Pored štednje, Evropljani moraju da poklone pažnju rastu i stvaranju radnih mesta, istakao je on.

Pogoršanje rejtinga članica evro zone može imati teške posledice na Evropski fond za finansijsku stabilnost, koji je već jabuka razdora među zemljama članicama. Naime, nakon što je Francuska izgubila najbolju ocenu postavlja se pitanje da li će EFSF moći da je zadrži. Prema jednom evropskom izvoru visokog ranga u EU, pitanje finansiranja EFSF još nije rešeno i o tome se vodi rasprava. „Ukoliko se ništa ne učini“ da se nadomesti snižavanje rejtinga Francuske i Nemačke, EFSF će takođe izgubiti taj rejting. Istog dana kada je rejting snižen, 13. januara, ministri finansija zone evra su objavili zajdničko pismo u kojem su izrazili „odlučnost da ispitaju sve mogućnosti da bi EFSF zadržao ocenu EFSF“. To će, međutim, biti težak zadatak. Jedna mogućnost je da zemlje koje i dalje imaju najvišu ocenu prihvate da povećaju garancije za emisije iz EFSF, što, kako je naveo izvor AFP-a „postavlja političke probleme“. Druga mogućnost je da se poveća finansijsko obezbeđenje za hartije. To bi značilo da se pri svakoj emisiji pozajmi više nego što je potrebno da bi se višak investirao u obveznice sa ocenom AAA, čime bi se nadomestio manjak poverenja zbo snižavanja rejtinga Francuskoj i Austriji. Problem je međutim što Nemačka, glavni finansijer EFSF, nije spremna da se po svaku cenu očuva rejting EFSF. Kancelarka Angela Merkel je kazala da bi pre prihvatila snižavanje rejtinga nego mogućnost da „odreši kesu“. Tokom sastanka koznervativne strsnke na severu zemlje ona je čak objasnila da nikada nije ni računala na to da EFSF mora imati najbolju ocenu. EFSF je privremeni fond koji će raditi do jula 2013. godine. U julu 2012. počinje da radi stalni Mehanizam stabilnosti, pa će ova dva fonda paralelno funkcionisati godinu dana. Njihova ukupni kapacitet je 500 milijardi evra. Neke zemlje, kao i Evropska centralna banka i Evropska komisija, zalažu se za povećanje iznosa. O tom pitanju trebalo bi da se razgovara na jednom evropskom samitu u martu.

Pogoršanje EFSF došlo bi u najgorem mogućem trenutku, kada zabrinutost po pitanju Grčke, epicentra krize od 2010. godine, raste. Banke su u sukobu sa EU o brisanju dela grčkog duga i prete da će odustati od obaveza koje su prihvatile u okviru plana kontrolisanog restrukturiranja duga. Ukoliko bi se to dogodilo, Grčka bi mogla da bankrotira u martu. Pregovori su prekonuti 13. januara i trebalo bi da budu nastavljeni 18. januara. Ove sedmice u Atinu se vraća misija Evropske komisije Evropske centrlane banke i Međunarodnog monetarnog fonda da bi procenila napore koje vlada ulaže da bi poboljšala situaciju u zemlji. Pozitivan izveštaj je ključan za odobravanje drugog plana pomoći Grčkoj u inosu od 130 milijardi evra, o kojem je sporazum postignut prošle godine.

Nakon snižavanja rejtinga Francuskoj, Austriji i 7 zemalja evro zone, još 13 zemalja u svetu, od čega 9 u evropi, ima najviši rejting prema oceni tri velike rejting agencije – Fič (Fitch), Mudiz (Moody’s) i Standrd end Purz (Standard & Poor’s). To su Nemačka, Holandija, Danska, Velika Britanija, Švedska, Norveška, Finska, Luksemburg, Švajcarska, Australija, Hong Kong, Kanada i Singapur. Njihova ocena nije uvek ujednačena, pa je tako Mudiz, samo tri dana nakon što je S&P snizio rejting Francuskoj, objavio da ta zemlja prema njegovoj proceni i dalje ima najvšu ocenu. Kriza u zoni evra počela je 2009, kada je EU izdala upozorenje o javnim finansijama Grčke nakon revizije procene budžetskog deficita na 12,7% BDP-a. Od tada su druge zemlje, uključujući i Španiju i Italiju, preduzele mere štednje, a deo njih – Irska i Portugalija – zatražile su i pomoć EU i Međunarodnog monetarnog fonda. Grčkoj je potreban i drugi paket pomoći, ali još nije postignut konačan dogovor o tome, a pregovori sa bankama o restrutkturiranju duga su suspendovani. Glavna zamerka je da on počiva „samo na stubu štednje“.

Izvor: EurActiv, http://www.euractiv.rs 16.01.2012.