SUPROTNOST IZMEĐU BOGATIH I SIROMAŠNIH ZEMALJA

Osnovno je onima koji imaju visok nivo ekonomskog razvoja onemogućiti da preterano koriste bogatstva planete, da ne bi ugrozili buduće generacije. Tačno je da građanin neke od najrazvijenijih zemalja u svetu, prosečno, u jedinici vremena potroši nekoliko desetina puta veću količinu prirodnih resursa od one koju proizvede stanovnik u nekoj od najsiromašnijih zemalja. Ova konstatacija jasno pokazuje da prvi onemogućava napredovanje drugome, pošto mu uzima ono što mu je neophodno. Ali kada se govori o ovom problemu, treba istaći da ,,to otkidanje,, naizgled minimalno, prirodnih resursa koje se praktikuje u zemljama trećeg sveta (npr. kada neki seljak u jednoj od zemelja u razvoju nezakonito iskrči deo šume ne bi li došao do kojeg jutra zemlje), takođe nanosi veliku štetu očuvanju biološke raznovrsnosti planete. Te dve stvari, ukazuju na dve strane istog problema – najrazvijenije zemlje planete ugrožavaju dugoročni razvoj korišćenjem prekomernih količina prirodnih resursa (znatno veći od onih koje se mogu obnoviti), dok većina zemalja trećeg sveta uništava sopstvenu životnu sredinu zbog galopirajućeg demografskog rasta i niskog tehnološkog nivoa, što njihovo stanovništvo primorava da kratkoročno eksploatiše osnovna prirodna bogatstva – vodu, zemljište, pašnjake, šume…

Suprotnost između bogatih i siromašnih zemalja, nije baš uvek tako vidljiva (što između ostalog i pokazuje neuspeh sprovođenja Konvencije iz Rija o klimatskim uslovima). Na sastanku u Kjotu, a potom i u Buenos Airesu, SAD su se, kao industrijalizovana zemlja, usprotivile plaćanju ekološkog poreza na ispuštanje gasova sa efektom staklene bašte, čiji je uzrok korišćenje fosilnog goriva, ali su se tome usprotivile i zemlje u razvoju – Kina i Indija. Šta tek reći o trgovanju ,,dozvolom za zagađivanje,, što su predložile neke zemlje u razvoju, koje su pristale da razvijenim zemljama, prodaju svoje pravo na zagađivanje! Slična ponašanja mogla su se sresti i ranije kod CFC (materije koje su razarale ozonski omotač) i zemalja trećeg sveta koje su ih koristile, kada su se i jedne i druge suprostavile njihovoj zabrani.

Ostvarivanje ciljeva dugoročnog razvoja nameće mnoštvo konkretnih akcija, kao i društveno napredovanje stanovništva, na koje se odnosi – u tome država i oni koji je vode, imaju prevashodnu ulogu. Uticaj obrazovanja, često prenebegavan, ima primarni značaj za svaki razvojni proces, čak značajniji i od toga, koliko će sam proces trajati. Kada se to pitanje razmatra, neobično je važno istaći koliku prepreku njegovom rešavanju predstavljaju neki mentaliteti, nažalost preovlađujući u mnogim zemljama. Akcije koje preduzimaju države imaju suštinski značaj za ostvarivanje svih pomenutih ciljeva. Evropska unija je u tom smislu, trenutno na prvom mestu po usvajanju mera koje se odnose na štednju energije i sirovina, na unapređenje energija koje se mogu obnavljati i na zaštitu okruženja od zagađenja. Brojne preduzete mere omogućavaju da se atmosfersko zagađenje znatno smanji, podstakne razvoj obnovljivih energija, organizuje reciklaža metala i plastičnih materija i da se na radikalan način reše problemi skladištenja otpada. Osim toga, dosta je učinjeno i na očuvanje raznovrsnosti biološkog sveta, sprovođenjem programa zaštite ugroženih vrsta kroz razvoj mreže rezervata – Natura 2000. U zemljama trećeg sveta, situacija je sasvim drugačija i mnogo promenljivija (,,u zemljama u usponu,, – zemlje Dalekog Istoka i manjeg dela Latinske Amerike, učinjeni su značajniji pomaci). Što se ostalih zemalja tiče, veoma su značajne dobrovoljne filantropske organizacije, formirane na lokalnom nivou, koje trenutno predstavljaju najaktivnije pokretače u sprovođenju i podsticanju mnogih razvojnih procesa – reč je o asocijacijama specijalizovanim u obrazovanju, u planiranju porodice, pružanju pomoći ruralnom razvoju ili decentralizovanom snabdevanju energijom…

Pored čisto naučnih i tehnoloških komponenata, dugoročni razvoj obuhvata i činioce koji se tiču racionalnog upravljanja glavnim prirodnim resursima, budući da su ekonomske dimenzije ovih problema (ulaganja, porezi u oblasti okruženja), društvene (uslovi života, potrošnja, solidarnost, privlačnost), kao i političke (demokratija, aktivno učešće, transparentnost…), isto toliko važne. Problem bi se mogao izraziti i kroz tri osnovne dimenzije – prostor, vreme i demokratiju. Prostor čini skup skup ugroženih ekosistema (šume, okeani, suve zone), urbana područja i ruralne sredine. Vreme uključuje brigu o narednim generacijama, solidarnost, princip predostrožnosti (preventivne mere) i trajnost preduzetih mera. Demokratija podrazumeva sporazume, konsenzuse i masovno učešće svih aktera.

O boreformf
Blog boreformf - BorskiEkonomskiForum MedijaFokus, je nezavisan forum koji afirmiše savremene javne vrednosti i društveno ekonomski fokus medija.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: