EU – NIJE ,,ŠTEDNJA,, NEGO ,,RAST,,

Ljudima u evro-zoni je dosta štednje. Parole o privrednom rastu su dobrodošle, ali kako do njega doći? Štednjom, reformama ili novim zaduživanjem? Od 2007. do danas, privredni učinak Grčke smanjio se za petinu. Nije ni čudo što će i pored štednje i otpisa dugova, dugovi te zemlje sledeće godine ponovo da se popnu na 160% bruto društvenog proizvoda. Za mnoge je ova zemlja najbolji primer za to da krizni menadžment nemačke kancelarke Angele Merkel nije uspeo. To se ogleda i u rezultatima poslednjih izbora, smatra socijaldemokratskipolitičar Gernot Erler. „Politika štednje je višestruko kažnjena – u Holandiji, Rumuniji, naravno u Grčkoj i evo sada i u Francuskoj“, kaže Erler.

Predsednički izbori u Francuskoj su malo promenili uobičajenu terminologiju. „Štednja“ je izašla iz mode; sada je mnogo omiljenija reč „rast“. Prošle nedelje, nemačka savezna vlada je čak razradila i okvire za novi paket rasta. Tu piše da je ključ rasta veća konkurentnost, a za to su potrebne strukturne reforme. Drugim rečima: nema dodatnog novca. Opozicija je vladinu izjavu proglasila za puku retoriku, jer veća konkurentnost znači i dalje smanjivanje dohotka, a strukturne reforme znače i fleksibilnije tržište rada, što će u kriznim zemljama dovesti do još veće nazaposlenosti. Pri tome je nemačka vlada ponudila i nešto konkretno: na primer, sredstva Evropske investicione banke i strukturnog fonda EU. U takozvanim sturkturnim ili kohezionim fondovima, čiji je smisao nadoknađivanje pada rasta u okviru EU, nakupila se lepa svota. „Mnoge države-članice su poslednjih godina zatražile novac, i on im je i odobren. Na kraju one taj novac nisu uzele. Posledica je 250 milijardi na ime tih zahteva, koje nisu podignute“, kaže Aleksandar Alvaro, potpredsednik Evropskog parlamenta. Može se reći da zemlje sa posrnulom privredom nisu u stanju da uzmu postojeća sredstva. Drugo objašnjenje glasi: te zemlje finansijski stoje toliko loše da ne mogu da polože sopstveno učešće koje je potrebno da se podigne novac. A to je četvrtina potrebne sume.

Za novog francuskog predsednika Fransoa Olanda, sve to predugo traje. On traži brz razvoj kako bi zemlje koje su u škripcu bile u stanju da vrate svoje dugove. Pri tome izgleda da su mu sva sredstva dobra: i povećanje poreza za bogate, i evroobveznice – i novo zaduživanje. Tako daleko, međutim, nemačka opozicija ne želi da ide. „Dugovi“ su u nemačkom jeziku toliko ružna reč, da bi socijaldemokrate radije uvele porez na finansijske transakcije kako bi finansirale rast. Stručna podrška političarima koji polažu na rast stigla je sa druge strane Atlantika. Nobelovac Pol Krugman rekao je da su evropski krizni menadžeri ljudi koji štednjom – uništavaju. On smatra da je uverenje da štednjom može da se pokrene privreda – sasvim pogrešno. No, za razliku od štednje, rast ne može da se naredi. A ni da uspe baš za tako kratko vreme.

Autori: Žang Dangong, Saša Bojić, Izvor: portal DW – http://www.dw.de , 22.05.2012.

RADIO I TELEVIZIJA

Danas skoro svaki stanovnik na zemljinoj kugli poseduje radio prijemnik, dok televizorski aparat poseduje nešto manje stanovnika (siromašni ga još uvek sebi ne mogu priuštiti i zbog toga što šačica građana, intelektualca na drugoj strani društvene lestvice, oseća principijelnu odbojnost prema ovoj tehmologiji). Svedoci smo ne samo povećanja elektronske i audio-vizuelne opreme i sve većeg korišćenja njenih usluga već i promena osnovnih načina korišćenja te opreme. Premošćivanjima i povezivanjem raspoložive opreme njena upotreba postaje sve raznovrsnija. Magnetoskop, daljinsko upravljanje, korišćenje televizora kao radio prijemnika satelitskih signala, korišćenje CD-ROM čitača, DVD-ja ili transmisija programa sa Interneta preko haj-faj stuba ili televizora – televizor ne samo da nije istisnuo radio, već se na sve veći način potvrđuje princip ,,nagomilavanja pažnje,,.

U poslednje vreme su se ustalili novi načini distribucije televizijskih programa, jednovremeno nudeći i bolji prijem i veći izbor programa. Digitalno emitovanje se sastoji u transformaciji slike i zvuka u niz binarnih kodova (0 ili 1). Taj dotok podataka može da se ,,komprimuje,, na jedan kanal, pa se sada na istom kanalu, na kojem se na tradicionalan, analogan način, emitovao samo jedan program, može naći osam do deset programa. Njihovi pomešani numerički signali se razdvajaju, a zatim dekomrimuju pomoću numeričkog dekodera instalisanog kod televizijskog gledaoca. Planovi uvođenja kablovske mreže pokrivaju, prvenstveno gusto naseljene zone gradske aglomeracije. Kablovski i satelitski prenosi signala sve više postaju tehnike koje se dopunjuju. Parabolične antene za prijem satelitskog programa imaju naročito veliku primenu tamo gde kablovske mreže ne postoje, a koriste ih oni gledaoci televizije koji žele da prate neke strane emisije koje se na drugi način ne mogu primiti.

U toku je rasprava između zastupnika specijalizovanih kanala i pobornika televizije ,,opšteg usmerenja,,. Prvi se žale na to da su emisije iz kulture (i inače retke na programu) slabog kvaliteta, pa lek za tu boljku vide u tematski orijentisanim kanalima. Drugi, ne bez razloga, ističu da demokratija zahteva da opšte usmereni kanali odgovore na potrebe svih – razvoj kanala specijalizovanih za kulturu može obrazovati geta obrazovanih, dok bi se opšte orijentisanim kanalima prepustile emisije za razonodu i popularnu kulturu. Sa umnožavanjem digitalnih kanala ponuda televizijskih programa se povećala i od tada je ta rasprava postala manje žučna. Tematski usmereni kanali su, postali ponude između, a ne umesto, opšte orijentisanih kanala. Ljubitelji opere, muzike ili filma sada mogu naći emisije koje vole, a pri tome opšte orijentisanim kanalima niko ne brani prikazivanje kvalitetnih emisija iz kulture. Problem obrazovnih kanala ili ,,kanala znanja,, je nešto drugačiji. Tokom 60-tih godina XX veka, oformila se ideja da će razvoj televizije revolucionisati školski sitem (pokazalo se da je to predviđanje bilo neutemeljeno i te aktivnosti su ostale marginalne u odnosu na celokupni edukativni sistem). Razvoj Interneta bi mogao dovesti do značajnog preispitivanja načina pristupanja informacijama po školama. Ipak, učitelj koji prati napredovanje učenika i obrazovni aparat, koji određuje etape na putevima saznanja, uz procenu uspešnosti pojedinaca i dalje su nezamenjivi – ,,Tehnologija ne može razrešiti probleme obrazovanja. Možete staviti sva moguća znanja na CD-rom. Možete uvesti Internet u svaku učionicu. Sve je to u principu dobro, a loše je što se time stvara iluzija da se na taj način savladaju problemi obrazovanja (Stiv Džobs, direktor kompanije Apple, 1996).,,

Televiziju odlukuje značajno preplitanje javnog i privatnog sektora. U takavoj situaciji, dovodi se u pitanje nezavisnost televizijskog novinarstva (ako se pokaže da je televizija neke grupe suviše kritički nastrojena, vlada toj firmi može jednostavno da uskrati ugovore). Od kraja XX veka, oseća se potreba za jednim nacionalnim telom, koji se bavi regulisanjem stanja u audio-vizuelnim komunikacijama (to telo mudrih, sa statusom i autoritetom nezavisnih sudija, zaduženo je da nadgleda audio-vizuelnu nacionalnu politiku). Na evropskom nivou vodi se teška borba između pobornika liberalizma i branitelja javne televizije. Evropska unija popdstiče zemlje članice na veću kompetitivnost u audio vizuelnoj oblasti, po ugledu na metode američke televizije i na prepuštanje obrazovnih i kulturnih programa javnoj televiziji. Odluka o tome šta je važnije, državno ili privatno, prepušteno je svakoj državi ponaosob, pod uslovom strogog poštovanja principa razdvajanja javnih i komercijalnih aktivnosti. Gledano u celini, organizacija radija i televizije u SAD-u, odgovara principima koji se primenjuju na štampu. Medije odlikuju sloboda izražavanja i sloboda preduzetništva. Uglavnom privatni, finansiraju se od reklama i ima ih puno, jer je država velika, a lokalna tržišta brojna.

Pojam produkcije televizijskih programa ne treba mešati sa emitovanjem programa koje obezbeđuju TV stanice. One mogu praviti programe koristeći sospstvena tehnička sredstva, naročito kada su u pitanju ,,protočne,, emisije koje se snimaju neposredno (informacije, igre, sportski prenosi, lake emisije iz studija…), s malo verovatnoće da će se emitovati ponovo. Za produkciju se mogu koristiti javna i privatna sredstva spoljnih društva, može se pribegavati koprodukcijama, kako bi se došlo do sredstava potrebnih za snimanje autorskih dela, dokumentaraca, magazina i animiranih serija za omladinu. Ta tendencija postaje sve izrazitija, stvarajući organizacije, koje zasada uspevaju da ostvare sopstvenu produkciju. S porastom koštanja produkcije, TV stanice sve više pribegavaju uvozu (mada programi koje kupuju stanice pokrivaju do 20% satnice – ova tendencija se sve više povećava). To se naročito vidi kod privatnih mreža, ali postaje sve izrazitija i u javnim televizijama. Pred tim početkom internacionalizacije ekrana, kojim dominira američka produkcija (SAD realizuje 70-75% razmene sa inostranstvom), evropske zemlje pokušavaju da reaguju na nacionalnom nivou i u okviru Evropske unije.

Smanjenje zakonskih ograničenja, krajem XX veka dovodi do umnožavanja broja javnih i privatnih kanala u Evropi. Broj emisija se povećava i one postaju sve skuplje, posebno kada su u pitanju autorska ostvarenja. Kako napraviti i ostvariti raznovrstan i atraktivan, ne odustajući od prestižnih emisija, koje privlače publiku i obezbeđuju ugled nekom kanalu? Dopunska sredstva obezbeđuju mecene i sponzori. Sve izraženija težnja da se obezbede strane produkcije (filmovi, televizijski filmovi, serije i feljtoni), koje se mogu naći na međunarodnom tržištu, pruža mogućnost da se dođe do programa koji su jeftinjiji od sopstvenih. Najzad, najmanje koštaju brojne emisije koje se prenose direktno sa studijskih podijuma.

Tokom poslednjih dvadeset godina u svim evropskim zemljama, osetno se smanjuje broj poseta bioskopskim dvoranama. Nasuprot tome, filmovi koji se emituju na televiziji, često imaju brojnu publiku. Različite zemlje preduzimaju različite mere, kako bi razrešile teške probleme koji nastaju između filma i televizije. Pošto televizija popunjava svoj program filmovima, izgleda logično da ona učestvuje i u finansiranju produkcije filmskih ostvarenja.

ŠTAMPA

Osnove teorije komunikacije postavljene su u SAD-u od strane psihologa i sociologa početkom XX veka. Neka vest (novost, informacija) širi se posredstvom nekog medija (članak u novinama, emisija na radiju ili televiziji…) i eventualno prenosi dalje preko posrednika (lideri javnog mnjenja…). Vest stiže do nekih od primalaca (publika – čitaoci novina, slušaoci radija, gledaoci televizija…). Proučavanjem uticaja medija na javno mnjenje, otkrivena su više nivoa procesa filtriranja – novost se širi posle selekcije, prolazi kroz perceptivnu selekciju i najzad se i pamti na selektivan način. Posrednici koji prenose vest do primalaca, mogu modifikovati uticaj poruke na javno mnjenje – teorija procesa komuniciranja na dva nivoa, ukazuje na ulogu koju lideri mišljenja imaju u strukturisanju mišljenja (publika nije bezobličan skup pojedinaca – ona se deli na referentne grupe ili se grupiše prema pripadnosti). Da bi odabrao i prikazao poruke koje su mu namenjene, čitalac, slušalac ili gledalac se obraća grupi kojoj pripada. U obratnom smeru, mediji su izloženi uticajima i pritiscima društvenih grupa. Pre se može reći da su mediji sredstva za učvršćivanje mišljenja, nego oruđa pomoću kojih se mogu modifikovati mišljenja.

Ako se kao preteče štampe mogu uzeti kratke beleške, zvane ,,napomene,, koje su se pojavljivale još u XV veku, tri veka kasnije je nestalo nešto što se može smatrati modernom štampom. Od početka, novine su bile predviđene da pomažu širenju istine (da budu nezavisne i da ne služe nijednoj klasi, niti partiji). Želju za nezavisnošću već je u prvim godinama istopila korupcija – ustanovljena je cena koju treba platiti da bi se neka informacija izostavila, kao i cena prava na odgovor. Burni period Francuske revolucije favorizuje prosperitet novina i taj uspeh će jednovremeno omogućiti angažovanje i dobro plaćanje talentovanih saradnika, osvajanje šire čitalačke publike, dobijanje prihoda od oglašivača i tako ostvariti nezavisnost u odnosu na političke vlasti (,,oglas je za štampu ono što je para za industriju,,). Usledilo je razdvajanje uloga – vlasnika, uprave i redakcije (uvedena je i upotreba parne štamparske mašine). Time se obezbedio vlasnički prosperitet i odupiranje napadima protivnika (kako onima koji su dolazili od domaćih moćnika, tako i napadima sa strane). Korišćenje slobode štampe, kao neophodnog preduslova svih drugih, zahteva pravo na osnivanje i distribuciju novina bez ograničenja, mogućnost istraživanja i komentarisanja informacija bez ograničenja, izuzev onda kada se sloboda štampe zloupotrebljava (sankcije u takvim slučajevima, mogu biti samo sudske). U demokratskim državama Zapada takvi su stavovi prihvaćeni tek posle dugih rasprava tokom XIX veka. U totalitarnim zemljama ni dan danas nisu, pa je štampa izložena preventivnoj kontroli u ime državne tajne. Kao prvo, državna administracija kontroliše izvore informacija, zatim novinske redakcije, pa izbor novinara i najzad kroz cenzuru, sadržaj onoga što se štampa. Bez slobode štampe ne može se obezbediti pravo građanina na informacije – mogućnost političkog opredeljivanja je smanjena, izbori postaju namešteni i demokratija ne funkcioniše normalno. Tek kada je nestala apsolutna monarhija i kada su se pojavili prvi parlamentarni režimi, štampa se oslobodila. Deklaracija o pravima čoveka i građanina definiše slobodu štampe ali u isto vreme postavlja i njene granice – ,,slobodna razmena misli i stavova je jedno od najdragocenijih prava čoveka – zato svaki građanin može govoriti, pisati, slobodno štampati, sem u zakonom utvrđenim slučajevima zloupotrebe slobode,,.

Krajem XX veka aktivnosti tradicionalne štampe i aktivnosti filma, radija, televizije i interneta, prepliću se uporedo sa ubrzanim procesima koncentracije (,,ja nisam direktor novinske korporacije, već sam na čelu preduzeća koje proizvodi i prodaje sadržaje,, – izjava direktora jedne od najvećih američkih korporacija). Reč koja se danas najviše koristi je ,,sinergija,, – ona označava ubrzano preplitanje delovanja različitih medija, odnosno način da se određene aktivnosti (štampe, radija i televizije) povezivanjem s drugim (oglašavanje, elektronska štampa, film) učine isplativim. Ta objedinjavanja sredstava i aktivnosti omogućena uzajamnim približavanjem informatičkih, audio vizuelnih i telekomunikacionih tehnika (danas se svi sadržaji mogu transformisati u numeričke podatke, da bi se informatički obradili).

NETIPIČNA ZAPOSLENJA

Dugo je izraz zaposlenje podrazumevao stabilno radno mesto s punim radnim vremenom. Nastupanje ekonomske krize primoralo je preduzeća da posluju rentabilnije, pa su stoga sve češće počela pribegavati korišćenju fleksibilnije radne snage (takva fleksibilnost dobija različite forme). Izmenama radnog vremena otvara se više radnih mesta s parcijalnim radnim vremenom, a uvode se i fleksibilne ili godišnje utvrđene satnice. Povremeno zapošljavanje se može smatrati odgovorom na imperativ fleksibilnosti. Doskoro su statistički podaci o radu s delimičnim radnim vremenom stvarali zabludu – glavni problem posleratne Evrope predstavljao je obračun prekovremenih radnih sati. Posle toga je na sve strane otpočelo zapošljavanje radnika s polovičnim radnim vremenom, pa se i ta praksa počela ispoljavati na različite načine – ali ti radnici su po pravilu bili žene i deca. Mogu se uočiti dve sasvim različite vrste parcijalnog radnog vremena – prva je povezana s proletarizacijom rada. U očekivanju da se dobije posao (u nedostatku boljeg), prihvata se povremeno radno vreme, koje se može pretvoriti u nezaposlenost ili u puno radno vreme. Takvi poslovi su nestalni i slabo plaćeni. Nasuprot tome, postoje stalni poslovi s parcijalnim radnim vremenom, koje obično obavljaju obrazovane žene udate za više službenike preduzeća. One nemaju nikakvog interesa da napuste posao, koji im omogućava da dobro usklade život na radnom mestu i u porodici. Ako je rad s parcijalnim radnim vremenom pre svega ženski, rad na određeno vreme i povremeni rad predodređeni su za muškarce. To je sektor na kome se održavaju ili uvećavaju rizici ekonomske konjukture. Pošto služi kao amortizer u kriznim periodima, razumljiva je njegova osetljivost na potrebe poslodavaca. Ovaj sektor zapošljava najviše nekvalifikovane radnike, koncentrisane u građevinarstvu (prosečno trajanje tih poslova je kratko i najviše ga obavljaju mladi i radnici stranog porekla.

Telezaposlenje je moderna pojava, drukčiji od rada kod kuće koji postoji odavno. On se definiše aktivnost zaposlenih van preduzeća u njihovim domovima ili u telecentrima, uz korišćenje novih tehnologija. Pogodnosti ovakvog načina rada za poslodavce su očigledne – fleksibilnost organizacije rada, smanjenje troškova i povećanje produktivnosti. Kada je u pitanju zaposleni, najevidentnije su uštede vremena i troškova prevoza od kuće do radnog mesta, kao i smanjenje napetosti između okruženja u preduzeću i porodične sredine. Od pre izvesnog vremena, vlasti u takvom načinu zapošljavanja traže način za razvoj ekonomskih aktivnosti po zapostavljenim ruralnim sredinama. Primljeno sa oduševljenjem, jer obezbeđuje novi način života izaziva preokret na tržištu rada, telezaposlenje ipak nije ostvarilo predviđeni uspeh. Brzo su izbile u prvi plan teškoće koje nameće takav način rada – problemi kontrole proizvodnje na distanci, potrebe menjanja metoda upravljanja, pravni problemi, jer telezaposlenje podrazumeva promenu ugovorenih odnosa između zaposlenog i poslodavca. Što se tiče zaposlenog, uočljivo je da telezaposlenje oslobađajući radnika obaveze boravka u preduzeću, vodi i u njegovu izolaciju, lišavajući ga prednosti društvenog života na radnom mestu. Zbog toga se izgleda pristupilo takozvanom ,,periodičnom,, telezaposlenju, koje je danas najčešće – zaposleni idalje obavljaju delove posla od kuće, ali tokom jednog ili dva dana nedeljno borave u preduzeću. Sve u svemu, većina poslodavaca ne remeti rado postojeću organizaciju rada i da dovodi u pitanje pravila koja obezbeđuju funkcionisanje preduzeća. Umesto telezaposlenja, za obavljanje određenog posla, radije se primenjuje podzaduženje zaposlenog.

Kao odgovor na situaciju koju odlikuje ne samo velika nezaposlenost već i povećan prosek trajanja perioda nezaposlenosti, u Evropi se pokreće veći broj inicijativa, kako od strane država, tako i pojedinaca. U tome značajnu ulogu imaju asocijativna preduzeća za uključivanje u rad. Njihove aktivnosti su različite – nekada funkcionišu kao preduzeća, koja obezbeđuju povremenu radnu snagu za određene delatnosti, ponekad se bave aktivnostima uključivanja u posao ili profesionalnom preorijentacijom i zapošljavanjem dugotrajno (preko dve godine) nezaposlenih radnika. Zaposlenja koja novčano pomaže država, kao što su ugovorna radna mesta solidarnosti, u principu predstavljaju rad na određeno vreme i namenjena su isključivo nekomercijalnom sektoru. Efikasnost politike podsticanja zapošljavanja je neizvesna, jer ona pojačava efekte zamene (poslodavac pri zapošljavanju daje prednost osobama s teškoćama, koje mu donose državnu pomoć) ili bezrazložne privilegovanosti (jer poslodavac koristi povlasticu pomoći za zapošljavanje koje bi ionako obavio). Minimalna naknada za zapošljavanje (minimalac), nije samo sredstvo neposredne pomoći, ona je zamišljena kao način da se pomogne profesionalno uključenje korisnika u rad (ti poslovi su uglavnom nestalni – pola puta između logike osiguranja i logike pomoći, instrument o kome se može suditi na različite načine, mada broj korisnika svedoči o tome koliko je korisna).

Rad na crno se popularno naziva, ono što se u pravu označava kao nelegalni rad – skup po javni red štetnih aktivnosti, koje su zakonski utvrđene kao prekršaji. Ilegalni rad predstavlja prekršaj u nadležnosti krivičnog suda, koji povlači strogo kažnjavanje, kako radnika koji namerno ne prijavljuje svoju aktivnost u cilju sticanja koristi, tako i poslodavca koji ne prijavljuje svoje radnike (u Evropi, oko 20% rada, koji se ne može smatrati legalnim, obavljaju stranci). Tome treba dodati i druge vrste prekršaja, kao što su nelegalno pozajmljivanje personala ili samostalno obavljanje zanatskih poslova nekvalifikovanih ljudi. Taj skup aktivnosti koncentrisan je na ograničen broj sektora, u kojima se najčešće prepliću zvanični i nelegalni rad – hotelijerstvo, restoraterstvo, sezonska poljoprivreda, proizvodnja tekstila i konfekcije, građevinarstvo, popravke automobila. Nedavno su poslodavci ukinuli deklaraciju o angažovanju radnika i time odgovarajućim organima vlasti, još više otežali kontrolu regularnosti zaposlenih na takvim radnim mestima (inspektorima rada i službenicima policije).

DELOVANJE UDRUŽENJA

Neprofitabilna udruženja,  humanitarne organizacije, nevladine organizacije, treći sektor, socijalna ekonomija – sve su to nazivi koji obuhvataju mnoštvo aktivnosti na koje se troši energija dobrovoljaca i zaposlenih. Dugo se na taj sektor gledalo kao na nešto zastarelo, kao na oblast u kojoj se na nespretan način ostvaruju dobre namere. To vreme je prošlo – sektor udruženja se snažno razvija i ostvareni rezultati postaju sve očigledniji. Sve više udruženja, udružuje se u federacije. Globalni ekonomski udeo trećeg sveta je veoma značajan i u njemu radi veoma mnogo zaposlenih i volontera (pri čemu sektor udruženja omogućava otvaranje jednog od deset radnih mesta u svetu), koje sve više pomažu države.

Jedna originalna pravna definicija udruženja na početku XX veka bila je – ,,To je dogovor dveju ili više osoba o trajnom udruživanju znanja i aktivnosti, sa ciljem koji isključuje podelu dobiti,,. Takva formulacija ne sprečava udruženja da ostvaruju zaradu, ali im zabranjuje da tako ostvarenu dobit dele. Da bi se osnovalo udruženje, potrebno je prefekturi dati izjavu u kojoj su navedena imena predsednika i najvažnijih odgovornih lica, status uduženja i izvršiti javnu službenu objavu. Veoma ograničenom broju udruženja priznato je da su društveno korisne i one uživaju posebne fiskalne povlastice. Vitalnost mreže udruženja delimično se može objasniti velikom fleksibilnosšću navedene pravne definicije. Istraživanja pokazuju da je veliki broj udruženja izložen primeni sudskih i fiskalnih mera.

Većina udruženja su gotovo preduzeća ili to trebaju da postanu – u stvari, ta situacija koja pravno ne zahteva nikakav kapital, može lako poslužiti za pokretanje novog preduzeća (za savete po preduzećima, za obrazovne aktivnosti ili za kulturne projekte). Većina udruženja i država su međusobno čvrsto povezane. Prve računaju na subvencije države ili lokalnih kolektiva, kako bi uravnotežile svoje budžete, dok država blagostanja sa svoje strane, koristi mrežu udruženja za povezivanje sa svojim klijentima. Na pola puta između privatizovanih preduzeća, koja su izložena delovanju zakona tržišta i javnih službi, zasnovanih na ideji opštih interesa, udruženja počivaju na nivou građanskih i ekonomskih aktivnosti – one su odgovor na deficit demokratije i predstavljaju način borbe protiv slabljenja društvene povezanosti.

Neki smatraju da je dobrovoljna aktivnost način da se svet koji snažno obeležavaju tržište i utilitarizam ponovo unese malo dobročinstva. Za takve posvećenike, dobrovoljna aktivnost predstavlja demokratski način delovanja u građanskom društvu, a u isto vreme i garanciju efikasnosti takvog delovanja – pošto aktivista nema ekonomskog cilja, za njega je važno da uspe cilj koji je postavilo udruženje. Pred društvo asocijacija postavlja se jedan problem – zahtevi da asocijacije uzmu aktivnije učešće u ekonomskom životu, dovode do povećane profesionalizacije, pa se stvara neravnoteža između eksperata i aktivista (volontera, dobrovoljaca…), da bi organizacija na kraju izgubila deo svoje originalnosti. Neki od aktivnista počinju da ispoljavaju želju da i sami postanu profesionalci, u čemu zaposleni vide moguću opasnost po svoja radna mesta, dok neki insistiraju na amaterizmu, pa malo-pomalo bivaju zaobilaženi prilikom preduzimanja nekih većih projektnih aktivnosti. Zato pojedine asocijacije u cilju očuvanja ravnoteže između zaposlenih i aktivista, jasno određuju zaduženja jednih i drugih i uvode proceduru zaključivanja ugovora sa svojim aktivistima.

Broj članova udruženja, globalno je u znatnom porastu (danas je skoro svaki peti globalni stanovnik član nekog udruženja, dok je pre tridest godina na svaki deseti globalni stanovnik bio član nekog udruženja). Najbrojnija i najposećenija su sportska, kulturna i udruženja namenjena zabavi, dok se broj borbenijih udruženja, kao što su sindikati zaposlenih ili udruženja roditelja učenika smanjuje. Učešće starijih osoba u kulturnim i zabavnim aktivnostima poslednjih decenija se udvostručilo, pri čemu muškaraca idalje ima više (ali se procenat ženskih članova povećava). Imućnje članstvo je sve brojnije (dvotrećinsko).

SINDIKALIZAM

Pod starim režimom korporacije su uređivale odnose gazda, običnih radnika i kompanjona i to utoliko bolje ukoliko je predodređenost kompanjona da i sami postanu gazde bila izvesnija. Tokom druge polovine XVIII veka sve više se učvršćivao običaj da se zanimanja nasleđuju. Pokušaj da se za vreme Revolucije, u cilju obezbeđivanja slobode rada, suzbije moć korporacija, imao je paradoksalnu posledicu da liši radnike prava na udruživanje. Više od 70 godina radnički štrajkovi su bili protiv zakoniti, pa su i udruživanja radi uzajamnog pomaganja bila ilegalna. Postojali su samo sudovi mudrih, kojima su mogli da se obrate šefovi zanatskih radionica. Ukinuto je kažnjavanje udruživanja – štrajk više nije bio zabranjen, ali nije bio ni dozvoljen. Uspostavljeno je pravo na udruživanje, što je ozvaničilo postojanje sindikata – u Limožu je 1895.godine osnovana Generalna konfederacija rada.

Sindikalizam je nezavisan od političkih stranaka, predstavlja borbu za zaštitu zaposlenih od patronata (industrijski sindikalizam okuplja zaposlene u istoj branši, koja izrađuje istu vrstu proizvoda – ne sindikalizam zasnovan na zanimanju). U nekim sindikalnim konfederacijama, mogu se naći i sindikati zasnovani na zanimanju ili na kategoriji posla. Organizacije koje zastupaju zaposlene imaju više nivoa – unije uređene na teritorijalnoj osnovi (lokalne, departmentske i regionalne). U vertikalnom smislu, profesionalne federacije objedinjuju zaposlene u istoj industrijskoj oblasti. Konfederacije (ili sindikalne centrale) okupljaju unije i federacije sa istom orijentacijom – one se mogu povezati s međunarodnim konfederacijama. Procenat sindikalno organizaovanih radnika može se proceniti na dva načina – na osnovu članarine propisane članarine sindikalne organizacije koju plaćaju radnici i na osnovu rezultata koje su sindikalne organizacije ostvarile na profesionalnim izborima. Poslednjih decenija XX veka u Evropi, procenat sindikalno organizovanih radnika, drastično je opao.

Sindikalizam predstavlja rezultat duge istorije tokom koje je u početku heterogena radnička klasa uspela da ostvari dovoljan stepen jedinstva da sebi obezbedi reprezentativne organe. Pluralizam tog sindikalizma ugrožava njegovo jedinstvo. Veoma podeljeni, sindikati sve više gube svoje efektive, a odskoro se čak postavlja i pitanje njihovog funkcionisanja. Poseban je problem ,,profesionalizacija,, stalnih sindikalnih funkcionera, koje optužuju da su se odvojili od baze. To dovodi do stvaranja ,,spontanijih,, pokreta. Sukobi zaposlenih i uprave mogu se izražavati na različite načine – odsustvovanjem s posla, nanošenjem štete, sabotažom, ali štrajk ostaje najuočljiviji od svih. Broj dana izgubljenih zbog strajka merljiv je pokazatelj broja sukoba i on može znatno varirati od jedne do druge godine – i uglavnom opada. Sukobe izazivaju uglavnom prava (sindikalna, ugovorna, otpuštanja…), radna mesta i zarade.

Profesionalni odnosi su uzroci složenih napetosti između tri vrste učesnika – sindikalnih organizacija, organizacija poslodavaca i države. Glavni uzroci sukoba su zarade, radno vreme i uslovi rada, kao i socijalne garancije (u novije vreme, centralna tema postaje garancija stalnosti radnog mesta). Kolektivno dogovaranje se odigrava na tri nivoa: na nacionalnom nivou (pregovara se o pravu na rad i o međuprofesionalnim nacionalnim ugovorima), na nivou industrijskih grupacija ili grana (dolazi do sklapanja kolektivnih ugovora različitih grana) i na nivou pojedinačnih preduzeća (dolazi se do ugovora po preduzećima). Osnovni razlog za zaključivanje kolektivnih ugovora je saznanje da se u sukobu, koji košta i ekonomski i psihološki, ne može živeti večno – zato je bolje da suprostavljeni partneri, uprkos različitim interesima, obezbede sebi instrument koji će im omogućiti da manje ili više mirno koegzitiraju. Za takve konvencije i ugovore neophodna je i na jednoj i na drugoj strani, određena ,,opšta kultura,, i želja da se ostvari kompromis (u tom smislu je moguće govoriti o profesionalnim odnosima, kao o nekom spojenom regulacionom sistemu). Sve do 80-ih godina XX veka, hijerarhija različitih nivoa nije dovođena u pitanje, ali postepeno odustajanje od granice radnog vremena utvrđenog za pregovore, a potom i znatno povećanje broja ugovora zaključenih po preduzećima, na kraju su narušili postojeći sistem. Tako je na kraju – ,,ugovor progutao zakon,,. Prelaz s pregovora o poboljšavanju, na nivou branše, na sistem međusobnih ustupaka, na nivou preduzeća, predstavlja suštinsku promenu. Pored ostalog, to dovodi u pitanje i praksu prema kojoj se konvencija ili ugovor smatraju validnim tek kada je potpiše neki od postojećih sindikata.

JAVNE SLUŽBE

Javna služba predstavlja složen pojam, koji obuhvata tri elementa – skup delatnosti za koje se smatra da su od opšteg interesa ali koje funkcionišu na drugačiji način od slobodnog tržišta, pravni pojam stvaran tokom dugog niza godina u kome je posebno došlo do izražaja izuzetno svojstvo administrativnog prava, ideološki pojam jer u izvesnom pogledu održava koncepciju države. Pojam javne sližbe, vezuje se za jaku koncepciju države, za njenu moć i suverenitet (što je nekada oličavala ličnost kralja – pod starim režimom u kojem se obično nazivala ,,kraljevskom službom,, uživala je izvestan broj prerogativa, od kojih je najznačajniji činila njena nezavisnost u odnosu na obične sudove). Početkom XX veka, razvija se ideologija javne službe, koja se zasnivala na izvesnoj koncepciji odnosa između države i društva (rađanje javne službe u modernom smislu, odvijalo se uporedo sa redefinisanjem pojma države). Sa jedne svemoćne države prešlo se na instituciju od koje se očekivalo da služi određenim ciljevima, pa samim tim i da bude podvrgnuta nekim prinudama (država je u stvari, počela da služi svojim podanicima). Uporedo sa ovom promenom, razvijalo se i administrativno pravo, čiji je zadatak bio da čuva podanike od administrativne samovolje. Nakon toga, usledio je period ekspanzije javnih službi, u toku kojeg se inicijalno jezgro kraljevskih prerogativa postepeno proširilo i na druge društvene aktivnosti. Takva koncepcija javnih službi, koja je na neki način tipična francuska tvorevina, naići će na kritiku suseda, koji će u njoj videti ostatak nacionalističkog i protekcionističkog ponašanja i preveliku sklonost ka etatizaciji.

Šire poimanje javne službe, prema kojem bi se njeno delovanje razlikovalo od funkcionisanja preduzeća, dolazilo je ponekad u sukob s privatnom inicijativom. Protekcionističku tradiciju, koja ima i svojih prednosti i mana, ozbiljno ugrožava nova evropska konstrukcija. Razvijene evropske zemlje ispoljiće nastojanje, da se zakonu slobodne konurencije omogući da deluje i unutar opštine. Evropske države nastavljaju da se zalažu za ideju – da država treba pojedincima garantovati osnovna prava – pravo na život i dostojanstvo, na poštovanje privatnosti i porodice, pravo na zdravstvenu zaštitu, slobodu i bezbednost, pravo na slobodu kretanja, na školovanje i socijalnu zaštitu, pravo na slobodu informisanja. Te i takve ideje moraju služiti kao osnova i kada se razmišlja o evropskoj javnoj službi, koja bi trebala da bude namenjena svima (a ne da bude neka ,,opšta služba,,) i služi kao nit minimalne sigurnosti samo nekima.

Uprkos mnogostrukosti zadataka, raznovrsnosti polja rada i polimorfnom svojstvu koje ih odlikuje, aktivnosti o kojima je reč ipak bi se mogle svrstati u nekoliko tipova. Centralni i najstariji njihov deo poklapa se s kraljevskim dužnostima (sa osnovnim funkcijama države), koje obuhvataju sledeće: uspostvavljanje javnog poretka unutar državne teritorije (policija, pravosuđe), zaštitu nacije od spoljašnjih pretnji (odbrana, diplomatija), uvođenje reda u javne finansije (moneta, porezi), obezbeđivanje izvesnog broja delatnosti neophodnih za odvijanje osnovnih državnih obaveza (npr. infrastrukturne službe). Poslednji tip koji je posedovao monopolski status, morao je vremenom deo svog monopola da ustupi novim sektorima koji nastaju prema potrebama države (televizija, telekomunikacija…). Osim ovih nadležnosti, državi pripadaju i pojedine privredne aktivnosti (proizvodnja duvana, soli, šećera…) iz poreskih razloga, druge zato što pripadaju suštinskim funkcijama države (proizvodnja oružja i municije…), treće delatnosti koje razvijaju i neguju kulturnu ulogu nacije… Društvene delatnosti, odgovaraju jednoj od tradicionalnih uloga države – odbrani jednakosti građana tj. zaštiti siromašnog, bolesnog i ugroženog pojedinca. Pod starim režimom deo tih društvenih delatnosti obavljale su crkve, bolnice, sirotišta… Država takvu ulogu upotpunjuje, posle Drugog svetskog rata – uspostavljanjem socijalnog osiguranja, penzionog sistema, kao i socijalnom politikom rešavanja stambenih pitanja. Neke od delatnosti društveno kulturnog sektora koje su započete, država intenzivnije razvija (preuzimanje brige o obrazovanju, zaštita kulturne baštine – muzeja i pokroviteljstva nad umetničkim stvaralaštvom…). Sa usvajanjem decentralizacije (poslednjih decenija XX veka), nadležnosti koje su se ticale države i lokalnih zajednica u oblasti javnih službi, redefinišu se. Lokalne zajednice dobijaju nove nadležnosti u mnogim oblastima, ali uporedo sa takvim promenama često dobijaju i velika finansijska opterećenja. Istovremeno, kritika javne službe, zbog tromosti i relativne neefikasnosti, dovodi do mnogih novih ideja o mogućnostima i modalitetima modernizacije društva. Pretvaranje korisnika u klijenta, potčinjavanje funkcionisanja javnih službi propisima stroge finansijske i budžetske kontrole, koje podstiču računice privatnika, postaju glavne smernice tog velikog izvora novina (usmeravanje javnih službi, u isti mah dovodi u opasnost, gubitak svoje specifičnosti).

Period razvoja Evrope posle Drugog svetskog rata, obeležen je suprotnim nacionalnim kretanjima – čas su neka privatna preduzeća pripajana javnom sektoru (nacionalizacija), čas su iz javnog sektora vraćana privatnicima (denacionalizacija). Nacionalizacije su bile preduzete u cilju obnove zemalja, kako bi države obezbedile neophodnu infrastrukturu za pokretanje industrije (odnosile su se na sektore, koji su zahtevali velike investicije – eksploatacije ugljenokopa, električne enrgije, gasa, železnice…). Tom prilikom je u javnim preduzećima našlo zaposlenje mnogo građana. Nacionalizacije krajem XX veka u Evropi predstavljale su strateški korak – do njihovog preuzimanja od strane država nije došlo zbog pomoći sektorima koji su se nalazili u teškoj situaciji, već da bi se državama omogućilo da neposredno utiču na ekonomsku politiku (radi usmeravanja pojedinih industrija i omogućavanje pojedinim preduzećima da izbegnu tiraniju kratkoročnosti – finansijski sektor, sektor visoke tehnologije…), pri čemu je takođe, dosta građana našlo zaposlenje. Odmah potom, (zadnje decenije XX veka) zbog procene vlada evropskih zemalja, da su im javni sektori postali preveliki, započeti su obrnuti procesi i privatizacija javnih preduzeća. Sa stvaranjem EU, nastavljaju se preocesi privatizacije – javni sektor sve više slabi.

Poseban status zaposlenih u javnom sektoru, potiče od njihove obaveze da pre služe javnom inetersu nego sopstvenom. Državna služba se mora obavljati nepristrasno i istrajno, sa podjedankom otvorenošću prema svim pojedincima. Njeni službenici moraju biti nepodmitljivi i nezavisni od uticaja političke moći koja je trenutno na vlasti. Njihovo odabiranje, kao i samo obavljanje dužnosti, mora biti podvrgnuto strogim propisima – izbor zaposlenih na konkursima, napredovanje nakon praćenog dugogodišnjeg perioda kvalitetnog stručnog rada, na radnom mestu moraju biti postojani i ljudskim resursima moraju upravljati nepristrasno i neutralno (ne podležući mogućim pritiscima i delovanjima ,,interesnih grupa,,). Javna funkcija obuhvata tri velika entiteta – državne službenike, administrativne službenike i teritorijalne javne službenike.

ŽIVOT PREDUZEĆA

Preduzeće kao organizovani skup ljudi predstavlja društveni sistem usmeren ka ostvarenju jednog ili više ciljeva (proizvodnji dobara ili pružanju usluga, stvaranju profita, pružanju zaposlenja) koji se pred zaposlene postavljaju kao obaveza. Zaposleni iz položaja unutar formalne strukture, izvlače sumu sredstava koja modeluju njihove međusobne relacije moći. Što se sličnog tehničkog sistema tiče, postoji više mogućih načina formalne organizacije, kao i više mogućnosti da akteri uđu u igru sa hijerarhijskim sistemom koji im se nameće. Članovi takve organizacije, definisani kao akteri za koje se pretpostavlja da su racionalni, nastoje da štiteći zone svoje nesigurnosti, uvećaju izvore svoje moći. Ipak, u pitanju je ograničena racionalnost, jer su retki slučajevi kada akteri biraju najbolje rešenje – najčešće se zaustavljaju na prvom koji im se učini relativno zadovoljavajućim. Strateška maksimizacija moći je izvor sukoba, koji moraju ostati ograničeni – da bi ostvarili određene zajedničke ciljeve, akteri ili grupe aktera, moraju sarađivati (ispod formalne organizacije, kriju se svojstva neformalne organizacije – karakteristična naizmenična usaglašavanja i suprostavljanja individua i grupa). Sukobi i poremećaji (ponekad nazvani i izopačenim efektima, koji su suprotni postavljenim ciljevima) ne javljaju se kao posledica psiholoških činilaca, već kao rezultat eksplicitnih i implicitnih pozicija, koje u formalnoj ili neformalnoj strukturi organizacije zauzimaju, bilo u internim odnosima ili u odnosima sa okruženjem. Osim toga, strateška analiza može omogućiti i intervenisanje i uvođenje izvesnih promena u organizacije. Može preporučiti kako da se uvede više javnosti u društvene odnose, kako da se unaprede mogućnosti pregovaranja jednih sa drugima i konačno, može objašnjavajući jasno razloge razmimoilaženja interesa, učiniti sukobe racionalnijim i jeftinjijim.

Na razvoj manufakturne industrije u zapadnim zemljama, presudan uticaj izvršile su dve velike ličnosti s početka XX veka – ekonomista F.V.Tejlor (1856-1915) i američki proizvođač automobila Henri Ford (1863-1947). Integrišući tejlorizam, fordizam je usvojio tri osnovna principa – standardizaciju proizvoda, sklapanje proizvoda na pokretnoj traci i politiku visokih nadnica (što je omogućilo masovnu potrošnju). Čuvena dva Fordova slogana, bila su – ,,Proizvoditi automobile dovoljno jeftino, da ih mogu kupiti i radnici,, i ,,Potrošač ima pravo da odabere boju kola, ali pod uslovom da budu crna,,. Devedesetih godina XX veka, s pojavom skupljih i složenijih mašina i povećanim zahtevima za produktivnošću, neki preduzetnici okrenuli su se novim perspektivama. Novi proizvodni sistem uvezen iz Japana – tojotizam, pokazao se kao čudotvoran lek (napuštena je proizvodnja jednobojnih automobila). Da bi se ponuda učinila raznovrsnijom i zadovoljila ćudi potrošača, krenulo se na manje stokove i otpočelo se sa razvijanjem nečeg što će kasnije dobiti ime – lean production, krenulo se sa proizvodnjom manjeg kapaciteta čiji su zahtevi bili da se proizvede ,,tačno koliko je u određenom trenutku potrebno,, (u tom cilju, za veliki broj poslova angažovani su manji proizvođači, koji su isporučivali manje količine elemenata, koji su tačno odgovarali poruđbinama). Takva proizvopdnja ,,sa strogo isplaniranim protokom,, omogućila je preduzećima da ostvarivši uštede na stokovima, proizvode brže i po povoljnijoj ceni. Povećani pririsak, zbog propusta koji su se morali svesti na najmanju meru (pod novom devizom ,,svesti grešku na nulu,,), odrazio se posledično na radnike – novi momenat, uslovio je i organizuju rada na drugačiji način.

Proces koji je započet nazvan je ,,bitkom za kompetencije,, – hijerarhijske linije su skraćene, polivalentnost radnika je povećana, dovedena su u pitanje individualna radna mesta i zamenjena radnim grupama s kolektivnom odgovornošću (zahtevi za upotreblivošću,  fleksibilnošću, kompetentnošću i višom stručnošću radnika, znatno su se povećali). Obrazovni sistemi prihvatili su poruke, koje je slala razvijena industrija – uvođenje profesionalne mature i njeno usavršavanje (odgovor na pojavu novog profila kvalifikovanog radnika u svetu proizvodnje). Insistiranje na ,,kompetentnosti,, značilo je skretanje ka individualizovanom rukovođenju ljudskim resursima ,,planskom upravljanju radnim mestima i kompetencijama,,. Mada su ovakvi zahtevi nastali iz želje da se ljudima pomogne (da bi se radnici uverili kako im se karijera i kompetencije mogu razvijati, pod imperativom ,,fleksibilnosti,, dobro se prikrivaju imperativi ,,socijalnih planiranja,, – koji nisu bili ništa drugo od namere ubeđivanja radnika, da su problemi preduzeća posledica njihove nesposobnosti, pri čemu se odgovornost prebacuje na pojedince). Priče o kompetenciji mogle su predstavljati prednost jedino za izvestan broj ljudi (mlađih i dobro obučenih), dok su daleko veći deo radne snage (ranjiviji, stariji i neobrazovani) lišavale svake garancije, da će dostići više kvalifikacije i ostvariti nadnice garantovane kolektivnim ugovorima. Upravo iz takvih razloga, sindikalne organizacije danas sve češće ispoljavaju nemalo neprijateljstvo prema menadžerskim metodama uvezenim iz inostranstva.

Socijaldemokratski režimi razvili su institucije koje zaposlenima daju pravo da izraze svoje stavove i mogućnost da se suprostave nekim odlukama unutar preduzeća. Takvu organizaciju mogla su ostvariti preduzeća sa više od deset zaposlenih – posle Drugog svetskog rata, po velikim preduzećima su formirani odbori (čiji su članovi birani većinskim glasanjem), na osnovu sindikalnih lista koje je predlagao kolegijum. U njihove nadležnosti spadala je socijalna politika, ponekad su bili konsultovani u vezi sa pojedinim ekonomskim i finansijskim pitanjima (spisku ovih nadležnosti, kasnije su pridodata stambena pitanja i pitanja školovanja radnika). Čini se da su takve organizacione grupe, posle izvesnog uspešnog perioda, zapale u ekonomsku krizu iz istih razloga zbog kojih su u nju ušle i ostale su demokratski mehanizmi preduzeća – pre svega, oni koji predstavljaju zaposlene. Novi modeli menadžmenta, usredsređeni na individualizaciju radnog ugovora, verovatno će u ovome pomoći.

Pod ekonomskom mondijalizacijom podrazumeva se proces, koji ostvarivanjem veće povezanosti proizvodnih sistema, dovodi do intenzivnije međunarodne trgovačke razmene. Sve je veći broj preduzeća, koja svoje aktivnosti proširuju po drugim zemljama, kako bi približivši tržišta onima koji prodaju njihove proizvode, izbegla carinske barijere i obezbedila jeftinjiju radnu snagu (takva mondijalizacija ispoljava se i tri vida). Najstariji vid internacionalizacije trgovinskih odnosa (razvoj međunarodnih trgovačkih aktivnosti), jedste model u kome neka firma proizvodi robu na svojoj teritoriji i potom je prodaje u inostranstvu. Potom se razvija neposredno produktivno ulaganje u inostranstvo – kompanija postaje multinacionalno preduzeće (otvara svoje filijale u inostranstvu – drugim stranim zemljama, koje trebaju da im obezbede proizvodnju). U tom slučaju, deo radne snage uzima od zemlje domaćina, dok se rukovodeći kadar postavlja iz sopstvenih resursa. Model stvaranja mreže preduzeća ne podrazumeva samo otvaranje filijala, već se uspšostavljaju partnerski odnosi za zemljama u kojima će kompanija poslovati – takva formula istovremeno sadrži i ekonomske i političke prednosti. Što se ekonomije tiče – smanjuju se investicije i troškovi slanje kadrova u zemlju domaćina, dok je politička prednost – kompanija svojim obzirnijim odnosom prema zemlji domaćina, favorizuje njene lokalne sredine (zajednice). Time se pokušava objasniti teza o sve manjem uticaju nacionalnog u firmama i da je presudni element u određivanju moći jedne zemlje, njen proizvodni kapacitet. ,,Pozitivni ekonomski nacionalizam,, predstavlja borbu među nacijama radi uvećanja bogatstva svojih građana na bazi uzajamne saradnje i napretka sa građanima partnerskih zemalja, radi blagostanja čitave planete. Međutim, sve veća konkurencija među firmama, za većinu njih postaje jedan od glavnih ciljeva mondijalizacije.

DRUŠTVENA KLASIFIKACIJA I HIJERARHIJA

Termin društvenih klasa u savremenom značenju počinje da se koristi s Karlom Marksom (1818-1883). On klase definiše racionalno, prema njihovom položaju u procesu proizvodnje ekonomskih dobara, dvočlana šema koja na najopštijem nivou suprostavlja dve klase – kapitaliste (sopstvenike sredstava za proizvodnju, koji eksploatišući proletere žive od oplođenog kapitala – zarade i rente) i ove druge – proletere (koji preživljavaju od proizvoda svoje radne snage – nadnice). U toj viziji pripadanje klasi nije definisano prirodom profesionalne aktivnosti (tehničkih relacijama proizvodnje). U središtu je koncept eksploatacije – nepomirljiva suprotnost između onih koji raspolažu kapitalom (eksploatatora) i proletarijata (koji je eksploatisan) – da bi kapitalisti mogli uzimati višak vrednosti kapitala, proleteri su primorani da proizvode više nego što bi zahtevale njihove potrebe za preživljavanjem. Ove dve klase su antagonističke i među njima se vodi borba – u toj perspektivi, ekonomska eksploatacija je primarna, jer ćinjenica da su kapitalisti dominantna klasa, posledica je njihove ekonomske prevlasti.

Jedan od mogućih načina da se predstavi morfologija društva su društveno profesionalne kategorije. Današnja nomenklatura – ,,socioprofesionalne kategorije,, (CSP), koje su se počele proučavati 1949.godine i na neki način uobličile 1954.godine, rezultat je temeljne reforme izvršene 1982.godine, kada je zamenila nomenklaturu ,,profesije i socioprofesionalne kategorije,, (PCS). Prvobitno, reć je bila samo o jednoj komplementarnoj nomenklaturi, kojoj su bile priključene nomenklatura individualnih profesija (PI) i nomenklatura kolektivnih aktivnosti ili grana (AC), ali se vremenom upravo kao takva počela najviše koristiti. Cilj klasifikacije PI je da razvrsta ljude prema poslu koji obavljaju, dok ih klasifikacija AC razvrstava prema mestu koje zauzimaju unutar preduzeća. Pored toga, socioprofesionalne kategorije treba da omoguće uvid i u njihov status (da li su nezavisni ili zaposleni, da li su u privatnom ili javnom sektoru, ili pak u lokalnim zajednicama, da li predstavljaju radnike zaposlene kod kuće ili nezaposlene…). Ta klasifikacija pruža i izvesnu ideju o hijerarhiji, mada ipak ne na opštem nivou kao u slučaju lestvice prestiža.

Društvenu pokretljivost možemo proučavati na različitim vremenskim nivoima. Ako nas zanima društveno kretanje grupe osoba u toku njihovog života, proučavaćemo intrageneracijsku mobilnost, a ako želimo da steknemo uvid u kretanje neke porodice kroz dve ili tri generacije, reč će biti o intergeneracijskoj mobilnosti. U tom slučaju, ispitaćemo društveni i profesionalni razvoj osoba ili grupa, uglavnom iste generacije i utvrditi u kom smeru su im se kretale karijere. Uzevši kao reper društvenog položaja zanimanje kojim se u datom trenutku (npr. u momentu kada su osobe koje se ispituju završile školovanje) bavio otac, ispitaćemo kakvu su sudbinu imale – kakav profesionalni položaj zauzimaju u trenutku ispitivanja. Kretanja u kojima ne dolazi ni do kakvih promena su najčešća – sin radnika ostaje radnik i to bi bio primer društveno nepromenjenog položaja ili društvene reprodukcije. Ređa od ovih su kretanja koja prate silaznu putanju (deklasiranje), kakav bi bio slučaj sina nekog šefa preduzeća koji nije položio maturu i postao je nekvalifikovani radnik. Ima i situacija, da sin nekog višeg činovnika, posle neuspeha u školi, u svojoj trideset petoj godini ipak stigne do položaja bliskog onome koji je mogao steći da je dobro učio (kontrapokretljivost). Postoje i slučajevi koji pokazuju uzlaznu putanju, kakav bi bio primer sina nekog poslovođe koji završi visoke škole i postane viši službenik. U praćenju društvene pokretljivosti mogu se koristiti kvalitativne metode (npr. praćenje razvoja jedne porodice švajcarskog porekla, kroz tri generacije – radi rekonstrukcije društvenog uspona porodice, od siromašnih seljaka do imućnih lekara). Što se kvantitativnih metoda tiče, najčešće korišćeni instrumenti su razni pregledi pokretljivosti, koji omogućavaju da se približno izmeri da li se neko društvo brže kretalo u datom trenutku nego ranije, ili da li je društvo A bilo manje pokretljivo od društva B. Raščlanjivanje totalne pokretljivosti na strukturalnu i precizno određenu (onu koju neko odabere), pruža mogućnost da se posebno razmišlja o pokretljivosti vezanoj za strukturalne promene, koje su zadesile neko društvo između dva datuma (npr. između ruralnog egzodusa i deficita seljaka u generaciji potomaka).

KOMPETENCIJA, MOĆ, ZARADE

Zbog opšteg povećanja broja zaposlenih, ne treba zaboraviti da je poslovna nezavisnost, nekada bila najpoželjnija i najrasprostranjenija. Rad za platu bio je sinonim bede i zavisnosti. Polovinom XX veka, plaćeno zaposlenje počinje da potiskuje sva ostala u društvu, da bi u narednim godinama smatrano ,,značajnim činiocem integrisanja u socijalne strukture,,. Prema ekonomskoj teoriji, visina plate zavisi od mehanizma uspostavljanja ravnoteže između ponude i tražnje na tržištu rada – poslodavac nastoji da obezbedi produktivnu radnu snagu (dobro obučenu, stabilnu, po povoljnijoj ceni), dok radnici pokušavaju da nađu ,,dobar posao,, (uz povoljne uslove rada i bolju platu). Potpunu ravnotežu između ponude i tražnje nemoguće je uspostaviti, jer ni poslodavci ne raspolažu svim informacijama o radnicima, niti radnici o radnim mestima na koje žele da rade. Teorija humanog kapitalizma, pokušava da visine zarade veže za individualne karakteristike zaposlenih (pol, starost, diplomu, profesionalno iskustvo…). Teorija traženja posla (job search) pretpostavlja, da će oni koji traže posao postići najbolji uspeh, tako što će odmeriti vreme koje će provesti u traženju za visinom željene zarade. Nivo zarade za koju će tražilac pristati da radi, zavisi od ušteđevine kojom raspolaže. Razlike u platama mogu se objasniti skupom činilaca u koje spadaju – uslovi rada, veličina preduzeća, vrsta posla… Teorija o dualizaciji tržišta rada, ukazuje na razlike između primarnog dela tržišta rada u kojem učestvuju velika preduzeća koja nude stabilna, zaštićena radna mesta, i sekundarnog dela tržišta rada, na kojem male firme nude povremene i slabo plaćene poslove. Osnovna teza pomenute teorije je da ta dva dela težišta fukcionišu različito i da vrlo teško komuniciraju (primarni deo se uglavnom sastoji od internih tržišta rada, na kojima su zarade utvrđene administrativnim propisima, a vertikalno napredovanje se obavlja unutar istog preduzeća). Formiranje kvalifikacionih lista, može se tumačiti kao pokušaj da se umanji efekat mogućeg sukoba zbog plata, između poslodavca i zaposlenih. Taj dodatni pokušaj sređivanja odnosa, mogao bi se smatrati rezultatom jednog već ranije postignutog dogovora. Znatne razlike u platama postoje u visokim profesionalnim kategorijama – na početku svoje karijere neki visoki službenik dobiće puno veću platu od plate radnika ili nekog drugog službenika manjeg ranga (ta razlika će se nadalje uvek uvećavati, jer se niže kvalifikovanim radnicima i službenicima zarada sporije uvećava).

Istraživanja o profesionalnim obrazovanjima (u razvijenim zemljama EU, vrše se na svakih 5 godina), daju veoma pouzdane podatke o vezi između socioprofesionalnog porekla i profesionalnog dostignuća svakog pojedinca. Kako je to izgledalo 1993.godine za ljude od 40-59 godina starosti, čiji je životni put utvrđen – 86% zemljoradnika su sinovi zemljoradnika, ali oni čine samo 25% svih sinova zemljoradnika; 35% njihove braće postali su radnici, a 10% su viši kadrovi i imaju ntelektualnu profesiju koja zahteva visoko obrazovanje; 56% radnika su sinovi radnika, ali samo 45% radničke dece ostaje u istoj kategoriji; 11% su postali službenici, 24% su u profesijama srednjeg ranga, a 10% visoki službenici. U tim dvema grupama, većinu čine ljudi koji su ,,nasledili,, zanimanja svojih očeva. Za druge grupe to ne važi – samo 23% viših službenika i viših profesija je rođeno u istoj sredini, 20% su sinovi radnika, 53% sinova ljudi koji su na položajima predhodne generacije Što se tiče profesije srednjeg ranga – 14% je stabilno, 35% onih čiji je otac pripadao toj grupi popelo se do viših položaja, a 15% spalo na radnike. Ovi brojevi, bolje se mogu razumeta samo ako se uzme u obzir ukupni razvoj socioprofesionalnih kategorija u toku 30 godina. Tako se broj zemljoradnika osetno smanjio, dok se broj službenika utrostručio. ,,Strukturalna,, promena vrsta radnih mesta, ubrzana je od 1950-1975.godine, a potom malo sporija, automatski je izazvala velika strukturalna pomeranja. Pojava je još izrazitija, kada se načini isti pregled i uporede kćeri sa očevima. U ekspanziji grupe službenika, kao i srednjih profesija, veliki udeo imaju žene, zato što je socijalno nasleđe kod žena manje izraženo nego kod muškaraca. Efekat društvenog nasleđa može se proceniti, samo ako se načini statistička distance između procenta dobijenog istraživanjem i onog kojeg bi dala raspodela dobijena nezavisno od nasleđa. Ako je neko sin visokog službenika, njegove mogućnosti su pet puta veće da postane visoki kadar, nego kada bi bio samo element slučajnog uzorka – da je sin radnika, mogućnosti bi mu bile tri puta manje. Velika strukturalna mobilnost nije mnogo umanjila nejednakost u mogućnostima pristupa poslovima, koji se visoko kotiraju na društvenoj lestvici. Među radničkim sinovima, ne bi bilo regrutovano 10% viših kadrova da se nisu znatno proširile mogućnosti pristupa obrazovanju na visokim školama.

Pod društvenim statusom podrazumeva se položaj neke osobe unutar grupe ili položaj grupe u društvu (ne treba ga poistovećivati sa pravnim statusom). Razlikuje se njegova horizontalna dimenzija (položaj koji pojedinac zauzima u grupi ravnih sebi – npr. učinak u svom razredu), i vertikalna (prikaz u odnosu na nadređene i podređene – npr. veza između poslovođe i radnika ili trenera i igrača nekog tima). Status određuje skup izjednačavajućih i hijerarhijskih relacija neke osobe sa članovima grupe (on je u isti mah i sredstvo i proizvod). Kao sredstvo, predstavlja skup kvaliteta koji jednoj osobi omogućava da igra neku ulogu – osobe dolaze na svet sa izvesnim, sebi već svojstvenim osobenostima (pol, religijsko ili etničko pripadništvo), za koje će se vezivati neki njen status. Ali, osim toga, status je i proizvod (posledica načina na koji  će osoba steći određenu ulogu) – tako da će neki građanin, posebno aktivan u svojoj lokalnoj zajednici, postati opštinski savetnik, pa predsednik opštine i time steći status ugledne osobe u kraju. Veza između statusa ,,dobijenog rođenjem,, i onog ostvarenog ili stečenog, jesu glavna pitanja kojima se bavi čitav jedan deo sociologije, pri čemu je teoretski dokazano – da je udeo ,,stečenog statusa,, u odnosu na onaj već dati, veći kod mlađih generacija, nego kod njihovih roditelja. Pojam prestiža, veoma je blizak status, ali ga je teško prikazati objektivnim parametrima. Dodeljivanje prestiža predstavlja rezultat intersubjektivnog sporazuma (konsenzusa) članova jedne zajednice i mogao bi se uporediti sa ,,reputacijom,, ili ,,društvenim ugledom,,. Ako se u isti mah posmatra i kao objektivan i kao subjektivan – predstavlja hibridan koncept. Intersubjektivni pristup uspostavlja se zahtevom članova jedne društvene grupe (npr. lokalne zajednice) da klasiraju svoje stanovnike, dodeljivanjem svakoj od različitih profesija neku ocenu i time procene njihov prestiž. Na taj način dobija se slika kako ljudi u jednoj sredini, gledaju na društveni sastav svog mesta i njegovu hijerarhiju. Jedan od problema ovakvog procenjivanja je što onaj ko daje ocenu nije nezavistan u odnosu na sopstveni društveni položaj. Objektivni pristup, zasniva se na merljivim indikatorima, kakvi su – visina dohotka i nivo obrazovanja. O njima govori funkcionalistička teorija, u kojoj se najviše koriste koncepti prestiža i statusa.