…E TU SMO – ,,NEGDE,,

…Ako zajednica svojim građanima ,,nameće određena pravila,, znači da je u zajednici prinuda njena najopštija osobina. Ali takva zajednica ,,istovremeno i štiti svoje članove,, pomoću međuzavisnosti koju stvara solidarnost zajednice…

…Poljuljane društvene norme i kriza društvenih vrednosti ,,izolovaće,, osetljivije i loše integrisane osobe zajednice, baš kao i pojedince koji ,,prevazilaze,, zajednicu, ali će zajednica idalje vladati svima njima ,,svojim građanima,, – svojim ,,delovanjem i propisanim mišljenjima,,…

…S podelom rada i uloga u zajednici, povećava se individualna sloboda pojedinaca, što dovodi do smanjenja nediferenciranog konformizma. Pa će se tako građanin koji se potčini ,,zakonima zajednice,, osećati slobodnijim, nego ako ostane sam (nezavisan) i prepusti se ,,svojim građanskim slobodama,,…

…Međutim, nezavisnost pojedinaca i grupa u zajednici ,,moguća je – samo onda,, kada u zajednici ne postoji javnost… Onog trenutka kada zajednica ,,sve – javno zna i vidi,, nezavisnost pojedinaca i grupa ,,savremeno evoluira i institucijalizuje,, javno partnerstvo i budućnost zajednice…

…E tu smo – ,,negde,,… valjda…

HOĆE LI ,,DRUGA SRBIJA,, BITI PONOVO PREVARENA

Razočaranje – čini se da je to dominantno osećanje građana Srbije u odnosu na politiku i političare. Da li je cunami rezignacije zahvatio i intelektualne elite, one od kojih se očekuje da budu korektori i kritičari političkih elita, pitanje je koje je otvorila i nekadašnja poslanica Liberalno-demokratske partije, danas samostalna poslanica Vesna Pešić, koja je najavila povlačenje iz politike nakon isteka mandata. Gotovo je opšte mesto kritika postoktobarskih vlasti da su, nakon rušenja Slobodana Miloševića, umesto uspostavljanja pravnog i demokratskog sistema partitodiktaturom potpuno razorili državu i do pefekcije doveli poredak visoke korupcije. Ne samo da nisu promovisali javni interes nego su ga brutalno i neskriveno gazili, idući isključivo za akumuliranjem privatnih i partijskih profita. Političke partije su, odavno je primećeno, preduzeća i interesne grupe koje bez ikakve kontrole nastavljaju da pljačkaju ovo malo što je ostalo od javnog dobra. Ni političke, a kamoli krivične, odgovornosti za tako oblikovanu politiku i političare nema jer nema ni nezavisnog pravosuđa, tako da ne čudi što su se građanima Srbije zgadili sveukupna politika i političari. Ali, ne samo takozvanim običnim građanima nego i pionirima i priznatim prvoborcima ideje građanskog društva. Vesna Pešić, poslanica i nekadašnja predsednica Političkog saveta Liberalno-demokratske partije, napisaće u “Peščaniku” da je tema broj jedan u Srbiji “politička mafija”, koja se „korupcijom i pohlepom za novcem naselila na leđa ovog već uništenog društva i niko ne zna kako da je se oslobodi”. Uverena da se protiv te političke mafije ne bore ni prvaci onih partija koje gotovo stavljaju tapiju na evropski put Srbije, odlučila je da po isteku poslaničkog mandata na politiku stavi tačku: “Rade bukvalno šta hoće. Uništili su pravosuđe. Ovo je sada jedan lopovski poredak. Tu se nahvatala jedna družina, jedna klika, koja iscrpljuje ovo društvo do dna. Nju više ne interesuje politika kao bavljenje javnim stvarima društva, javnim poslovima svih nas koji živimo ovde. Svaku temu će da spinuju, oni isključivo gledaju da ostanu na vlasti. Ovde je zavladao sistem potpune korupcije”, ocenjuje Pešić, dodajući da joj je dosta vremena trebalo da to shvati: “Kad je počela da se stvara Liberalno-demokratska partija, ja sam na tim sastancima na početku rekla: ‘Ako i ova stranka prevari građjane – to je kraj’. Zato što su se tu bili skupili svi koji su imali ideju da se mora graditi nešto novo. Onda je odjedamput ispalo da je i Čedomira Jovanovića baš briga, da ga interesuju odela, pare, privatan biznis. A lepo sam rekla da ako i ta partija prevari, više nijednu alternativu nećemo imati. A upravo se ta prevara dogodila. I sad, naravno, i kad bi se pojavilo nešto što je dobro, mi više to ne bismo prepoznali zato što smo već sto puta prevareni. Dakle, ne samo ja, građani su izgubili poverenje u sve institucije i u sve političare”.

Ne znam da li za sebe mogu da kažem da sam razočarana, ali sasvim sigurno mogu reći da sam od 2000. do 2012. godine očekivala da se naprave prvi ozbiljni koraci ka vladavini prava nad politikom, međutim, na žalost, da su sve vlade koje su se u ovom periodu izmenjale u tom pogledu imale isti kontinuitet – uspostavljanje vladavine politike nad pravom, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Vesna Rakić Vodinelić, profesorka Pravnog fakulteta “Union” u Beogradu: “Partokratija je toliko uznapredovala da ponekad ne možete da razdvojite šta je država i državni organ od onoga šta je neformalni uticaj političke stranke. Kao građanka ja ću, po svemu sudeći, iako je to do kraja izborne kampanje neizvesno, ubaciti precrtan glasački listić. Prosto, izaćiću na izbore zato što smatram da treba da učestvujem u političkom životu, ali neću glasati ni za koga. Iako znam da će taj moj glas biti smatran nevažećim, takođe vrlo dobro znam da ne postoji nikakav drugi način – osim revolucije za koju se ne zalažem – da naše političke partije pokušaju da se vrate političkom legitimitetu kao jedinom demokratskom osnovu politčke vlasti”. Iako taj proces neće biti kratak, jedino tako se može vršiti pritisak građana da se u politiku vrati izgubljeni legitimitet: “Ako ta opomena bude došla od dovoljno velikog broja gradjana, ako ona bude dovela do toga da neka politička stranka koja je na vlasti više ne bude na vlasti, čak i uz rizik da dođe ista ili gora, verujem da će se nakon nekoliko ciklusa glasanja, ipak naći politička stranka koja će imati dovoljno snage da otvori pitanje legitimiteta i da će na pitanju legitimiteta uspeti da dobije poverenje gradjana”.

Nema mesta optimističkoj oceni srpske političke scene, nakadašnja Miloševićeva opozicija a sadašnja vlast jeste urušila društvo i opšti interes, ali i mi građani smo odgovorni što se to dogodilo. Bilo kako bilo, ne može nam biti bolje time što ćemo sedeti kod kuće i biti ljuti na političare, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa književnik Vidosav Stevanović: „Miloševićev režim, proizvodeći haos i uništavajući društvo i institucije, nije mogao proizvesti ni dobru opoziciju, tako da smo ovih poslednjih godina imali na vlasti jednu lošu opoziciju kao lošu vlast. Zakonito, idući iz goreg u gore, od gorih rešenja u gora rešenja, mi smo došli dotle da praktično danas nemamo ni dobru politiku ni dobre političare na sceni. Otud ta ideja o ‘belim listićima’ i otud nepoverenje. Nema mesta optimizmu, svakako, samo ja nisam za tako brzo bacanje koplja u trnje. Jedino sredstvo kojim možemo naterati političare i političke partije da budu bolji jesu izbori. Ako su svi političari isti, dakle, rđavi, onda smo, znači, i svi mi isti, tj. rđavi – u šta ne verujem. Oni su po pravilu ili na nivou društva ili nešto gori, tako da prebacujući njima moramo prebacivati i sebi – zašto nismo birali bolje, zašto ne koristimo javnost, zašto se ne borimo u okviru demokratskih institucija, zašto ćutimo, zašto se ne suprotstavljamo… Sve skupa, ne može nam biti bolje od toga što ćemo sedeti kod kuće i biti vrlo ljuti na neke tamo iks ipsilone“.

Autor: Branka Trivić, Izvor: portal slobodnaevropa.org 09.02.2012.

POBUNITE SE VEĆ JEDNOM

Hoće li knjiga od tri evra srušiti sistem pohlepe?

Pobunite se! (Indignez-vous!), brošura Stefana Hesela, heroja francuskog pokreta otpora, potukla je sve knjižarske rekorde u Francuskoj. U njoj autor poziva Francuze, ali i sve građane sveta da se suprotstave egoističnoj, neodgovornoj moći tržišta i novca u odbrani pravih vrednosti savremene demokratije. Tanana knjižica od svega petnaestak stranica teksta. Autor je relativno nepoznati 93-godišnjak. Žanr – nešto poput filozofskog traktata, političkog manifesta, proglasa. Reklo bi se – dovoljno za totalni izdavački promašaj. Međutim, ne. Radi se o izdavačkom fenomenu. Knjižica koja košta tri evra za samo tri meseca prodata je u 600.000 primeraka, a upravo je iz štampe izašao nov tiraž od 350.000 primeraka. Prvo izadanje štampano je u 8.000 primeraka, ali je uspeh bio toliki da je ,,Pobunite se!,, izbila ne samo na prvo mesto bestseler liste, već je u drugi plan potisnula novelu Karta i teritorije Mišela Uelbeka, prošlogodišnjeg dobitnika Gonkurove nagrade. Ljudi neretko kupuju i po desetak komada odjednom, poklanjajući je prijateljima i rođacima, uvereni da je Heselov borbeni optimizam vredniji od cele kutije prozaka.

Pa šta to ovaj energični, otmeni, dostojanstveni, skromni 93-godišnjak poručuje u svom apelu građanima? Usprotivite se, budite ljuti i mirno se borite za ono u šta verujete! Borite se za socijalnu demokratiju u svetu, u kome i politika i demokratija gube kontrolu i poštovanje. „Želeo bih“, kaže on, „da svako od nas, svako, pronađe razlog za bunt. To je neprocenjiv dar kada vas nešto natera da se ražestite, kao mene nekada dolazak nacizma. Onda postajete borbeni, čvrsti i posvećeni. Postajete deo velikog istorijskog pokreta… a taj pokret vodi ka većoj pravdi i većoj slobodi“. Hesel smatra da je opsednutost Zapada sve većim sticanjem bogatstva odvela svet u krizu, koja jedino može biti rešena radikalnim skretanjem sa politike „uvek više“ u svetu finansija, ali takođe i u nauci i tehnologiji. Krajnje je vreme, kaže on „da etika i suštinska ravnoteža prevladaju“.

U svom apelu, ovaj veliki humanista insistira na tome da je ravnodušnost najgora moguća opcija, koja čini da čovek ostaje bez jedne od suštinskih ljudskih odlika – sposobnosti da se pobuni i angažuje. Hesel ukazuje na dva velika izazova sadašnjeg kompleksnog sveta: prvi – ogroman jaz koji postoji između veoma siromašnih i veoma bogatih, a koji ne prestaje da se uvećava; i drugi – ljudska prava i stanje planete, koja izazivaju ozbiljnu zabrinutost i zahtevaju angažman. Pritom, on insistira da se samo udruženim snagama i isključivo mirnim putem, bez nasilja, mogu postići promene. Hesel poručuje građanima, a posebno mladima, da otvore oči i gledaju oko sebe, jer će tako pronaći mnoge teme koje opravdavaju njihov bes – kao recimo tretman imigranata, status ljudi bez papira, položaj Roma, prava najugroženijih slojeva stanovništva, što bi zatim trebalo da ih od promišljanja odvede ka ozbiljnoj građanskoj akciji. Pobuni!

Stefan Hesel je rođen u Nemačkoj. Bio je heroj pokreta otpora, preživeo je mučenja i koncentracione logore, a nakon rata postaje advokat za ljudska prava i diplomata. Jedan je od autora Univerzalne povelje o ljudskim pravima Ujedinjenih Nacija, a autor je i više knjiga. Iako, sem u grubim crtama, ne definiše polja delovanja, niti propisuje lekove za izlazak iz političke i ekonomske krize u kojoj se nalazi svet, njegova knjižica je s pravom doživela neverovatan uspeh i već je prevedena na nekoliko jezika. U svetu bez ideologije i pravih vrednosti, u kome vlada tiranija tržišta, pohlepa i otimačina, jedan ovakav humani apel izvesno je pogodio nerv mnogih ljudi. Prvo, podsetio ih je da put ka progresu vodi kroz bunt i neposlušnost. Drugo, ukazao je na potrebu društvenog angažmana, ne samo u odbrani osnovnih ljudskih prava – od prava na rad i socijalnu zaštitu, već i u borbi protiv sve većih socijalnih razlika, ugroženih ljudskih prava, neravnopravnog statusa manjina. I, konačno, istakao je da pravedniji i humaniji svet možemo stvoriti samo zajedničkim naporom.

Treba reći da je Hesel naveo i to da je glavni razlog njegove lične indignacije nerešeno pitanje Palestine, odnosno agresivna politika Izraela u pojasu Gaze što je, imajući u vidu njegovo jevrejsko poreklo, izazvalo mnoge kontroverze i napade. Iako je knjiga objavljena u Francuskoj i pre svega se obraća Francuzima, ona je možda najmanje potrebna njima. Jer Francuzi su poznati po svojoj građanskoj neposlušnosti, po svojoj spremnosti da nezadovoljstva izražavaju kroz proteste i bunt. Po svojoj organizovanosti, hrabrosti i solidarnosti da se izbore za očuvanje postojećih i osvajanje novih sloboda i prava. Tako je Heselov apel došao samo kao dodatni podsticaj i neka vrsta potvrde njihovog dosadašnjeg društvenog angažmana.

Ali, šta je sa drugima? Sa nama? Mi se ponašamo kao da živimo u zemlji u kojoj demokratija cveta a blagostanju kraja nema, a ne u zemlji u kojoj vladaju beda, laž, korupcija, socijalne nepravde, u kojoj ogroman broj ljudi ne radi, veliki broj jedva preživljava ili živi ispod granice siromaštva. Rečju, u državi u kojoj je građanin na svaki način zgažen. Bezvredan. Mi smo besni, nezadovoljni, poniženi, ali ne radimo ništa da stanje promenimo. Zadovoljavamo se time što nekoliko hrabrih ljudu svojim oštrim perima ili javnim nastupima sekciraju aktuelnu vlast i tako spasavaju našu savest i dostojanstvo. Mi nismo sposobni da organizujemo ili podržimo bilo kakvu akciju. Nismo sposobni za solidarnost. Upravo zbog toga ovako i živimo. Promene se neće dogoditi same od sebe. Za njih treba sami da se izborimo. Nama je potreban Hesel i njegova lekcija iz građanske hrabrosti i neposlušnosti.

Autor: Borjanka Milatović (London)

Izvor: e-novine 17.01.2011.

GRADSKA VLAST SE STIDI SIROMAŠNIH GRAĐANA

Udruženje građana A.N.U.H.S. i Društveni centar delili su u utorak 01.02.2012.godine u centru Novog Sada hranu socijalno ugroženim građanima i drugima, u akciji „Hrana, ne oružje“. Iako je gradska vlast zabranila okupljanje aktivista Društvenog centra, oni su ipak izašli u centar i podelili hranu svima koji su zatražili obrok. U gradskoj vlasti se očigledno stide da stranim delegacijama pokažu pravu sliku Novog Sada, gladne ljude na svakom koraku, rekao je jedan od organizatora humanitarne akcije

Akcija besplatnog deljenja hrane u organizaciji predstavnika nedavno iseljenog Društvenog centra naprasno je zabranjena samo nekoliko sati pre početka. Prema saznanjima portala Radio 021, aktivistima je zabranjeno korišćenje javne površine sa obrazloženjem da je sutra Dan grada, te da bi nastupi di-džejeva stvarali buku koja će smetati gostima koji danas dolaze na obeležavanje ove manifestacije. Volonterima organizacije „Hrana, ne oružje“ je ponuđena alternativna lokacija na platou ispred Spensa, ali su je oni odbili jer je ponuda stigla svega sat vremena pre najavljenog početka.

Aktivisti su se ipak nešto kasnije u tišini okupili na klupama na uglu Zmaj Jovine i Ulice Modene i podelili hranu koju su pripremili. „Oni se očigledno stide da stranim delegacijama pokažu pravu sliku Novog Sada, gladne ljude na svakom koraku. Ukoliko im zaista smeta samo buka, mi smo otkazali nastup di-džejeva, a javnu površinu nismo zauzimali, osim klupa na koje smo poređali klopu“, rekao je Đorđe Kolarski iz organizacije A.N.U.H.S. za Radio 021, i naveo da navodi da je akcija kuvanja besplatnih obroka za beskućnike i socijalno ugrožene u stvari započeta još dok je Društveni centar postojao u kasarni „Arčibald Rajs“.

Hranu koju će pripremati aktivisti A.N.U.H.S-a prikupljali su po novosadskim pijacama, a deo hrane kupljen je iz ličnih donacija ljudi uključenih iz akciju. Prilikom najave, organizatori akcije „Hrana, ne oružje“, kako kažu, imali su ideju da ova aktivnost preraste u novu javnu kuhunju u okviru Društvenog centra oformljenog u okviru bivše kasarne „Dr Arčibald Rajs“. Ovim humanim činom bi se smanjio broj sugrađana i sugrađanki koji su uskraćeni za osnovno ljudsko pravo – pravo na hranu, a njih je nažalost svakim danom sve više. Kako Društveni centar kao mesto solidarnosti i humanosti više nema svoj postor, a potreba za ovakvim aktivnostima je sve veća, organizatori su odlučili da se akcija „Hrana, ne oružje“ održi na otvorenom javnom prostoru – u centru grada.

Preuzeto sa portala: E novine, 31.01.2012.

NORDIJSKI RECEPT ZA SLOBODU

Dok mnogi od nas rade da osiguraju dugotrajni utjicaj pokreta Occupy, vredi se prisetiti drugih zemalja u kojima su se mase uspele nenasilnim otporom izboriti za visoki nivo demokratije i ekonomske pravde. Švedska i Norveška su, na primer, iskusile ključni pomak u odnosima političkih snaga tridesetih godina prošlog veka, nakon dugotrajne nenasilne borbe. One su „otpustile“ moćnih 1% ljudi koji su odredili razvojni put društva, i tako kreirale osnovicu za ,,nešto drugo,,.

Obe su države iskusile istoriju užasavajuće gladi, pa su u vreme vladavine moćnih 1%, stotine hiljada ljudi emigrirale, da bi izbegle gladovanje do smrti. Za vladavine radništva, međutim, obe su zemlje izgradile stabilne i uspešne ekonomije koje su skoro u potpunosti eliminisale siromaštvo, proširile besplatno univerzitetsko obrazovanje, ukinule gradska sirotinjska naselja, osigurale univerzalnu besplatnu zdravstvenu zaštitu, te uvele sistem pune zaposlenosti. Za razliku od Norvežana, Šveđani nisu našli naftu, ali ih to nije sprečilo da izgrade ono što CIA u svojoj Knjizi svetskih podataka (The World Factbook) naziva „zavidnim životnim standardom“.

Nijedna od tih dveju zemalja nije utopija, kao što to sigurno već znaju čitaoci krimića Stiega Larssona, Kurta Wallendera i Joa Nesbroa, kritičkih autora koji Švedsku i Norvešku pokušavaju gurnuti na put dalje izgradnje još pravednijih društava. Pa ipak, već postignuto me je doslovno zaprepastilo kad sam se 1959.godine, kao američki student i aktivist, prvi put susreo sa Norveškom, gde sam naučio malo norveškog jezika i upoznao se sa njenom kulturom. Sećam se, na primer, kako sam satima vozio bicikl kroz mali industrijski grad, uzaludno tražeći primere sirotinjskih naselja. Povremeno bih, opirući se viđenom, konstruisao priče kao „objašnjenje“ razlika u poređenju sa SAD: „mala zemlja“, „homogena“, „opšteprihvaćene zajedničke vrednosti“. Konačno sam odustao od nametanja svojih koncepata ovim zemljama i priznao sebi stvarni razlog: njihova vlastita istorija.

Tada sam saznao da su Šveđani i Norvežani platili određenu cenu u svojoj nenasilnoj borbi za bolji životni standard. Postojalo je vreme u kojemu ni skandinavski radnici nisu mogli očekivati od izborne pozornice da ostvari promene u koje su oni verovali, ali su shvatili da je – sa 1% vladajućih – demokratija oblikovana protiv radničkih interesa, te da je potrebna nenasilna direktna akcija kao snaga koja bi uzrokovala promene.

U obe su zemlje vojne trupe pozvane u odbranu vladajućih 1%, ljudi su ginuli. Nagrađeni švedski filmski radnik Bo Widerberg živopisno je ispričao ovu švedsku storiju u filmu Adalen 31, koji govori o štrajkačima poginulim 1931.godine i o generalnom štrajku koji su te pogibije uzrokovale. (O ovom događaju možete više pročitati u Global Nonviolent Action Database – „Globalna baza podataka nenasilne akcije“, od autora Maxa Rennebohma).

Norvežanima je bilo teže organizovati kohezioni narodni pokret, zato što je mala populacija Norveške – oko tri miliona – bila široko rasprostranjena na teritotiju veličine Britanije. Ljude su delile planine i fjordovi, a u izolovanim su dolinama čak govorili različitim dijalektima. U XIX veku Norveškom je vladala prvo Danska, pa zatim Švedska, a Norvežani su u evropskom kontekstu bili smatrani za beznačajne „seoske tupane“. Tek je 1905.godine Norveška konačno postala nezavisna zemlja.

Kad su u prvoj deceniji XIX veka radnici osnovali sindikate, generalno su se okrenuli marksizmu u svojoj borbi za revoluciju i za neposredne kratkoročne dobitke. Oduševio ih je pad carizma u Rusiji, pa se Norveška radnička partija pridružila Lenjinovoj Komunističkoj internacionali, ali ne zadugo. Jedna od nesuglasica između Norvežana i strategije lenjinista bila je uloga nasilja: Norvežani su hteli pobedu svoje revolucije kroz kolektivnu nenasilnu borbu, kroz osnivanje kooperacija, te kroz borbu na izbornoj pozornici.

Intenzitet štrajkova se pojačao tokom dvadesetih godina. Grad Hammerfest je 1921.godine osnovao komunu pod vođstvom radničkog veća, pa je armija intervenisala sa ciljem njenog slamanja, što je zauzvrat izazvalo opšti nacionalni štrajk. Poslodavci su uz pomoć države taj štrajk ugušili, ali je radnička pobuna ponovo doživela erupciju štrajkom metalaca 1923-1924godine.

Vladajućih 1% nad Norveškom su odlučili da se ne oslanjaju samo na vojsku, pa su 1926.godine osnovali pokret Patriotska liga, čiji su članovi uglavnom bili iz srednjih slojeva društva. Do 1930-tih godina, Liga je – u zemlji od samo 3 milona stanovnika! – narasla na 100.000 članova za oružanu zaštitu radnika koji se nisu odazvali pozivu na štrajk.

U međuvremenu Radnička partija je otvorila svoje članstvo svima, bez obzira na to jesu li njihova radna mesta pokrivena sindikatima. Partiji su se pridružili marksisti iz srednjeg staleža i neki reformisti, pored mnogih radnika na farmama, pa čak i nekih vlasnika malih farmi. Radničko rukovodstvo je shvatilo da se u dugotrajnoj borbi otpor mora neprekidno organizovati, uz istovremeno promovisanje nenasilne borbe. Usred ove rastuće polarizacije društva, radnici Norveške su 1928.godine pokrenuli još jedan talas štrajkova i bojkota.

Kad je Velika depresija svoje dno dosegnula 1931. godine, u Norveškoj je bilo više nezaposlenih nego u bilo kojoj drugoj nordijskoj zemlji. Ali, za razliku od SAD, norveški su sindikati zadržali u svojim redovima i ljude koji su izgubili posao, iako nisu mogli plaćati članarinu, što je rezultiralo masovnom mobilizacijom radništva: kad su poslodavci fabričke radnike prisilno držali izvan fabričkog kruga, ne bi li snizili cenu rada, radnici su odgovorili masovnim demonstracijama.

Mnogi su radnici u tom periodu otkrili da su im stambeni krediti ugroženi (zvuči poznato?), ali – kako se ekonomska kriza produbljavala, ni farmeri više nisu mogli otplaćivati svoje kredite, pa su u ruralnom području rasli nemiri, narod se okupljao da spreči izbacivanje obitelji sa njihovih farmi. Agrarna partija, koja je okupljala krupnije zemljoposednike i do tada sarađivala sa Konzervativnom partijom, počela se udaljavati od vladajućeg sloja od 1%, jer su njeni članovi posumnjali u sposobnost uske manjine da vlada većinom.

Do 1935.godine, Norveška je bila na rubu raspada. Vlada je pod vođstvom konzervativaca svakim danom gubila svoj legitimitet, dok je 1% vladajućih postajalo sve beznadežnijim kako je rasla militantnost radnika i farmera. Radnici su verovali da je konačno svrgavanje vladajućih pitanje od samo par godina, iako je mizerija sirotinje svakodnevno rasla, pa je Radnička partija bivala izložena svakodnevnom pritisku svojih članova da olakša njihovu patnju. Jedini način da se to postigne bio je – postizanje kompromisa sa suprotnom stranom o preuzimanju zajedničke odgovornosti u vladanju nacijom.

Tako je i bilo. U kompromisu koji je vlasnicima omogućio da zadrže pravo vlasništva i upravljanja njihovim firmama, Radnička partija u koaliciji sa Agrarnom partijom preuzima državnu vlast. Nova Vlada je proširila ekonomiju, započela projekte javnih radova za ostvarenje pune zaposlenosti, što je predstavljalo temelj ekonomske politike Norveške. Uspeh radništva i njegova produžena militantnost, otvorili su put smanjenju privilegija 1% bogatih, do tačke na kojoj su sve velike firme postale javnim vlasništvom (i o ovome možete više pročitati u Global Nonviolent Action Database – „Globalna baza podataka nenasilne akcije“).

Vladajućih 1% je tako izgubilo svoju istorijsku moć za dominiranjem ekonomijom i društvom. Konzervativci su se u vladajuću koaliciju vratili tek nakon tri decenija, ali su u međuvremenu prihavitili već usvojena pravila igre, uključujući i visok nivo javnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, sistem progresivnih poreznih stopa, stroge poslovne regulative na opštu korist, te konačni nestanak siromaštva. Kad su konzervativci na kraju ipak pokušali svoje trikove neoliberalne politike, ekonomija sa veštački naduvala i krenula prema ponoru (zvuči poznato?).

Na scenu je došla Radnička partija i preuzela tri najveće banke, otpustila njihovo najviše rukovodstvo, vlasnike denica ostavila bez prebijene pare i odbila spasavanje bilo koje male banke. Zahvaljujući dobro pročišćenom finansijskom sektoru, Norveška nije bila među ugroženim zemljama u krizi iz 2008.godine. Pažljivo regulisan i u većinskom javnom vlasništvu, njen finansijski sektor bio je solidan.

Iako vam Norvežani verovatno neće o tome pričati već u prvom susretu, činjenica jeste da je njihovo društvo visokih nivoa sloboda i širokog učešća u njegovom prosperitetu utemeljeno kad su radnici i farmeri, u savezu sa pripadnicima srednje klase, započeli nenasilnu borbu za vladavinom naroda u svrhu zajedničkog dobra.

Autor: George Lakey, profesor Swathmore Collegea i dugogodišnji aktivist na nacionalnom i međunarodnom nivou, autor je mnogih knjiga i novinskih članaka. U karijeri je vodio oko 1.500 radionica na pet kontinenata, učestvovao u mnogim protestima u odbrani građanskih sloboda, bio hapšen, posljednji put u toku protesta protiv površinskih kopova ugljena u SAD.

Sa engleskog preveo: Vladimir Požek, uz dozvolu Creative Commons Attribution-Noncommercial 3.0 United States License

Preuzeto sa portala: E novine, 30.01.2012.

POBUNA – 10 ZAPOSVESTI

Nedavno me je jedna prijateljica iz Kanade pitala da li pokret iz šezdesetih ima ikakva iskustva koja bi preneo Occupy pokretu. Odgovorio sam: ono čega se iz vremena pre 45 godina još sećam jeste moja vatrena zakletva da ne postanem mudri starac koji će objavljivati velike poruke. Ali ona nije popuštala, tako da mi se pitanje na kraju učinilo zanimljivim. Šta sam stvarno naučio kao levi anarhista diletant.

Bez sumnje, stručnjak sam da na šapilografu odštampam letak, jeftino i u hiljadu primeraka. Obećao sam svojoj deci da ću im jednom u muzeju pokazati ovu paklenu mašinu koja je održavala u životu pokret za građanska prava. Mi smo tada bili neka vrsta gerile, a danas imamo pravu uspešnu opsadu Wall Street-a. Gnev koji okuplja mlade u Okupiraj svet pokretu za sada se još uvek krčka na laganoj gandijevskoj vatri. Bilo je potrebno da banke dovoljnom broju Amerikanaca oduzmu kuće i poslove da bi se dogodilo nešto novo.

Najfascinantnije u ovoj pobuni je zauzimanje ulica i identifikacija pobunjenika sa beskućnicima. Prva pomisao moje generacije je bila da se uvalimo u velike poslovne zgrade dok nas policija odatle ne istera pendrecima. Godine 1965, kao 18-ogodišnjak sam organizovao blokadu Chase Manhattan banke, koja je bila glavni finansijer južnoafričkog aparthejda. Bio je to prvi protest na Wall Street-u moje generacije; uhapšeno nas je četrdesetak.

Još uvek mislim da je zauzimanje poslovnih zgrada odlična ideja, ali tek u kasnijoj fazi borbe. Potpuno je genijalno kako današnji revolucionari najskuplje lokacije na svetu pretvaraju u mesta javnog protesta. Iako šezdesetosmaši svaku novu pobunu proglašavaju za novi dolazak mesije, čini mi se da iznad Occupy pokreta zaista blista duga. Ta deca su obnovila moralni kodeks malih ljudi iz generacije mojih roditelja. U pitanju je velikodušna, spontana solidarnost, poreklom iz vremena Velike depresije, koja se zasniva na jednostavnoj egalitarnoj etici: kada vidiš sirotu skitnicu, zastani i primi je u kola. Nikada nemoj biti štrajkbreher, iako tvoja porodica više ne može da plati kiriju. I slušaj pažljivo šta ti govore ti tihi ljudi, koji su izgubili sve sem svoga dostojanstva. Ukradi mleko za svoju decu, ali pola daj deci iz komšiluka – moja majka je to činila 1936.

Osim ovoga, sećam se upozorenja svojih starijih drugova, koja sam zapamtio kao mojih ličnih deset zapovesti. To su maksime za delovanje, kakve se mogu naći u uputstvima za dijetu ili u nekom verskom tekstu. Ne znam koliko vrede, ali evo ih:

1. Kategorički imperativ: Organizujte se i pomozite drugim ljudima da se organizuju! Zapaliti vatru je dobro, ali je još bolje stvoriti jedinstveni front.

2. Vaše vođe mogu to biti samo privremeno. Mora biti lako opozvati ih. Zadatak stvarno dobre organizacije sastoji se u tome da samu sebe ne učini nezamenjivom i suvišnom.

3. Morate izbeći sklonost medija ka personalizaciji – dakle potrebi da se celokupni protest svede na samo jednu osobu ili grupu. Bizarno je da u SAD ne obeležavamo Dan pokreta za građanska prava, već samo Dan Martina Lutera Kinga. Predstavnici bunta treba da se rotiraju – a ako treba i da se smaknu. Mala šala.

4. Isto upozorenje važi i za odnos između pokreta i njegovih pristalica. Duboko sam ubeđen u nužnost revolucionarnog zajedništva. Frakcije su legitimne samo ako su u službi zajedničke borbe, a ne svojih posebnih problema.

5. Konsenzualna i predstavnička demokratija nisu ista stvar. Mi smo to šezdesetih iskusili na sopstvenoj koži. Među rodbinom ili u komunama, konsenzus može biti dobar način donošenja odluka. Za veliki pokret neophodan je izvestan stepen predstavničke demokratije, ukoliko se želi najšira moguća participacija. Kao i uvek, đavo je u detaljima. Detalji bi bili, na primer, da je svaki delegat opoziv, da su prava političkih manjina formalno osigurana i da se garantuje predstavljanje lišeno svake diskriminacije. Koliko god to jeretički zvučalo: pravi pobunjenici, koji veruju u samoupravnu i koncentrisanu akciju, mogu naći mnoge dobre ideje u Procesnim smernicama iz 1876, koje je napisao jedan američki brigadni general. Tu se govori o umeću diskusije i načinima da se procesi odlučivanja učine delotvornima.

6. Strategija organizovanja nije samo plan o tome kako da se uveća broj učesnika protesta, već podrazumeva i koncept o tome kako da se protesti usmere na one socijalne slojeve koji podnose najveći teret izrabljivanja. Jedna od najbrilijantnijih taktika pokreta za oslobađanje Afroamerikanaca sastojala se u tome da se borba prenese u fabrike automobila u Detroitu i da se tamo osnuje liga revolucionarnih crnih radnika. Occupy pokret je uporediv primer. Iste grupe koje su zauzele dvorišta plutokrata, moraju, na primer, nedvosmisleno tematizovati probleme imigrantskih radnika, kojima su uskraćena osnovna ljudska prava. Pre pet godina, protesti u SAD protiv obespravljenosti imigranata prerasli su u najveće demonstracije u američkoj istoriji. Možda ćemo sledećeg Prvog maja doživeti da svi koji se bore protiv nepravde organizuju zajednički dan akcije.

7. Onome koji gradi jedan pokret i iskreno želi da u njega uključi i siromašne ljude, potrebna je infrastruktura koja podmiruje osnovne ljudske potrebe: hranu, smeštaj, medicinsku pomoć. Uspehu pobune doprinosi i to da mi ostali naša sopstvena sredstva usmerimo ka mladim ljudima na prvoj liniji. Isto tako, potrebni su i profesionalni pravnici koji osećaju da pripadaju pokretu i koji će braniti protest od državne represije.

8. Budućnost pokreta neće biti rešena u zavisnosti od toga koliko će dugo aktivisti ostati u Liberty Parku na Wall Streetu, već od toga koliko će takvih grupa biti organizovano na drugim mestima. Ako se protesti prošire geografski, u njih bezuslovno moraju biti uključeni i borci za ljudska prava i sindikalisti svih nacionalnosti. Zahvaljujući socijalnim medijima, danas postoje nečuvene prilike za ravnopravni odnos između „neelitnih“ aktivista širom sveta. Uprkos tome, demonstrantima je potrebna podrška grupa koje imaju iskustva sa medijima u gradskim i akademskim centrima. Samofinansirajući biro predstavnika za medije bio bi tu od neprocenjive vrednosti. S druge strane je važno da se priče sa oboda društva prenesu javnosti. Priča o protestima mora postati panorama svega protiv čega se bore na samo mali ljudi u SAD-u, nego i širom sveta.

9. Američki sindikati koji su se solidarisali sa pokretom i sprečili njujoršku policiju da rastera protestante otvaraju šansu za pravu klasnu borbu. Pri tome se ne sme zaboraviti da su mnogi predstavnici sindikata u političkoj sprezi sa partijama. Antikapitalistički protestanti moraju se u tom smilu bolje povezati pre svega sa sindikalnom bazom.

10. Najjednostavnija lekcija za kraj. Disident mora govoriti jezikom naroda. Moralna neophodnost promene najjasnije se ispoljava kada se iskazuje na prost način. Zaista, najveći borci za ljudska prava u SAD-u 60-ih godina obraćali su se Amerikancima njima poznatim pojmovima. Izvanredni primer za to bila je Sinklerova neuspela kampanja za poziciju guvernera Kalifornije 1934. Njegov manifest „Pobediti siromaštvo u Kaliforniji – sada“ u suštini je bio program Socijalističke partije, ali saopšten kroz metafore iz Novog zaveta. To mu je donelo milione glasova.

Trenutno je u Occupy pokretu u toku diskusija o tome da li da se politički definiše. U tom smislu, postavlja se pitanje koji od njihovih zahteva može da privuče najviše ljudi. Zbog toga je važno što pre napustiti neodređen odnos prema otporu sistemu. Predlažem da mladi aktivisti na momenat odlože na stranu svoga Bakunjina, Lenjina ili Žižeka i umesto toga otvore prašnjavo izdanje programa kojim je 1943. Frenklin Delano Ruzvelt vodio svoju predsedničku kampanju. On je ovaj program nazvao „Povelja o ekonomskim pravima“.

Ovaj dokument je bio poziv na stvaranje socijalne države. Ruzvelt je tu objasnio naša neotuđiva prava na rad, stanovanje, zdravstvenu zaštitu i srećan život. Ova povelja je miljama iznad Obamine krotke i na kompromis spremne „molim vas malo manje izrabljivanja“ politike. Ruzvelt je govorio oštrim Džefersonovim jezikom zahtevajući pravdu. Doduše, nije bio pristalica maksimalističkih levih zahteva za nacionalizacijom banaka i velikih koncerna. Ali je bez sumnje formulisao najnapredniju socijalnu poziciju koju je ikada predstavio jedan američki predsednik.

Danas ovakva povelja o osnovnim ekonomskim pravima izgleda kao potpuna utopija. Ipak, trebalo bi precizno definisati šta tolikim ljudima u celom svetu suštinski nedostaje. Zato novi pokreti moraju po svaku cenu zastupati osnovne ljudske potrebe, umesto da se zadovolje realpolitikom. Ako postupe tako, onda će im stari, dobri govornik Ruzvelt postati moćni saveznik.

Da se vratimo na taktiku: šta je sledeća karika u lancu, šta je sledeći korak? I mora li brzo narastajući protest odrediti svoje programske ciljeve, koji odgovaraju predstojećim izborima u SAD? Mora li se Occupy baciti u naručje stranci koja najviše ponudi?

Na sreću, u ovom trenutku ne izgleda da će se Okupatori lako prodati. Ja lično naginjem anarhističkoj poziciji protesta nezavisnog od stranaka. Politički imperativi za moju zemlju, za Ameriku, meni su očigledni.

Prvo moramo patnju onih, od banaka izigranih 99% izneti u javnost i Wall Street izvesti pred sud. Dovedite Harisburg, Loredo, Riversajd, Kamden, Flint i Holi Springs u poslovne četvrti Njujorka. Suočite štetočine sa njihovim žrtvama.

Onda moramo još više demokratizovati javni prostor. Istoričar Mark Najzon iz Bronksa razvio je smeli plan da se zapušteni placevi Njujorka pretvore u prostore za život beskućnika i siromašnih. Bez puno troškova tamo bi mogle nastati bašte, šatori i igrališta. Dobro je da su protestanti iz cele zemlje u međuvremenu saznali kako je to kada nemaš krov nad glavom. Ovo iskustvo moglo bi biti još jedan razlog da se sruše sve one kapije i ograde iza kojih se nalazi nekorišćeni prostor koji je mnogima potreban.

Pri svemu tome, ne smemo ispuštati iz vida naš pravi cilj. Ne radi se o tome da se bogati više oporezuju i da se banke bolje regulišu. Radi se o ekonomskoj demokratiji, o pravu običnih ljudi da sami odlučuju o socijalnim investicijama, kamatnim stopama, tokovima kapitala, stvaranju radnih mesta, globalnom zagrevanju i tome slično. Ako se ekonomska moć konačno ne demokratizuje, čitava diskusija je suvišna.

Za početak, pokret mora izdržati zimu. Jer u januaru nije ledeno samo na ulicama Njujorka. Blumberg i mnogi drugi gradonačelnici i lokalni prinčevi uzdaju se u to da će oštra zima zaustaviti proteste. Zato je važno da se vatra održava tokom duge božićne pauze. Divim se mladima koji prkose zimi, kao što to čine njihova braća i sestre beskućnici. Obucite se toplo.

Bankari, koje je New York Times nedavno intervjuisao, vide u ovom pokretu samo smetnju i mlade prkosne ljude koji ne razumeju kako funkcioniše finansijski sektor. Mislim da ovi bankari treba da nastupaju manje nadmeno, jer je u SAD-u od 2000. samo u industriji izgubljeno 4,5 miliona radnih mesta. Od 1987, Afroamerikanci su izgubili preko polovine vrednosti svoje imovine, a Latinoamerikanci nezamislive dve trećine. Dokle će ovi ljudi to trpeti?

Da sam bankar, bojao bih se budućnosti. Stvarno bih drhtao pred njom, u strahu da ću završiti na smetlištu istorije. Oni koji unište američki san o jednakim šansama za sve, treba da očekuju kaznu od malih ljudi koji su te šanse izgubili.

Autor se bavi sociologijom američkih gradova, rođen je 1946. u Los Anđelesu, napustio je školu da bi radio u fabrici flaša, kasnije je studirao istoriju i ekonomiju, bio član Studenata za demokratsko društvo komunističke partije, pa Socijalističke radničke partije; poznat kao autor knjige Kvarcni grad (City of Quartz), živi u Kaliforniji i predaje na Riversajd univerzitetu.

Autor: Mike Davis, Izvor: Die Zeit 01.01.2012.

Preveli: sa engleskog na nemački Michael Adrian, sa nemačkog na srpski Miroslav Marković

Izvor: Peščanik.net 03.01.2011.

O FRUSTRACIJI GNEVNIH GRAĐANA

Politička klasa se izuzela iz normi koje važe za sve. Da li je u tom slučaju dozvoljena građanska neposlušnost? Jaz između profesionalnih političara i građana postaje sve veći. Sve češće se čuje izraz „gnevni građani“. Ovakvo stanje nas poziva da detaljnije osvetlimo temu otpora, to jest prava na otpor. Pri tome bi pod otporom trebalo shvatiti angažovanje građana protiv onih koji vladaju, pobunu protiv nepravde, ugrožavanja opšteg dobra i srodnih oblika nelegitimnog ponašanja.

Prvobitno, radilo se o otporu protiv tirana, protiv apsolutističko-diktatorskih režima. Danas su dostignuća pravne i socijalne demokratije ugrađena u ustav i time pravno potvrđena, dostignuća zbog kojih su raniji reformatori protestovali, za koja su se borili i stradali. Postoji zakonsko pravo na otpor. Takva odredba je uključena u Ustav iz 1968. prilikom donošenja zakona o vanrednom stanju – i može se opisati kao „pilula za smirenje“. To je član 20 paragraf 4 ustava koji glasi: „Protiv svakoga ko pokuša rušenje poretka, svi Nemci imaju pravo na otpor, kada nijedna druga opcija nije moguća“. Ova pretpostavka (rušenje poretka) je, međutim, usko protumačena, tako da joj ustavno-pravna nauka pridaje samo simboličnu funkciju.

Pored otpora diktatorskom režimu, poznajemo takođe i „male otpore u normalnim situacijama“, kako ih je jednom nazvao profesor ustavnog prava Ralf Dreier, a mnoge forme ovog „malog otpora“ izričito dozvoljavaju i ustav i zakoni nemačkih republika. Pri tome se ne radi o revoluciji, već o zahtevanju reformi.

Tako je otpor rečima i perom zagarantovan kroz osnovno pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, kao i kroz slobodu medija i nauke. Kritika lošeg stanja trebalo bi da bude osnovni zadatak novinara i intelektualaca. To je sastavni deo profesorskog zanimanja i upravo time se pravda njihova istraživačka sloboda i privilegovani status ovih doživotno izdržavanih državnih službenika. Na to je mislio Ernst Fraenkel, jedan od teorijskih osnivača Savezne republike, kada je napisao: „Politička nauka nije posao za oportuniste. Nauka koja nije spremna da stalno preispituje, koja … preza da događaje koji su snagom društvenih konvencija proglašeni za arcana societatis bespoštedno osvetli, izneverila je svoj poziv“.

Takođe je važno i pravo na protest, koji garantuje član 8 ustava. Široko izveštavanje o slučaju „Štutgart 21“ ohrabrilo je mnoge kritičare. Isto važi i za pokret Occupy Wall Street.

U Indiji je nedavno jedan stariji čovek, Anna Hazare, stupio u štrajk glađu zato što novi indijski antikorupcijski zakon izuzima od krivične odgovornosti najviše političare. Hazare je pokrenuo niz protesta i vlada je konačno morala da obeća da će ispraviti nedostatke u ovom zakonu. U Nemačkoj imamo sličnu situaciju, iako je stepen korupcije znatno niži. Nemačkom poslaniku možete ponuditi mito u obliku novca ili drugih privilegija, uz jedini rizik da vas izbaci iz kancelarije. Pri tome, antikorupcijska konvencija Ujedinjenih nacija (predviđena prvobitno za borbu protiv korupcije u banana republikama) obavezuje Nemačku da donese delotvornije kaznene odredbe protiv korupcije poslanika – za sada bez rezultata.

Koja legalna i legitimna sredstva otpora postoje? Koliko su ona efikasna?

Referendum može biti uspešan oblik otpora kada inicijativa dolazi odozdo, iz glasačkog tela. Ova mogućnost postoji na nivou opština, ali na saveznom nivou je inicijativa za referendum građanima uskraćena. I pojedinačne inicijative članova partija mogu biti osnova otpora. Takva je, na primer, inicijativa saveznog poslanika Franka Schäfflera protiv usvojenih mera za spasavanje prezaduženih evro država.

Jedan od oblika otpora bi morala da bude i mogućnost smenjivanja političara. Karl Poper je dobro uočio da u prirodi demokratije postoji mogućnost da se oslobodimo loših političara bez prolivanja krvi. Nama je ta mogućnost sada uskraćena, jer smenjeni šefovi vlada zadržavaju svoje pozicije pomoću umešne koalicione politike. Birač nema načina da se reši nesposobnih saveznih i evropskih parlamentaraca, ako je njihova partija odlučila da ih postavi na sigurno mesto na izbornoj listi ili da ih kandiduje u izbornim jedinicama u kojima računa na sigurnu pobedu.

Još jedno sredstvo malog otpora su tužbe ustavnom sudu. Jednu sam lično podneo u vreme evropskih izbora 2009, između ostalog zbog protivustavne izborne klauzule o neophodnih 5% glasova za prebacivanje cenzusa. Mojoj tužbi se priključilo 30 profesora ustavnog prava i 500 građana. Ustavni sud je klauzulu 5% proglasio protivustavnom u presudi od 9.11.2009. Tako će ubuduće evropski izbori za nas Nemce biti demokratičniji.

Još značajnije od povoljnog ishoda ove presude je njeno obrazloženje, u kojem se desio kopernikanski obrt u sudskoj praksi koja se tiče izbornog procesa. Naime, u njemu je klauzula 5% proglašena neustavnom i na opštinskom nivou izbora. Od tada, savezni ustavni sud budno kontroliše primenu ove klauzule:

„Pošto je donosilac izbornog zakona zainteresovana strana, postoji opasnost da se nije vodio opštim dobrom već ciljem očuvanja vlasti, pri čemu je izbornom klauzulom želeo da, prilikom izbora za evropski parlament, isključi male partije. Zato klauzula 5% podleže strogoj ustavnoj kontroli.“

Da su partije i poslanici, kada se radi o očuvanju svoje vlasti, pristrasni, vidi se i po zalaganju za takozvane viseće mandate (specifičnost nemačkog izbornog sistema) u nedavno donetom saveznom izbornom zakonu. Partije koje čine vladajuću većinu, koje su na izborima 2009. dobile 24 viseća mandata, koriste svoju većinu da bi ih zadržale i poboljšale svoje šanse na sledećim izborima. Opozicija se, sa druge strane, zalaže za ukidanje visećih mandata. Presuda o klauzuli 5% je u tom smislu poslala signal da bi sud svakako poništio i novi savezni izborni zakon.

Pojedinačni građanin se teško odlučuje da se sam žali na grube povrede ustava. Pri tome ne radi se samo o prekomernim doprinosima za penziju mnogih političara, o neoporezivim platama, o protivustavnom odobravanju dodatnih dnevnica, već i o nekažnjivosti poslaničke korupcije ili nekontrolisanom broju partijskih i ličnih saradnika u Bundestagu, za koje su troškovi dostigli preko 400 miliona evra godišnje.

Nova klasa se izoluje od građana i formira novi apsolutizam

Pod motom „država – to smo mi“, politička klasa se izolovala od građana i na putu je ka novom partokratskom apsolutizmu. Na jedan rafinirani način, ona postaje legibus absolutus, što znači da je izuzeta od svih obavezujućih normi. Ona je, doduše, formalno podvrgnuta zakonima. Ali te zakone ona sama stvara – po svojoj zamisli. Formalno, ona podleže i ustavu. Ali ona može i da ga promeni, pri čemu bira sudije koje tumače ustav i time proglašavaju obavezujućim njegove odredbe. Kada sud ne odluči u njenu korist, politička klasa će javno izražavati svoju ljutnju. Štaviše, često se građanima koji pred sud iznose razne povrede ustava uskraćuje pravo na žalbu – posle sudskih procesa koje opet kontroliše politička klasa. U trci kornjače i zeca, građani su zec koji nikada neće stići kornjaču.

Isto važi i za krizu u evropskoj i monetarnoj uniji. Savezni ustavni sud je u presudi o zajedničkom fondu od 7.9.2011. odbio da odlučuje o tome da li je takav fond suprotan evropskom pravu, iako je prilično očigledno da jeste, pri čemu je građanima i poreskim obveznicima uskraćeno pravo na žalbu pred evropskim sudom.

Otpor svakim danom postaje sve aktuelniji, mada je po sadašnjem ustavu ograničen, u smislu da bi se u suprotnom nemačka demokratija odrekla svoje suštine (što zabranjuje „večna garancija“ člana 79 paragraf 3 ustava). Za ozbiljniji otpor bi bio potreban novi ustav, koji u skladu sa članom 144 ustava ne može biti donet bez referenduma. Tako je barem odlučio ustavni sud, poslednji put u odluci o Lisabonskom ugovoru iz 2009. Izgleda da zvanična politika nije daleko od definisanja građanskog otpora kao zadiranja u „najčvršće jezgro ustavnog identiteta“. Protiv toga bi se moglo ići na sud, u smislu člana 20 paragrafa 4 ustava. Šta, međutim, ako sud popusti i ospori svoju dosadašnju praksu (čemu se mnogi nadaju)? Može li se onda zaključiti da je nastupilo ukidanje ustavnog poretka u smislu gore navedenog člana.

Time se ne iscrpljuje tema otpora. Savezni ustavni sud je, naime, razmatrao i pravo na otpor protiv pojedinačnih povreda prava. Takvo pravo na otpor (prema jednom bivšem sudiji ustavnog suda) može se objasniti i članom 1 paragrafom 2 ustava, u kome se nemački narod zakljinje na nepovrediva i neotuđiva ljudska prava, koja u svakom slučaju uključuju i pravo na otpor protiv povreda ustava.

Koji oblici otpora onda dolaze u obzir? Time se ulazi na pravno novu teritoriju, što daleko nadilazi jedan novinski tekst. Ovde svakako treba podsetiti na takozvanu građansku neposlušnost. Tu se, pod određenim pretpostavkama, radi „ne o faktičkom sprečavanju povoda za protest, posebno ne o delotvornoj paralizi državnih funkcija, već o dramatičnom delovanju na proces formiranja javnog mnenja“. Građanska neposlušnost je – u opštem smislu – protivpravna, ali upravo kroz svesno prihvatanje odgovarajućih sankcija ona omogućava trajno delovanje na javni prostor.

Ako postoje teške povrede prava od strane državnih i organa Evropske unije, protiv kojih građani nemaju nikakvu mogućnost podnošenja tužbe, onda u najmanju ruku mora biti dozvoljena građanska neposlušnost, koja onda nije protivpravna, već je kao ostvarivanje prava na otpor dozvoljena.

Postojanje prava na otpor je samo neophodna pretpostavka, koja nije dovoljna. Da bi se prava vršila, potreban je jedan dodatni unutrašnji stav, koji se kratko može opisati kao zajednički smisao i građanska hrabrost. Sa koje god strane pogledamo, ne možemo zaobići činjenicu da je ostvarenje neophodnih poboljšanja naše zajednice „naš zadatak i da ne smemo čekati da se nekim čudom, sam od sebe stvori novi svet“ (Karl Popper). Politika je previše važna da bismo je prepustili profesionalnim političarima.

Autor teksta: Hans Herbert von Armin, stručnjak za ustavno pravo.

Izvor: Der Tagesspiegel Meinung, štampano izdanje, 21.12.2011.

Preveo sa nemačkog: Miroslav Marković Izvor: Peščanik.net 27.12.2011.

EVROPA JE SAMO POČETAK

Kako indijski posmatrač vidi krizu u Evropi?

Naravno, situacija izgleda zapaljivo. Siromašni Evrope su se razbesneli i vladine mere više ne prolaze. Kriza se sa jedne zemlje na drugu širi poput šumske vatre. Meni se čini kao da se Moćni u Evropi – uključujući posebno velike medije – previše boje da se sa krizom ozbiljno suoče. Još uvek veruju da probleme mogu rešiti paketi za spas ekonomije i policijske akcije.

Gubi li u ovom trenutku prosvećena, socijalna svest u Evropi svoj šarm?

Na ovaj šarm se nikad nisam previše oslanjala. Dok je Evropa za sebe razvijala ideje slobode i jednakosti, kolonizovala je druge zemlje, ubijala njihovo stanovništvo i odvodila ga u roblje – i to u nezamislivom obimu. Čitavi narodi su uništavani. Belgijanci su u Kongu ubili 10 miliona ljudi, dok su Nemci u Južnoj Africi iskorenjivali narod Herero.

Ali kakve to ima veze sa današnjom zabrinutom Evropom?

Polako, samo sačekajte. Genocidi su poslužili pribavljanju sirovina za industrijsku revoluciju, koja je stvorila zapadni kapitalizam i proizvela materijalni višak vrednosti. Ovaj kapitalizam je stvorio našu današnju, kako ekonomsku tako i ekološku, krizu.

Može li si Evropa pomoći ako bi se rešila kapitalizma? Može li to učiniti na neki lakši način?

Da, može lakše, bilo bi lepo. Ali u našim okeanima broj riba se rapidno smanjuje. Svuda u svetu pada nivo podzemnih voda. Kišne šume se radi uzgoja goveda uništavaju. Sva to pokazuje kako je kratkovida i ograničena zapadno evropska definicija slobode i jednakosti do sada bila. Uvek su troškove snosili drugi.

Da li se Indijci i Kinezi danas bolje ophode sa prirodom?

Ne, to takođe ne mogu da kažem. Indijska kultura može isto tako da bude despotska, pogledajte samo kastinski sistem. Takođe neću negirati vrednost evropskih ideja, ali njihova realizacija u praksi, pod uslovima gomilanja profita, dovela je sve nas i Evropu do tačke na kojoj se danas nalazimo: nedaleko od kolapsa.

Ali uprkos tome postoji model ujedinjene Evrope, čiji narodi su se zakleli da više nikada neće međusobno ratovati?

Ovaj model zasnovan je izvorno posle dva svetska rata i Holokausta. Danas mi se čini da Evropu zajedno drže samo materijalne vrednosti, tj. obećanje o boljem životu za sve ljude. Ovo obećanje sada bledi, zato su tenzije i podele gotovo sigurne. I Indija je takođe savez različitih naroda, možda različitijih nego u Evropi. Nas međutim na okupu drži, posebno u pograničnim regionima Kašmiru i na severoistoku, indijska armija. Ali teško mi je da danas razmišljam u terminima državnih i saveznih granica.

Nisu li Evropa i Indija toliko velike da se njima više ne može vladati?

Moćni danas više ne razmišljaju ni evropski ni indijski, već globalno. Naše vlade su već dugo kontrolisane od strane banaka i multinacionalnih korporacija. Nekad mi se čini kao da su elite naših zemalja osnovale jednu naciju u svemiru. Odatle one posmatraju svet kao svoga slugu. Ako ima protesta, pošalju vojsku, policiju, pri čemu njihove policije i armije sarađuju i razmenjuju tajne podatke, da bi kontrolisale sluge. Ali uprkos svemu tome, sluge postaju sve nemirnije. Na horizontu se rasplamsavaju ustanci. U Americi, gde sam dugo boravila, jezik na ulici se promenio. To je do skora bilo nezamislivo.

Mislite li na novi protestni pokret na zapadu?

Ko je mislio da će američki studenti, koji su dosad ubeđivani da je socijalizam opasniji od side, iznenada sa parolama protiv “klasnog rata” izaći na ulice.

Mislite li da kriza u Evropi i Americi pruža novu šansu siromašnima ovog sveta?

Ova kriza ne pogađa samo siromašne, ona je takođe i kriza bogatih. Ovako jednostavno ne može dalje ići. Stari način više ne funkcioniše. U Americi 400 ljudi poseduje bogatstva koliko i polovina stanovništva. U Indiji 100 ljudi raspolaže imovinom u vrednosti 25% BDP-a. Bez velike promene ovaj sistem će se raspasti.

Hoće li tada svi postati siromašniji? Ili će se bogatstvo pravednije raspodeliti?

Ili će doći do potpunog kolapsa, ili će nastati militarizovane zone, u kojima bogati mogu da žive samo pod stražom, da bi se suprotstavili svakom otporu – bio on miran, militantan ili teroristički. Ovakve bitke se u Indiji već vode. Pitanje je da li snaga ideja, koja je i prouzrokovala ove probleme, može doprineti njihovom razrešenju. Mislim da ne.

To znači da više ne verujete u mogućnost upravljanja krizom, već samo u revoluciju?

Potrebne su nam nove ideje, nova definicija značenja reči napredak, jedna nova definicija slobode, jednakosti, civilizacije i sreće na zemlji. Vremena neograničenog individualizma su prošla. Pri tome ne pozivam na moralnu obnovu i ne apelujem na dobru stranu ljudske prirode. Samo kažem: Tako kako sada stvari stoje, nešto će se dogoditi. Evropa je samo početak. U to je indijska spisateljica Arundhati Roy ubeđena.

Prevod sa nemačkog Miroslav Marković

Izvor: Die Zeit 16.12.2011. , Peščanik.net 25.12.2011.

OTKRIVANJE AMERIKE – PRVA ZIMA OKUPACIJE

Rasturen u Njujorku, pokret u ime ,,99%,, poziva na doček Nove godine u Vašingtonu. Glavni grad Amerike nema tradiciju spektakularnog javnog dočeka Nove godine, kao što je onaj na njujorškom Tajms skveru. Ali, sudeći po najavama koje cirkulišu preko Tvitera, Fejsbuka, SMS-a i drugih komunikacionih kanala internet ere, sigurno dobar novogodišnji provod obezbeđen je na prestoničkom Trgu Mekferson, odnosno u istoimenom parku. ,, Bez obzira ko ste: građanin, profesionalac, student, aktivista, roditelj, nezaposleni radnik… svi ste dobrodošli. Živa muzika, hrana i piće! I u 2012. godini nas čekaju loša ekonomija, socijalne nepravde i politička korupcija, pa bar da je započnemo velikom žurkom!,,

Biće to doček čiji su domaći aktivisti pokreta ,,Okupiraj Volstrit,, koji su od 1.oktobra 2011. godine ovde ulogoreni, samo oko 400 metara udaljenom od Bele kuće. Dok je inicijalna okupacija u njujorškom parku Zukoti rasturena akcijom policije još 15. novembra 2011. godine, ova sa još mnogima širom Amerike, istrajava i upravo je ušla u svoju prvu zimu, demantujući prvobitne prognoze da će se ,,okupatori,, razići već sa prvim mrazovima. Ovo vašingtonsko divlje šatorsko naselje, umesto da se zbog zime smanjuje, kao da se povećava. Pre nekoliko dana, bio je popunjen gotovo sav raspoloživ parkovski prostor. Oko podneva tamo je padala sipljiva zimska kiša, na pet stepeni iznad nule. Sem dežurnih, koji su sedeli ispod cirada zaokupljeni nekim poslovima, u logoru nije bilo neke živosti. Situacija se promenila već oko pet po podne, kada su se svi stanovnici vratili sa dnevnih poslova u gradu, spremajući se prvo za ,,generalnu skupštinu,, koja se uvek održava u šest. Iz šatorske kuhinje je dopirao izazovni miris nekog paprikaša koji se krčkao u kazanu.

Dok se u gradu radni dan završavao, ovde kao da je tek počinjao. U poluotvorenom ,,medijskom šatoru,, je bio 26-godišnji Robert Dili, ne zato što je neki oficijalni portparol, tako nešto ovde ne postoji, nego zato što se tu jednostavno zatekao. Ovde su naime svi ovlašćeni da govore, ako to žele. Robert je bio profesionalni vozač kamiona u Vermontu, državi na severoistoku. Ostavši bez posla, otišao je u Njujork gde se priključio pokretu, da bi odande, kada je tamošnji kamp policija zatvorila, došao u Vašington, gde je već mesec dana. Siguran je da će ovde i prezimiti. ,,Imam ono osnovno što je čoveku potrebno: hranu i toplo mesto da prespavam.,, Na pitanje: znači li to da njegov šator ima grejanje, odgovara da mu tako nešto nije potrebno – u vreći za spavanje, uz dodatni pokrivač, sasvim mu je udobno.

Primećuje se da su, za razliku od oktobra, kada su podloga bile samo cirade, šatori sada drvenim paletama odvojeni od raskvašenog tla, što stanarima obezbeđuje kakvu – takvu toplotnu izolaciju. Prema Robertovoj proceni, ovde svake noći prespava u proseku oko 150 ljudi. On je inače optimista. ,,Pokret je još u povoju, ovo su tek naši bebi koraci,, obrazlaže i tvrdi da je ..okupacija,, već dosta postigla, a najveći uspeh je to što je njegova ideja postala važna politička tema.

Pokret ,,Okupiraj Volstrit,, je nesumljivo politički događaj godine u Americi, kao prvi građanski protest koji osporava ono čime se ona pred svetom najviše hvali – njen ekonomski i politički sistem. Slogan ,,Mi smo 99%,, koji ima i svoj kontrapunkt ,,1%,, postao je metafora za ekonomske nejednakosti i na politički dnevni red stavio ono što se donedavno samo usput pominjalo – da je sistem poslednjih decenija tako ,,naštimovan,, da ide na ruku samo 1% najbogatijih na štetu 99% amerikanaca koji žive samo od svojih plata. ,,Apsolutno je da je u rukama 1% – 40% nacionalnog bogatstva,, piše u ,,Deklaraciji okupacije Vašingtona,, usvojenoj 1. novembra 2011. godine. ,,U našem izbornom sistemu, novac koji kandidati za svoje kampanje dobijaju od multinacionalnih korporacija i bogatih pojedinaca obezvređuje volju naroda… Sprega između javnih funkcionera, lobista i biznismena ne služi interesima američkog naroda… Finansijske kuće su prokockale naše ušteđevine, stanove i ekonomiju, a vlada im je dozvolila da privatizuju profit i socijalizuju rizik…,,

Pokret priznaje da nema odgovora na pitanje kako da se sistem popravi – ali nema ga ni bilo ko drugi. Njegove metode ne podržavaju svi, ali ankete pokazuju da ,,tiha većina,, odobrava njegovu poruku. Na političkoj sceni, republikanci, koji sve češće pokazuju da su zastupnici prokaženih ,,1%,, ,,okupatore,, smatraju ,,dokoličarima koji napadaju policiju, drogiraju se i zagađuju javne parkove,,. Demokrate, iako su okupacije protiv teža konzervativnoj ,,Čajanki,, koja usmerava desnicu, oklevaju da sasvim prigrle pokret, čime po svemu sudeći, propuštaju šansu da steknu uticajnog partnera. Na pitanje da li je Barak Obama saveznik ili protivnik, Robert Dili je odgovorio ,,da u ovom momentu, nemamo nikog drugog sem njega,,. ,,Meni se mnogo sviđao onaj Barak Obama iz kampanje, ali me kao predsednik nije mnogo impresionirao. Uprkos tome, mislim da on ostaje nada… na ulazu u park koji je pretvoren u ,,okupacioni,, logor stoji tabla sa natpisom ,,Redemoliramo demokratiju, izvinite za naš (vaš) nered,,.

Autor: Milan Mišić, Izvor: Politika online 31.12.2011.

DA LI ŽIVIMO U DEMOKRATIJI I ŠTA JE REŠENJE AKO TO IZBORI NISU

Živimo u sistemu koji se naziva predstavnička demokratija. To znači da mi svake četiri godine biramo predstavnike koji odlučuju u naše ime. Teoretski, svako se može kandidovati za neku poziciju pod uslovom da ima novca za kampanju ili da u tu svrhu dobije sredstva od poslovne elite. Jednom izabran predstavnik, u načelu, naredne četiri godine može da radi sta god hoće, ne obazirući se na volju i interese naroda. Kad se uzmu u obzir ova dva faktora, to jest, da je izbor moguć samo uz pozamašna finansijska sredstva i da onoga ko je izabran birači više gotovo nikako ne mogu da kontrolišu, postaje jasno da predstavnička demokratija i nije demokratija u pravom smislu te reči, već samo njen privid.

Kako ovu situaciju rešiti? Kako doći do prave demokratije? Mi se često zanosimo idejom da treba naći stručne i poštene ljude. Nažalost, stručnost ne znači da će stručna osoba raditi u opštenarodnom interesu. To što je neko vrhunski ekonomista ne znači da će raditi u opštenarodnom interesu. To što je vrhunski ekonomista ne znači da će rediti u interesu čitavog društva. Traganje za poštenom vlašću je uzaludno, jer moć kvari ljude, a osim toga, valja uzeti u obzir i realne okolnosti kao što su pritisci iz inostranstva ( EU, MMF, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija, NATO…).

Kao što smo već uvideli, poštena vlast ne postoji jer prilika pravi lopova, a moć opija. Rešenje nije u čekanju poštenih  političara, nego u tome da se uklone pretpostavke koje dovode do toga da neko na vlasti ne radi u opštem inetresu. Kako to postići? Tako da se vlast ne prepušta predstavnicima (političarima), izabranim zato što su imali dovoljno novčanih sredstava za to, nego da ljudi odlučuju sami.

Nema potrebe za liderima i vođama

Kako bi to u praksi izgledalo? Na lokalnom nivou, u selima, mesnim zajednicama, gradskim četvrtima i slično, funkcionisanje direktne (neposredne) demokratije je jednostavno. Svi članovi određene zajednice se nađu na jednom mestu (plenumu ili narodnoj skupštini) i zajednički, glasanjem nakon diskutovanja, odluče sta im je potrebno činiti. U slučaju države to nije moguće, ali se zato bitne odluke mogu donositi na referendumu putem interneta. Odlučivanju bi obavezno predhodile javne diskusije/rasprave uživo, putem medija ili na internetu.

Danas je tehnologija dovoljno razvijena da se glasanje putem interneta može besprekorno organizovati ( u 2011.god. je 2 miliona ljudi u Estoniji glasalo na izborima putem interneta), a takvih primera elektronskog glasanja ima širom sveta. Osim toga, ako mozemo putem interneta bezbedno prebacivati novac sa jednog na drugi račun, nema razloga zašto se ne bi moglo preko interneta i glasati. Tako bi se trošak stalnih referenduma sveo na minimum, praktično na nulu. Na stalnim referendumima bi se, nakon otvorene i transparentne javne rasprave, moralo glasati o najvažnijim pitanjima ( izmene zakona, ulasku u EU, NATO, velikim investicijama i sl.) Takodje, na inicijativu glasača (i putem internet peticije.)

Svako pitanje koje ljudi smatraju bitnim takodje bi se moglo staviti na glasanje. Na taj način bi svi ljudi u svakom trenutku mogli sami odlučivati o svim važnim pitanjima iako nije nužno da svi učestvuju u donošenju svih odluka – poenta je da se omoguci neposredno učesće. Ako bi doneli pogrešnu odluku, ta bi se odluka mogla naknadno promeniti. Političari u današnjem smislu reči bi nestali, postojali bi samo javni službenici, birokrate, smenjivi u svakom trenutku ako ljudi procene da je to potrebno, koji bi obavljali formali deo posla, isto kao što bi stručnjaci različitih profesija (ekonomisti, inžinjeri, agronomi…) bili zaduženi za stručno sprovodjenje opštih ciljeva i odluka o kojima bi svi odlučivali u javnim raspravama i glasanjem.

Direktna demokratija već postoji u ograničenom obliku u nekim zemljama. U Švajcerskoj se 3 do 4 puta godišnje organizuju referendumi sa po desetak pitanja, u brazilskom gradu Porto Alegre gde građani sami odlučuju kako će se preraspodeliti sredstva iz gradskog budzeta (za bolnice, skole, parkove i sl). Ovo su neki od primera začetaka direktne demokratije koje tek treba sistematski razraditi i pripremiti u čitavom društvu na korist svih članova tog društva. Direktna demokratija je metod organizovanja i cilj velikih globalnih građanskih protesta tokom ove 2011. godine. Direktno-demokratski su organizovani masovni protesti gradjana u Španiji, Portugalu, Izraelu, Engleskoj, SAD–u. Na ovim protestima se odluke donose na plenumima/skupštinama, a kroz otvorene radne grupe omogućava se rad plenuma/skupština, pruža tehnička podrška i rešavaju tehnička pitanja.

Afirmacija direktne demokratije, odnosno mogućnosti da svi ljudi uzmu učešće u donošenju odluka umesto da se pasivno prepuštaju samovolji izabranih političara pod uticajem kapitala, je jedan od glavnih ciljeva globalnih gradjanskih pokreta 2011.godine. Direktna demokratija je, kako u politici tako i u ekonomiji, pravo rešenje za postkapitalističko pravednije i humanije uredjenje koji zahtevaju ljudi širom sveta suočeni sa namerno prouzrokovanom ekonomskom krizom čiji je cilj privatizacija svih strateski važnih industrija i prirodnih resursa. Donošenje važnih odluka i zaštita opšteg dobra od pojedinačnih interesa treba da bude u rukama celog društva, a ne malobrojne političko-ekonomske oligarhije koja opštim dobrom upravlja isključivo u cilju sticanja lične koristi, to jest, profita.

Izvor: 99posto.org