TAJNE USPEŠNIH LJUDI

Da li ste se ikada zapitali, šta je to tačno što uspešni ljudi rade drugačije od ostalih ljudi? U čemu je njihova tajna? Koji su to neophodni sastojci za uspeh?

Inteligencija definitivo nije presudna. Faktor sreće, biti u pravo vreme na pravom mestu, je sigurno poželjan, ali svakako ne i dovoljan uslov za uspeh. Brojni istraživači su pokušali da otkriju neophodne elemente i odgonentnu formulu uspeha, i nekako se svi na kraju slažu da je tajna u karakteru uspešnih osoba, odnosno u tome kako pristupaju poslu, u njihovim navikama i načinu na koji rade. Većina uspešnih ljudi se naprosto rodi talentovana za uspeh. Nama ostalima ne preostaje ništa drugo nego da pokušamo da kopiramo njihov model i da snagom volje nadomestimo nedostatak talenta. Samodisciplina je dakle ključni element za uspeh. Evo liste od saveta sastavljene iz smeše mudrijaških saveta pokupljenih iz nekih od Harward Business Review članaka, savete Robina Sharme i ostalih leadership i motivational gurua, koji definitivno odvajaju pobednike od prosečnih.

Budite precizni u definisanju ciljeva

Nije dovoljno da samo uspete da artikulišete šta je to što tačno želite da ostvarite, već da pri tome imate i ideju – Kako ćete stići dotle, ili bar kuda ćete prvo krenuti kao i – Kada želite da stignete tamo. Postoji vrlo jednostavan recept za ovo. Uzmite olovku i papir i lepo sve to pribeležite. I onda zakačite taj papir negde gde će uvek biti ispred vašeg nosa. Na neko mesto koje garantuje da nećete vremenom prestati da primećujete taj papir. Jer ovaj metod naravno funkcioniše ukoliko imate minimum samodiscipline da kontrolišete tu listu redovno i primenjujete korektivne mere ukoliko nešto krene da pravi neočekivane probleme.

Iskoristite svaki trenutak da radite na ostvarivanju ciljeva

Danas smo svi potpuno pretrpani i poslom i obavezama, i svi žongliramo sa bar 10 razlilčitih ciljeva u isto vreme, te je potpuno očekivano da ne uspemo da primetimo svaki pravi trenutak i svaku savršenu priliku pre nego što nam se izmigolji iz ruku. Ali da bi bili uspešni moramo učiniti sve da se procenat propuštenih trenutaka svede na najmanju moguću meru. I opet ovde stvar treba da preuzme Samodisciplina, koja bi trebalo da nas natera da iskoristimo svaki trenutak smisleno i da nikada ne gubimo vreme uzalud. Jedan od načina da se unapredi – Time Management i bolje iskoristi vreme, je pravljenje striktnih rasporeda obaveza i njihovo prebacivanje u rutinu. Ukoliko neke kontinualne obaveze pretvorite u male rituale, koje uvek radite u isto vreme, povećaćete svoju efikasnost i do 300%, kažu neke studije. Taj način planiranja u stvari pomaže mozgu da lakše uoči i potom i iskoristi ugledanu šansu, koja se pojavi u nekom trenutku između svih tih redovnih rituala.

Znajte u svakom trenutku gde ste i koliko vam još nedostaje do uspeha

Morate naravno biti surovo iskreni prema sebi i da redovno pratite napredak u ostvarivanju ciljeva. Ako ne znate koliko dobro radite i kako napredujete, nećete ni korigovati svoje strategije i ponašanje na vreme. Uspešni ljudi se ne zavaravaju. Rezultat se retko pravi preko noći. U najvećem broju slučajeva je on rezultat dugotrajnog, mukotrpnog procesa, iz dana u dan.

Budite realan optimist

Jako dopadljiva formulacija. Uzemljenje se mora zadržati. Zdrav razum uz pozitivne misli, iliti “Think pink rationally”. Verovanje u sopstvene sposobnosti je od neprocenjivog značaja. Ali hladne glave. Mora se realno proceniti koliko će teško biti ostvariti odredjeni cilj, i onda se adekvatno pripremiti. I mentalno, a i fizički ako treba.

Fokusirajte se na to kako da budete bolji a ne da budete dobri.

Užasno je važno verovati u sopstvene sposobnosti i u uspeh. Ali je još važnije verovati da se sposobnosti i nove veštine mogu i steći. “Svakim danom napredujem u svakom pogledu” Ovakvim razmišljanjem se postiže da se prave bolji izbori pri odlučivanju i da se dostigne pun potencijal kojim raspolažemo. Uspešni ljudi svaki sledeći put unaprede prethodni rezultat. Uvek inoviraju, ili bar nadogradjaju. Nikad ne rade jednostavan copy-paste. Urade barem paste special. Zato i jesu special.

Budite nemilosrdno istrajni

Nema odustajanja. Kada se padne, podigne se, otrese prašina, nauči lekcija i krene se dalje. Ali pametnije ovog puta. Na muci se poznaju junaci. Tomas Edison, jedan od poznatijih šampiona u istrajnosti, reče “Nisam imao neuspehe. Ja sam samo pronašao 10,000 načina koji ne funkcionišu“.

Vežbajte svoju snagu volje

Ukoliko redovno ne vežbate snagu volje, kao i svaka druga veština koja se ne vežba, atrofiraće. Ali ukoliko je svakodnevno vežbate, čak i na sitnim svakodnevnim stvarima, osnaživaće iz dana u dan i pripomagaće značajno u ostarivanju uspeha. Najbolji način vežbanja volje, je recimo da se naterate da radite one stvari koje vas najčešće mrzi da radite ili koje bi iz raznoraznih razloga rađe preskočili. Počnite sa jednostavnim stvarima (da redovno radite sklekove recimo, ili da prestanete da jedete slatkiše…). U početku će biti čupavo, ali vremenom će bivati sve lakše. Samo je bitno ne pokleknuti na tom teškom početku i znati da nas iza brda čeka nagrada, ako izdržimo…

Ne preterujte

Znajte da koliko god vežbali snagu volje, ona ipak ima granice. Ne prenatrpavajte se više nego što vam je nosivost, jer se može desiti da puknete po šavovima. Ne komplikujte, jer ćete ostati ili bez vremena ili bez goriva. Uspešni ljudi znaju kako da Ne naprave ostvarivanje cilja komplikovanijim nego što jeste. Genijalne ideje su uvek jednostavne.

Fokusirajte se na ono Šta ćete uraditi i onda to i Uradite

Ako želite da se rešite neke loše navike, ili pak da ostvarite neki cilj, bitno je da se usresredite na to kako da je se rešite a ne na sam problem. Jer nije bitno ono šta je problem, već šta i kako radite da ga rešite. A onda ako i shvatite šta treba da radite, ali ne počnete da radite, to je isto kao i da ne znate uopšte šta da radite. Dakle s reči na dela!

Budite spremni na žrtve i mukotrpan rad da bi ostvarili svoje snove

Uspešni ljudi prihvataju težak rad, odricanja, znoj, napor… I ne kukaju zbog toga. Znaju da bez toga jednostavno nema uspeha. Novak Đoković je lep primer. Jeste on beskrajno talentovan, jeste u njega uložena gomila novca da bi se organizovao jedan visoko profesionalni tim koji brine o svim detaljima. Ali bez Novakovog svakodnevog napornog treniranja, surovih kondicionih treninga, voženja bicikla uzbrdo, sedenja u ledu, odricanja… ništa od svega ovoga ne bi bilo. Ali samo je pitanje koliko ko nešto želi. Zapitajte se koliko jako želite nešto i onda uložite ekvivalentan trud u to. Da li postoji uopšte nešto što jako želite? Deo problema neuspešnih ljudi upravo leži i u njihovoj letargiji i bezvoljnosti ili jednostavno lenjosti.

Eto to bi bile najvažnije tajne – koje više nisu tajne. Složićete se da ove savete uopšte nije teško primenjivati. Od danas znači više nema izgovora. The only way is up!

Autor: Danijela Laketić, Izvor: blog mcb.rs, 22.09.2011.

 

 

ŽIVIMO U NEPODNOŠLJIVOJ KOLIČINI APSURDA

Uoči raspisivanja izbora u Srbiji ima više rezignacije i neverice da bi se stvari mogle promeniti nezavisno od rezultata nego što je to bio slučaj ranijih godina, kaže za RSE Vesna Rakić Vodinelić, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union.

Da li Vas je iznenadio intezitet prljave predizborne kampanje koja zapravo zvanično još uvek nije počela?

Nije me iznenadio. Nije nikakva novost da su kampanje u Srbiji pred izbore izuzetno prljave, neprijatne, karakterišu se raznim vrstama podmetanja, izvlačenjem prljavog veša, koji nije samo politički nego i personalni. Verujem da se javnost u Srbiji na to već navikla. Imam utisak da je možda ta cela stvar više i ne interesuje i da ljudi nastoje zapravo iz te kampanje da pronađu ono što ih najviše interesuje i da eventualno pokušaju da vide kako će izgledati budućnost ove zemlje. Takođe mi se čini da ima mnogo više rezignacije, nego što je bilo u ranijim reakcijama javnosti na kampanju i mnogo više neverice da bi se stvari u Srbiji mogle bitnije promeniti nezavisno od rezultata izbora.

Ima li u tom ponašanju političkih stranaka u ovom trenutku razlike između vladajućih i opozicionih?

Nažalost, mislim da su svi u tom glibu i da tu ne možemo da pravimo neku razliku između stranaka u ideološkom smislu reči. Čini mi se da su neka pravila pristojnog i fer ponašanja već odavno ovde zaboravljena. Mislim da nas to sledi još od Miloševićevog doba i da to zapravo nije ništa novo. Ono što jeste možda novo je da nema mnogo pozivanja na određene političke principe, kao što je vladavina prava ili pravna država. Ima izvesnih pominjanja socijalne države ali na demagoški način. Zapravo, od nekih političkih principa gotovo da nemate šta da čujete. Možete da čujete da je osoba A, B ili C iz nekakve protivničke struje grozna i obrnuto. To je u suštini za sada dominantno obeležje kampanje.

Da li nam to pokazuje nesigurnost Demokratske stranke i njen strah od gubitka vlasti?

DS ima veoma mnogo razloga da strahuje od gubitka vlasti. Neki od tih razloga jesu objektivni i nezavisni od toga šta je ona činila kao politička stranka, a neki su subjektivni i mogu se pripisati upravo tome šta je Demokratska stranka činila. Pod objektivnim razlozima podrazumevam ekonomsku krizu koja nije dotakla samo Srbiju nego je svetski fenomen i koja se po rubnim područjima Evrope mnogo više manifestuje nego što se manifestovala pre dve godine. U veoma velikoj meri mislim da se taj strah, koji je evidentan, ili očekivanje da DS ne uspe na ovim izborima, može pripisati samo Demokratskoj stranci. Navešću nekoliko primera. Prvo, osim ekonomije u kojoj se nisu uspele otkloniti vrlo bitne pretnje koje neposredno predstoje u Srbiji, ni jedna od tema koje je Demokratska stranka isticala kao važne teme nisu okončane na zadovoljavajući način. Tu pre svega mislim na parolu ,,I Evropa i Kosovo,,. Mi još uvek nemamo kandidaturu za EU, što je zaista pripisivo pre svega onima koji su na vlasti. To naravno nije samo DS, ali ona je stožerna stranka koja je okupila ovu koaliciju. Takođe ne vidim da je učinjen ikakav napredak u pogledu poboljšanja života srpskog stanovništva na Kosovu, što je bila takođe jedna od parola sa kojima su oni pobedili na prošlim izborima. Mislim da su napravljeni neki koraci koji su prosto apsurdni i po ideji koja ih je vodila i po rezultatu. Tu mislim na izigravanje reforme pravosuđa koja uopšte nije reforma, a pogotovo ne reforma sa pozitivnim rezultatima. Nažalost, potpuno je obrnuto. Tu, takođe, mislim na izostajanje bilo kakve socijalne zaštite onih slojeva stanovništva koji su najviše pogođeni, jer ne smemo zaboraviti da je Demokratska stranka članica Socijalističke internacionale i da je morala mnogo više, ako drži do svoje ideologije, da uradi na izgradnji socijalne strukture države. Onda mislim na neke potpuno pogrešne i nepotrebne korake kao što je bilo pogoršanje Zakona o medijima koje je na svu sreću sprečio Ustavni sud. Mislim i na veoma velike probleme koji nastaju gotovo u svim ministarstvima, a vezani su za javne nabavke, pojave korupcije. Najzad mislim na jedan arogantan stav koji Vlada ima u celini, a ne samo Demokratska stranka, prema nekim važnim opomenama koje su stizale iz određenih delova društva. Recimo, u najvećoj meri tu mislim na nikakvu reakciju koju je vlast imala prema svim nalazima Saveta za borbu protiv korupcije. Pa čak i jedan dosta arogantan stav i pokušaj da se izigraju neki zaključci Evropske komisije i drugih organa Evropske unije.

Mislite li onda da Demokratsku stranku treba kazniti na izborima?

To je tema koja se vrlo često čuje poslednjih dana i ja verujem da će DS, bez obzira šta ja mislila o tome, svakako biti kažnjena jer se gnev građana usmerava uvek prema onome ko je na vlasti, ako ta vlast pokaže bedne rezultate. A nažalost ova vlast je pokazala bedne rezultate. No, mislim da ne treba samo tu stati, nego treba videti koja je alternativa.

Ima li alternative u ovom trenutku?

Dobre alternative u ovom trenutku sigurno nema. Pitanje je samo da li je ta alternativa nužno gora ili jednaka. Meni se čini da ćemo imati, sem nekih nijansi čisto površne prirode, ako ne pobedi DS, onda znamo koja stranka će biti stožerni deo neke nove koalicije, a to će biti Srpska napredna stranka. Ja ne verujem da će oni promeniti način i poluge vladanja, verujem da će situacija biti potpuno ista. Zapravo i oni obraćaju više pažnju na neke simbolične, nego stvarne probleme. Nisu pokazali ni u jednom trenutku da nameravaju ozbiljno da menjaju te poluge vlasti koje potiču još iz Miloševićevog doba i nekako su presađene u Ustav iz 2006. godine, sem nekih sporadičnih izjava kako bi bilo lepo smanjiti broj poslanika. Ne verujem da ima dobre alternative. Ono u šta, međutim, verujem jeste da bi građani trebalo na ozbiljniji način da stave do znanja svim političkim strankama da je nama ipak stalo do političkog legitimiteta i do očuvanja nekih vrednosti, bez kojih ne može da postoji nijedno savremeno društvo, a koje se mogu vrlo kratko svesti na nekoliko takvih vrednosti, a to je šansa za posao, obezbeđenje u slučaju nezaposlenosti i teškog siromaštva. To su od države garantovane penzije, i to je besplatno školstvo do određenog nivoa školovanja i besplatno zdravstvo do određenih nivoa zdravstvene zaštite. To je nešto što se izgubilo. Nešto što postaje sve teže i teže podnošljivo. Ja ne vidim nijednu političku stranku koja zaista misli da vrati u javnost te teme i čini mi se da bi insistiranje građana na legitimitetu tih tema, koje obezbeđuju normalan svakodnevni život, bilo vrlo značajno. E sada, kako ćete na tome insistirati – to je vrlo veliko pitanje, a ja sam nešto o tom načinu i pisala.

Mislite na prazne glasačke listiće?

To su prazni glasački listići. To je ideja koja je u Evropi relativno stara i ideja koja je bila praktikovana i ideja za koju se veruje da može posle nekoliko izbornih ciklusa ipak da dovede do formiranja određene političke snage, čak ne mora ni da bude politička stranka, koja će insistirati na legitimitetu. Ja sada ne vidim neki bolji način, iako sam potpuno svesna da je ovaj neefikasan, da ne može da da rezultate na ovim izborima, da možda ne može da da rezultate možda ni u naredna dva-tri ciklusa, ali jednostavno, sama ne mogu ništa drugo da smislim, a verujem da ta tema zahteva jednu ozbiljnu društvenu debatu.

Ali kako praznim listićima možete da utičete da se loše stvari promene? Bahatost izvršne vlasti, to što je koncentracija moći praktično u kabinetu predsednika države? Kako srušiti tu partokratsku državu ako je jednostavno ignorišete praznim listićima?

Prazni listići nisu nikakav recept, ni nikakav čaroban štapić, oni sami po sebi ne mogu ništa da reše, ali daću vam nekoliko, možda bezazlenih, primera koji pokazuju da sama ideja iza koje ne stoji nikakva organizacija niti politička stranka, ipak na neki način uznemiri pojedine stranke, pa oni prvo reaguju sa dosta emocija i agresivnosti prema tome, a onda pokušavaju da naprave neke poteze koji bi mogli kasnije biti konstruktivni. Kao što je npr LDP pokušao sa tom idejom Preokreta koju je ipak Demokratska stranka odbila u ovom trenutku. Onda pokušavaju sa drugim načinima, recimo makar elementarne socijalne zaštite, što se moglo videti prilikom ovih nepogoda sa snegom. Dakle, ako to deluje kao opomena, ako deluje kao opomena u nekoliko izbornih ciklusa, verujem, ne mogu da tvrdim to, da bi to moglo da iznedri neku političku snagu koja će se zapitati u jednom trenutku „pa dobro da li ti građani služe meni da bi me birali ili ja služim tim građanima zato što su me izabrali i poklonili poverenje”. To je ono što vas najviše iritira.

Da li Vam se čini da su, iako su se promenili ljudi, ostali mehanizni vladavine iz devedesetih? Danas imamo situaciju da se ponovo proglašavaju državni neprijatelji koji navodno pozivaju na terorizam, da se ne dozvoljava drugačije i kritičko mišljenje, da su mediji stavljeni pod kontrolu.

Mnoge poluge iz devedesetih su ostale i te koje vi pominjete su samo one koje se vide na površini. Ima mnogo ozbiljnijih poluga. Recimo, sve loše osobine na koje se inače u literaturi ukazuje da pravosudni saveti mogu da ih nose sa sobom su se desile u našem slučaju, a nijedna dobra. I to je ono što strahovito iritira čoveka. Sudstvo je jedno od tih vlasti koje bi moralo da bude podjednako moćno kao Vlada. Međutim na bilo kom primeru možete da vidite da zapravo, ne da nije moćno, nego da strahovito mnogo zavisi od Vlade. I to je jedan mehanizam koji je zapravo nasleđen, ne samo iz Miloševićevog perioda, nego iz perioda socijalizma, komunizma, nazovimo ga kako god hoćemo, kada se međutim nije skrivalo da je pravosuđe produžena ruka vlasti jer je tada vladao sistem jedinstva vlasti. Pa onda način rada javne uprave. Tu se apsolutno ništa nije promenilo, mislim da je situacija čak gora nego što je ikada bila jer je došlo do feudalizacije, i to do partijske feudalizacije tih ministarstava. Dakle, to su te osnovne poluge i onda se to naravno manifestuje na medije, manifestuje se na proizvodnju terorista koja je u slučaju Sretena Ugričića jedan totalni i smešni paradoks, pa jedna mala grupa anarho-sindikalista koja postoji u Srbiji, ne znam da li ih ima više od 50, koji bace flašu sa benzinom na ambasadu Grčke, a oni iste proglašavaju međunarodnim teroristima. To su tako apsurdne stvari koje vređaju zdrav razum i koje samo pokazuju da te poluge vlasti uopšte nisu raščišćene.

Da li onda treba da nas iznenađuje to što su ove 2012. praktično najveći državni neprijatelji u Srbiji smenjeni upravnik Narodne biblioteke Sreten Ugričić i holivudska glumica Angelina Jolie, protiv koje se digla takva hajka u Srbiji zbog, kako kažu, antisrpskog filma, a koji ovde još nije ni prikazan?

Ja moram da kažem da me to ipak iznenađuje. Iznenađuje me količina apsurda. U ovoj zemlji su se dešavale apsurdne stvari koje idu protiv zdravog razuma, ali da će to ići dotle, to je ipak za mene, ta mera i količina apsurda u svemu tome, ono što me zaista iznenađuje. To iznenađuje čak i ljude koji su vrlo cinični i to iznenađuje čak i one koji pokušavaju nekako da se izvuku iz mentalnih teškoća koje ova država proizvodi svakodnevno svojim građanima i nekakvom satirom i humorom pokušavaju da to gledaju sa smešne strane. To je dakle jedna nepodnošljiva količina apsurda.

Većini političara koja se bori za vlast su usta sve više puna nacionalne retorike i popularizma, Kosova. Predsednika države kritikuju zbog toga što ovih dana obilazi smetove i obećava neplaćanje računa za struju umesto da vodi državnu politiku. S druge strane, sve manje se govori o Evropskoj uniji. Kuda to sve vodi?

To je tipično za predizborni period. Mislim da poluge koje su prenele sa sobom mehanizme vladavine, prenele su i vrlo mnogo od atmosfere Miloševićevog doba, koje je bilo obeleženo teškim nacionalizmom. Mislim da srpski politički vrhovi uopšte nisu imuni od nacionalizma i tu mislim na gotovo sve politike stranke, izuzev možda LDP-a, Lige socijaldemokrata. Vojvodine i neke manje političke stranke. Oni koji imaju najviše uticaja, oni prosto prihvataju postavke nacionalističke politike jer veruju da je to nešto što ih čini patriotama, iako se patriotizam po mom mišljenju najviše manifestuje u tome kako živi većina građana. U tom pogledu su očuvani ti mehanizmi zato što se veruje da je prosečan građanin nacionalista i da će mu prijati da to čuje. Ja nisam sociolog i ne verujem u te neke genetske teorije da je jedan narod po sebi nacionalistički, genocidan, ali ako vi emitujete nacionalistički pristup sa vrhova vlasti, ako ga emitujete svakodnevno, ako namećete devetnaesto-vekovne vrednosti kao vrednosti za koje mi treba da se borimo i da osvajamo u 21. veku onda normalno da ćete kod građana prouzrokovati određenu reakciju. Mislim, međutim, da je to pucanje u prazno i da u ovom trenutku prosečnog građana interesuje da li će njegovo dete moći da završi neku dobru školu, da li će moći da se zaposli, da li će moći igde da stanuje, pod relativno pristojnim uslovima, i da li će moći za to da plati. Mislim da su to osnovne teme. Nijedan od naših političara zna da tako nešto ne može da obeća sa prihvatljivom dozom realnosti. Onda moraju da se hvataju, na jednoj strani za nacionalne mitologije, a na drugoj strani za prikazivanje Srbije kao naprestane žrtve. To prikazivanje Srbije kao neprestane žrtve je vrlo opasno zato što obeshrabruje ljude.

Kažete da su nam ostali ostaci pravne države. Šta je to što je najviše urušilo pravnu državu? Da li je to ta bahatost izvršne vlasti, skandalozna reforma pravosuđa?

Ono što najviše urušava pravnu državu jeste nepoštovanje ustava i zakona. Kod nas nema granica mešanju nadležnosti predsednika Republike sa nadležnostima Vlade, nadležnostima Skupštine sa nadležnostima Vlade, nadležnosti Vlade i ministarstava sa nadležnostima pravosuđa, a to je osnovni princip pravne države i demokratije. Zakoni se liferuju, donose se u Skupštini, nota bene, vrlo su loši i ono što je strašno je što se ti zakoni donose uvek sa nekim nacionalnim porukama, a onda kada donesete taj tekst, makar kako strašno zvučao, izgleda da niko ozbiljno ne misli da ga primeni. Zakoni u koje su ugrađene neke direktive EU, evo uzmite na primer samo upravljanje otpadom, se kod nas mimikrimaju, a ne primenjuju. To je ono što, po mom mišljenju, dovodi do toga da vi ovde možete samo da pabirčite nekakve ostatke nečega što liči na pravnu državu.

Kako artikulisati to nezadovoljstvo koje postoji u nekakvu novu političku snagu? Da li je to uopšte moguće, obzirom da se jednu deceniju, možda čak i dve nije pojavilo nijedno novo političko lice u Srbiji?

Ja sam dosta dugo verovala u smenu generacija. Verovala sam da generacija mladih ljudi koji su se rodili posle tog perioda komunizma, koji su bili deca za vreme Miloševićeve vlasti, mogu dosta toga promene. Nažalost, možemo da vidimo da je njihovo detinjstvo možda bilo teže obeleženo tim periodom, nego što je bila naša zrelost. Na jednoj strani imate ono što se naziva eufemističkim huliganima, mada ja mislim da to nije samo huliganizam koji bi značio jedno opušteno uličarstvo, nego da iza, takozvanih huligana, stoje dosta dobro organizovane ekstremne desničarske grupe. To je jedna posledica. Druga posledica, koja se naročito opaža među mladim političarima, je jedan kvazi-japijevski pristup stvarima, gde sve to izgleda, od fizičkog izgleda, pa do načina kako se izgovaraju reči, dosta dobro upakovano, ali nekako teško možete da naslutite neku novu ideju koja iza tog dobro upakovanog proizvoda stoji. Radim sa mladim ljudima i ima sjajnih mladih ljudi od kojih možete mnogo da naučite, ali ti najbolji mladi ljudi idu odavde. I to je ono što je strahovito teško.

Autor: Ljudmila Cvetković, Izvor: portal slobodnaevropa.org 19.02.2012.

NOVA EVROPSKA AGENDA RASTA

Jasno je da je potrebno sprovesti hitnu akciju. Ekonomija evrozone opala je u poslednja tri meseca 2011, čak se i ekonomija Nemačke smanjila. Nova godina izgleda sumorno. U Francuskoj ekonomski rast je nizak (kao i u Britaniji). Italija i Španija utonuli su u duboku recesiju. Grčka je već petu godinu u krizi. A stopa nezaposlenosti u evrozoni je rekordno visoka, pri čemu je gotovo svaki drugi mladi stanovnik Španije i Grčke bez posla.

Ekonomske prepreke su izuzetne – fiskalne mere štednje, visoke kamatne stope van zemalja sa AAA rejtingom, smanjenje kredita banaka, slabe investicije u privatni sektor i smanjenje izvoza pošto globalna stagnacija osujećuje potražnju.

Dok se rast ne obnovi, svaki pokušaj finansijske stabilizacije biće na izuzetno klimavim nogama. Recesija će pogoditi već slabe bilanse stanja banaka i vlada, što povećava pritisak da se smanji stepen zaduženosti. Međutim, iako je postepeno poravnjanje od suštinske važnosti, brži i veći rezovi uglavnom su samoporažavajući – veća smanjenja kredita u privatnom sektoru i troškova vlade izazvaće veću stagnaciju, a samim tim i „silaznu, začaranu spiralu“. Stoga je nova velika inicijativa od vitalnog značaja za rast.

Agendu rasta dosad su uglavnom činile strukturalne reforme koje su od vitalnog značaja za podsticanje buduće produktivnosti i fleksibilnosti. Kriza svakako predstavlja političku priliku za povlačenje smelih poteza na ovom frontu u velikom broju zemalja, ali strukturalne reforme generalno neće odmah rezultirati rastom i otvaranjem novih radnih mesta.

Naprotiv, zbog eliminacije manje produktivnih radnih mesta, na primer, prvo bi se povećala stopa nezaposlenosti, povećali bi se troškovi vlade i smanjila potrošnja privatnog sektora. A pošto je potražnja smanjena, kredit u deficitu, a prepreke za preduzeće su često velike, kompanijama će biti potrebno više vremena nego obično da stvore produktivnija radna mesta. Ukratko, ni strukturalne reforme ne mogu biti uzdanica za stimulisanje rasta u 2012.

Umesto toga, potrebno je da se akcenat odmah stavi na podsticanje investicija i izvoza u države s deficitom tekućeg računa, kao što su Francuska, Italija i Španija (i Ujedinjeno Kraljevstvo), i stimulisanje potrošnje u državama sa suficitom, kao što su Nemačka i Holandija.

Evropska centralna banka (ECB) preduzela je odlučne korake da podupre evropske banke; sada je potrebno da podrži i realnu ekonomiju. Iako zvanične kamatne stope iznose samo jedan odsto, solventne države poput Španije plaćaju više od pet odsto da bi uzimale zajmove na deset godina, dok kreditno sposobne kompanije u Italiji mogu da uzimaju zajmove samo po visokim kamatnim stopama, ako uopšte i to mogu. Stoga ECB treba da uloži više napora da odblokira mehanizam transakcije za monetarnu politiku; Evropska bankarska nadzorna institucija (EBA) treba da spreči prekomerna smanjenja stepena zaduženosti insistiranjem na tome da banke povećavaju količine kapitala umesto da dostižu isti racio od devet odsto, a tamo gde je neophodno nacionalne vlade treba da obezbede garancije za banku koja daje zajmove malim i srednjim preduzećima.

Iako je poboljšanje pristupa finansijama bitno, vlade takođe treba da ulože više napora da bi se pospešile investicije. Treba da im prioritet budu mere koje će olakšati da se otvori kompanija, treba da odstrane prepreke ka preduzetničkom kapitalu i uvedu privremene poreske olakšice za ulaganja u osnovna sredstva od 100 odsto da bi podstakle kompanije da ubrzaju investicije. Na nivou EU kapital Evropske investicione banke (EIB) treba da se znatno poveća, kako je rekao predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso u svom govoru u septembru o stanju Unije, da bi EIB mogla da finansira veliki talas panevropskih investicija, naročito u domenu infrastrukture.

Pospešivanje izvoza takođe je bitno. Potrebno je da zemlje s deficitom postanu konkurentnije tako što će povećati produktivnost dok smanjuju cene. Konkurentnija valuta bila bi dobrodošla: kao što propast sterlinga od 2008. pospešuje britanski izvoz slabiji evro bi pomogao mediteranskim državama da povrate konkurentnost u domenu cenovno osetljivog izvoza. Fiskalna devaluacija – smanjenje poreza na plate i zamena prihoda većim PDV – takođe bi pomogla.

Zemlje sa suficitom takođe moraju da urade ono što je do njih, što im je u interesu. Kao što je potrebno da Kina dopusti da se vrednost renminbija poveća, tako je i Nemačkoj, čiji suficit tekućeg računa premašuje kineski, potreban veći devizni kurs. To znači da je potrebno da Nemci imaju veće plate, u skladu s njihovom povećanom produktivnošću, da bi mogli da priušte sebi više odmora u Grčkoj i Španiji. Ako im kompanije ne udovolje, smanjenje poreza na prihod bi dalo rezultate.

To nas dovodi do fiskalne politike. Vlade koje ne mogu da uzimaju jeftine zajmove (ili ne mogu uopšte) od tržišta nemaju drugu opciju nego da pritegnu kaiš. Ali pre treba da teže pametnoj konsolidaciji nego nepromišljenim merama štednje. Stoga treba da održe investicije u znanje i infrastrukturu, dok smanjuju subvencije i vrše transfer isplata. Takođe, sada treba da donesu zakon o budućim reformama, naročito da ohrabre ljude da rade duže.

I poslednje, ali ne najmanje važno, vlade koje mogu da pozajmljuju po niskim kamatnim stopama bez presedana moraju da imaju ulogu u pospešivanju potražnje. Da li bi stvarno bilo toliko teško da se PDV smanji uoči izbora u Nemačkoj sledeće godine?

Autor: Filip Legran, nezavisni ekonomski savetnik predsednika Evropske komisije (Project Syndicate, 2012. – Dnevni list Danas, ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji, 17.02.2012.).

HLADNI TALAS SA ISTOKA

Već dve nedelje sibirska zima u Evropi ne popušta. U Nemačkoj se mnogi raduju idiličnom zimskom vremenu, dok u istočnoj Evropi dnevno umire na desetine beskućnika, bolesnih i starih. U Ukrajini se do utorka smrzlo 135 ljudi. U Poljskoj je od posledica smrzavanja umrlo 68 osoba. U Rumuniji, Češkoj, na Balkanu i u Rusiji je takođe bilo dosta žrtava.

Uzroci ovih užasavajućih brojki nisu samo temperature koje se u Ukrajini već dugo zadržavaju na oko minus 30 stepeni, što je neuporedivo sa situacijom u Nemačkoj, već su te brojke pre svega dokaz koliko je teška ekonomska, politička i socijalna realnost u zemljama istoka. Ove žrtve su pre svega indikator socijalnih potreba ovih zemalja i propadanja tih država.

Najgori primer je Ukrajina. Tamo je država u rukama mafijaške klike mračnih ekonomskih bosova, takozvanih oligarha. Već dvadeset godina dvadesetak ljudi pljačka ovu zemlju. To nije promenila ni revolucija iz 2004. Oligarsi su nagomilali milijarde evra i razmeću se luksuznim jahtama i drugim statusnim simbolima. Stanovništvo se smrzava i gladuje – i to ne tek sada, kada se našlo u oblasti visokog vazdušnog pritiska.

Još tokom toplog leta 2011. demonstrirale su desetine hiljada penzionera, černobiljskih i avganistanskih veterana, zbog vladinih smanjivanja socijalnih davanja. Infrastruktura u zemlji je potpuno zapuštena i, sem one koja direktno služi interesima oligarha, preti da se raspadne.

I ekonomsko čudo u Poljskoj zahteva neke dorade, kao što je pokazao ovaj talas hladnoće. U regionu između reka Odre i Buga nisu samo beskućnici i alkoholičari tonuli u san po ulicama i umirali. Desetak ljudi umrlo je u svojim kućama zbog trovanja ugljen monoksidom iz dotrajale grejne instalacije. Ovo dovoljno govori o potrebi dalje modernizacije ove zemlje.

U Poljskoj je, uprkos ekonomskom rastu od 4,3 posto u prošloj godini, zabeležen porast nezaposlenosti, najveći u poslednjih pet godina. Eksperti ovo objašnjavaju velikim brojem ugovora na određeno vreme i lošom zaštitom radnika od otkaza. Kada ekonomiji krene loše, kao što je sada slučaj, privrednici reaguju otpuštanjima. Ogroman broj beskućnika u Poljskoj, koji najviše pate po ovoj hladnoći, posledica je ovog „zaposli – otpusti“ mentaliteta (hire-and-fire). To posebno pogađa mlade ljude, koji zaključuju takozvane „džank ugovore“ bez socijalnog osiguranja.

Jaz između istoka i zapada još uvek je prisutan. To bi moglo da se promeni kada bi se ovim ozbiljno pozabavili najmoćniji članovi EU, kao što su Nemačka i Francuska. Međutim, dešava se upravo suprotno. Po Briselu, Parizu i Berlinu širi se takozvano „otrežnjenje istokom“. To je donekle razumljivo, kada se pogleda šta se dešava u Ukrajini. Ali je takođe i veoma opasno, ako se uzmu u obzir rastuće neraspoloženje prema EU u Poljskoj, kao i pokreti za izlazak iz EU u Mađarskoj.

Ukrajinski predsednik Viktor Janukovič pokušao je da izigra i Zapad i Rusiju i završio u izolaciji. Približavanje Ukrajine EU nije blokirano samo zbog pritvaranja Julije Timošenko. Demokratija i pravna država su u tolikoj meri propale, da Kijev u ovom trenutku na može biti partner Brisela. U Poljskoj, s druge strane, čiji su građani sve do nedavno bili veliki evro-entuzijasti, građani se sve češće pitaju kakve im je koristi donelo članstvo. Ulazak u evro zonu sada odbija dve trećine građana. U Mađarskoj, Viktor Orban kao krivca za ekonomsku katastrofu zemlje proziva Brisel. Mnogi građani Mađarske podržavaju ovaj stav, tako da izlazak Mađarske iz EU nije isključen. Time međutim raste opasnost da se nakon katastrofe monetarne unije, kao neuspeh pokaže i širenje EU na istok. Ovo je jedna od poruka koje su sa hladnim talasom stigle na zapad.

Autor: Ulrich Krokel, Frankfurter Rundschau, 07.02.2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković, Izvor: Peščanik.net, 09.02.2012.

 

 

HOĆE LI ,,DRUGA SRBIJA,, BITI PONOVO PREVARENA

Razočaranje – čini se da je to dominantno osećanje građana Srbije u odnosu na politiku i političare. Da li je cunami rezignacije zahvatio i intelektualne elite, one od kojih se očekuje da budu korektori i kritičari političkih elita, pitanje je koje je otvorila i nekadašnja poslanica Liberalno-demokratske partije, danas samostalna poslanica Vesna Pešić, koja je najavila povlačenje iz politike nakon isteka mandata. Gotovo je opšte mesto kritika postoktobarskih vlasti da su, nakon rušenja Slobodana Miloševića, umesto uspostavljanja pravnog i demokratskog sistema partitodiktaturom potpuno razorili državu i do pefekcije doveli poredak visoke korupcije. Ne samo da nisu promovisali javni interes nego su ga brutalno i neskriveno gazili, idući isključivo za akumuliranjem privatnih i partijskih profita. Političke partije su, odavno je primećeno, preduzeća i interesne grupe koje bez ikakve kontrole nastavljaju da pljačkaju ovo malo što je ostalo od javnog dobra. Ni političke, a kamoli krivične, odgovornosti za tako oblikovanu politiku i političare nema jer nema ni nezavisnog pravosuđa, tako da ne čudi što su se građanima Srbije zgadili sveukupna politika i političari. Ali, ne samo takozvanim običnim građanima nego i pionirima i priznatim prvoborcima ideje građanskog društva. Vesna Pešić, poslanica i nekadašnja predsednica Političkog saveta Liberalno-demokratske partije, napisaće u “Peščaniku” da je tema broj jedan u Srbiji “politička mafija”, koja se „korupcijom i pohlepom za novcem naselila na leđa ovog već uništenog društva i niko ne zna kako da je se oslobodi”. Uverena da se protiv te političke mafije ne bore ni prvaci onih partija koje gotovo stavljaju tapiju na evropski put Srbije, odlučila je da po isteku poslaničkog mandata na politiku stavi tačku: “Rade bukvalno šta hoće. Uništili su pravosuđe. Ovo je sada jedan lopovski poredak. Tu se nahvatala jedna družina, jedna klika, koja iscrpljuje ovo društvo do dna. Nju više ne interesuje politika kao bavljenje javnim stvarima društva, javnim poslovima svih nas koji živimo ovde. Svaku temu će da spinuju, oni isključivo gledaju da ostanu na vlasti. Ovde je zavladao sistem potpune korupcije”, ocenjuje Pešić, dodajući da joj je dosta vremena trebalo da to shvati: “Kad je počela da se stvara Liberalno-demokratska partija, ja sam na tim sastancima na početku rekla: ‘Ako i ova stranka prevari građjane – to je kraj’. Zato što su se tu bili skupili svi koji su imali ideju da se mora graditi nešto novo. Onda je odjedamput ispalo da je i Čedomira Jovanovića baš briga, da ga interesuju odela, pare, privatan biznis. A lepo sam rekla da ako i ta partija prevari, više nijednu alternativu nećemo imati. A upravo se ta prevara dogodila. I sad, naravno, i kad bi se pojavilo nešto što je dobro, mi više to ne bismo prepoznali zato što smo već sto puta prevareni. Dakle, ne samo ja, građani su izgubili poverenje u sve institucije i u sve političare”.

Ne znam da li za sebe mogu da kažem da sam razočarana, ali sasvim sigurno mogu reći da sam od 2000. do 2012. godine očekivala da se naprave prvi ozbiljni koraci ka vladavini prava nad politikom, međutim, na žalost, da su sve vlade koje su se u ovom periodu izmenjale u tom pogledu imale isti kontinuitet – uspostavljanje vladavine politike nad pravom, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Vesna Rakić Vodinelić, profesorka Pravnog fakulteta “Union” u Beogradu: “Partokratija je toliko uznapredovala da ponekad ne možete da razdvojite šta je država i državni organ od onoga šta je neformalni uticaj političke stranke. Kao građanka ja ću, po svemu sudeći, iako je to do kraja izborne kampanje neizvesno, ubaciti precrtan glasački listić. Prosto, izaćiću na izbore zato što smatram da treba da učestvujem u političkom životu, ali neću glasati ni za koga. Iako znam da će taj moj glas biti smatran nevažećim, takođe vrlo dobro znam da ne postoji nikakav drugi način – osim revolucije za koju se ne zalažem – da naše političke partije pokušaju da se vrate političkom legitimitetu kao jedinom demokratskom osnovu politčke vlasti”. Iako taj proces neće biti kratak, jedino tako se može vršiti pritisak građana da se u politiku vrati izgubljeni legitimitet: “Ako ta opomena bude došla od dovoljno velikog broja gradjana, ako ona bude dovela do toga da neka politička stranka koja je na vlasti više ne bude na vlasti, čak i uz rizik da dođe ista ili gora, verujem da će se nakon nekoliko ciklusa glasanja, ipak naći politička stranka koja će imati dovoljno snage da otvori pitanje legitimiteta i da će na pitanju legitimiteta uspeti da dobije poverenje gradjana”.

Nema mesta optimističkoj oceni srpske političke scene, nakadašnja Miloševićeva opozicija a sadašnja vlast jeste urušila društvo i opšti interes, ali i mi građani smo odgovorni što se to dogodilo. Bilo kako bilo, ne može nam biti bolje time što ćemo sedeti kod kuće i biti ljuti na političare, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa književnik Vidosav Stevanović: „Miloševićev režim, proizvodeći haos i uništavajući društvo i institucije, nije mogao proizvesti ni dobru opoziciju, tako da smo ovih poslednjih godina imali na vlasti jednu lošu opoziciju kao lošu vlast. Zakonito, idući iz goreg u gore, od gorih rešenja u gora rešenja, mi smo došli dotle da praktično danas nemamo ni dobru politiku ni dobre političare na sceni. Otud ta ideja o ‘belim listićima’ i otud nepoverenje. Nema mesta optimizmu, svakako, samo ja nisam za tako brzo bacanje koplja u trnje. Jedino sredstvo kojim možemo naterati političare i političke partije da budu bolji jesu izbori. Ako su svi političari isti, dakle, rđavi, onda smo, znači, i svi mi isti, tj. rđavi – u šta ne verujem. Oni su po pravilu ili na nivou društva ili nešto gori, tako da prebacujući njima moramo prebacivati i sebi – zašto nismo birali bolje, zašto ne koristimo javnost, zašto se ne borimo u okviru demokratskih institucija, zašto ćutimo, zašto se ne suprotstavljamo… Sve skupa, ne može nam biti bolje od toga što ćemo sedeti kod kuće i biti vrlo ljuti na neke tamo iks ipsilone“.

Autor: Branka Trivić, Izvor: portal slobodnaevropa.org 09.02.2012.

POBUNITE SE VEĆ JEDNOM

Hoće li knjiga od tri evra srušiti sistem pohlepe?

Pobunite se! (Indignez-vous!), brošura Stefana Hesela, heroja francuskog pokreta otpora, potukla je sve knjižarske rekorde u Francuskoj. U njoj autor poziva Francuze, ali i sve građane sveta da se suprotstave egoističnoj, neodgovornoj moći tržišta i novca u odbrani pravih vrednosti savremene demokratije. Tanana knjižica od svega petnaestak stranica teksta. Autor je relativno nepoznati 93-godišnjak. Žanr – nešto poput filozofskog traktata, političkog manifesta, proglasa. Reklo bi se – dovoljno za totalni izdavački promašaj. Međutim, ne. Radi se o izdavačkom fenomenu. Knjižica koja košta tri evra za samo tri meseca prodata je u 600.000 primeraka, a upravo je iz štampe izašao nov tiraž od 350.000 primeraka. Prvo izadanje štampano je u 8.000 primeraka, ali je uspeh bio toliki da je ,,Pobunite se!,, izbila ne samo na prvo mesto bestseler liste, već je u drugi plan potisnula novelu Karta i teritorije Mišela Uelbeka, prošlogodišnjeg dobitnika Gonkurove nagrade. Ljudi neretko kupuju i po desetak komada odjednom, poklanjajući je prijateljima i rođacima, uvereni da je Heselov borbeni optimizam vredniji od cele kutije prozaka.

Pa šta to ovaj energični, otmeni, dostojanstveni, skromni 93-godišnjak poručuje u svom apelu građanima? Usprotivite se, budite ljuti i mirno se borite za ono u šta verujete! Borite se za socijalnu demokratiju u svetu, u kome i politika i demokratija gube kontrolu i poštovanje. „Želeo bih“, kaže on, „da svako od nas, svako, pronađe razlog za bunt. To je neprocenjiv dar kada vas nešto natera da se ražestite, kao mene nekada dolazak nacizma. Onda postajete borbeni, čvrsti i posvećeni. Postajete deo velikog istorijskog pokreta… a taj pokret vodi ka većoj pravdi i većoj slobodi“. Hesel smatra da je opsednutost Zapada sve većim sticanjem bogatstva odvela svet u krizu, koja jedino može biti rešena radikalnim skretanjem sa politike „uvek više“ u svetu finansija, ali takođe i u nauci i tehnologiji. Krajnje je vreme, kaže on „da etika i suštinska ravnoteža prevladaju“.

U svom apelu, ovaj veliki humanista insistira na tome da je ravnodušnost najgora moguća opcija, koja čini da čovek ostaje bez jedne od suštinskih ljudskih odlika – sposobnosti da se pobuni i angažuje. Hesel ukazuje na dva velika izazova sadašnjeg kompleksnog sveta: prvi – ogroman jaz koji postoji između veoma siromašnih i veoma bogatih, a koji ne prestaje da se uvećava; i drugi – ljudska prava i stanje planete, koja izazivaju ozbiljnu zabrinutost i zahtevaju angažman. Pritom, on insistira da se samo udruženim snagama i isključivo mirnim putem, bez nasilja, mogu postići promene. Hesel poručuje građanima, a posebno mladima, da otvore oči i gledaju oko sebe, jer će tako pronaći mnoge teme koje opravdavaju njihov bes – kao recimo tretman imigranata, status ljudi bez papira, položaj Roma, prava najugroženijih slojeva stanovništva, što bi zatim trebalo da ih od promišljanja odvede ka ozbiljnoj građanskoj akciji. Pobuni!

Stefan Hesel je rođen u Nemačkoj. Bio je heroj pokreta otpora, preživeo je mučenja i koncentracione logore, a nakon rata postaje advokat za ljudska prava i diplomata. Jedan je od autora Univerzalne povelje o ljudskim pravima Ujedinjenih Nacija, a autor je i više knjiga. Iako, sem u grubim crtama, ne definiše polja delovanja, niti propisuje lekove za izlazak iz političke i ekonomske krize u kojoj se nalazi svet, njegova knjižica je s pravom doživela neverovatan uspeh i već je prevedena na nekoliko jezika. U svetu bez ideologije i pravih vrednosti, u kome vlada tiranija tržišta, pohlepa i otimačina, jedan ovakav humani apel izvesno je pogodio nerv mnogih ljudi. Prvo, podsetio ih je da put ka progresu vodi kroz bunt i neposlušnost. Drugo, ukazao je na potrebu društvenog angažmana, ne samo u odbrani osnovnih ljudskih prava – od prava na rad i socijalnu zaštitu, već i u borbi protiv sve većih socijalnih razlika, ugroženih ljudskih prava, neravnopravnog statusa manjina. I, konačno, istakao je da pravedniji i humaniji svet možemo stvoriti samo zajedničkim naporom.

Treba reći da je Hesel naveo i to da je glavni razlog njegove lične indignacije nerešeno pitanje Palestine, odnosno agresivna politika Izraela u pojasu Gaze što je, imajući u vidu njegovo jevrejsko poreklo, izazvalo mnoge kontroverze i napade. Iako je knjiga objavljena u Francuskoj i pre svega se obraća Francuzima, ona je možda najmanje potrebna njima. Jer Francuzi su poznati po svojoj građanskoj neposlušnosti, po svojoj spremnosti da nezadovoljstva izražavaju kroz proteste i bunt. Po svojoj organizovanosti, hrabrosti i solidarnosti da se izbore za očuvanje postojećih i osvajanje novih sloboda i prava. Tako je Heselov apel došao samo kao dodatni podsticaj i neka vrsta potvrde njihovog dosadašnjeg društvenog angažmana.

Ali, šta je sa drugima? Sa nama? Mi se ponašamo kao da živimo u zemlji u kojoj demokratija cveta a blagostanju kraja nema, a ne u zemlji u kojoj vladaju beda, laž, korupcija, socijalne nepravde, u kojoj ogroman broj ljudi ne radi, veliki broj jedva preživljava ili živi ispod granice siromaštva. Rečju, u državi u kojoj je građanin na svaki način zgažen. Bezvredan. Mi smo besni, nezadovoljni, poniženi, ali ne radimo ništa da stanje promenimo. Zadovoljavamo se time što nekoliko hrabrih ljudu svojim oštrim perima ili javnim nastupima sekciraju aktuelnu vlast i tako spasavaju našu savest i dostojanstvo. Mi nismo sposobni da organizujemo ili podržimo bilo kakvu akciju. Nismo sposobni za solidarnost. Upravo zbog toga ovako i živimo. Promene se neće dogoditi same od sebe. Za njih treba sami da se izborimo. Nama je potreban Hesel i njegova lekcija iz građanske hrabrosti i neposlušnosti.

Autor: Borjanka Milatović (London)

Izvor: e-novine 17.01.2011.

KAKO SPASITI EVRO

Knjiga Finansijski potresi u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama, pokušava da objasni i, koliko je moguće, predvidi ishod krize evra. Ona sadrži dopunjenu verziju konceptualnog pristupa i primenu tog pristupa na određenu situaciju, i predstavlja eksperiment u realnom vremenu za testiranje valjanosti tumačenja. Zaključci nisu kompletni jer je kriza još uvek u toku. Još uvek se nalazimo u akutnoj fazi krize – opasnost od kraha globalnog finansijskog sistema nije prošla. U ovoj knjizi izložen je plan koji bi odmah popravio stanje globalnih finansijskih tržišta, ali on nije usvojen.

Moj predlog je da iskoristimo Evropski fond za finansijsku stabilnost (EFFS), i organizaciju koja je iz njega proistekla – Evropski mehanizam za stabilnost (EMS), kako bi se Evropska centralna banka (ECB) osigurala od rizika solventnosti svih novoizdatih italijanskih ili španskih državnih obveznica koje bi oni mogli da kupe od komercijalnih banaka. Banke bi onda mogle da drže te hartije kao ekvivalent gotovine, što bi omogućilo Italiji i Španiji da refinansiraju svoje dugove sa oko jedan posto. Za Italiju bi, na primer, troškovi zaduživanja bili smanjeni, umesto da porastu sa sadašnih 4,3 posto. Tako bi se njen dug doveo na održivi kurs i ona bi bila zaštićena od pretnje predstojećeg grčkog bankrotstva. Taj plan sam nazvao Padoa Skjopa, u spomen na mog prijatelja koji je doprineo stabilizaciji italijanskih finansija devedesetih godina i inspirisao ovaj predlog. Plan je prilično komplikovan, ali je pravno i tehnički postojan. U knjizi ga opisujem detaljno.

Evropske finansijske vlasti odbacile su ovaj plan zbog Dugoročne operacije refinansiranja (DOR) Evropske centralne banke, kojom se pružaju neograničene količine likvidnosti evropskim bankama – ne samim državama – na period do tri godine. Time se omogućava italijanskim i španskim bankama da kupe obveznice svojih zemalja i uđu u vrlo profitablilni „keri trejd“ – gde se neko zadužuje sa niskom kamatom da bi kupio nešto što donosi visoku kamatu – sa tim obveznicama, praktično bez ikakvog rizika, jer ukoliko države bankrotiraju, banke će svakako biti nesolventne.

Razlika između ova dva plana je u tome što bi moj plan obezbedio momentalno smanjenje troškova zaduženja za države, dok plan koji je usvojen drži zemlje i njihove banke na rubu potencijalne nesolventnosti. Nisam siguran da li su vlasti svesno prolongirale kriznu atmosferu kako bi se održao pritisak na teško zadužene zemlje, ili su ih na taj potez navela oprečna gledišta koja se drugačije nisu mogla pomiriti. Kao sledbenik Karla Popera, logično je da se opredelim za drugu alternativu. Pitanje koja interpretacija je tačna nije nevažno, jer je plan Padoa Skjopa još uvek dostupan i može se sprovesti u bilo kom trenutku, dokle god preostala sredstva EFFS nisu odvojena za nešto drugo.

U svakom slučaju, Nemačka je ta koja diktira evropsku politiku, jer u vreme krize poverioci vode kolo. Nevolja je u tome što će mere državne štednje koje Nemačka hoće da nametne drugim zemljama gurnuti Evropu u deflatornu dužničku zamku. Smanjivanje budžetskog deficita potisnuće i zarade i profite, doći će do ekonomskih kontrakcija i pada poreskih prihoda. Tako će dužničko opterećenje, tj. odnos akumuliranog duga prema BDP-u, zapravo porasti, što će zahtevati dodatne rezove u budžetu, i tako pokrenuti začarani krug.

Naravno, ne optužujem Nemačku da ovo radi iz loših namera. Ona iskreno veruje u politiku koju promoviše. Nemačka je najuspešnija evropska privreda. Zašto da i ostatak Evrope ne bude takav? Ali to je neizvodivo. U zatvorenom sistemu poput evro kliring sistema, ne mogu svi istovremeno da budu poverioci. Činjenica da Nemačka nameće jednu kontraproduktivnu politiku stvara vrlo opasnu političku dinamiku. Umesto da zbližava države članice, ovo će ih naterati da se međusobno optužuju. Postoji realna opasnost da će evro narušiti političko jedinstvo Evropske unije.

Evolucija Evropske unije sledi putanju koja podseća na ciklus procvata i propasti ili na finansijski mehur. To nije slučajno. Oba procesa su „refleksivna“, to jest, kako sam drugde navodio, uglavnom ih pokreću greške i zablude.

U fazi procvata, Evropska unija je predstavljala nešto što britanski psiholog Dejvid Taket naziva „fantastičnim objektom“ – nestvarni ali privlačni predmet želje. To je bio savez naroda zasnovan na principima demokratije, ljudskih prava i vladavine zakona, kojim ne dominira nijedna država ili nacija. Ovaj savez je stvaran postepenim društvenim inženjeringom pod rukovodstvom dalekovidih državnika, koji su shvatali da im sam fantastični objekat nije nadomak ruke. Oni su postavljali ograničene ciljeve i čvrste rokove, a zatim mobilisali političku volju za jedan mali korak napred, vrlo dobro znajući da će, kada ga načine, njegova neadekvatnost postati očigledna, što će zahtevati naredni korak.

Tako je Evropska zajednica za ugalj i čelik postepeno transformisana u Evropsku uniju, korak po korak. Tokom perioda procvata, Nemačka je bila glavni motor. Kada je sovjetska imperija počela da se raspada, nemački lideri su shvatili da je ponovna unifikacija njihove zemlje moguća samo u okviru ujedinjenije Evrope. Bila im je potrebna politička podrška drugih evropskih sila, i zbog toga su bili spremni da žrtvuju mnogo toga. U pregovorima, bili su spremni da daju malo više i da govore malo manje od drugih, što je olakšalo sporazum. U to vreme, nemački državnici tvrdili su da Nemačka nema nezavisnu spoljnu politiku, već samo evropsku politiku. Taj proces – nazovimo ga procvatom – kulminirao je Mastrihtskim ugovorom 1992. i uvođenjem evra 2002. Zatim je nastupio period stagnacije koji se pretvorio u proces dezintegracije nakon kraha 2008.

Evro je bio nepotpuna valuta i njegovi tvorci su to znali. Mastrihtskim ugovorom uspostavljena je monetarna unija bez političke unije. Evro je imao zajedničku centralnu banku koja je obezbeđivala likvidnost, ali nije imao zajednički trezor koji bi mogao da izađe na kraj sa rizikom solventnosti u vreme krize. Međutim, njegovi tvorci su imali razloga da veruju da će se, kad dođe vreme, preduzeti dalji koraci ka stvaranju političke unije. Ali evro je imao još neke nedostatke kojih njegovi tvorci nisu bili svesni, i koje ni danas u potpunosti ne razumeju. Ovi nedostaci doprineli su pokretanju procesa dezintegracije.

Začetnici evra oslanjali su se na jednu interpretaciju finansijskih tržišta koja se pokazala netačnom u krahu 2008. Konkretno, bili su ubeđeni da samo javni sektor može da proizvede neprihvatljive ekonomske disbalanse –  nevidljiva ruka tržišta će korigovati neravnotežu koju proizvode berze. Uz to, verovali su da su mere osiguranja koje su uveli protiv neravnoteža u javnom sektoru dovoljne. Tako su tretirali državne obveznice kao hartije bez rizika, koje banke mogu da kupe i drže bez odvajanja kapitalnih rezervi za njih.

Kada je evro uveden, ECB je tretirala državne obveznice svih zemalja članica kao jednake. To je banke navelo da navale na obveznice slabijih zemalja kako bi zaradile još nekoliko baznih poena, jer su prinosi takvih obveznica bili nešto viši. To je dovelo i do približavanja kamatnih stopa. Ovo je, s druge strane, izazvalo razilaženje ekonomskih učinaka. Nemačka je, boreći se sa opterećenjem reunifikacije, sprovela strukturne reforme, prvenstveno na tržištu rada, i postala konkurentnija. Druge zemlje su zbog nižih kamatnih stopa doživele procvat nekretnina, što ih je učinilo manje konkurentnim. Tako je uvođenje evra izazvalo razlike u konkurentnosti koje je sada toliko teško ispraviti. Banke su opterećene državnim obveznicama manje konkurentnih zemalja, i one su od bezrizičnih hartija postale najrizičnije.

Crvena linija je pređena kada je novoizabrana vlada Grčke otkrila da je prethodna vlada varala i da je nacionalni deficit mnogo veći nego što se mislilo. Grčka kriza je otkrila najveći nedostatak Mastrihtskog sporazuma – nije bilo načina da se isprave greške u ustrojstvu evra. Ne postoji ni mehanizam da se članice primoraju da plaćaju evropski dug, niti mehanizam za napuštanje evra –  a države članice ne mogu da pribegnu štampanju novca. Odredbe ECB stogo joj zabranjuju da odobrava pozajmice državama članicama, iako može da kreditira banke. Tako je spas Grčke pao na pleća drugim državama članicama.

Nažalost, evropske vlasti nisu dobro shvatile kako zaista funkcionišu finansijska tržišta. Trebalo je kombinuju sve dostupne podatke o kretanjima tržišta, jer, kako tvrdi ekonomska teorija, finansijskim tržištima vladaju utisci i emocije i ona se gnušaju neizvesnosti. Da bi se obuzdala finansijska kriza, potrebno je čvrsto vođstvo i obilni finansijski resursi. Ali Nemačka nije želela da postane kasica prasica za loše dužnike. Samim tim, Evropa je uvek sve radila premalo i prekasno, i grčka kriza se pogoršavala. I obveznice drugih teško zaduženih zemalja poput Italije i Španije zahvaćene su istom zarazom – tj. zbog propasti u Grčkoj morale su da plaćaju veće prinose. Evropske banke su pretrpele gubitke koji nisu pokazani na njihovom bilansu.

Nemačka je dodatno otežala situaciju nametanjem drakonskih uslova i insistiranjem da Grčka treba da plaća penale na kredite koje su obezbedile Nemačka i druge države. Grčka privreda se srušila, kapital je pobegao i Grčka nikako nije uspevala da ispuni uslove iz paketa pomoći. Na kraju je Grčka postala očito nesolventna. Nemačka je onda dodatno destabilizovala situaciju zahtevajući da privatni sektor sudeluje u spasavanju. Tako su rizične premije na italijanske i španske obveznice skočile do neba i ugrozile solventnost bankarskog sistema. Vlasti su zatim naredile da se evropski bankarski sistem rekapitalizuje. To je bio coup de grace. Time su banke bile podstaknute da smanje zaduženje obustavljajući kredite i prodajući rizične državne obveznice, umesto da prodaju deonice po nižoj ceni.

Tako smo se našli tu gde jesmo. Kreditni krah počeo je da se oseća u realnoj ekonomiji u poslednjem kvartalu 2011. ECB je zatim počela da spušta kamate i da agresivno povećava bilans kupujući državne obveznice na otvorenom tržištu. Plan DOR je rasteretio bankarski sistem, ali se italijanske i španske opasno ljuljaju između održivog i neodrživog stanja.

Šta nam predstoji? Pogoršanje ekonomske situacije i politička i društvena dezintegrcija uzajamno se podstiču. U fazi procvata, političko rukovodstvo bilo je pokretač integracija – sada evropski lideri pokušavaju da očuvaju status kvo, koji je očito neodrživ. Sporazumi i zakoni koji bi trebalo da budu pomoćna sredstva, pretvoreni su u čvrste stubove. Mislim na član 123 Lisabonskog sporazuma, koji zabranjuje ECB da direktno pozajmljuje novac državama članicama. Nemačke vlasti, naročito ustavni sud i Bundesbank, čvrsto su rešene da se drže pravila koja su se pokazala neizvodivim. Na primer, usko tumačenje člana 123 nije dozvolilo Nemačkoj da iskoristi svoja specijalna prava i doprinese planu spasavanja G20. To je put u raspad. Oni koji smatraju da je status kvo neizdrživ i koji aktivno traže promene, povode se za antievropejstvom i ksenofobnim ekstremizmom. Ono što se danas dešava u Mađarskoj – gde jedna stranka krajnje desnice zahteva da Mađarska napusti EU – samo je uvod u ono što sledi.

Perspektiva je zaista mračna, ali mora postojati način da je izbegnemo. Na kraju, istorija nije unapred zacrtana. Ja vidim alternativu. Potrebno je ponovo otkriti Evropsku zajednicu kao „fantastični objekat“, koji je bio toliko primamljiv kada je bio puka ideja. Taj fantastični objekat bio nam je skoro na dohvat ruke, dok nismo skrenuli s puta. Vlasti su zaboravile da su nesavršene, i počele su da se drže statusa kvo kao da je u pitanju neka svetinja. Evropska unija kao realna tvorevina jedva podseća na onaj nekad tako primamljivi objekat. Ona je toliko nedemokratska da su birači gnevni, i toliko teška za upravljanje da ne može da izađe na kraj sa krizom koju je stvorila.

Ovo su nedostaci koje treba ispraviti. To bi trebalo da bude izvodivo. Jedino što treba da uradimo jeste da ponovo potvrdimo principe otvorenog društva i shvatimo da vladajući poredak nije uklesan munjom u kamenu i da se pravila moraju ispraviti. Moramo pronaći evropsko rešenje za krizu evra, jer bi nacionalna rešenja dovela do raspada Evropske unije, a to bi bilo katastrofalno – ali isto tako, moramo promeniti i status kvo. Takva bi vrsta programa mogla podstaknuti tihu većinu koja je nezadovoljna i dezorijentisana, ali u duši još uvek proevropska.

Kada pogledam svet, vidim ljude koji teže otvorenom društvu. Vidim to u Arapskom proleću, u raznim afričkim zemljama, vidim komešanje u Rusiji, pa čak i u tako dalekim zemljama poput Burme i Malezije. Zašto ne i u Evropi?

Da budem malo konkretniji, predložiću nacrt evropskog rešenja za krizu evra. Radi se o manevru iz dve faze, sličnom onom koji nas je izvukao iz kraha 2008. Kada automobil počne da proklizava, prvo treba da okrenete volan u pravcu proklizavanja, pa tek kada povratite kontrolu možete da promenite pravac. U ovom slučaju, prvo morate nametnuti strogu fiskalnu disciplinu deficitarnim zemljama i podsticati strukturne reforme – ali potom morate pronaći neki stimulans koji će vas izvući iz začaranog deflatornog kola – budući da same strukturne reforme to ne mogu. Stimulans mora doći iz Evropske unije, i mora biti garantovan i udruženo i pojedinačno. On će najverovatnije imati veze sa evroobveznicama, u ovom ili onom obliku. Međutim, važno je unapred zacrtati rešenje. Bez jasnog plana, Evropa će se vrteti u sve širem vrzinom kolu, u kojem se ekonomsko slabljenje i politička dezintegracija međusobno podstiču.

Džordž Soros, NZRB 20.01.2012., Preveo Ivica Pavlović, Izvor: Peščanik.net

Preuzeto sa portala: E novine, 07.02.2012.

ELITA SE PLAŠI EVROPE

Kod naših političara postoje ozbiljne kočnice kada je u pitanju evropski put, jer u Evropi neće moći ovako da vladaju. Samim tim, Evropska unija nije njihov iskreni interes. To nije slučaj samo sa političkom elitom, već sa većinom naših elita – od privrednih do intelektualnih. Njima ne idu u prilog Evropska pravila, koja su korisna za građane.

Ovo kaže istoričar Dubravka Stojanović, koja na molbu da nabroji pravila koja smetaju našim političarima, odgovara: Naši političari su, na primer, navikli da imaju više funkcija, a Evropa to ne dozvoljava. Ili, naša privredna scena premrežena je monopolima koji su pod partijskom kontrolom, što je u evropskoj tržišnoj utakmici nezamislivo. Dakle, bez evropskog pritiska naši političari bi teško sami sproveli reforme koje su bolne za njih, a korisne za građane. Onda je jasno i zašto smo tako daleko od EU.

Mnogi smatraju i da nas Evropa ucenjuje i da je te ucene nemoguće prihvatiti.

Evropa ima svoje uslove. Neko to može zvati ucenom, a ja to razumem kao visoko postavljenu prečku koja motiviše na brže promene, protiv kojih postoje otpori u sporim i nedovoljno modernizovanim društvima.

Nisu retka ni mišljenja da nas EU zapravo ne želi.

Evropa sad ima problem ne samo sa finansijskom krizom, nego i sa sopstvenom tranzicijom. Ona mora da doživi ozbiljne reforme koje izazivaju otpore u mnogim državama članicama. To su velike i prelomne istorijske dileme, u kojima se javlja i takozvani zamor od proširenja. Ali ne verujem da nas ne žele – bilo bi sasvim neverovatno da ijedan ozbiljan političar misli da Evropa može biti stabilna celina s takvom rupom u svojoj sredini!

Da li je problem ili prednost za Srbiju što je „istok na zapadu i zapad na istoku“?

Mnoge zemlje i narodi veruju da je baš to njihovo glavno određenje. To za sebe misle i Poljaci, i Česi i svi na Balkanu i narodi Bliskog istoka. I svi su u pravu ako svet posmatramo kao raskrsnicu. Tačno je da je svako između nekih većih celina. Jedino što je bitno jeste šta ćete s tim uraditi – da li ćete reći da je to vaša prednost ili ćete fatalistički zaključiti da je to vaša tragedija, da ste na pogrešnom mestu i da vam nema spasa. Mi smo u istoriji dobro stajali samo kada smo imali vlast koja je unela da iz toga izvuče političku korist. Ako iz toga zaključimo da nigde ne pripadamo, onda smo u dubokoj krizi. Naši današnji političari se ponašaju kao marginalci i zato ostajemo na margini događaja.

Smatrate li da je kucnuo čas da se razreše svi problemi sa Kosmetom?

I tu svako naše zakašnjenje vodi u sve dublju krizu. Umesto da smo od 5. oktobra imali inicijativu, mi i dalje, kao u vreme Slobodana Miloševića, kasnimo i prinuđeni smo da prihvatamo najgora rešenja. Podela nije moguća, jer nijednom podelom niko nikada nije bio zadovoljan – svaka strana misli da je mogla dobiti više, što vodi u nove konflikte. Time se samo jačaju novi iredentistički pokreti, oni koji bi da u nekoj sledećoj vuči namaknu još koji metar. Nema napredovanja dok tako hipnotisani čekate novu priliku.

Da li je završeno prekrajanje granica na Balkanu?

Prekrajanje granica se, više-manje, u istoriji dešavalo jedino ratom. A svaki je rat stvarao samo kvasac za nove sukobe…

Da li je moguće istinsko pomirenje među državama bivše SFRJ?

Imate, s jedne strane, pritisak Brisela. Imate zatim potrebe političkih rukovodstava da sarađuju, jer je sukob preskup za tako siromašna društva. Imate ekonomske potrebe koje su posledica tržišne logike kojoj su postojeće države premale. Imate sportske potrebe jer su postojeće lige preslabe. Imate estradne potrebe jer i one počivaju na tržištu. A imate i potrebe običnih ljudi za koje pomirenje znači način da izađu iz svojih malih sredina, koje su posvađane i zagušljive.

A da li je moguće pomirenje u Srbiji? Hoće li tome pomoći rehabilitacije?

Ne mislim da je pomirenje dobro. Mislim da je u istoriji neophodno da se zna šta je koji postupak značio, gde nas je odveo. Samo se tako uči odgovornosti. Ako kažemo da je sve isto ostajemo dezorijentisani, kao što smo sad. Ako je svejedno da li smo s Hitlerom ili smo protiv njega, onda nam je budućnost vrlo mutna. Tako nikada nećemo izaći iz istorije, nećemo živeti u sadašnjosti nego izvan nje – nigde.

Postoje li još dve Srbije?

One su postojale od početka naše moderne istorije – od sukoba Miloša i Karađorđa, ako hoćete da to izrazimo simboličnim likovima naše prošlosti. I upravo je jedno od ključnih pitanja koje je bilo vododelnica te dve Srbije bio odnos prema Evropi. Kako je vreme proticalo, to pitanje je postajalo sasvim besmisleno. Dakle, ta dilema je u Srbiji još živa, ali se realnost oko nas za ta dva veka promenila a da mi to nismo primetili. Tako da je jedino pitanje koje treba postaviti – kakav je to sistem koji bi ustanovili protivnici evropskih integracija? U političkom smislu to je u svakom slučaju diktatura, a ekonomski je propast.

Koje su nerasvetljene ili pogrešno rasvetljene tačke iz naše istorije?

Ako istorijske mitove koristimo da ne bismo videli realnost, da ne bismo shvatali vreme u kome živimo, da podgrevamo stare sukobe umesto da ih rešavamo, onda je to opasna politika koja vlada zahvaljujući nerešavanju problema. To je glavna filozofija naše politike – otvaranjem jednog problema skrenuti pažnju s prethodnog, s tim što se većina problema vadi iz istorije i podgreva.

Zašto se intelektualna elita u Srbiju ućutala?

Mislim da su njena očekivanja bila nerealno visoka. Mislili su da će s političkom promenom 2000. godine sve lako ići. Pa su sad u depresiji. Ja nikada nisam imala tako naivna očekivanja, upravo zato što kao istoričar znam kakve duboke i trajne probleme ima naše društvo. Zato sam i 2000. i sad mislila isto – treba se suočiti s tim problemima i istrajno raditi na njihovom rešavanju, a ne gasiti svaki požarčić bacanjem kofe vode.

Neki intelektualci zagovaraju bojkot izbora. Kakav je vaš stav o tome?

Svaki izbori su dobri jer, ako nema nereda i prevrata, vode raščišćavanju važnih pitanja u društvu. Važno je da vlast bude uvek svesna da je smenjiva – to je početak političkog sazrevanja i odgovornosti. Izričito sam protiv bojkota, upravo zbog toga što mislim da su izbori jedini način da se politički sazreva. Naše iskustvo o tome najbolje govori. Mi nismo imali mnogo regularnih smena vlasti na izborima tokom naše istorije – do sada se vlast svega dva puta promenila na izborima – 1905. i 2008. Sve ostalo bilo je nekom vrstom puča i pokazalo se da su posle potrebne godine, da ne kažem decenije, da se oslobodimo „oslobodilaca“ i da se uđe u političku ravnotežu. Ako se bojkotuju izbori – politički sukob se ponovo gura na ulicu.

Istraživanja pokazuju da građani slabo poznaju istoriju. Zašto?

Prvo, pogrešno je uče. Uče je napamet umesto da razmišljaju o pojedinim istorijskim situacijama. Sve što se nauči napamet i najbolji đaci zaborave do kraja raspusta. E, onda dobijamo prostor za manipulacije. Tako da građani imaju specifično znanje istorije, koje smo mi u projektu „Novosti iz prošlosti“ nazvali angažovano neznanje. To nije samo obično nezanje, već su to predrasude koje odgovoraju potrebama ovog političkog trenutka. Time se udaljavamo od ideala građanina koji misli svojom glavom.

Autor: Ljiljana Begenišić, Izvor: Novosti online 04.02.2012.

GRADSKA VLAST SE STIDI SIROMAŠNIH GRAĐANA

Udruženje građana A.N.U.H.S. i Društveni centar delili su u utorak 01.02.2012.godine u centru Novog Sada hranu socijalno ugroženim građanima i drugima, u akciji „Hrana, ne oružje“. Iako je gradska vlast zabranila okupljanje aktivista Društvenog centra, oni su ipak izašli u centar i podelili hranu svima koji su zatražili obrok. U gradskoj vlasti se očigledno stide da stranim delegacijama pokažu pravu sliku Novog Sada, gladne ljude na svakom koraku, rekao je jedan od organizatora humanitarne akcije

Akcija besplatnog deljenja hrane u organizaciji predstavnika nedavno iseljenog Društvenog centra naprasno je zabranjena samo nekoliko sati pre početka. Prema saznanjima portala Radio 021, aktivistima je zabranjeno korišćenje javne površine sa obrazloženjem da je sutra Dan grada, te da bi nastupi di-džejeva stvarali buku koja će smetati gostima koji danas dolaze na obeležavanje ove manifestacije. Volonterima organizacije „Hrana, ne oružje“ je ponuđena alternativna lokacija na platou ispred Spensa, ali su je oni odbili jer je ponuda stigla svega sat vremena pre najavljenog početka.

Aktivisti su se ipak nešto kasnije u tišini okupili na klupama na uglu Zmaj Jovine i Ulice Modene i podelili hranu koju su pripremili. „Oni se očigledno stide da stranim delegacijama pokažu pravu sliku Novog Sada, gladne ljude na svakom koraku. Ukoliko im zaista smeta samo buka, mi smo otkazali nastup di-džejeva, a javnu površinu nismo zauzimali, osim klupa na koje smo poređali klopu“, rekao je Đorđe Kolarski iz organizacije A.N.U.H.S. za Radio 021, i naveo da navodi da je akcija kuvanja besplatnih obroka za beskućnike i socijalno ugrožene u stvari započeta još dok je Društveni centar postojao u kasarni „Arčibald Rajs“.

Hranu koju će pripremati aktivisti A.N.U.H.S-a prikupljali su po novosadskim pijacama, a deo hrane kupljen je iz ličnih donacija ljudi uključenih iz akciju. Prilikom najave, organizatori akcije „Hrana, ne oružje“, kako kažu, imali su ideju da ova aktivnost preraste u novu javnu kuhunju u okviru Društvenog centra oformljenog u okviru bivše kasarne „Dr Arčibald Rajs“. Ovim humanim činom bi se smanjio broj sugrađana i sugrađanki koji su uskraćeni za osnovno ljudsko pravo – pravo na hranu, a njih je nažalost svakim danom sve više. Kako Društveni centar kao mesto solidarnosti i humanosti više nema svoj postor, a potreba za ovakvim aktivnostima je sve veća, organizatori su odlučili da se akcija „Hrana, ne oružje“ održi na otvorenom javnom prostoru – u centru grada.

Preuzeto sa portala: E novine, 31.01.2012.

NEZAPOSLENOST U EVROPI OBARA REKORDE

Nezaposlenost u evrozoni je dostigla rekordan nivo pri kraju prošle godine, navela je agencija Eurostat. Broj ljudi bez zaposlenja je rastao tokom 2011. kako se kriza u regionu produbljivala. Stopa nezaposlenosti u 17 zemalja koje koriste jedinstvenu valutu u decembru 2011.godine je iznosila 10,4 odsto, što je gotovo nepromenjena situacija u poređenju sa novembrom iste godine. Oko 16,5 miliona ljudi je u decembru bilo bez posla u zemljama evrozone, 751.000 više nego godinu dana ranije, pokazuju podaci. Najviša stopa nezaposlenosti je zabeležena u Španiji (22,9 odsti) dok je najniža u Austriji (4,1 procenata). Broj nezaposlenih Španaca u dobi između 16 i 24 godine je porastao na 51,4 odsto u decembru, što je dvostruko više od evropskog proseka, sudeći po izveštaju španskog Nacionalnog statističkog instituta. Ukupna stopa nezaposlenost u Španiji je najgora u poslednjih 17 godina i  trenutno je najviša u industrijalizovanom svetu.

Ekonomisti očekuju da će se broj ljudi bez posla samo povećati tokom 2012. godine jer u mnogim slučajevima kompanije nastavljaju sa odlaganjem investicionih projekata u vremenu velikih neizvesnosti. Za one koji i dalje stvaraju profit, zapošljavanje je zamrznuto, a kod onih koji su pod pritiskom da naprave rezultat ili izgube novac, otpuštanje je postala jedina solucija koju imaju. U 27 zemalja EU stopa nezaposlenosti je bila 9,9 procenata u decembru, što znači da je 23 miliona ljudi bez posla. Podaci za novembar su takođe u tom nivou. Najveći skok nezaposlenosti je protekle godine viđen u Grčkoj, Kipru i Španiji dok je najveći pad zabeležen u Estoniji Litvaniji i Letoniji. Pitanja stvaranja novih radnih mesta i ekonomskog rasta su bila ključna tokom diskusije na ovonedeljnom samitu lidera EU u Briselu.

Podaci su pokazali da je španska ekonomija potonula za 0,3 odsto u poslednjem kvartalu 2011., tako da je sada više nego izvesno da će Španija ući u recesiju u prvom kvartalu ove godine.  Takođe, Francuska je smanjila predviđanje rasta za ovu godinu za 0,5 odsto od najavljenog jednog procenta. Ukupno 25 država Evropske unije, sve osim Britanije i Češke, usvojile su u ponedeljak uveče sporazum o uvođenju strožih mera zajedničke evropske budžetske discipline. Sporazum podrazumeva disciplinu u rukovođenju javnim troškovima i uvođenje „zlatnog pravila“ ravnoteže o javnim troškovima kao i lakše uvođenje sankcija vladama koji se ne budu toga pridržavale.

Preuzeto sa portala: E novine, 01.02.2012.