VEŠTINE I ZNANJA STEČENA VAN ŠKOLE

U okviru strategije otvaranja radnih mesta i rasta, Evropska komisija pokrenula je inicijativu da se podstakne priznavanje veština i sposobnosti stečenih izvan škole ili univerziteta, saopšteno je u Briselu 5. Septembra 2012.godine. Komisija predlogom namerava da postigne povećanje prilika za zapošljavanje, posebno za nezaposlene mlade ljude i za one koji imaju nedovoljno formalnog obrazovanja kao što su stariji i radnici koji imaju manje veština. Predlog takođe predviđa da se poveća pristup visokom školstvu, posebno među zrelijim studentima.Putem ove preporuke, Evropska komisija traži od zemalja članica da do 2015.godine uspostave nacionalne sisteme za priznavanje neformalnog i neobaveznog učenja.

Neformalno učenje je, prema definiciji navedenoj u predlogu, ono koje se stiče u zvaničnom obrazovnom okruženju, ali ne vodi sticanju kvalifikacije ili diplome. Obično to podrazumeva kurseve, vorkšopove, konferencije ili seminare. Neobavezno učenje se odvija na raznim mestima kao što je kuća, poslovno okruženje, udruženje i putem svakodnevnih međuljudskih interakcija. Ono uključuje učenje jezika, kulturne norme i manire.

Četiri zemlje trenutno imaju sveobuhvatne sisteme za validaciju oba tipa učenja: to su Francuska, Luksemburg, Holandija i Finska. U Francuskoj sve kvalifikacije, osim profesija kao što su lekari, stomatolozi, veterinari i arhitekte, mogu da se steknu preko priznavanja neformalnog i neobaveznog učenja. Za to je potrebno da pojedinac podnese detalje iskustva u učenju i veštine, odnosno sposobnosti koje je stekao. Nakon toga, komisija koju čine eksperti a postavlja je vlada, odnosno odgovarajuće ministarstvo, potvrđuje punu ili delimičnu kvalifikaciju. Sistem sličan ovom postoji i u Luksemburgu. U Holandiji građani mogu da podnesu opis svojih iskustava priznatom izdavaocu „sertifikata o iskustvu“ kako bi konkurisali za posao ili za zvanično priznavanje kod odbora za ispitivanje. U Finskoj obrazovni zakoni dozvoljavaju priznavanje iskustava u više polja obrazovanja i na različitim nivoima.

Priznavanje oba tipa učenja omogućilo bi građanima da dobiju punu ili delimičnu kvalifikaciju na bazi veština i sposobnosti stečenih van obrazovnih ustanova. „Naš je cilj da svi građani u potpunosti mogu da koriste mogućnosti za učenje koje su dostupne kako bi povećali veštine i svoju ‘upošljivost’ bilo na radnom metu, kroz grupe građanskog društva ili putem interneta“, rekla je evropska komesarka za obrazovanje, kulturu, višejezičnost i mlade Andrula Vasiliou (Androulla Vassiliou). „U vreme velike nezaposlenosti i malog ekonomskog rasta, od suštinske je važnosti da Evropa razvije pravu kombinaciju veština i sposobnosti kako bi podstakla konkurentnost, prosperitet i socijalnu inkluziju“, dodala je ona.

Predlog Komisije deo je inicijativa nazvanih „Agenda za nove veštine i poslove“ i „Mladi u pokretu“ koje su deo Strategije Evropa 2020. On dopunjuje Evropski kvalifikaiconi okvir koji promoviše priznavanje formalnog obrazovanja. Savet bi trebalo da razmatra predlog Komisije i da ga usvoje ministri obrazovanja i za mlade 23. i 24. Novembra 2012.godine.

Doprinos borbi protiv ekonomske krize

Kako se navodi u predlogu Komisije, priznavanje koje je predloženo predstavlja sustinski doprinos ambicijama EU da se postigne održiv i inkluzivan rast predviđen Strategijom 2020. „Posledice priznavanja mogu da budu značajne na trzištu rada i da omoguće veću vidljvost veština koje postoje u radnoj snazi, da olakšaju bolje ukrštanje između zahteva tržišta i veština radnika, kao i da olakšaju mobilnost na evropskom tržištu rada“, piše u predlogu. To bi, ocenjuje se, podržalo ekonomski oporavak. Kao važno Komisija ističe i pitanje nezaposlenih mladih kojima bi priznavanje pomoglo u traženju prvog zaposlenja.

Priznavanje bi doprinelo da se postignu ciljevi Strategije Evropa 2020: rano napuštanje škole, zatim da građani u starosnoj grupi 30 do 34 godine imaju završenu tercijarnu ili ekvivalentnu edukaciju. Još 2004.godine usvojeni su Zajednički evropski principi priznavanja u formi zaključaka Saveta. Iste godine uspostavljen je Okvirni sistem Europas, uključujući Europas CV i portfolio dokumenata koje građani mogu da koriste da bi bolje komunicirali i predstavljali svoje kvalifikacije i spsoobnosti širom Evrope. Ključan korak ka priznavanju neformalnog i neobaveznog učenja bilo je usvajanje u Evropskom parlamentu i Savetu preporuke za Evropski kvalifikacioni okvir (European Qualifications Framework – EQF) za doživotno učenje. Taj okvirni sistem usvojen je 2008.godine i u toku je proces uspostavljanja nacionalnih sistema u državama članicama. U sistemu formalnog visokog obrfazovanja u EU postoji kreditni sistem koji olakšava priznavanje (ECTS – European Credit Transfer and Acumulation System) koji je uspostavljen Bolonjskim procesom, a za stručno obrazovanje i trening to je Evropski kreditni sistem za stručno obrazovanje i trening (ECVET – European Creidt System for Vocational education and Trainig). U predlogu, Komisija ukazuje da je sada nejedanak nivo priznavanja neformalnog obrazovanja u drzavama članiocama i da bi usvajanjem trebalo da postigne i ujednačavanje na nivou Unije.

Erazmus za sve

Evropska komisija je inače u novembru 2011.godine usvojila predlog novog programa obrazovanja, treninga i sporta koji je nazvan Erazmus za sve a koji je sada u razmatranju u Savetu, odnosno u svih 27 članica, i Evropskom parlamentu. Program bi trebalo da počne 2014.godine i da traje do 2020.godine. Taj program će povezati sve sadašnje obrazovne šeme, kao i one za obuku, omladinu i sport na nacionalnim i nivou EU i zameniti sedam postojćih programa jednim. Predviđeno je da do pet miliona ljudi, što je skoro dva puta više nego danas, može da dobije šansu da studira ili ode na obuku van svoje zemlje uz grant progrma Erazmus za sve.

Među njima će biti skoro tri miliona studenata na visokom obrazovanju ili stučnom obrazovanju. Studenti na masteru takođe bi mogli da imaju koristi od novog zajma koji je uspostavljen sa Evropskom investicionom bankom. Okvirni budžet programa je 19 milijardi evra. On predviđa finansiranje svih sektora obrazovanja, uključujući škole, učenje odraslih, visoko obrazovanje, stručno obrazovanje i trening, kao i neformalno i neobavezno učenje. Kako se navodi na sajtu Komisije, značajno će povećati sredstva za razvijanje veština i znanja.

Izvor: Evropska komisija, portal EurActiv.rs, 07.09.2012.

SPOLJNA POLITIKA SRBIJE

Pripremajući današnju prezentaciju – i postavljajući pitanje: „Gde početi?” – odlučio sam da se vratim korenima srpske spoljne politike i prvom tomu knjige Miloša Bogičevića o srpskoj diplomatiji s kraja 19. i početkom 20. veka. Dovoljno je, zapravo, pročitati prvih nekoliko strana na kojima Bogičević piše o smeni dinastije 1903. godine. Da bismo ovaj tekst prilagodili današnjoj situaciji, Austriju ili Balhausplac zamenićemo Briselom ili aktuelnom administracijom Evropske unije. Autor opisuje duboke veze Srbije pod Obrenovićima sa Austrijom (Vuk Karadžić, Dositej Obradović, Đura Daničić i Branko Radičević su stekli obrazovanje u austrijskoj tradiciji i bili posvećeni modernizaciji i napretku Srbije). S druge strane, dinastija Karađorđević bila je povezana s Rusijom – njihov princ školovan je u Sankt Petersburgu, a njihove sveslovenske ideje označile su raskid sa srpskim projektom koji je Knez Mihajlo započeo 50 godina ranije na osnovu Garašaninovih ideja.

Već nakon šeste strane, današnji čitalac saznaje mnogo o čitavom spektru političko-ideoloških opcija u današnjoj Srbiji. Čini se da na sva osnovna pitanja vezana za fin de siècle do danas nije dobijen odgovor niti su rešena. Međutim, ove istorijske opcije koje su nekada predstavljale ozbiljne vizije budućnosti Srbije, danas su samo oronuli ukrasi političke retorike, izlomljeni poput fasade beogradskog hotela Bristol iz istog perioda. Mogu ih nasumično koristiti svi pripadnici političke klase u Srbiji zarad ukrašavanja bilo koje političke izjave, bez obzira na to kojoj viziji naginju danas ili će možda naginjati sutra.

Živim ovde od pre tri godine. Radim za fondaciju nemačke Partije zelenih i Evropskog pokreta Zelenih. Ja sam agent Beča (kao 1900. godine) ili Brisela (danas). Od samog početka, morao sam da naučim da u Srbiji postoji snažna politička pozicija koja agente poput mene smatra ogromnom armijom zapadnih nevladinih organizacija finansiranih milionima dolara i eura u cilju neke vrste pranja mozga srpskog društva, lišavajući Srbe njihovog kulturnog identiteta i vodeći ih u potrošački raj koji, u stvari, ne predstavlja ništa drugo do modernu zapadnu dekadenciju.

Nasuprot tome, uvek sam smatrao prisustvo Fondacije Hajnrih Bel u Srbiji anticipacijom buduće integrisane Evrope, uključujući Srbiju i čitav Zapadni Balkan. Međutim, za mene, ta buduća Evropa i njena politička i kulturna kohezija sastoje se iz nečega što je nemački filozof Habermas nazvao Diskurszusammenhang – komunicirajuća mreža čiji su elementi međusobno povezani diskursom. A diskurs je, prema Habermasovoj teoriji, suštinski zasnovan na određenim pravilima kao što je, na primer, jednakost onih koji u takvoj mreži komuniciraju. On govori o komunikaciji lišenoj prevlasti jedne strane nad drugom.

Anticipacija potpuno integrisane Evrope za mene, pak, predstavlja suprotnost prevlasti jedne strane nad drugom. Međutim, sagledavajući multilateralnu komunikaciju između Evropske unije i Zapadnog Balkana, moram priznati da se stvara potpuno drugačiji utisak. Zašto?

Kada je reč o predstojećim izborima i njihovom značaju za budući položaj Srbije unutar međunarodne zajednice, moram izneti samo jednu uvodnu napomenu: Vi svakako imate mnogo veće iskustvo da procenite u kojoj meri međunarodna zajednica već utiče na politički scenario s kojim se trenutno suočavamo u Srbiji. Međunarodna zajednica neće biti u pasivnom stanju do 7. maja, pa se otvara pitanje da li je, na primer, odluku o raspisivanju predsedničkih izbora u maju predsednik Tadić doneo nakon konsultacija sa stranim diplomatama? Ili je tako odlučio samo na osnovu unutarsrpskih kriterijuma i konsultacija sa svojim bliskim okruženjem u Demokratskoj stranci i ljudima koje smatra relevantnim u srpskoj privredi, medijima i (možda) u akademskom životu?

Tokom proteklih nedelja kolale su glasine da je predsednik pre donošenja odluke zahtevao od međunarodnih diplomata neku vrstu garancija da neće biti novih eskalacija sukoba na Kosovu i oko Kosova koje bi ometale njegovu kampanju. Ako su mu evropska i američka administracija pružile takvu garanciju, da li to ilustruje želju ovih sila da se predsednički izbori održe pola godine pre isteka mandata?

Postoji li ozbiljno očekivanje unutar međunarodne zajednice da će 6. maj, zajedno sa drugim krugom predsedničkih izbora, stvoriti novu situaciju – novu prvenstveno zato što će onda sve osnovne poluge državne vlasti (parlament / premijer / predsednik) moći da započnu nov proces zasnovan na osveženom demokratskom legitimitetu?

I, ukoliko strane vlade daju veći prioritet takvom novom legitimitetu nasuprot pitanju KO će zapravo biti njihovi budući pandani u srpskoj administraciji, šta to znači?

Ono u šta sam potpuno siguran jeste da su međunarodna zajednica i, posebno, Evropska unija u vremenskom tesnacu da pronađu rešenje za čitav Zapadni Balkan. A s obzirom na to da se takvo rešenje ne može postići bez Srbije, međunarodna diplomatija je u vremenskom tesnacu kada je reč o srpskom pitanju. Ali, srpsko pitanje prvenstveno znači: srpsko-albansko pitanje. Činjenica je da je svaka srpska vlada u odnosu na pitanje Kosova ograničena ustavom. Ipak, postoji neka vrsta međunarodnog konsenzusa da način na koji su se srpske vlasti bavile ovim pitanjem nakon izbora 2008. godine otkriva njihovu slabost. A pošto se svaka vlast završava sa predsednikom, radi se, konačno, o slabosti predsednika.

Ona se zasniva na činjenici da bilo koja srpska partija ili političar koji iskažu bilo koju vrstu saglasnosti sa evropskim ili američkim pozicijama naspram Kosova rizikuju da budu momentalno uklonjeni sa vlasti. Drugim rečima: dogma srpske politike je da se nijedni izbori u zemlji do sada nisu mogli dobiti bez značajnih elemenata patriotizma u kampanji i političkoj retorici. Svaka vlada koja ispolji saglasnost sa opcijama za rešavanje kosovskog pitanja koje zastupa Evropska unija, istog trenutka bi dopustila opoziciji da monopolizuje temu patriotizma i izađe na ulice.

Svi smo upoznati sa različitim načinima kojima se ova dilema opisuje: Vladimir Gligorov kaže da Srbija mora konačno izabrati između politike nacionalnog interesa i politike državnog interesa. Drugi je nazivaju alternativom između simbolične i pragmatične politike, dok treći govore o stvarnim potrebama običnih ljudi tog društva nasuprot njihovim imaginarnim potrebama koje proizvodi manipulativna propaganda. Sve ove formulacije sadrže mnogo ISTINE, ali se PREOKRET još ne nazire.

Mislim da se problem, u stvari, mora opisati na složeniji način jer, ukoliko je tačno da niko u Srbiji danas ne može pobediti na izborima bez znatnijih količina patriotizma ili simbolične politike, to znači da predsednik očigledno sprovodi simboličnu politiku iz krajnje pragmatičnih razloga, naime da bi ostao na vlasti. Međutim, šta god on ili bilo koja druga vlast uradili da zadovolje patriotske zahteve ovog društva, umanjiće poverenje koje uživaju kod međunarodnih kolega i diplomatskog korpusa. Pored toga, šta god on uradio da zadovolji zahteve međunarodne zajednice, kod kuće to može da bude i biće upotrebljeno da se u javnosti on osudi kao kukavica koja popušta pred međunarodnim pritiskom i ucenama, izdajnik nacionalnih interesa, itd.

Mnogi se dive visokorazvijenoj sposobnosti srpskih (i drugih) političara koji poput akrobata balansiraju na tankoj žici između ovih alternativa. Jedan novinar je u listu Frankfurter rundšau 2010. godine čak predložio Borisa Tadića za Nobelovu nagradu za mir kao priznanje njegovom izvanrednom umeću da održava stabilnost stalnim okretanjem svih svojih protivnika jednih protiv drugih. Doduše, isti autor je nekoliko godina ranije izdao monografiju pod naslovom Balkanska mafija, pa je možda suviše podložan fascinaciji tom umetnošću upravljanja neupravljivim.

U političkoj stvarnosti, umetnost balansiranja, iako dostojna divljenja, za rezultat ima trajni stav ambivalentnosti koja postaje suštinska garancija vlasti. Čak i ako se, ponekad, reč „diplomatija” koristi kao vrsta sinonima za „ambivalentnost”, moramo razumeti da današnju spoljnopolitičku komunikaciju između Srbije i mnogih stranih vlada ili nadnacionalnih institucija odlikuje duboko međusobno nepoverenje, uprkos svim međusobnim razmenama komplimenata koje sačinjavaju diplomatsku fasadu.

Srpski analitičari rado se usredsređuju na srpske razloge takvog nepoverenja: žale se na ponižavajući način na koji se Srbija poput školarca tretira na međunarodnoj sceni, na sveprisutnu tendenciju nametanja pritisaka Srbiji da nešto učini ili prestane sa činjenjem nečeg drugog. Ono što ih tako često uzrujava je politika štapa i šargarepe koju primenjuje Evropska unija ili, u manje agresivnoj verziji: politika uslovljavanja kao trajni izazov nacionalnom suverenitetu.

Međutim, ja stvari posmatram sa druge strane i sa te tačke gledišta dolazim do drugačije dijagnoze. Nikako nisam ljubitelj takve politike uslovljavanja. Ne slažem se s njom jer je smatram prvenstveno izrazom ili simptomom duboko trulog procesa ili načina komunikacije. Čak i ako zvuči naivno uvesti takvu kategoriju u političku debatu: uslovljavanje je, u osnovi, rezultat nedostatka poverenja. Da bih ovu pojavu opisao na detaljniji način, molim vas da mi dopustite kratak izlet u prethodne procese evropskog proširenja:

Kada se osvrnem na period u kome je Evropska unija radila na integraciji Poljske, Češke, Slovačke, baltičkih republika i Mađarske, ne sećam se da sam ikada čuo da neko govori ili piše o uslovljavanju. Postojali su kriterijumi koji su se morali ispuniti zarad pristupanja. Vlade su radile na transformaciji svojih država, administracija, privreda i društava u cilju usklađivanja sa datim kriterijumima. Međutim, ni Balcerovič ni Vaclav Klaus, niti bilo koji njihov kolega, nikada nisu izrazili osećaj da su gurani, pritiskani, ucenjivani ili na bilo koji drugi način primoravani da usvoje zakone ili pravila protiv svoje izričite volje ili, što je još važnije, protiv očigledne volje svojih društava. Čak je i Vaclav Klaus počeo sa kritikama Evropske unije i smanjenja nacionalnog suvereniteta tek pošto je Republika Češka postala država članica.

U tom periodu, „Instrument za predpristupnu pomoć” opravdavao je svoj naziv. Radilo se o pomoći, pri čemu ova reč označava podršku procesu koji ionako promovišu lokalni političari i društva koja oni predstavljaju i koji je zasnovan na širokom društvenom konsenzusu o budućnosti njihovih zemalja. Danas, u zemljama Zapadnog Balkana, predpristupni procesi se iznova prekidaju, privremeno blokiraju, ponovo odmrzavaju, ponovo zaustavljaju – uglavnom u zavisnosti od datog uslova koji valja ispuniti da bi se nastavilo dalje.

Sećam se jednog intervjua ministra Ljajića prošlog leta, koji je dao u kontekstu jedne od redovnih i ozloglašenih poseta Serža Bramerca. U jednom trenutku, Rasim Ljajić izgubio je pribranost i na oštar način pripisao krivicu međunarodnoj zajednici zato što je poslala emisara sa spiskom narednih deset uslova, dok srpska vlada i dalje ozbiljno radi na sedmoj stavki prethodnog spiska. Rekao je – da, mogu da dođu u Beograd; da, mogu predati spisak zahteva; ali onda bi trebalo da odu i puste nas da radimo svoj posao umesto što stalno iznova intervenišu, jer u suprotnom vlada mora da troši više vremena i energije na smirivanje javnog mnjenja nego na ispunjavanje uslova Evropske unije.

Lako je razumeti ministrovu žestoku izjavu koju su nekoliko meseci kasnije, nakon posete Angele Merkel Srbiji u avgustu, pratile mnoge slične. Ostaje moje pitanje: da li se sećamo slične izjave u komunikaciji između bilo koje institucije Evropske unije i zemlje kandidata tokom prethodno navedenih procesa proširenja? Ne mogu da se setim nijedne. Osim toga, pošto je danas reciprocitet postao toliko važan: možemo li se setiti bilo koje izjave političara Evropske unije, u Viljnusu, Varšavi ili Bratislavi, koja bi se mogla porediti, kako stilom tako i sadržajem, sa izjavama Vestervelea 2009. godine ili Angele Merkel prošlog leta? Ponovo ne mogu da se setim nijedne.

Naravno, možemo pronaći pregršt razloga za takvu situaciju. Nije bilo čeških ratnih zločinaca čije je izručenje zahtevao međunarodni sud. Ni u Poljskoj, a čak ni u Letoniji, nije bio neophodan proces izgradnje države. Nije bilo teritorijalnog konflikta – čak ni između Rusije i Litvanije u vezi sa kaljingradskom oblašću. I, što je najvažnije, nije bilo posleratnih društava koje je trebalo (1) pomiriti jedne s drugim i unutar njih samih i (2) obnoviti u smislu njihovih privrednih, infrastrukturnih  i društvenih sistema. Svi ovi argumenti, kao i more drugih, su tačni. Međutim, sa svim problemima s kojima se suočavamo, dospeli smo u neobičnu situaciju koju bih u ovom uporednom kontekstu opisao kao gomilu konfuzije:

Tokom devedesetih godina prošlog veka – dugo pre nego što je g. Ramsfeld uveo razliku između „stare Evrope” i „nove Evrope” – Unija se navikla na činjenicu da očigledno predstavlja najpoželjniji klub za sve svoje susede. Svaki prethodni korak u pravcu proširenja počinjao je političkom voljom – koju je svaki kandidat jasno izražavao i davao joj demokratski legitimitet – za uključivanje u članstvo. Budući koraci proširenja nakon integracije Hrvatske, tj. integracija svih preostalih država Zapadnog Balkana, otpočeli su na osnovu poimanja neophodnosti. Čak ni patetična deklaracija Solunskog samita kojom se obećava perspektiva budućeg članstva svim ovim zemljama ne može da prikrije nedostatak neambivalentne političke volje na obe strane.

Ne zanima me ko bi prvi trebalo da isporuči takvu jasnu izjavu o nameri – Unija ili zemlja kandidat. Mnogo me više zanima način međunarodne komunikacije u tom procesu. Ukoliko se diplomatska komunikacija ograničava na pregovore, odnosno na cenkanje oko uzajamnih interesa, onda se svaki izraz namere odmah pretvara u neku vrstu zavisnosti. Šta god želim, može se s druge strane koristiti kao instrument za vršenje pritiska na mene. I obratno – svaki zahtev s druge strane ću koristiti na isti način. Sve ima svoju cenu, o kojoj se pregovara pre naplate. Ako je nešto nesumnjivo ponižavajuće u našem regionu, to je činjenica da se veoma dragoceno vreme visokih evropskih diplomata troši na pregovore o registarskim tablicama kosovskih ili srpskih automobila koji voze između Zubinog potoka i Kuršumlije. To je ponižavajuće za sve strane, čak i ako izađu sa svojih pregovora i predstave nam jednu fusnotu kao da je u pitanju Kolumbovo jaje.

I ne samo da je ponižavajuće: pre svega je neukusno izvoditi takvu predstavu u društvima u kojima bi samo jedan dan proveden u Kliničkom centru bio dovoljan da se uvide stvarni prioriteti kojima bi politika trebalo da se bavi. Može li neko da proceni nemerljivu razdaljinu između svečane Solunske deklaracije 2003. i rasprave oko fusnote u nekim briselskim kancelarijama 2011. godine? Ko bi mogao da opiše taj dug put na kome je – nakon Soluna – Evropska unija sve dublje ulazila u ulogu na koju nije navikla: bavljenje društvima poput srpskog, u kome politička volja za članstvom ostaje ambivalentna; bosanskohercegovačkog, u kome javnost, teoretski, snažno podržava pristupanje ali bez političke snage ili volje da se konačno izgradi moderna demokratska država i administracija. Da ne govorimo o Kosovu, gde ni sama Unija nije u stanju da zauzme zajedničku poziciju kada je reč o državnosti i međunarodnom priznanju.

Da rezimiram: Evropska unija našla se u novoj i nepoznatoj misiji („misija” u strogom smislu te reči). Pre nego što se može pružiti bilo kakva predpristupna pomoć, prvenstveno se javlja potreba za stvaranjem društvene i političke volje i konsenzusa u vezi sa pristupanjem. Istovremeno, Unija ne može da odbije ovu misiju i zanemari navedena društva, jer ostaje bojazan da bi za nju njihovo nepristupanje na duže staze bilo daleko skuplje. Evropske integracije predstavljaju jedini način obnavljanja čitavog regiona na principima demokratije, mira i prosperiteta.

I, kao što uvek moramo imati na umu: Evropljani u ovom procesu nemaju vremena za gubljenje! Ne treba nepotrebno trošiti novac na razne KFOR-ove, UNMIK-e, EULEX-e i OEBS misije – možda čak ni na razne Fondacije Hajnrih Bel! Potrebne su prekretnice, rokovi, isporuke, rezultati i učinci!

To je pragmatičan izvor sa koga dolazi politika uslovljavanja. Pored toga, postoji i teorijski izvor koji toj politici daje barem očigledan, ako već ne stvaran legitimitet: oni koji definišu uslove u Briselu ili na drugim mestima, tvrde da deluju u ime regionalnog stanovništva, u ime društava – po potrebi, čak i nasuprot njihovih lokalnih političkih predstavnika na vlasti koji zapravo ne zastupaju interese svojih društava. Kao što neprekidno pokazuju lokalni politički akteri, stav političke ambivalentnosti pruža legitimitet politici uslovljavanja koju nameće međunarodna zajednica.

Ako lokalne političke elite, kao i Evropska unija, imaju viziju društvene, političke i privredne budućnosti ovog regiona, one nisu međusobno usaglašene. To važi čak i za ovdašnje proevropske političke snage. Ova činjenica postaje očigledna ako pogledamo nedavni sukob između mađarske vlade i javnog i političkog stava Evropske unije. Jasna odlika politike Viktora Orbana je prioritet koji, za njega i njegovu partiju, prevazilazi vrednost i koncept moderne liberalne demokratije. Čini se da su njemu važniji nacionalni identitet i nacionalna čast. Samim tim, uklanjanje iz javne sfere svakog ko, s Orbanove tačke gledišta, deluje protiv ovih vrednosti, predstavlja legitiman potez.

Čini mi se da su u Srbiji svi zaokupljeni borbom za specifične ciljeve – mnogi od njih su krajnje vredni i poželjni ciljevi, ali ipak specifični. Po cenu da zvučim prilično apstraktno: kao pripadnik nemačkih Zelenih koji radi u Srbiji, uvek čekam da neko prosto kaže: „Demokratija na prvom mestu!” To je jedina politička dogma koju prihvatam i nastojim da sprovedem bez izuzetka. „Demokratija na prvom mestu!” jedini je izlaz iz te zle ambivalentnosti koja odlikuje celokupnu srpsku politiku.

Pozabavimo se spekulativnim očekivanjima od predstojećih izbora:

Trenutno mi se čini da će Ivica Dačić biti taj koji će odlučiti pobednika drugog kruga predsedničkih izbora. Iako to nije empirijski očigledno, Ivica Dačić će tvrditi da je uspešno postavio novog kralja. Taj uspeh se ne odnosi na budućeg kralja već na samog Dačića, jer se cena takve uloge mora unapred utvrditi. Cena će biti mesto predsednika vlade.

Dakle, suočavamo se sa stvarnom mogućnošću da premijer postane neko ko nam do danas nije objasnio kako su on i njegova partija našli put do moderne demokratije i kako, gledajući iz današnje perspektive tog dostignuća vrednog poštovanja, razmišljaju o istoriji svoje partije i njenog prethodnog učinka iz devedesetih godina prošlog veka. Ne samo da nam nisu objasnili – oni čak smatraju potpuno nepotrebnim da srpskom društvu objasne takav suštinski preobražaj. Srbija će, dakle, imati predsednika vlade koji je od svog koalicionog partnera g. Palme dobio priznanje za uspešnu borbu protiv zapadne dekadencije zabranom prošlogodišnjeg okupljanja nekoliko stotina srpskih homoseksualaca, dok je godinu dana ranije primio komplimente međunarodne zajednice za potpuno suprotan postupak. Čovek koji je nedavno, nakon nekoliko godina na mestu ministra unutrašnjih poslova, objavio da je lično željan da vidi dosijee službe bezbednosti iz perioda Jugoslavije, ali i Miloševića, konačno otvorene i dostupne – on, koji je četiri godine imao na raspolaganju vreme i moć da iz tih dosijea ukloni sve što bi eventualno moglo da kompromituje njega i njegove drugove.

Pogledajmo DSS: oni svakako imaju gomilu „vrednosti” kojima daju mnogo veći prioritet u odnosu na demokratiju. Kao i u mađarskom slučaju sa Orbanom, navode se „suverenitet ispred demokratije”, „teritorijalni integritet ispred demokratije” i, naravno, „nacionalna čast”, „identitet”, itd.

Pogledajmo radikale: situacija je manje-više slična kao i sa DSS, s tim što oni daju prednost manje obrazovanom i prizemnijem načinu izražavanja svojih političkih ideja, ostajući verni svom predsedniku u izgnanstvu.

Pogledajmo krupne takmace – Srpsku naprednu stranku i Demokratsku stranku. One se, zapravo, takmiče u tome ko je sposobniji da postavlja uslove Evropskoj uniji, umesto da ona uslovljava Srbiju. One nastoje da iskoriste srpsko opiranje pristupanju kao sredstvo za uvećavanje cene koju Evropa treba da plati Srbiji za odustajanje od takvog stava. Kada cena bude plaćena, obećavaju da će svoje društvo odvesti u Evropsku uniju. Obe stranke će nastaviti spoljnu politiku prema Evropskoj uniji u vidu procesa cenkanja gde je jedino pitanje ko će u njemu biti umešniji.

Konačno, pogledajmo i LDP i SPO: da, Preokret predstavlja snažan pokušaj da se Srbija vrati vrednostima transformacije iz 2002. ili čak oktobra 2000. godine i ponovo ih oživi. Međutim, barem je to moj lični utisak, taj pokušaj nije uspeo da pokrene znatniji deo društva. Pre je pokazao da možda postoje mnogobrojni građani Srbije koji danas sanjaju o nekadašnjim vrednostima, ali je očigledno energija protesta koja je nekada bila povezana s njima i koja je izvodila ljude na ulice gde su provodili nedelje i mesece, potpuno nestala. Pri tome, usred tog propalog napora mobilizacije društva za Istinu, vođa SPO daje izjave o rehabilitaciji poznate ličnosti srpske nacionalne istorije koje pokazuju u kojoj meri je njegov način razmišljanja suštinski nespojiv sa modernim liberalizmom za koji želi da se zalaže njegov partner LDP.

U noći između 6. i 7. maja, srpska politika pretvoriće se u prenatrpanu pijacu, što neće začuditi nikog u ostatku zemlje, s obzirom da odavno znaju da je Srbijom oduvek vladala beogradska čaršija i da će tako zauvek i ostati. Na osnovu svega što sam razumeo u vezi sa samim karakterom fenomena čaršije, radi se o krajnje ekskluzivnom i elitističkom društvenom miljeu sa čudnovatim pravilima izopštenosti i uključenosti, gde politički kredo definitivno ne predstavlja odlučujući kriterijum.

Pre odluke o budućem predsedniku neće biti mogući ni pregovori o budućoj vladi. Cene budućih koalicija u vladi neće biti jedini predmet cenkanja, već i podrška kandidatima u drugom krugu predsedničkih izbora (što će biti još skuplje).

U junu, nakon nekoliko nedelja praćenja pregovora, srpsko društvo će biti u daleko dubljoj depresiji nego 5. maja, ali će oni koji ne rade za US Steel, TV Avalu ili leskovačke fabrike tekstila, prosto otići na odmor.

Novi saziv skupštine neće imati političku snagu koja zastupa političku volju ili program kakav do sada nije viđen. Bez obzira na to da li će predsednik biti Boris Tadić ili Tomislav Nikolić, evropska politika uslovljavanja ostaće nepromenjena, kao dokazano najbolji način postizanja legislativnih i administrativnih promena. Slučaj Kosova će za međunarodnu zajednicu ostati pitanje svih pitanja. Ali i u tom slučaju, predsednik u ostavci je već najavio kontinuitet sa svojom politikom „I Evropa i Kosovo”, što znači nastavak ambivalentnosti.

Evropska unija traži rešenje putem izmene ustava. S obzirom na to da na vidiku i dalje nema političke partije (uključujući čak i potencijalnu koaliciju dve najveće stranke) koja bi mogla i htela da preuzme odgovornost za takvu odluku, maksimalni rezultat za Evropsku uniju može biti nova vlada spremna da raspiše referendum o ustavnoj preambuli.

Pošto takve spremnosti verovatno neće biti, Evropska unija mogla bi takav referendum da postavi kao novi uslov za početak pregovora o pristupanju. Postoji mogućnost da bi i Boris Tadić i Tomislav Nikolić prihvatili takav uslov. Međutim, obojica bi takvu odluku prikazali građanima Srbije kao još jedan evropski zahtev, a NE kao suštinsko pitanje s kojim građani i društvo konačno i kolektivno moraju da se pomire.

Dakle, ponovo bi u srpskoj istoriji građani odlučivali o jednom od suštinskih pitanja srpske državnosti, ali bi rezultati tog referenduma bili proglašeni nebitnim još pre brojanja glasova. Građani koji bi ujutro i popodne otišli na glasanje, te večeri bi gledali televizijske vesti i ćaskali – Da, uradili smo to, ali ne zaista ozbiljno. Uradili smo to samo da bismo zadovoljili one evropske idiote koji su tražili referendum. Živeli!

„Demokratija na prvom mestu!” automatski znači „Srbija na prvom mestu!”. Srpska demokratija nije zaista potrebna Evropskoj uniji. Srpska demokratija potrebna je samo Srbiji (mada bi i neki od njenih suseda verovatno imali koristi od nje). Dokle god se srpski političari ponašaju kao da je demokratija u Srbiji nešto što je potrebno za sticanje članstva, ona neće doći. „Demokratija na prvom mestu!” znači, naravno, da demokratija ima prioritet nad članstvom u Evropskoj uniji. Demokratija se mora želeti, mora biti predmet borbe i mora biti postignuta bez obzira na uslove koje nameće Brisel. Demokratija nije uslov ni za šta. Ona je vrednost sama po sebi. A kada se demokratija uspešno ostvari, svi uslovi postaju nepotrebni.

Dokle god „Demokratija na prvom mestu!” nije vodeći princip svake vlasti u Srbiji (ili u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori ili na Kosovu), svaka reforma sistema pravosuđa, obrazovanja ili zdravstva, bilo koji proces privatizacije i pokušaj decentralizacije, itd. – sve će se svesti na nepovezane projekte. Biće započeti i sprovođeni (kao što je bio slučaj tokom proteklih dvanaest godina) – ali bez stvarne svesti o tome zašto, zbog čega i za koga. Međutim, bez shvatanja zašto, zbog čega i za koga, niko ne zna KAKO ih treba sprovoditi. I zbog toga ne uspevaju.

Predavanje je održano pod naslovom: Skica multilateralne komunikacije.

Forum za međunarodne odnose – Evropski pokret u Srbiji, april 2012.

Autor:  Wolfgang Klotz, Preveo: Milan Bogdanović, Peščanik.net, 05.05.2012.

TAMNA STRANA UTOPIJE UČINKA

„Meritokratija: reč zvuči kao oličenje dobrog“, ocenio je još sredinom prošle decenije Ser Ralf Darendorf, jer se u meritokratskom društvu ceni, barem je takva poruka njegovih zastupnika, samo učinak koji se može pripisati nekom pojedincu, a ne nečije poreklo, slučaj, sreća ili božanski plan. U meritokratskom društvu visoki dohodak ostvaruju samo oni koji su to izuzetnim zalaganjem i natprosečnom kompetentnošću zaslužili. U takvom društvu, visokim položajem i reputacijom raspolažu oni koji su bili u stanju da se izuzetnim dostignućima i nesvakidašnjom izvanrednošću u nauci, privredi, umetnosti i sportu uzdignu iznad ostalih.

Isto tako, onaj ko ne uspe da dođe do vrha u meritokratskoj strukturi, u principu ima mogućnost da svoju društveni položaj poboljša, da napreduje – ako se više potrudi od onih koji se nalaze u sličnoj situaciji. Pojedinac koji nije zadovoljan svojim životom, već je abiciozan i željan napretka i više uči od drugih, radi, dalje se obrazuje, slobodno vreme troši na učenje jezika umesto da se izležava na suncu, ovakav displinovani i ambiciozni pojedinac je po sebi otelotvorenje meritokratske nade srednje klase.

Ova priča je izuzetno privlačna i fascinantna te se čini da je na početku 21. veka meritokratski princip postao društveni common sense kao nikada do sada i vera u preciznu merljivost i pravično nagrađivanje učinka u poslednje vreme dobija na snazi. Evaluacije, rangiranje, skale ocenjivanja svih vrsta dominiraju različitim oblastima modernog sveta.

Problem je u tome što meritokratski projekat po sebi ne garantuje nastanak dobrog, pravičnog, civilizovanog, solidarnog društva. Poslednjih godina se tamna strana utopije učinka razotkrila baš među srednjim slojevima društva. Meritokratski poziv na mobilizaciju u jednom društvu prožetom ogromnim razlikama u primanjima, hijerarhijom moći, ozbiljnim socijalnim razlikama u društvenom položaju, reputaciji i renomeu doveo je do bespoštedne borbe za privilegovane pozicije. Ko ne uspe da opstane u ovom okršaju, poražen je zauvek. Od se smatra „pravedno“ propalim, jer je zakazao u „fer konkurenciji“, dakle sam je kriv za svoju nesrećnu sudbinu, preciznije rečeno, samo je on odgovoran. Meritokratsko obećanje se ispostavilo kao ideološko sredstvo razgraničavanja srednjih i nižih slojeva društva.

Slične zaključke možemo izvući i iz trenutno žestoke debate o classes moyennes (srednjoj klasi) u Francuskoj. Žerom Furke (Jérome Fourquet), direktor Instituta za istraživanja javnog mnenja, nedavno je utvrdio da se srednji sloj najviše plaši toga „da bude dostignut od nižih slojeva i onemogućen da se dalje uspinje na društvenoj lestvici, iako njegovi predstavnici smatraju da su dali sve od sebe da bi bili tu gde su sada“. Za srednje slojeve, po zaključcima dosta diskutovane knjige „Nova srednja klasa“ (Les nouvelles classes moyenes) autora Dominika Goa (Dominique Goux) i Erika Morana (Eric Maurin), najvažnije sredstva osiguranja uspona naviše i razgraničenja od dna lestvice su, pod jedan: obrazovanje, a pod dva: životni prostor.

Za pripadnike srednjeg sloja, obrazovanje je zauzelo centralno mesto u smislu šansi njihove dece za uspešnu karijeru. Za razliku od dece iz gornjih društvenih slojeva, oni raspolažu manjim novčanim sredstvima, pa je jedini način da nadoknade tu razliku uspeh njihove dece u školi. Ova klasa se, ne pitajući za cenu, brani od prodiranja onih sa dna u njihove teškom mukom stečene stanove i životne prostore u bogatim četvrtima. Životni prostor i adresa su dakle važni indikatori da se ne nalazite na dnu, već da ste osigurali život u okruženju ljudi sličnih vama, sa kojima vas vežu iste norme socijalizacije i načina života.

Ukratko: meritokratija srednje klase ne garantuje napredovanje ka vrhu, ali podiže zidove prema rivalskim težnjama. Njen izvorni zahtev se na ovaj način izobličuje, ali ovakvi procesi su istorijski redovna pojava. Kada se do skora dinamični slojevi ili klase uplaše gubitka društvenog statusa, priča o emancipaciji postaje konzervativna bajka o očuvanju položaja.

Autor teksta Franz Walter je politikolog i direktor Götinger insituta za istraživanja demokatije

Izbor i prevod Miroslav Marković

Izvor: Frankfurter Rundschau 10.04.2012, Peščanik.net, 22.04.2012.

 

AKO GOVORITE SAMO JEDAN JEZIK, ŽIVITE SAMO JEDAN ŽIVOT

Od svog formiranja 18. aprila 1951, još kao Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropska unija se opredelila za poštovanje i negovanje različitosti u kulturi. Prema članu 22 Evropske povelje osnovnih prava Unija „poštuje različitosti u kulturi, religiji i jeziku“, podrazumevajući pod jezikom sve zvanične jezike država članica, ali i regionalne (poput provansalskog ili aragonskog) kao i jezike nacionalnih manjina (na primer jidiš, romski), sve u svemu zvaničnih, regionalnih i nacionalnih manjina, oko 80 jezika u 27 država članica EU.

Evropska zajednica za ugalj i čelik, koju je činilo šest država (Belgija, Francuska, Italija, Holandija, Luksemburg i Nemačka), imala je samo četiri zvanična jezika – francuski, italijanski, holandski i nemački. Kako se Unija širila broj jezika se povećavao. Danas EU ima 23 zvanična jezika – bugarski, češki, danski, engleski, estonski, finski, francuski, grčki, irski (keltski), italijanski, holandski, letonski, litvanski, mađarski, malteški, nemački, poljski, portugalski, rumunski, slovački, slovenački, španski i švedski. Nema 27 već 23 jezika, jer su zvanični jezici Belgije – francuski, holandski i nemački; Luksemburga – francuski i nemački, Austrije – nemački i Kipra – grčki, već uvršćeni na listu preko drugih država članica…

Prema pravilima o upotrebi jezika (član 2) sva pisana prepiska, država članica EU ili pojedinaca, sa institucijama EU vodi se, po izboru pošiljaoca, na jednom od 23 zvanična jezika. Pri tome odgovor je na tom istom jeziku, dok se prepiska sa institucijama pojedinih država članica (član 3) vodi na zvaničnom jeziku te države.

Zbog velikih troškova prevođenja, relativno malo dokumenata prevode se na svih 23 jezika. Međutim, pravilnici, pravni tekstovi i Službeni list EU se bez izuzetka prevode na sve službene jezike. Evropska komisija koristi uglavnom engleski, francuski, nemački i po potrebi i druge jezike, dok se u Evropskom parlamentu prevodi na jezike članica u zavisnosti od potreba.

U direktnim razgovorima, na konferencijama za štampu, koriste se engleski ili francuski ili, izuzetno, neki od 23 zvanična jezika ako je obezbeđeno prevođenje ili ako je tema usko vezana za neku zemlju članicu. Na primer, svečano proglašenje, 9. decembra 2011, da će Hrvatska biti primljena u članstvo EU 1. jula 2013, bilo je prevođeno i na hrvatski, koji će od sredine iduće godine biti 24. službeni jezik EU. Potreba određuje prevođenje. Ne bi se reklo da ima insistiranja na zastupljenosti jezika i na njihovom prevođenju samo zarad „ravnopravnosti“. Insistiranje na ravnopravnosti zarad same ravnopravnosti, naime, šteti samim jezicima.

Evropski komesari, njihovi zamenici na pitanja postavljena na francuskom odgovaraju na istom jeziku, da bi na sledeće, ako je postavljeno na engleskom, odmah prešli na taj jezik. Tu praksu u izvesnoj meri narušavaju političari, na funkcijama u EU, iz nekadašnjih istočnoevropskih država, koji decenijama navikavani na jednoumlje u svemu, mišljenju ali i jeziku, znaju pored maternjeg najčešće još samo engleski. Stalno zaposleni u institucijama EU najčešće govore tečno pored maternjeg još tri ili više stranih jezika. Neophodan uslov za zaposlenje u EU je znanje pored maternjeg još i engleskog i francuskog, a prednost je znanje trećeg ili četvrtog stranog jezika.

Pored 23 zvanična jezika EU podržava i regionalne i jezike manjina. Projektima poput ADUM, CRAMLAM ili NPLD finansira njihovo učenje i održavanje. Oni se uče kao jezici u školama u regijama zainteresovanim za njih, dok je opšta nastava na zvaničnom jeziku te države članice. Po pravilu učenje manjinskih i regionalnih jezika nije na uštrb zvaničnog jezika države u kojoj žive i rade učenici i studenti. Opšte obrazovanje na lokalnim regionalnim ili jezicima manjina bi vodilo, smatra se u EU, u getoizaciju tih sredina.

Kako bi potstakao učenje i korišćenje svih jezika govorenih u EU, već 10 godina Komesarijat za obrazovanje, kulturu, multijezičnost i omladinu Evropske komisije organizuje u septembru svake godine Evropski dan jezika (26. septembar). Prošle godine taj Dan jezika imao je za moto češku poslovicu Sa svakim novim jezikom koji govorite živite nov život – ako govorite samo jedan jezik, živite samo jedan život.

Institut za ispitivanje javnog mnjenja i analize Evropske komisije, Evrobarometar, u dva navrata je (2001. i 2006) ispitivao znanje i zainteresovanost za učenje stranih jezika u državama EU. Zbog proširenja Unije u drugom ispitivanju je obuhvaćeno više država nego u prvom. Pored toga ispitivanjem 2006. bile su obuhvaćene, pored 27 država članica, još i Hrvatska i Turska. Prema istraživanju iz 2001, 53% građana je pored maternjeg govorilo jedan ili više stranih jezika, dok se 2006. taj broj popeo na 56%. Pri tome 99% stanovnika Luksemburga je govorilo jedan ili više stranih jezika, 97% Slovaka, 95% Letonaca… U samo šest država obuhvaćenih ispitivanjima 2006. manje od 50% stanovništva se nije služilo nijednim drugim jezikom osim maternjim – u Irskoj (66%), Velikoj Britaniji (62%), Italiji (59%), Mađarskoj (58%), Portugaliji (58%) i Španiji (56%).

Pokazalo se da građani malih država članica, posebno onih koje imaju više službenih jezika, znaju bolje i više stranih jezika. Dva ili više strana jezika je 2001. govorilo 26% ispitanika, da bi ih 2006. već bilo 28%. Samo zanemarljiva manjina Evropejaca je iskazala neinteres za znanje stranih jezika, 7% – 2001 a 8% – 2006. godine.

Svet se menja, Evropa takođe. Mlade generacije su neuporedivo pokretljivije od prethodnih. Još kao studenti mnogi mladi su, zahvaljujući evropskim razmenama, živeli jednu ili više godina studija u nekoj drugoj zemlji izvan njihove, neki su još kao srednjoškolci koristili programe razmene. Tržište rada danas je jedinstveno za građane EU. Mladi se ne ustežu da, idući za poslom, promene zemlju boravka. Broj mešovitih brakova je sve veći. Deca iz tih brakova često govore, imaju tri ili čak četiri maternja jezika – jezik majke, oca, sredine i ne tako retko i jezik porodice, jer otac i majka komuniciraju na nekom trećem jeziku.

Potpisnik ovih redova je u Briselu upoznao decu koja podjednako govore, na primer, poljski sa ocem, italijanski sa majkom, engleski kad je porodica na okupu, dok sa drugovima, u školi komuniciraju na francuskom. Ta deca prelaze sa jednog na drugi jezik bez zastoja, a promenivši sredinu, zemlju školovanja, mališani do desete godine nauče novi jezik za jedan do dva meseca.

Autor: Zoran M. Cvijić, Izvor: portal Danas.rs, 30.03.2012.

POLITIKA I DRUŠTVO U MODERNOJ ISTORIJI SRBIJE

Nije mali spisak problema s kojima se Srbija danas suočava. Ipak, kao jedan od ključnih nameće se problem demokratizacije. Tačnije, današnje prepreke u uvođenju demokratije podstiču istoričara da razmišlja o tome: da li Srbija ima demokratskih tradicija; da li je bilo perioda u njenoj modernoj istoriji koji se mogu označiti kao demokratski; kako su ti periodi počinjali, a kako su se završavali; koji model demokratije je bio primenjen u Srbiji; koji su bili njeni problemi; koje su bile prepreke; da li demokratija uvedena bez socijalnih pretpostavki ima uslova da se održi? Pokušaj razmišljanja o tim pitanjima u prvom redu je poziv na dijalog.

Problem nije jednostavan, jer, ako analiziramo istorijsku realnost, videćemo da ona nije bila manje paradoksalna od kasnije nastalih slika i istoriografskih predstava o njoj. Uprkos tome što su srpska i balkanska politička istorija bile pod dominantnim uticajem zapadnoevropskih koncepata i političkih modela, u odnosu na zapadni model postoje bitna odstupanja i specifi čnosti koje su odredile političku istoriju na Balkanu u 19. i 20. veku. Jedna od tih posebnosti je činjenica da su se u Srbiji, kao i u većini drugih balkanskih zemalja, tri sfere – sfera države, sfera različitih oblika civilnog društva i sfera društva – razvijale gotovo nezavisno jedne od drugih, bez stvarnih međusobnih veza. Na zapadu Evrope razvoj građanskog društva bio je osnova na kojoj su se stvarali začeci civilnog društva, da bi te dve sfere uzajamnim uticajem i borbom za svoje interese pritiskali državu, postepeno je liberalizujući i šireći građanska prava. Na Balkanu su ti procesi političke modernizacije imali u velikoj meri drukčiji tok. Modernizacija tu nije započela uzajamnim delovanjem ekonomskih, društvenih, političkih, kulturnih i psiholoških činilaca, već se u nju krenulo iznenada, u vreme nacionalnih revolucija 19. veka i sa stvaranjem nacionalnih država. U takvim istorijskim okolnostima nastao je „obrnuti model razvoja“ u odnosu na zapadni. Politička modernizacija prethodila je privrednoj i društvenoj, što je vremenom stvorilo snažan kontrast između državnih institucija zasnovanih na modelima preuzetim sa Zapada i slabo pokretnog, siromašnog, agrarnog društva. Zbog toga se na Balkanu država pojavljuje kao supstitut društva, ona je osnovni pokretač razvoja i modernizacije i najvažniji izvor uticaja, prestiža i bogatstva za pojedince.

Nasuprot relativno brzom razvoju države i prvim oblicima civilnog društva stajalo je skoro nepokretno, nerazvijeno agrarno društvo. Kako je u svojoj izvanrednoj knjizi Socijalna istorija Srbije pokazala Mari-Žanin Čalić, Srbija, kao ni druga balkanska društva, nije prošla put koji bi se mogao nazvati zakasnelom imitacijom zapadnog puta razvoja, već je tokom svoje moderne istorije utvrdila sopstveni put i to u kulturnom, istorijskom, socijalnom i privrednom smislu. Činjenica koja se čini posebno zanimljivom u modernom razvoju Srbije jeste da je država koja se u modernizaciji sopstvenih ustanova nije libila čak drastičnih novatorskih rezova, nije bila spremna da slične reformske poteze primeni na društvo i time ubrza njegov izlazak iz predmodernog stanja. Kako autorka pokazuje, srpski zakonodavci nisu bili spremni da putem pravnih mera naprave inovacioni pomak neophodan za sveukupnu modernizaciju, čime su, u suštini, doprineli konzerviranju kvazifeudalnih društvenih struktura i usporili dalji društveni razvoj.

Pritom, jedna od najvećih prepreka za demokratizaciju bila upravo činjenica da su njeni glavni nosioci bili državni činovnici, koji su u svakom, pa i u egzistencijalnom smislu, bili zavisni od države. U društvu u kome nije bilo moćnog fi nansijsko-bankarskog sloja, preduzetnika, krupnih zemljoposednika ili industijalaca, borba za širenje sloboda i protiv državne svemoći pripala je onom sloju koji je skoro u potpunosti zavisio od države – počev od toga da ga je ona školovala, omogućila mu socijalnu mobilnost i, zahvaljujući stečenom obrazovanju, dovela iz varošica u Beograd, do toga da mu je obezbeđivala status vodećeg društvenog sloja. Bilo je dugih perioda u srpskoj istoriji poslednja dva veka kada je država to bogato koristila, držeći u nekoj vrsti klopke svoje intelektualce ili one koji su trebalo da na bilo koji način rade na potiskivanju države i širenju prava građana. Ali, čak i u situacijama kada država nije zloupotrebljavala tu činjenicu, strukturno je jasno da sloj koji je bio toliko vezan za državu nije nikada mogao pokazati onu snagu u demokratizaciji zemlje koju su imale društvene grupe kojima je u zapadnoj Evropi dopao zadatak da, u ime društva i građana, primoravaju državu na postepeno povlačenje. U zemljama u kojima je obrazovanje bilo glavni faktor društvene mobilnosti, kao što je to bila Srbija, onaj koji je imao monopol na obrazovnaje (država je bila gotovo jedini stipenditor, retki su bili slučajevi da su roditelji mogli da finansiraju obrazovanje na stranom univerzitetu) imao je kasnije i neku vrstu monopola nad socijalnom mobilnošću, koja je, takođe, zavisila od državne potpore. Time je najobrazovniji sloj građana ulazio u posebnu vrstu ugovora sa državom, ugovora koji se samo uz velike rizike mogao iskušavati u borbi za jačanje ljudskih prava.

Kao predstavnici političke elite, državni službenici su formirali i prve političke organizacije, kasnije i političke stranke. Ta činjenica je bitno odredila istoriju višestranačja u Srbiji. Stranačke vođe dolazile su iz uske prestoničke intelektualne elite, a njihovi lični odnosi bili su jedan od presudnih kriterijuma prilikom formiranja stranačkog vođstva. Politički sukobi koji su kasnije izbijali u strankama dobijali su zbog toga privatnu notu i često su tokom 19. i 20. veka dovodili do cepanja stranaka, što je i bio najčešći način na koji su stranke nastajale (paradigmatični primeri su Narodna radikalna stranka tokom 19. i prve polovine 20. veka i Demokratska stranka u devedesetim godinama 20. veka, iz kojih je nastao niz manjih stranaka). Posledica stranačkih sukoba između nekadašnjih prijatelja, često i kumova, bilo je prelivanje privatnog tona na ukupan politički život, dajući mu strast gotovo nepoznatu u zrelim političkim društvima. Ta politička strast skoro je u potpunosti određivala svakodnevicu, čime se stalno stvarao utisak da se radi o društvu preopterećenom politikom, društvu u kojem politika određuje sve druge dimenzije. Međutim, kada se analizira politički diskurs, štampa, proglasi, govori, skupštinske rasprave, lako se uviđa da, zapravo, politike nije bilo. U srpskom političkom diskursu tokom poslednja dva veka bilo je malo programskog, načelnog, principijelnog, malo jasnih političkih pozicija, malo doslednosti. Savremenicima u raznim epohama pre se činilo da je u Srbiji sve politički moguće, ili, kako je taj problem vrlo precizno video Jovan Skerlić, još 1906. godine: „Dok se u celom svetu politička borba uređuje, i tako reći kanalizuje, kod nas još uvek ostaje u haotičnom stanju, gde drugih pobuda nema do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopušteno: političko licitiranje, prekonoćne promene mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaje savesti“.

U tome treba tražiti i deo razloga zašto je srpska politička kultura dugo ostajala u granicama predmodernog, gde se politička stranka doživljava kao porodica, a partijski vođa kao otac. To stranačkim sukobima daje ukus svađa među zavađenim porodicama, što politički život boji dodatnim emocijama. Time se familijarizovao i odnos prema državi, pa su vodeće srpske stranke, koje su na vlasti provele i po nekoliko decenija, vremenom gubile distancu prema državi, poništavajući granicu između privatnog i javnog, između ličnog i opšteg interesa. Država je postajala sredstvo za ostvarenje privatnog i partijskog interesa, pa se samim tim politički oponent razumevao kao neprijatelj, prema kome je, kako je početkom 20. veka izjavio jedan pripadnik opozicije, „dozvoljeno primeniti sva sredstva“. Politika je, zbog toga, izlazila iz definicije po kojoj je ona „način za kanalisanje društvenih konflikata” i postajala je rat zavađenih interesa, učesnik, često i podstrekač društvenih konflikata. Sukob je ostajao neprestano otvoren, a kriza i nestabilnost bili su hronični. U takvim uslovima autoritarna politička kultura nije imala ni mogućnosti ni vremena da sazreva, a tolerancija i ideja o beskonfliktnom rešavanju problema nisu dobile svoju šansu.

Analiza odnosa politike i društva u Srbiji govori nam o tome da u Srbiji problem nije bio u tome što demokratske institucije, procedure i oblici civilnog društva nisu postojali. Problem je bio u tome što su tri opisane sfere – država, institucije civilnog društva i samo društvo postojale gotovo nezavisno jedne od drugih. Institucije civilnog društva nisu uspele da pokrenu usporeno i skoro neizdiferencirano društvo, niti su ikada imale dovoljno snage da ograniče državu i ozbiljnije usmere njen razvoj ka punijim formama demokratije. Tog fenomena su u Srbiji uvek bili svesni oni koji su učestvovali u institucijama koje su činile začetke civilnog društva. Tako su, recimo, analitičari štampe početkom 20. veka i strani diplomatski predstavnici u svojim izveštajima zaključivali da u Srbiji postoji neobična situacija – štampa je bila skoro u potpunosti slobodna, bilo je mnogo i bila je dobrog kvaliteta, ali ta štampa nije imala snagu javnosti, jer se vlast na njeno pisanje ni najmanje nije obazirala. Slično je bilo i sa udruženjima koja su nastajala sa manje ili više političkim ciljevima. Ona su, kao što je pokazano, postojala od samih početaka autonomije srpske države, ali nisu imala snagu da bitnije utiču na politiku. Ovakav patentiran oblik vlasti opisivan je kao „…jedan naročiti hibridan režim, kakav je moguć samo u balkanskim zemljama… režim koji danas u Srbiji vlada ima iste te karakteristične osobine – Formalno taj je režim vrlo slobodouman, stvarno on je negacija svake slobode“.

Pored tog problema, savremenici su primećivali i da uvođenje liberalnih i demokratskih zakona u Srbiji nije suštinski promenilo nasleđena pravila ponašanja. Političkih partija bilo je gotovo od vremena kad su nastale u Evropi, ali su skoro sve partije u srpskoj prošlosti vlast zamišljale kao nedeljivu, doživljavajući kompromis ili koaliciju kao znak slabosti, nemoći i poniženja. Partijski pluralizam relativno se brzo razvijao, ali je „politički drugi“ doživljavan kao „strano telo”, kao onaj koji „cepa srpski narod”, unosi „nered”, narušava jedinstvo. Od sredine 19. veka nosioci političkog života su se zaklinjali u ideale liberalizma, kasnije i demokratije, ali su drukčije mišljenje suštinski doživljavali kao atak na jedinstvo, sabornost i slogu srpskog naroda koja je ipak, uprkos svemu, u svim vremenima postavljana na mesto najprečeg političkog cilja, idealno zamišljenog političkog stanja.

Sličan problem nalazimo i kada se analizira istorija izbora u Srbiji. Biračko pravo je od ranih godina 19. veka bilo široko, uporedivo sa evropskim uzorima, a pred Prvi svetski rat skoro i opšte. Ipak, izbori su uvek bili ona tačka na kojoj je srpski parlamentarizam najčešće gubio snagu. Prvo, skoro svi izbori od 19. veka do danas beležili su izuzetno nisku izlaznost birača, što je mnoge onovremene analitičare upućivalo na zaključak da društvo još ne oseća dovoljno zrelu potrebu da učestvuje u političkom životu. Drugo, na skoro svim izborima bilo je ozbiljnih oblika zloupotreba: birački spiskovi nikada nisu bili ažurirani; na svim izborima bila je ugrožena tajnost glasanja; gotovo redovno su beleženi primeri pritisaka državnih organa, najčešće žandarma, na glasače; izbori su bili praćeni fi zičkim obračunima pristalica konkurentskih grupa, a ni ubistva nisu bila retka; opozicija je skoro posle svakih izbora izražavala sumnje u ispravnost brojanja glasova. Zbog svega toga je realno postaviti pitanje koliko su izbori, koji jesu bili zakonom liberalno regulisani, u praksi ikada bili slobodni? Kada je reč o izborima, treba reći da opozicija nikada, sve do 2003, nije došla na vlast izbornom voljom građana (doduše, i ti izbori održani su posle ubistva premijera Zorana Đinđića, što na njih baca posebno svetlo). Da li je to bila posledica rutinskog glasanja za vlast ili navedenih pritisaka na birače, teško je utvrditi, ali je i ta činjenica uticala na okamenjivanje predmoderne političke kulture.

Činjenica da Srbija nije imala iskustvo mirnih, izbornih smena vlasti uticala je i na izmenjenu recepciju nekih od osnovnih demokratskih postulata. Tako, uprkos vrlo ranom postavljanju demokratskih ideala kao osnovnog političkog cilja, elementarno demokratsko načelo o ravnopravnosti većine i manjine retko je poštovano. Teorijski, demokratija jeste vlast većine, ali se njena doslednost i utemeljenost meri pravima manjine. To načelo bilo je drukčije interpretirano u srpskoj politčkoj praksi, pa je većina u manjini retko videla legitimnog, pa čak i legalnog, učesnika u donošenju odluka. Budući da nije bilo iskustva sa mirnim smenama vlasti, nisu uvedeni korektivi u ponašanju jačeg prema slabijem. Prava su pripadala onome koji je na vlasti, dok ih je onaj drugi mogao ostvarivati samo sopstvenim dolaskom na vlast. Prava koja bi postojala izvan prava jačeg samim tim nisu bila legitimna, ili kako je rekao u Skupštini jedan opozicioni poslanik – „Za Srbiju može važiti jedno opšte pravilo: čija vlada toga i država, čija vlast toga i sloboda”. To je značilo da je većina apsolutizovala svoja prava, neretko tvrdeći da većini pripadaju sva prava, pa čak i pravo da krši zakone (Stojan Protić). Takav stav izazivao je jednaku reakciju manjine, koja je sebi takođe davala sva prava, od čestog blokiranja državnih insitucija do prava na revoluciju. Zbog toga većina i manjina nisu bile integralni delovi političkog sistema, već do granice građanskog rata sukobljene grupe, među kojima skoro da i nije bilo komunikacije. Zato glavna tema politike nije bilo kako ostvariti javni interes, već kako održati ili kako pridobiti vlast. Naravno, to jeste motiv svake politike, u svim vremenima i svim prostorima, ali je ovdašnja specifi čnost bila u tome što su najčešće i vlast i opozicija sebi pri tom dozvoljavale upotrebu svih sredstava, uključujući i česta politička ubistva.

Osnovni problem u procesu razvoja srpske države je, upravo u opisanom odnosu između tri sfere – države, civilnog društva i samog društva. Tokom istorijskog razvoja politika je nadvisila društvo i razvijajući se daleko brže od njega, ostala bez socijalnog oslonca, jer nije u popunosti uspela u sprovođenju „obrnutog modela” u kome je preobražaj politike trebalo da pokrene razvoj privrede i društva. Zbog toga demokratske institucije i institucije civilnog društva nikada nisu imale ozbiljnu društvenu pozadinu koja bi njihove zahteve pred državom učinila delotvornim. Društvo nije imalo dovoljno modernizatorskih potencijala da prati relativno brz proces liberalizacije i demokratizacije, dok je država, modernizujući sebe, zapostavila, ili čak nizom zakonskih mera usporila društveni razvitak. Time je ugrozila i sopstvene političke reforme koje su, kako je vreme prolazilo, sve teže nalazile društvene temelje.

Državna politika reformi ostala sve vreme kolebljiva, pošto je stalno pokušavala da jednom pokrenute snage ponovo zarobi. Sve to dovelo je do toga da „inovativni potencijal nije bio dovoljan da potpuno raskine okove predmodernog privrednog i društvenog ustrojstva”, zbog čega Srbija i Jugoslavija ni do pred Drugi svetski rat nisu postale moderne, razvijene i građanske države. S političkog stanovišta, savez između siromašnog, egalitarnog društva, autoritarne matrice političke kulture i kolektivističke društvene i političke svesti učinio je da je poredak nastao posle 1945. U Jugoslaviji imao daleko veću podršku stanovništva nego u drugim zemljama Istočnog bloka. Slabost predratnog građanskog društva i tananost demokratskih iskustava doveli su do toga da jugoslovensko i srpsko građanstvo nije pokrenulo masovnije pokrete otpora kakve su poznavale, u prethodnom periodu daleko razvijenije, Poljska, Čehoslovačka ili Mađarska. To jeste bila posledica „mekog“ oblika komunizma, izlaska Jugoslavije iz Istočnog bloka i otvaranja prema Zapadu, koji su omogućili bolji standard i veće slobode nego u bilo kojoj drugoj zemlji iza „gvozdene zavese”, ali čini se da je presudnije bilo to što je u samoupravnom socijalizmu većinski deo zaostalog društva racionalno video svoju socijalnu šansu, ne osećajući pri tom veliki problem zbog nedostatka sloboda.

Posle Titove smrti (tokom 80-ih godina u kritičnom trenutku istorije), kada se pred Srbiju i bivšu Jugoslaviju ponovo otvorila mogućnost reforme i demokratskih promena, jugoslovensko društvo ušlo je u novi ciklus ratova. Očigledno nemoćno da na izazov postkomunističke tranzicije odgovori snažnim reformskim zamahom, ono je otvorilo sebi put u novo, dotada nezabeleženo ratno i političko nasilje. U tu novu spiralu zla Srbiju će uvesti njen skoro plebiscitarno izabrani vođa Slobodan Milošević, koji je za svoju politiku dobio skoro nepodeljenu podršku elite. Umesto demokratizacije i stvarne transformacije društva, srpska elita je izabrala rat za prekomponovanje bivše jugoslovenske države. Ratovi koji su vođeni od 1991. do 1999. godine doveli su do najtežih zločina počinjenih na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata; uveli su Srbiju u potpunu međunarodnu izolaciju; posle izgubljenih ratova naterali su srpski narod na povlačenje sa prostora na kome je ranije vekovima živeo; doveli su do potpunog sloma privrede, kriminalizacije države i moralne otupelosti društva koje teško nalazi kriterijume i nove vrednosti. Ti ratovi doveli su Srbiju do najniže tačke u njenoj istoriji, a njene vođe i ideologe odveli pred sud Ujedinjenih nacija pod optužbom za genocid.

Slobodan Milošević se može smatrati inovativnim u istoriji antidemokratskih političkih poredaka. Sistem koji je on stvorio mogli bismo da nazovemo i postmodernim totalitarizmom, totalitarizmom koji sve dopušta svojim nezadovoljnim građanima, osim da njegovu vlast stvarno ugroze. Radilo se o totalitarizmu, jer je taj poredak kontrolisao sve ključne poluge stvarne vlasti – partija je imala potpunu kontrolu nad svim organima nepodeljene vlasti, uključujući i potpuno zavisno sudstvo. Vladajuća partija kontrolisala je vojsku, policiju, kompletnu privredu i novčane tokove. Stvorena je neka vrsta političkog aparthejda u kome su dve sukobljene stane, vlast i njeni protivnici, živeli jedni pored drugih, bez međusobne komunikacije i bez mogućnosti uticaja. To je bila autentična inovacija u teoriji i praksi totalitarizma i jedan od njenih najzloćudnijih dometa, jer se činilo da su institucije civilnog društva same od sebe gubile snagu i padale u apatiju nemoćne da bilo šta suštinsko postignu. Civilno društvo našlo se u apsurdnoj situaciji. Dovedeno je u zamku: njegovo postojanje bilo je nužan preduslov promena u Srbiji, ali je režim učinio da i ono samo, kao i opozicione stranke, više od deset godina bude deo totalitarnog poretka kome su služili kao skladište za odlaganje nezadovoljstva građana.

Uz to, došlo je i do patoloških izvitoperenja društva, jer su rat u čitavom okruženju i sankcije prouzrokovali ne samo stvaranja nove, ratne finansijske elite, nego i kriminalizaciju društva u kome je korupcija postala jedan od osnovnih principa funkcionisanja. Kriminalizovana država i društvo čine nasleđe koje je ostalo posle odlaska Miloševića sa vlasti. Demokratski izabrane vlade posle 2000. godine nisu uspele da se izbore sa tim teškim nasleđem, a posle ubistva najubeđenijeg nosioca reformi Zorana Đinđića, srpsko društvo i politika ostali su dezorijentisani, bez jasne slike budućnosti, zapreteni nespremnošću da se suoče sa prošlošću i da se, na osnovu jasnog društvenog konsenzusa, pokrenu ka promenama i evropskim integracijama. Samopercepcija nije dobila neophodnu kritičnost, ciljevi nisu racionalno postavljeni, odnos prema stvarnosti ostao je, u velikoj meri iracionalan, a strah od promena ponovo preti da od zaostalosti napravi ideologiju.

Ukoliko se prati opisani razvoj političke sfere u poslednja dva veka, moglo bi se zaključiti da je Srbija doživela svojevrsnu regresiju. Dok je politička elita od sredine 19. veka, uz sve otpore, nedoslednosti i diskontinuitete, pokušavala da modernizuje srpsku državu i da politiku makar delimično ustroji u skladu sa zapadnim liberalnim konceptima, tokom kasnijeg razvoja sve izraženiji su bili antimodernizacijski projekti i autoritarna politička kultura. Čini se da je ključ za objašnjenje ovog fenomena leži dublje, u kontradikcijama srpskog unutrašnjeg razvoja, upravo u razdvojenim putevima razvoja politike i društva. Modernizacija države i politike bila je moguća zahvaljujući naporima obrazovane političke i intelektualne elite, ali budući da je društvo stagniralo, vremenom su se te dve sfere sve više udaljavale. Srpsko društvo, sve do nasilne i ponovo, antidemokratske promene 1945. godine, nije doživelo stvarnu reformu. Do dolaska komunizma nisu stvoreni oni slojevi kojima je, kao u zapadnoj i srednjoj Evropi, demokratija bila životni interes, koji su borbu za nju mogli da iznesu do kraja, koji su imali snage da je odbrane ili (kao u slučajevima Španije ili čak Grčke) da je obnove posle decenija nedemokratskih režima. Društvene grupe kojima bi demokratizacija i modernizacija bile pitanje opstanka nikada nisu stekle preovlađujuću snagu u srpskom društvu. „Demokratski eksperiment“ nije iza sebe imao „savez elita”, nije postao vitalni interes moćnih delova društva. On je ostao projekat obrazovane građanske manjine koja tu bitku u Srbiji nije dobila. Ona nije imala ni snage ni odlučnosti da reformiše društvo, pa je demokratija u srpskom društvu sve više ličila na kap ulja na vodi: ostala je ograničena u svom uskom krugu iz kojeg nije mogla da izađe, nije imala snage da preplavi celo društvo, ostala je izolovana i jasno omeđena od preovlađujuće nerazvijenosti društva. Zbog svega toga mogla bi se, kao ključni problem u srpskoj modernoj istoriji, izdvojiti društvena stagnacija, nemoć i nesposobnost društva da izađe iz začaranog kruga siromaštva i da svojim unutrašnjim snagama krene putem reforme i modernizacije. Srpsko društvo za takav pomak nije imalo dovoljno potencijala, ali ono što ostaje kao pitanje od posebnog značaja jeste, kako objasniti činjenicu da je elita, koja je u politici često imala prosvećene ideale, svesno kočila reformu društva? Da li se radilo o strahu od cene koja se mora platiti da bi se društvo reformisalo? Da li je u pitanju bio strah od gubitka društvenog i političkog monopola koji se neokrnjen mogao zadržati samo u nerazvijenom društvu? Da li je od odlučujućeg značaja bila strepnja da bi modernizovano, evropeizovano društvo izgubilo patrijarhalni identitet koji je bio, kako je neretko navođeno, neophodan da bi se, održavanjem herojskog kodeksa, ostvarilo nacionalno ujedinjenje? Da li je najvažniji problem srpskog razvoja bio u dualizmu same elite, koja je, poreklom sa sela ili varošica, napravila izuzetan socijalni skok, ali je zadržala stalnu dualnost patrijarhalnog i modernog, pa samim tim nije ni mogla snažno i beskompromisno da povuče društvo iz letargije? Sva ova pitanja zahtevala bi nova istraživanja elite i prepreka koje su se pred njom nalazile tokom poslednja dva veka, ali čini se, na osnovu istorijskog iskustva, da se pred srpsku elitu ultimativno postavlja zahtev da načini dubinski reformski rez i oslobodi potencijale koje ima srpsko društvo.

Autorka: Dubravka Stojanović, istoričarka

(Tekst: Politika i društvo u modernoj istoriji Srbije, iz knige Ulje na vodi – Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije, I deo: Dugo trajanje. Delovi teksta, predhodno objavljeni kao Tri pogleda ili poziv na dijalog, Beograd 2005.godine – Ljubodrag Dimić, Miroslav Jovanović, Dubravka Stojanović, Srbija 1804-2004.)

KUCAJUĆI NA VRATA EVROPSKOG RAJA

Odnos Srbije prema Evropi je ambivalentan i kontroverzan. Neki bi rekli da je baš takav odnos tipično evropski! I, zaista, zapad je bio taj koji je prvi formulisao i verovanje u sopstvenu izuzetnost, ali i reakciju, ideologije koje su odbacivale osnovne evropske vrednosti. Zbog toga ću danas kao ključno izdvojiti pitanje: da li je ambivalencija koja postoji u srpskom javnom mnjenju upravo ta tipično evropska kontroverza, ili srpski slučaj treba posmatrati kao poseban, kao izuzetak.

Za početak, malo istorijskih podsećanja. Srbija je bila prva pokrajina Osmanskog carstva na evropskom tlu koja je ustankom iz 1804. Godine pokrenula proces oslobađanja. Uz Grčku, koja se oslobodilačkom procesu priključila 1821. godine, borba je vođena nekoliko decenija, sve do konačnog priznanja nezavisnosti Srbije na Berlinskom kongresu 1878. godine. I dok je u spoljnopolitičkom pogledu Srbija menjala svoje saveznike, pošavši od Austro-Ugarske do Francuske, Rusije I Velike Britanije, u unutrašnjem svom uređenju stabilno je, od proglašenja nezavisnosti, preuzimala evropske obrasce: u prvo vreme iz austrougarskog, a kasnije isključivo iz francuskog, britanskog I belgijskog iskustva. Od tih zemalja preuzet je, naročito u poslednje dve decenije 19. veka, ustavni i zakonski okvir, kao i institucionalni poredak.

Sve je, dakle, izgledalo kao da Srbija ima uslove da postane uzorna evropska država. To se, međutim, ipak nije dogodilo. Zadatak koji sam danas pred sebe stavila jeste da objasnim prepreke koje su se tokom modernog razvoja Srbije našle na njenom evropskom putu, kao i da proverim da li te prepreke, kao istorijski procesi dugog trajanja, i dalje utiču na njen ambivalentan i kontroverzan stav pomenut na početku. Pokušaću u ovom kratkom vremenu da izvedem analizu na tri nivoa:

1. da pokažem u čemu su bile kočnice i prednosti srpskog društva;

2. koja je bila uloga i pozicija njene intelektualne i političke elite;

3. kako je odnos same Evrope uticao na procese približavanja i udaljavanja Srbije od Evrope.

Počeću kratkom analizom srpskog društva. Sve do komunističkog eksperimenta, srpsko društvo bilo je agrarno, gotovo petrifikovano u svojoj zaostalosti. Tokom skoro sedam decenija, od sticanja nezavisnosti do Drugog svetskog rata, procenat gradskog stanovništva sve do 1941. godine nije prešao 20%. Pri tom, radilo se o malom zemljišnom posedu, jer je većina od oko 55% seljaka posedovala svega oko 2 ha zemlje, što je jedva moglo da nahrani mnogočlane porodice. Ključna privredna grana bila je, prirodno, poljoprivreda, a izvoz prehrambenih sirovina bio je, uz nepovoljne kredite, glavni izvor stalnog kapitala. Domaćeg kapitala bilo je malo, što je ionako tanku građansku klasu činilo dodatno slabom. Sveukupno, radilo se o tradicionalnom, patrijarhalnom, predmodernom društvu, koje je nešto veći razvoj doživelo tek u međuratnom periodu, sa stvaranjem Kraljevine Jugoslavije. Najveću promenu društvo je doživelo u vremenu komunizma, kada je sprovedena nagla industrijalizacija i urbanizacija, ali i kada su stvoreni uslovi za ekonomski, društveni i državni krah bivše Jugoslavije 90-ih godina.

Takvo društvo pružalo je niz povoljnih uslova za stvaranje i učvršćenje populističkih, kolektivističkih i egalitarističkih idejnih koncepata, bliskih ruskom narodnjaštvu, koji su bili suštinski suprotstavljeni zapadnim idejnim uzorima i evropskom sistemu vrednosti. Ideologija formulisana još šezdesetih godina 19. veka bila je suprotna idealima individualizma i racionalizma, pa je, prirodno, bila i antievropska. Ona je propagirala koncept Sonderwega, po kome Srbija treba da nađe sopstveni put razvoja i da time preskoči faze kroz koje je prošlo zapadno društvo. Srpski Sonderweg doživljavao se kao čuvar specifi čnog nacionalnog identiteta koji je svoju sigurnost nalazio u ušuškanosti patrijarhalnog društva, a u nerazvijenosti video svoju prednost. Ta ideolgija je tokom poslednjih 150 godina menjala svoje forme, stavljala naglaske čas na socijalni egalitarizam, čas na nacionalizam, prelazila s levice na desnicu, ali je uspela da održi kontinuitet i da ostane dominantna uprkos izuzetno dinamičnoj političkoj istoriji Srbije i regiona jugoistočne Evrope.

Sve to davalo je argumente za tezu društvenih naučnika da evropski orijentisana, ali nejaka društvena elita nije mogla da pokrene petrifi – kovano i siromašno društvo i da nije imala snage da ga modernizuje i evropeizuje. Međutim, studije elita urađene poslednjih godina vode ka sasvim suprotnom zaključku. Pokazuje se da su elite, iako tokom poslednja dva veka međusobno veoma različite, suštinski kočile gotovo svaku mogućnost razvoja društva. Prva je na to ukazala nemačka istoričarka Mari-Žanin Čalić, koja je u svojoj briljantnoj studiji Socijalna istorija Srbije pokazala da su političke elite, od samog stvaranja autonomne kneževine Srbije tridesetih godina 20. veka, dakle kada su imale mogućnost da podstaknu društveni razvoj, stvorile set zakona kojima je u oblasti poljoprivrede, trgovine i zanatstva u suštini zakočen razvoj. Time su bile sprečene ili usporene akumulacija kapitala i društveno raslojavanje koji su mogli stvoriti više slojeve društva sposobne da postanu nosioci modernizacije.

Novija istraživanja društvene istorije pokazuju da je taj proces imao sveobuhvatni karakter. Tako istorija žena pokazuje da je politička elita okupljena u Narodnoj skupštini svesno odbijala da promeni odredbe Građanskog zakonika kojima je regulisan položaj žena, pa su one na snazi bile celih sto godina: od 1844. do 1945. godine! U skupštinskim debatama navođeno je da ženama ne treba dati pravo na rad, nasleđivanje, obrazovanje ili razvod zbog toga što bi se time promenila patrijarhalna matrica društva, u kojoj se video garant očuvanja određenog tipa identiteta koji se doživljavao kao neophodan radi uspešnog ostvarenja najvažnijeg cilja – nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja. Isti argument korišćeni su kada se raspravljalo o zakonima kojima bi se ubrzala urbanizacija ili kojima bi se omogućio brži razvoj Beograda. Govorilo se da je grad neprijateljsko tkivo, da će on promeniti „dušu našeg naroda“, da „ćemo omekšati“, da „nećemo biti više spremni za boj koji nas očekuje“…  S istim argumentima odbijani su zakoni u poslednjim decenijama 19. veka, o izgradnji železnice 1888, ili, na primer, narodnom zdravlju. Argumenti su se uvek, posle mnogo dana diskusije u skupštini, svodili na isto – te novotarije, modna iživljavanja kao što su železnica ili vakcine, otupiće oštricu „našeg naroda“, odvući će ga s jedinog ispravnog, gotovo svetog zadatka, koji se tada nazivao „oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda“.

S druge strane, društvo je pokušavalo da se izbori za normalnost. Na osnovu prvih zakona koji su to omogućavali, osamdesetih godina 19. veka, stvarana su udruženja građana kao prve institucije civilnog društva, tako da ih je do Prvog svetskog rata bilo više stotina. Čim su doneseni zakoni koji su obezbeđivali kakvu-takvu slobodu štampe, osnivale su se dnevne novine i časopisi, tako da je političkih dnevnih novina od 80-ih godina do Drugog svetskog rata neprestano bilo između 10 i 15, sa zavidnim nivoom kvaliteta i kritičnosti. Od ranih godina nezavisnosti, žene koje su školovane na stranim univerzitetima počele su kampanje u kojima su se obraćale skupštini sa zahtevima da se njihov pravni položaj poboljša. Političke stranke osnovane svega nekoliko godina posle organizovanja prve moderne partije u Velikoj Britaniji pokrile su čitav ideološki spektar, od socijaldemokratije do konzervativne stranke, pri čemu su gotovo sve bukvalno prepisale programe svojih evropskih uzora. Bilo je i duhovitih slučajeva koji su, na nivou svakodnevice, pokazivali da je društvo osećalo potrebu za modernizacijom i evropeizacijom, što je elita kočila. Navešću samo jedan primer. Prva komisija koja je od istoričara i ostalih predstavnika akademske elite postavljena da odredi imena ulicama imenovana je 1895. godine. Veliki broj ulica dobio je tada geografske nazive, ali kada se oni analiziraju vidi se da je prostor bio strogo kontrolisan: na beogradskim ulicama pojavila su se imena samo gradova, planina ili reka koje su ocrtavale granice zamišljene Velike Srbije. Izvan tog imaginarnog prostora našlo se mesta samo za jedan toponim: Moskvu. S druge strane, u isto vreme, više stotina beogradskih kafana nosilo je takođe uglavnom geografska imena, samo što su kafedžije, rasterećene nacionalnih opsesija, izražavale jasnu potrebu da Beograd bude deo sveta, pa makar putem naziva njihovih kafana – od Port Artura do Sidneja, od Njujorka, preko Malog Pariza, Male Ženeve i Monaka, do Sevastopolja. To je komičan, ali jasan primer kako je društvo pokazivalo potrebu da živi u svetu koji ga je okruživao, dok je elita sistematski pokušavala da mu suzi vidike.

O čemu se tu istorijski radilo? Poslužila bih se dijagnozom koju je za nemački slučaj dao istoričar Fric Fišer, kada je nemačku politiku u periodu od ujedinjenja 1871. do 1945. godine objasnio društvenim i ekonomskim interesima „saveza elita“. Slično bi se moglo zaključiti i za srpski slučaj. Mnogo je primera koji dokazuju da su elite, svesno ili ne, održavale srpsko društvo na određenom stepenu nerazvijenosti. One, iako su za to imale mehanizme, nisu oslobodile društvo nametnutih stega, nisu želele da dopuste slobodan razvoj, jer bi on vodio jačanju društva i smanjenju inače skoro neograničene moći elite. Razni delovi elite, od crkve, preko intelektualaca i predstavnika kakvog-takvog kapitala, do vojske, imali su interes da do evropeizacije i modernizacije suštinski ne dođe, jer bi ugrozila njihov neprikosnoveni položaj kakav mogu imati samo u nerazvijenom društvu.

Kakve veze imaju ove istorijske reminiscencije s današnjom Srbijom i njenom ambivalencijom prema Evropi? Direktne. Počnimo sada od kraja osamdesetih godina 20. veka. Kao i ostatak istočne Evrope, bivša Jugoslavija imala je tada, posle sloma komunizma, šansu da transformiše svoje društvo i, približavanjem Evropi, izvrši tranziciju ka modernom društvu. Srbija ni tu priliku nije iskoristila. Umesto da pokrene razvojne procese, ona je pokrenula proces razgradnje jugoslovenske države i pokušaj etničkog razgraničenja, što je dovelo do ratova 90-ih, novog zaostajanja, udaljavanja od procesa integracija. I tada je, tokom devedesetih godina, društvo pružalo otpor – na mobilizaciju za rat odazvalo se svega oko 20 odsto pozvanih, formirani su nezavisni i prema ratnoj politici kritični mediji, udruženja građana, političke stranke koje su se protivile nacionalnom programu. U nekoliko navrata vođene su višemesečne demonstracije koje su za cilj imale svrgavanje Miloševića, ali i prekidanje s ratnom politikom. Ali, elita, politička i još više intelektualna, svoj interes prepoznavala je u projektu stvaranja velike srpske države, čemu je ponovo, krajem 20. kao i krajem 19. veka, žrtvovala ekonomski i društveni razvoj Srbije.

2000. godine je svrgnut Miloševićev režim, čime je bila otvorena nada da će se proces promena brzo pokrenuti, da će se zakašnjenje u tranziciji iskoristiti da se ne ponove greške napravljene u drugim istočnoevropskim zemljama i da će sve biti podređeno evropskom putu Srbije. To se ponovo nije dogodilo. Uprkos neprestanom deklarativnom izjašnjavanju vlasti za Evropu, integracija se odvija veoma sporo. Nezavisno od prepreka koje postavlja sama Evropska unija, Srbija nije izvršila neophodne reforme koje su preduslov da se pregovori o pridruživanju uopšte nastave. Nedavno je kancelarija Vlade za odnose sa Evropskom unijom izašla s podatkom da je Skupština usvojila svega jednu četvrtinu zakona neophodnih za priključenje Evropi. Ili, uzmimo samo primer pasoša: za osam godina država nije uspela da napravi biometrijske pasoše koji su neophodan preduslov da se ukinu šengenske vize građanima Srbije (ovaj tekst je pisan pre nego što je Srbija počela da građanima izdaje biometrijske pasoše i pre nego što su ukinute šengenske vize u decembru 2009. godine).

Ipak, glavna prepreka evropskim integracijama Srbije jeste odnos prema ratnim zločinima i nesaradnja sa Tribunalom u Hagu. Dakle, opet dolazimo na isto: nova elita zadržala je stari nacionalni program. Ona nije pokazala volju da ga suštinski dovede u pitanje i da otvoreno suoči društvo s uzrocima koji su ga doveli do najdubljeg posrnuća 90-ih godina i do zločina genocida. Zbog toga mnogi kritičari danas u Srbiji govore da do promene 2000. godine suštinski nije ni došlo, odnosno, još gore, da je promena najuže vlasti s Miloševićem na čelu izvršena da bi se sačuvao nepromenjeni nacionalni program koji kompromitovani Milošević više nije mogao sprovoditi. Transformacija društva i dalje je spora i nevoljna, iako društvo ponovo šalje jasan signal da želi promenu i da je kao svoj cilj postavilo ulazak u Evropu. To je pokazano na dramatičnim predsedničkim, kasnije i parlamentarnim i lokalnim izborima 2008. godine, na kojima je Demokratska stranka predsednika Borisa Tadića, čija je predizborna parola i glavni program bila upravo evropska Srbija, pobedila ultranacionalističke protivnike. I sva ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da evropske integracije podržava preko 60 odsto građana. Ipak, iako je na svim izborima posle 2000. godine društvo dalo jasan evropski odgovor, elita je, svojim kočenjem, učinila da je transformacija srpskog društva sporija od svih onih u istočnoevropskim zemljama posle 1989. godine.

Nakon svega, da se vratim na početak i na početku postavljeno pitanje: da li je Srbija poseban slučaj, ili su dileme koje je cepaju upravo ono najevropskije u njoj? Usudila bih se da kažem, iako se moje kolege ni u inostranstvu, a pogotovo u Srbiji, ne slažu sa mnom, da srpski slučaj ima neke elemente koji ga čine posebnim. Oni proističu iz suštine nacionalnog programa koji njene elite, gotovo nepromenjen, nose od sredine 19. veka. Suština tog programa, svodi se na stvaranje velike etničke države. Problem nastaje u trenutku kada se taj program suoči s realnošću, odnosno s činjenicom da je takvu državu, bez masovnih ratnih zločina, nemoguće napraviti na etnički izmešanom Balkanu. Takva država može biti velika, ali etnički mešovita, ili etnički očišćena, ali u tom slučaju, za ukus proždrljivih nacionalnih elita, nepodnošljivo mala.

Neko bi na ovo mogao da stavi primedbu i zatraži da pokažem jedan evropski, a posebno balkanski narod, koji nema maksimalistički nacionalni program i istorijski kontinuirane pokušaje da stvori „veliku državu“. Naravno da takvog naroda nema i da postoje iscrtane mape velike Hrvatske, velike Albanije, velike Bugarske, velike Grčke… Tu, zaista, u srpskom slučaju nema ničeg jedinstvenog.

Ono što jeste jedinstveno je činjenica da je Srbija u poslednja dva veka radi ostvarenja tog programa ratovala deset puta, što je više od ma kog susednog naroda. Uz to, potrebno je reći da je bilo i izvesnih istorijskih okolnosti koje su podržale ideju da je rat najbolje rešenje: na prvom mestu mislim na činjenicu da je Srbija za svoje zahvate u regionu uglavnom dobijala podršku velikih sila, gotovo uvek Rusije, a od početka 20. veka i Francuske i Velike Britanije, i da se, zahvaljujući toj ali i drugim činjenicama, u svim ratovima znatno teritorijalno širila. Sve do poslednjih ratova za jugoslovensko nasleđe, ona nije doživela veći poraz koji bi uticao na preispitivanje te vrste politike. Od suseda pomenimo, na primer, Grčku koja je doživela strahovit poraz od Turske 1923. godine, ili Bugarsku koja je izašla poražena iz većine svojih ratnih avantura, što je čuvenu američku istoričarku bugarskog porekla Mariju Todorovu uputilo da zaključi da je najveća bugarska istorijska sreća što je izgubila skoro sve ratove, jer je tako bila prisiljena da odustane od velikodržavnih opsesija i da se koncentriše na samu sebe. Po obrnutoj analogiji, mogli bismo zaključiti da je najveća kob Srbije bila njena uspešnost u ratovima. Ta činjenica bogato se propagandno koristila na početku ratova 90-ih, kada se, istorijski ne baš sasvim tačno, ponavljalo da Srbija nije izgubila nijedan rat, čime je trebalo da se stvori iluzija da se radi o sudbini, fatumu koji će u svim vremenima određivati pobednika. Pobeda je ovog puta izostala, ali u Srbiji i dalje ima veoma mnogo pokazatelja da se od tog projekta nisu digle ruke i da se trenutna faza doživljava samo kao pauza. Mainstream sistema vrednosti i dalje je u nacionalističkom ključu, vladajući diskurs ostao je nepromenjen, pluralizam se i dalje guši i diskredituje manihejskom podelom na patriote i izdajnike. Radi se o opsesiji koja dovodi do iskrivljavanja slike o realnosti, do sve većeg falsifi kovanja prošlosti i svesnog širenja lažne slike o njoj, preko školskih udžbenika, izbora novih praznika, naziva ulica ili državnih simbola. Sve to stvara utisak o zemlji koja je ispala iz istorije, koja ne može da pronađe svoj put, koja je svoj razvoj žrtvovala nacionalnoj fantazmi, koja seiri u ropcu sopstvene propasti. I posle četiri izgubljena rata u 90-im godinama, važni delovi njene elite ne dovode u pitanje program koji je do toga doveo, a jedan od kandidata za patrijarha Srpske pravoslavne crkve nedavno je kao uzor države izdvojio, kako je rekao, jednokrvnu Republiku srpsku, nakaznu tvorevinu proisteklu iz bosanskog rata.

Sad je vreme da u priču uvedem i treću stranu najavljenu na početku – Evropu. Evropa tokom poslednih dvadesetak godina nije posvetila dovoljno pažnje i koncentracije srpskom problemu. S pravom možete da me pitate – i zašto bi, nije li i ovo što ja pričam deo iste nacionalcentrične arogancije i opsesije za koju optužujem druge? Mislim da nije, jer Srbija zaslužuje da se Evropa njome pozabavi na jedan daleko ozbiljniji način nego do sada. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što je ona i dalje jedna od ključnih zemalja koje doprinose nestabilnosti u regionu jugoistočne Evrope, pa samim tim i same Evrope. Ta nestabilnost koju i dalje proizvode njene nesmanjene nacionalne ambicije otvara prostor za veće mešanje i arbitriranje Rusije, koja se istorijski, upravo preko Srbije, na području Balkana dokazuje kao velika sila. Ovo su već dva sasvim dovoljna razloga zbog kojih bi Evropa trebalo da se ozbiljnije bavi srpskim slučajem.

Dakle – šta je s Evropom? Pojednostavljeno rečeno, poslednjih petnaest godina evropska politika svodila se na kažnjavanje Srbije. Tokom rata bile su to otvorene sankcije, a posle promena 2000. godine radilo se o čitavom nizu prepreka integraciji Srbije u Evropu. Za takvo što Srbija je dala mnogo povoda, ali se postavlja pitanje političke celishodnosti politike sankcija. Prvo, takvom politikom Evropa je doprinela kriminalizaciji srpskog društva, jer je svaki embargo, prirodno, samo način da se u normalnim okolnostima legalni poslovi sprovedu na nelegalan način, što je dalo izuzetnu snagu organizovanom kriminalu i korupciji, koji su inače endemske bolesti mnogih društava jugoistočne Evrope. I još gore: politika kažnjavanja upravo je davala snagu, argumente i moć izolacionističkoj eliti, čiji interes i jeste sprečavanje razvoja, evropeizacije i modernizacije, kao što je ranije pokazano. Sankcije jesu idealni uslovi u kojima takav tip elite deluje i jača svoju unutrašnju moć. S druge strane, javlja se jedan još ozbiljniji problem: budući da ni posle devet godina upornog glasanja i opredeljivanja za evropske integracije, društvo nije osetilo nikakvo poboljšanje, stanovništvo će vremenom tanjiti svoj evropski potencijal, pa može i samo da počne da tone u depresiju izolacije, u kojoj će, kao što to njegova elita i pokušava da mu predstavi, videti svoju poslednju zaštitu i samoodbranu. Osećaj odbačenosti od Evrope može, uz ideološku potporu koju će elita vrlo rado ponovo ponuditi, dovesti do jačeg vezivanja nacionalističke elite i društva koje je ranije, kao što je pokazano, na razne načine pokušavalo da taj čvor olabavi. U tom slučaju Srbija ponovo može postati veoma opasno mesto i trajni izvor evropske nestabilnosti.

Autorka: Dubravka Stojanović, istoričarka

(Ulje na vodi – Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije, I deo: Dugo trajanje. Tekst pročitan kao referat na skupu: A les portes d’Europa, Centre de Cultura Contemporania de Barcelona, Barselona, 19-20. februar 2009.).

DRUŠTVO JE UVEK SLABIJE OD DRŽAVE

Profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, dr.Vukašin Pavlović, nedavno je objavio knjigu ,,Država i društvo,, koja predstavljena u Biblioteci grada Beograda. Pisano u najboljoj politikološkoj i pravnoj tradiciji, ovo uzbudljivo naučno štivo istovremeno je i svedočanstvo o zrenju ne samo jednog osobenog teorijskog, nego i aktivnog, praktičnog angažovanja u poslovima od presudno važnog javnog interesa. Naizgled pomalo paradoksalno, o tome svedoči upravo sveobuhvatni naslov knjige, pošto je problem odnosa države i društva danas, u globalnim, regionalnim i lokalnim okvirima, jedno od najsloženijih pitanja s kojim se suočavaju i upravljači i podanici, politička klasa i građani, političke partije i društveni pokreti, etatizovane strukture moći i civilno društvo.

Šta je profesoru Pavloviću bio osnovni motiv za početak rada na svojoj novoj knjizi?

Država kao tema je oduvek u središtu interesovanja političkih nauka. A odnos države i društva je temeljno pitanje političke sociologije. Knjigom sam želeo da pokažem, da je izgradnja države jedan od najtežih i najsloženijih ljudskih poslova. Tako je oduvek bilo, tako je i sada. Prvi deo knjige, posvećen je velikanima klasične političke misli, ukazivanjem na značaj temeljnog teorijskog nasleđa za razumevanje današnjih problema u odnosima države i društva.

Zašto je knjiga započeta analizom polisa u antičkoj Grčkoj?

Pored osobenih teorijskih razloga, jer su u antičkom polisu država i društvo skoro nerazdvojni, postoji i jedan aktuelni razlog. Balkan je naročito u dvadesetom veku često bio žigosan kao prostor sa deficitom civilnosti i demokratičnosti. Ponekad smo i sami bili krivi za tu negativnu sliku, ali se ponekad zaboravlja ili previđa činjenica da su i politika i demokratija kao pojmovi, nazivi i praksa rođeni upravo na Balkanu, samo nekoliko stotina kilometara južnije od nas.

Kakve je pouke to nasleđe ostavilo današnjim naraštajima?

Starohelenski polisi su izuzetno cenili svoju nezavisnost, ali su nam ostavili pouku o blagodetima otvorenosti prema susedima i drugim narodima. Pored razvijene trgovine na obostranu korist, stari Grci su od Feničana preuzeli pismo, od Liđana kovani srebrni novac, od Vavilonaca mere za težinu, od Egipćana su naučili astronomiju, a od Frigijaca muzičke lestvice.

Šta su danas glavni problem u odnosu države i društva?

Problema ima mnogo, pa i previše, što je i razumljivo. Danas su i društva i države neuporedivo složenije tvorevine, pa je prirodno da je i odnos među njima mnogo kompleksniji. Od kako je države, sudbina svakog društva je u njenim rukama. Danas pogotovo, jer državi stoje na raspolaganju najrazvijenija tehnološka sredstva kontrole i dominacije nad društvom. Jedna od odlika pozne moderne je, kako bi rekao Hebermas, da svet poretka (država) nastoji da kolonizira i potpuno zagospodari svetom života (društvom).

Što je očigledno i u najrazvijenijim demokratskim društvima?

Generalno, odnos između države i društva ostaje asimetričan i u najrazvijenijim demokratskim društvima. U tom odnosu društvo je uvek slabija strana. Retki su trenuci velikih promena kad društvo nadvlada državu, što po pravilu traje kratko.

Srbija, naravno nije izuzetak?

U slučaju Srbije, društvo je najčešće bilo najslabija strana. Objašnjenje za to, bar jednim delom, leži u činjenici da su naši ljudi zbog mnogih ratova i kriza tokom ranije i novije istorije, uvek gledali na državu kao na sigurnijeg i jačeg garanta rešavanja problema.

Ali, kakav je kvalitet savremene države?

Jedno od najznačajnijih pitanja je podizanje kvaliteta svih političkih institucija i države u celini. Savremena država dobija mnoge nove funkcije, a da bi ih uspešnije obavljala mora znatno da podigne svoje kapacitete. Pogledajte samo važnost i složenost ekoloških funkcija moderne države ili pitanje siromaštva. Današnja teorija države nudi vrlo razvijenu listu kriterijuma za procenu kvaliteta političkih institucija.

Da li pririsak društva na državu može da doprinese ispunjavanju tih kriterijuma?

U zemljama mladih demokratija, poput Srbije, vidimo snažan proces reparlamentarizacije, kako bi se otvorio širi prostor za uključivanje građana u donošenje najvažnijih odluka o razvoju društva. Istovremeno, na svim stranama je na delu izrazito jačanje izvršne vlasti, čak i u zemljama razvijene demokratije i drugih parlamentarnih tradicija. Na trećoj strani, kao da u svim zemljama sveta, pa i kod nas, beležimo rastuće nezadovoljstvo kvalitetom političkih elita. Od okupiranog Volstrita pa do arapskog proleća na Mediteranu, građani su nezadovoljni, a pogotovu mladi naraštaji. Kao da nikad nije bio veći jaz između težine i ozbiljnosti problema sa kojima se suočavaju savremena društva i sposobnosti političkih klasa da te probleme uspešnije rešavaju.

Da li sa globalizacijom opada uloga nacionalnih država?

Odgovor na to pitanje nije i ne može biti jednoznačan. Na jednoj strani imamo generalni trend povećanja broja država u svetu. Samo u Evropi njihov broj se u dvadesetom veku više nego udvostručio. Mnoge etničke grupe smatraju da će samo uz pomoć sopstvene države uspeti da opstanu. Primer nastanka novih država na prostoru druge Jugoslavije to najbolje potvrđuje. S druge strane, jačaju trendovi integracija koje prevazilaze okvire nacionalnih država. Stvaranje i razvoj Evropske unije je najbolji primer za to.

Kakva je budućnost Srbije u tim procesima?

U društvenim naukama, a u političkim pogotovu, predviđanja su krajnje nezahvalna. Usudio bih se, ipak, da kažem da će broj država u svetu i dalje rasti. Globalizacija će više pogodovati velikim, bogatim i vojno jakim državama. Oko njih će se, kao grozdovi, u širim regionalnim i kontinentalnim okvirima okupljati male, manje razvijene zemlje i objektivno slabe države. Malim državama poput Srbije ostaje, da se povezuju unutar prirodnog prostora kome pripadaju i kome nužno gravitiraju. Tako će očuvati ne samo šanse za svoj opstanak, nego i uvećati svoje izglede za razvoj.

Autor: Slobodan Kljakić, Izvor: Politika online, 12.03.2012.

TAJNE USPEŠNIH LJUDI

Da li ste se ikada zapitali, šta je to tačno što uspešni ljudi rade drugačije od ostalih ljudi? U čemu je njihova tajna? Koji su to neophodni sastojci za uspeh?

Inteligencija definitivo nije presudna. Faktor sreće, biti u pravo vreme na pravom mestu, je sigurno poželjan, ali svakako ne i dovoljan uslov za uspeh. Brojni istraživači su pokušali da otkriju neophodne elemente i odgonentnu formulu uspeha, i nekako se svi na kraju slažu da je tajna u karakteru uspešnih osoba, odnosno u tome kako pristupaju poslu, u njihovim navikama i načinu na koji rade. Većina uspešnih ljudi se naprosto rodi talentovana za uspeh. Nama ostalima ne preostaje ništa drugo nego da pokušamo da kopiramo njihov model i da snagom volje nadomestimo nedostatak talenta. Samodisciplina je dakle ključni element za uspeh. Evo liste od saveta sastavljene iz smeše mudrijaških saveta pokupljenih iz nekih od Harward Business Review članaka, savete Robina Sharme i ostalih leadership i motivational gurua, koji definitivno odvajaju pobednike od prosečnih.

Budite precizni u definisanju ciljeva

Nije dovoljno da samo uspete da artikulišete šta je to što tačno želite da ostvarite, već da pri tome imate i ideju – Kako ćete stići dotle, ili bar kuda ćete prvo krenuti kao i – Kada želite da stignete tamo. Postoji vrlo jednostavan recept za ovo. Uzmite olovku i papir i lepo sve to pribeležite. I onda zakačite taj papir negde gde će uvek biti ispred vašeg nosa. Na neko mesto koje garantuje da nećete vremenom prestati da primećujete taj papir. Jer ovaj metod naravno funkcioniše ukoliko imate minimum samodiscipline da kontrolišete tu listu redovno i primenjujete korektivne mere ukoliko nešto krene da pravi neočekivane probleme.

Iskoristite svaki trenutak da radite na ostvarivanju ciljeva

Danas smo svi potpuno pretrpani i poslom i obavezama, i svi žongliramo sa bar 10 razlilčitih ciljeva u isto vreme, te je potpuno očekivano da ne uspemo da primetimo svaki pravi trenutak i svaku savršenu priliku pre nego što nam se izmigolji iz ruku. Ali da bi bili uspešni moramo učiniti sve da se procenat propuštenih trenutaka svede na najmanju moguću meru. I opet ovde stvar treba da preuzme Samodisciplina, koja bi trebalo da nas natera da iskoristimo svaki trenutak smisleno i da nikada ne gubimo vreme uzalud. Jedan od načina da se unapredi – Time Management i bolje iskoristi vreme, je pravljenje striktnih rasporeda obaveza i njihovo prebacivanje u rutinu. Ukoliko neke kontinualne obaveze pretvorite u male rituale, koje uvek radite u isto vreme, povećaćete svoju efikasnost i do 300%, kažu neke studije. Taj način planiranja u stvari pomaže mozgu da lakše uoči i potom i iskoristi ugledanu šansu, koja se pojavi u nekom trenutku između svih tih redovnih rituala.

Znajte u svakom trenutku gde ste i koliko vam još nedostaje do uspeha

Morate naravno biti surovo iskreni prema sebi i da redovno pratite napredak u ostvarivanju ciljeva. Ako ne znate koliko dobro radite i kako napredujete, nećete ni korigovati svoje strategije i ponašanje na vreme. Uspešni ljudi se ne zavaravaju. Rezultat se retko pravi preko noći. U najvećem broju slučajeva je on rezultat dugotrajnog, mukotrpnog procesa, iz dana u dan.

Budite realan optimist

Jako dopadljiva formulacija. Uzemljenje se mora zadržati. Zdrav razum uz pozitivne misli, iliti “Think pink rationally”. Verovanje u sopstvene sposobnosti je od neprocenjivog značaja. Ali hladne glave. Mora se realno proceniti koliko će teško biti ostvariti odredjeni cilj, i onda se adekvatno pripremiti. I mentalno, a i fizički ako treba.

Fokusirajte se na to kako da budete bolji a ne da budete dobri.

Užasno je važno verovati u sopstvene sposobnosti i u uspeh. Ali je još važnije verovati da se sposobnosti i nove veštine mogu i steći. “Svakim danom napredujem u svakom pogledu” Ovakvim razmišljanjem se postiže da se prave bolji izbori pri odlučivanju i da se dostigne pun potencijal kojim raspolažemo. Uspešni ljudi svaki sledeći put unaprede prethodni rezultat. Uvek inoviraju, ili bar nadogradjaju. Nikad ne rade jednostavan copy-paste. Urade barem paste special. Zato i jesu special.

Budite nemilosrdno istrajni

Nema odustajanja. Kada se padne, podigne se, otrese prašina, nauči lekcija i krene se dalje. Ali pametnije ovog puta. Na muci se poznaju junaci. Tomas Edison, jedan od poznatijih šampiona u istrajnosti, reče “Nisam imao neuspehe. Ja sam samo pronašao 10,000 načina koji ne funkcionišu“.

Vežbajte svoju snagu volje

Ukoliko redovno ne vežbate snagu volje, kao i svaka druga veština koja se ne vežba, atrofiraće. Ali ukoliko je svakodnevno vežbate, čak i na sitnim svakodnevnim stvarima, osnaživaće iz dana u dan i pripomagaće značajno u ostarivanju uspeha. Najbolji način vežbanja volje, je recimo da se naterate da radite one stvari koje vas najčešće mrzi da radite ili koje bi iz raznoraznih razloga rađe preskočili. Počnite sa jednostavnim stvarima (da redovno radite sklekove recimo, ili da prestanete da jedete slatkiše…). U početku će biti čupavo, ali vremenom će bivati sve lakše. Samo je bitno ne pokleknuti na tom teškom početku i znati da nas iza brda čeka nagrada, ako izdržimo…

Ne preterujte

Znajte da koliko god vežbali snagu volje, ona ipak ima granice. Ne prenatrpavajte se više nego što vam je nosivost, jer se može desiti da puknete po šavovima. Ne komplikujte, jer ćete ostati ili bez vremena ili bez goriva. Uspešni ljudi znaju kako da Ne naprave ostvarivanje cilja komplikovanijim nego što jeste. Genijalne ideje su uvek jednostavne.

Fokusirajte se na ono Šta ćete uraditi i onda to i Uradite

Ako želite da se rešite neke loše navike, ili pak da ostvarite neki cilj, bitno je da se usresredite na to kako da je se rešite a ne na sam problem. Jer nije bitno ono šta je problem, već šta i kako radite da ga rešite. A onda ako i shvatite šta treba da radite, ali ne počnete da radite, to je isto kao i da ne znate uopšte šta da radite. Dakle s reči na dela!

Budite spremni na žrtve i mukotrpan rad da bi ostvarili svoje snove

Uspešni ljudi prihvataju težak rad, odricanja, znoj, napor… I ne kukaju zbog toga. Znaju da bez toga jednostavno nema uspeha. Novak Đoković je lep primer. Jeste on beskrajno talentovan, jeste u njega uložena gomila novca da bi se organizovao jedan visoko profesionalni tim koji brine o svim detaljima. Ali bez Novakovog svakodnevog napornog treniranja, surovih kondicionih treninga, voženja bicikla uzbrdo, sedenja u ledu, odricanja… ništa od svega ovoga ne bi bilo. Ali samo je pitanje koliko ko nešto želi. Zapitajte se koliko jako želite nešto i onda uložite ekvivalentan trud u to. Da li postoji uopšte nešto što jako želite? Deo problema neuspešnih ljudi upravo leži i u njihovoj letargiji i bezvoljnosti ili jednostavno lenjosti.

Eto to bi bile najvažnije tajne – koje više nisu tajne. Složićete se da ove savete uopšte nije teško primenjivati. Od danas znači više nema izgovora. The only way is up!

Autor: Danijela Laketić, Izvor: blog mcb.rs, 22.09.2011.

 

 

ŽIVIMO U NEPODNOŠLJIVOJ KOLIČINI APSURDA

Uoči raspisivanja izbora u Srbiji ima više rezignacije i neverice da bi se stvari mogle promeniti nezavisno od rezultata nego što je to bio slučaj ranijih godina, kaže za RSE Vesna Rakić Vodinelić, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union.

Da li Vas je iznenadio intezitet prljave predizborne kampanje koja zapravo zvanično još uvek nije počela?

Nije me iznenadio. Nije nikakva novost da su kampanje u Srbiji pred izbore izuzetno prljave, neprijatne, karakterišu se raznim vrstama podmetanja, izvlačenjem prljavog veša, koji nije samo politički nego i personalni. Verujem da se javnost u Srbiji na to već navikla. Imam utisak da je možda ta cela stvar više i ne interesuje i da ljudi nastoje zapravo iz te kampanje da pronađu ono što ih najviše interesuje i da eventualno pokušaju da vide kako će izgledati budućnost ove zemlje. Takođe mi se čini da ima mnogo više rezignacije, nego što je bilo u ranijim reakcijama javnosti na kampanju i mnogo više neverice da bi se stvari u Srbiji mogle bitnije promeniti nezavisno od rezultata izbora.

Ima li u tom ponašanju političkih stranaka u ovom trenutku razlike između vladajućih i opozicionih?

Nažalost, mislim da su svi u tom glibu i da tu ne možemo da pravimo neku razliku između stranaka u ideološkom smislu reči. Čini mi se da su neka pravila pristojnog i fer ponašanja već odavno ovde zaboravljena. Mislim da nas to sledi još od Miloševićevog doba i da to zapravo nije ništa novo. Ono što jeste možda novo je da nema mnogo pozivanja na određene političke principe, kao što je vladavina prava ili pravna država. Ima izvesnih pominjanja socijalne države ali na demagoški način. Zapravo, od nekih političkih principa gotovo da nemate šta da čujete. Možete da čujete da je osoba A, B ili C iz nekakve protivničke struje grozna i obrnuto. To je u suštini za sada dominantno obeležje kampanje.

Da li nam to pokazuje nesigurnost Demokratske stranke i njen strah od gubitka vlasti?

DS ima veoma mnogo razloga da strahuje od gubitka vlasti. Neki od tih razloga jesu objektivni i nezavisni od toga šta je ona činila kao politička stranka, a neki su subjektivni i mogu se pripisati upravo tome šta je Demokratska stranka činila. Pod objektivnim razlozima podrazumevam ekonomsku krizu koja nije dotakla samo Srbiju nego je svetski fenomen i koja se po rubnim područjima Evrope mnogo više manifestuje nego što se manifestovala pre dve godine. U veoma velikoj meri mislim da se taj strah, koji je evidentan, ili očekivanje da DS ne uspe na ovim izborima, može pripisati samo Demokratskoj stranci. Navešću nekoliko primera. Prvo, osim ekonomije u kojoj se nisu uspele otkloniti vrlo bitne pretnje koje neposredno predstoje u Srbiji, ni jedna od tema koje je Demokratska stranka isticala kao važne teme nisu okončane na zadovoljavajući način. Tu pre svega mislim na parolu ,,I Evropa i Kosovo,,. Mi još uvek nemamo kandidaturu za EU, što je zaista pripisivo pre svega onima koji su na vlasti. To naravno nije samo DS, ali ona je stožerna stranka koja je okupila ovu koaliciju. Takođe ne vidim da je učinjen ikakav napredak u pogledu poboljšanja života srpskog stanovništva na Kosovu, što je bila takođe jedna od parola sa kojima su oni pobedili na prošlim izborima. Mislim da su napravljeni neki koraci koji su prosto apsurdni i po ideji koja ih je vodila i po rezultatu. Tu mislim na izigravanje reforme pravosuđa koja uopšte nije reforma, a pogotovo ne reforma sa pozitivnim rezultatima. Nažalost, potpuno je obrnuto. Tu, takođe, mislim na izostajanje bilo kakve socijalne zaštite onih slojeva stanovništva koji su najviše pogođeni, jer ne smemo zaboraviti da je Demokratska stranka članica Socijalističke internacionale i da je morala mnogo više, ako drži do svoje ideologije, da uradi na izgradnji socijalne strukture države. Onda mislim na neke potpuno pogrešne i nepotrebne korake kao što je bilo pogoršanje Zakona o medijima koje je na svu sreću sprečio Ustavni sud. Mislim i na veoma velike probleme koji nastaju gotovo u svim ministarstvima, a vezani su za javne nabavke, pojave korupcije. Najzad mislim na jedan arogantan stav koji Vlada ima u celini, a ne samo Demokratska stranka, prema nekim važnim opomenama koje su stizale iz određenih delova društva. Recimo, u najvećoj meri tu mislim na nikakvu reakciju koju je vlast imala prema svim nalazima Saveta za borbu protiv korupcije. Pa čak i jedan dosta arogantan stav i pokušaj da se izigraju neki zaključci Evropske komisije i drugih organa Evropske unije.

Mislite li onda da Demokratsku stranku treba kazniti na izborima?

To je tema koja se vrlo često čuje poslednjih dana i ja verujem da će DS, bez obzira šta ja mislila o tome, svakako biti kažnjena jer se gnev građana usmerava uvek prema onome ko je na vlasti, ako ta vlast pokaže bedne rezultate. A nažalost ova vlast je pokazala bedne rezultate. No, mislim da ne treba samo tu stati, nego treba videti koja je alternativa.

Ima li alternative u ovom trenutku?

Dobre alternative u ovom trenutku sigurno nema. Pitanje je samo da li je ta alternativa nužno gora ili jednaka. Meni se čini da ćemo imati, sem nekih nijansi čisto površne prirode, ako ne pobedi DS, onda znamo koja stranka će biti stožerni deo neke nove koalicije, a to će biti Srpska napredna stranka. Ja ne verujem da će oni promeniti način i poluge vladanja, verujem da će situacija biti potpuno ista. Zapravo i oni obraćaju više pažnju na neke simbolične, nego stvarne probleme. Nisu pokazali ni u jednom trenutku da nameravaju ozbiljno da menjaju te poluge vlasti koje potiču još iz Miloševićevog doba i nekako su presađene u Ustav iz 2006. godine, sem nekih sporadičnih izjava kako bi bilo lepo smanjiti broj poslanika. Ne verujem da ima dobre alternative. Ono u šta, međutim, verujem jeste da bi građani trebalo na ozbiljniji način da stave do znanja svim političkim strankama da je nama ipak stalo do političkog legitimiteta i do očuvanja nekih vrednosti, bez kojih ne može da postoji nijedno savremeno društvo, a koje se mogu vrlo kratko svesti na nekoliko takvih vrednosti, a to je šansa za posao, obezbeđenje u slučaju nezaposlenosti i teškog siromaštva. To su od države garantovane penzije, i to je besplatno školstvo do određenog nivoa školovanja i besplatno zdravstvo do određenih nivoa zdravstvene zaštite. To je nešto što se izgubilo. Nešto što postaje sve teže i teže podnošljivo. Ja ne vidim nijednu političku stranku koja zaista misli da vrati u javnost te teme i čini mi se da bi insistiranje građana na legitimitetu tih tema, koje obezbeđuju normalan svakodnevni život, bilo vrlo značajno. E sada, kako ćete na tome insistirati – to je vrlo veliko pitanje, a ja sam nešto o tom načinu i pisala.

Mislite na prazne glasačke listiće?

To su prazni glasački listići. To je ideja koja je u Evropi relativno stara i ideja koja je bila praktikovana i ideja za koju se veruje da može posle nekoliko izbornih ciklusa ipak da dovede do formiranja određene političke snage, čak ne mora ni da bude politička stranka, koja će insistirati na legitimitetu. Ja sada ne vidim neki bolji način, iako sam potpuno svesna da je ovaj neefikasan, da ne može da da rezultate na ovim izborima, da možda ne može da da rezultate možda ni u naredna dva-tri ciklusa, ali jednostavno, sama ne mogu ništa drugo da smislim, a verujem da ta tema zahteva jednu ozbiljnu društvenu debatu.

Ali kako praznim listićima možete da utičete da se loše stvari promene? Bahatost izvršne vlasti, to što je koncentracija moći praktično u kabinetu predsednika države? Kako srušiti tu partokratsku državu ako je jednostavno ignorišete praznim listićima?

Prazni listići nisu nikakav recept, ni nikakav čaroban štapić, oni sami po sebi ne mogu ništa da reše, ali daću vam nekoliko, možda bezazlenih, primera koji pokazuju da sama ideja iza koje ne stoji nikakva organizacija niti politička stranka, ipak na neki način uznemiri pojedine stranke, pa oni prvo reaguju sa dosta emocija i agresivnosti prema tome, a onda pokušavaju da naprave neke poteze koji bi mogli kasnije biti konstruktivni. Kao što je npr LDP pokušao sa tom idejom Preokreta koju je ipak Demokratska stranka odbila u ovom trenutku. Onda pokušavaju sa drugim načinima, recimo makar elementarne socijalne zaštite, što se moglo videti prilikom ovih nepogoda sa snegom. Dakle, ako to deluje kao opomena, ako deluje kao opomena u nekoliko izbornih ciklusa, verujem, ne mogu da tvrdim to, da bi to moglo da iznedri neku političku snagu koja će se zapitati u jednom trenutku „pa dobro da li ti građani služe meni da bi me birali ili ja služim tim građanima zato što su me izabrali i poklonili poverenje”. To je ono što vas najviše iritira.

Da li Vam se čini da su, iako su se promenili ljudi, ostali mehanizni vladavine iz devedesetih? Danas imamo situaciju da se ponovo proglašavaju državni neprijatelji koji navodno pozivaju na terorizam, da se ne dozvoljava drugačije i kritičko mišljenje, da su mediji stavljeni pod kontrolu.

Mnoge poluge iz devedesetih su ostale i te koje vi pominjete su samo one koje se vide na površini. Ima mnogo ozbiljnijih poluga. Recimo, sve loše osobine na koje se inače u literaturi ukazuje da pravosudni saveti mogu da ih nose sa sobom su se desile u našem slučaju, a nijedna dobra. I to je ono što strahovito iritira čoveka. Sudstvo je jedno od tih vlasti koje bi moralo da bude podjednako moćno kao Vlada. Međutim na bilo kom primeru možete da vidite da zapravo, ne da nije moćno, nego da strahovito mnogo zavisi od Vlade. I to je jedan mehanizam koji je zapravo nasleđen, ne samo iz Miloševićevog perioda, nego iz perioda socijalizma, komunizma, nazovimo ga kako god hoćemo, kada se međutim nije skrivalo da je pravosuđe produžena ruka vlasti jer je tada vladao sistem jedinstva vlasti. Pa onda način rada javne uprave. Tu se apsolutno ništa nije promenilo, mislim da je situacija čak gora nego što je ikada bila jer je došlo do feudalizacije, i to do partijske feudalizacije tih ministarstava. Dakle, to su te osnovne poluge i onda se to naravno manifestuje na medije, manifestuje se na proizvodnju terorista koja je u slučaju Sretena Ugričića jedan totalni i smešni paradoks, pa jedna mala grupa anarho-sindikalista koja postoji u Srbiji, ne znam da li ih ima više od 50, koji bace flašu sa benzinom na ambasadu Grčke, a oni iste proglašavaju međunarodnim teroristima. To su tako apsurdne stvari koje vređaju zdrav razum i koje samo pokazuju da te poluge vlasti uopšte nisu raščišćene.

Da li onda treba da nas iznenađuje to što su ove 2012. praktično najveći državni neprijatelji u Srbiji smenjeni upravnik Narodne biblioteke Sreten Ugričić i holivudska glumica Angelina Jolie, protiv koje se digla takva hajka u Srbiji zbog, kako kažu, antisrpskog filma, a koji ovde još nije ni prikazan?

Ja moram da kažem da me to ipak iznenađuje. Iznenađuje me količina apsurda. U ovoj zemlji su se dešavale apsurdne stvari koje idu protiv zdravog razuma, ali da će to ići dotle, to je ipak za mene, ta mera i količina apsurda u svemu tome, ono što me zaista iznenađuje. To iznenađuje čak i ljude koji su vrlo cinični i to iznenađuje čak i one koji pokušavaju nekako da se izvuku iz mentalnih teškoća koje ova država proizvodi svakodnevno svojim građanima i nekakvom satirom i humorom pokušavaju da to gledaju sa smešne strane. To je dakle jedna nepodnošljiva količina apsurda.

Većini političara koja se bori za vlast su usta sve više puna nacionalne retorike i popularizma, Kosova. Predsednika države kritikuju zbog toga što ovih dana obilazi smetove i obećava neplaćanje računa za struju umesto da vodi državnu politiku. S druge strane, sve manje se govori o Evropskoj uniji. Kuda to sve vodi?

To je tipično za predizborni period. Mislim da poluge koje su prenele sa sobom mehanizme vladavine, prenele su i vrlo mnogo od atmosfere Miloševićevog doba, koje je bilo obeleženo teškim nacionalizmom. Mislim da srpski politički vrhovi uopšte nisu imuni od nacionalizma i tu mislim na gotovo sve politike stranke, izuzev možda LDP-a, Lige socijaldemokrata. Vojvodine i neke manje političke stranke. Oni koji imaju najviše uticaja, oni prosto prihvataju postavke nacionalističke politike jer veruju da je to nešto što ih čini patriotama, iako se patriotizam po mom mišljenju najviše manifestuje u tome kako živi većina građana. U tom pogledu su očuvani ti mehanizmi zato što se veruje da je prosečan građanin nacionalista i da će mu prijati da to čuje. Ja nisam sociolog i ne verujem u te neke genetske teorije da je jedan narod po sebi nacionalistički, genocidan, ali ako vi emitujete nacionalistički pristup sa vrhova vlasti, ako ga emitujete svakodnevno, ako namećete devetnaesto-vekovne vrednosti kao vrednosti za koje mi treba da se borimo i da osvajamo u 21. veku onda normalno da ćete kod građana prouzrokovati određenu reakciju. Mislim, međutim, da je to pucanje u prazno i da u ovom trenutku prosečnog građana interesuje da li će njegovo dete moći da završi neku dobru školu, da li će moći da se zaposli, da li će moći igde da stanuje, pod relativno pristojnim uslovima, i da li će moći za to da plati. Mislim da su to osnovne teme. Nijedan od naših političara zna da tako nešto ne može da obeća sa prihvatljivom dozom realnosti. Onda moraju da se hvataju, na jednoj strani za nacionalne mitologije, a na drugoj strani za prikazivanje Srbije kao naprestane žrtve. To prikazivanje Srbije kao neprestane žrtve je vrlo opasno zato što obeshrabruje ljude.

Kažete da su nam ostali ostaci pravne države. Šta je to što je najviše urušilo pravnu državu? Da li je to ta bahatost izvršne vlasti, skandalozna reforma pravosuđa?

Ono što najviše urušava pravnu državu jeste nepoštovanje ustava i zakona. Kod nas nema granica mešanju nadležnosti predsednika Republike sa nadležnostima Vlade, nadležnostima Skupštine sa nadležnostima Vlade, nadležnosti Vlade i ministarstava sa nadležnostima pravosuđa, a to je osnovni princip pravne države i demokratije. Zakoni se liferuju, donose se u Skupštini, nota bene, vrlo su loši i ono što je strašno je što se ti zakoni donose uvek sa nekim nacionalnim porukama, a onda kada donesete taj tekst, makar kako strašno zvučao, izgleda da niko ozbiljno ne misli da ga primeni. Zakoni u koje su ugrađene neke direktive EU, evo uzmite na primer samo upravljanje otpadom, se kod nas mimikrimaju, a ne primenjuju. To je ono što, po mom mišljenju, dovodi do toga da vi ovde možete samo da pabirčite nekakve ostatke nečega što liči na pravnu državu.

Kako artikulisati to nezadovoljstvo koje postoji u nekakvu novu političku snagu? Da li je to uopšte moguće, obzirom da se jednu deceniju, možda čak i dve nije pojavilo nijedno novo političko lice u Srbiji?

Ja sam dosta dugo verovala u smenu generacija. Verovala sam da generacija mladih ljudi koji su se rodili posle tog perioda komunizma, koji su bili deca za vreme Miloševićeve vlasti, mogu dosta toga promene. Nažalost, možemo da vidimo da je njihovo detinjstvo možda bilo teže obeleženo tim periodom, nego što je bila naša zrelost. Na jednoj strani imate ono što se naziva eufemističkim huliganima, mada ja mislim da to nije samo huliganizam koji bi značio jedno opušteno uličarstvo, nego da iza, takozvanih huligana, stoje dosta dobro organizovane ekstremne desničarske grupe. To je jedna posledica. Druga posledica, koja se naročito opaža među mladim političarima, je jedan kvazi-japijevski pristup stvarima, gde sve to izgleda, od fizičkog izgleda, pa do načina kako se izgovaraju reči, dosta dobro upakovano, ali nekako teško možete da naslutite neku novu ideju koja iza tog dobro upakovanog proizvoda stoji. Radim sa mladim ljudima i ima sjajnih mladih ljudi od kojih možete mnogo da naučite, ali ti najbolji mladi ljudi idu odavde. I to je ono što je strahovito teško.

Autor: Ljudmila Cvetković, Izvor: portal slobodnaevropa.org 19.02.2012.

ELITA SE PLAŠI EVROPE

Kod naših političara postoje ozbiljne kočnice kada je u pitanju evropski put, jer u Evropi neće moći ovako da vladaju. Samim tim, Evropska unija nije njihov iskreni interes. To nije slučaj samo sa političkom elitom, već sa većinom naših elita – od privrednih do intelektualnih. Njima ne idu u prilog Evropska pravila, koja su korisna za građane.

Ovo kaže istoričar Dubravka Stojanović, koja na molbu da nabroji pravila koja smetaju našim političarima, odgovara: Naši političari su, na primer, navikli da imaju više funkcija, a Evropa to ne dozvoljava. Ili, naša privredna scena premrežena je monopolima koji su pod partijskom kontrolom, što je u evropskoj tržišnoj utakmici nezamislivo. Dakle, bez evropskog pritiska naši političari bi teško sami sproveli reforme koje su bolne za njih, a korisne za građane. Onda je jasno i zašto smo tako daleko od EU.

Mnogi smatraju i da nas Evropa ucenjuje i da je te ucene nemoguće prihvatiti.

Evropa ima svoje uslove. Neko to može zvati ucenom, a ja to razumem kao visoko postavljenu prečku koja motiviše na brže promene, protiv kojih postoje otpori u sporim i nedovoljno modernizovanim društvima.

Nisu retka ni mišljenja da nas EU zapravo ne želi.

Evropa sad ima problem ne samo sa finansijskom krizom, nego i sa sopstvenom tranzicijom. Ona mora da doživi ozbiljne reforme koje izazivaju otpore u mnogim državama članicama. To su velike i prelomne istorijske dileme, u kojima se javlja i takozvani zamor od proširenja. Ali ne verujem da nas ne žele – bilo bi sasvim neverovatno da ijedan ozbiljan političar misli da Evropa može biti stabilna celina s takvom rupom u svojoj sredini!

Da li je problem ili prednost za Srbiju što je „istok na zapadu i zapad na istoku“?

Mnoge zemlje i narodi veruju da je baš to njihovo glavno određenje. To za sebe misle i Poljaci, i Česi i svi na Balkanu i narodi Bliskog istoka. I svi su u pravu ako svet posmatramo kao raskrsnicu. Tačno je da je svako između nekih većih celina. Jedino što je bitno jeste šta ćete s tim uraditi – da li ćete reći da je to vaša prednost ili ćete fatalistički zaključiti da je to vaša tragedija, da ste na pogrešnom mestu i da vam nema spasa. Mi smo u istoriji dobro stajali samo kada smo imali vlast koja je unela da iz toga izvuče političku korist. Ako iz toga zaključimo da nigde ne pripadamo, onda smo u dubokoj krizi. Naši današnji političari se ponašaju kao marginalci i zato ostajemo na margini događaja.

Smatrate li da je kucnuo čas da se razreše svi problemi sa Kosmetom?

I tu svako naše zakašnjenje vodi u sve dublju krizu. Umesto da smo od 5. oktobra imali inicijativu, mi i dalje, kao u vreme Slobodana Miloševića, kasnimo i prinuđeni smo da prihvatamo najgora rešenja. Podela nije moguća, jer nijednom podelom niko nikada nije bio zadovoljan – svaka strana misli da je mogla dobiti više, što vodi u nove konflikte. Time se samo jačaju novi iredentistički pokreti, oni koji bi da u nekoj sledećoj vuči namaknu još koji metar. Nema napredovanja dok tako hipnotisani čekate novu priliku.

Da li je završeno prekrajanje granica na Balkanu?

Prekrajanje granica se, više-manje, u istoriji dešavalo jedino ratom. A svaki je rat stvarao samo kvasac za nove sukobe…

Da li je moguće istinsko pomirenje među državama bivše SFRJ?

Imate, s jedne strane, pritisak Brisela. Imate zatim potrebe političkih rukovodstava da sarađuju, jer je sukob preskup za tako siromašna društva. Imate ekonomske potrebe koje su posledica tržišne logike kojoj su postojeće države premale. Imate sportske potrebe jer su postojeće lige preslabe. Imate estradne potrebe jer i one počivaju na tržištu. A imate i potrebe običnih ljudi za koje pomirenje znači način da izađu iz svojih malih sredina, koje su posvađane i zagušljive.

A da li je moguće pomirenje u Srbiji? Hoće li tome pomoći rehabilitacije?

Ne mislim da je pomirenje dobro. Mislim da je u istoriji neophodno da se zna šta je koji postupak značio, gde nas je odveo. Samo se tako uči odgovornosti. Ako kažemo da je sve isto ostajemo dezorijentisani, kao što smo sad. Ako je svejedno da li smo s Hitlerom ili smo protiv njega, onda nam je budućnost vrlo mutna. Tako nikada nećemo izaći iz istorije, nećemo živeti u sadašnjosti nego izvan nje – nigde.

Postoje li još dve Srbije?

One su postojale od početka naše moderne istorije – od sukoba Miloša i Karađorđa, ako hoćete da to izrazimo simboličnim likovima naše prošlosti. I upravo je jedno od ključnih pitanja koje je bilo vododelnica te dve Srbije bio odnos prema Evropi. Kako je vreme proticalo, to pitanje je postajalo sasvim besmisleno. Dakle, ta dilema je u Srbiji još živa, ali se realnost oko nas za ta dva veka promenila a da mi to nismo primetili. Tako da je jedino pitanje koje treba postaviti – kakav je to sistem koji bi ustanovili protivnici evropskih integracija? U političkom smislu to je u svakom slučaju diktatura, a ekonomski je propast.

Koje su nerasvetljene ili pogrešno rasvetljene tačke iz naše istorije?

Ako istorijske mitove koristimo da ne bismo videli realnost, da ne bismo shvatali vreme u kome živimo, da podgrevamo stare sukobe umesto da ih rešavamo, onda je to opasna politika koja vlada zahvaljujući nerešavanju problema. To je glavna filozofija naše politike – otvaranjem jednog problema skrenuti pažnju s prethodnog, s tim što se većina problema vadi iz istorije i podgreva.

Zašto se intelektualna elita u Srbiju ućutala?

Mislim da su njena očekivanja bila nerealno visoka. Mislili su da će s političkom promenom 2000. godine sve lako ići. Pa su sad u depresiji. Ja nikada nisam imala tako naivna očekivanja, upravo zato što kao istoričar znam kakve duboke i trajne probleme ima naše društvo. Zato sam i 2000. i sad mislila isto – treba se suočiti s tim problemima i istrajno raditi na njihovom rešavanju, a ne gasiti svaki požarčić bacanjem kofe vode.

Neki intelektualci zagovaraju bojkot izbora. Kakav je vaš stav o tome?

Svaki izbori su dobri jer, ako nema nereda i prevrata, vode raščišćavanju važnih pitanja u društvu. Važno je da vlast bude uvek svesna da je smenjiva – to je početak političkog sazrevanja i odgovornosti. Izričito sam protiv bojkota, upravo zbog toga što mislim da su izbori jedini način da se politički sazreva. Naše iskustvo o tome najbolje govori. Mi nismo imali mnogo regularnih smena vlasti na izborima tokom naše istorije – do sada se vlast svega dva puta promenila na izborima – 1905. i 2008. Sve ostalo bilo je nekom vrstom puča i pokazalo se da su posle potrebne godine, da ne kažem decenije, da se oslobodimo „oslobodilaca“ i da se uđe u političku ravnotežu. Ako se bojkotuju izbori – politički sukob se ponovo gura na ulicu.

Istraživanja pokazuju da građani slabo poznaju istoriju. Zašto?

Prvo, pogrešno je uče. Uče je napamet umesto da razmišljaju o pojedinim istorijskim situacijama. Sve što se nauči napamet i najbolji đaci zaborave do kraja raspusta. E, onda dobijamo prostor za manipulacije. Tako da građani imaju specifično znanje istorije, koje smo mi u projektu „Novosti iz prošlosti“ nazvali angažovano neznanje. To nije samo obično nezanje, već su to predrasude koje odgovoraju potrebama ovog političkog trenutka. Time se udaljavamo od ideala građanina koji misli svojom glavom.

Autor: Ljiljana Begenišić, Izvor: Novosti online 04.02.2012.