SUPROTNOST IZMEĐU BOGATIH I SIROMAŠNIH ZEMALJA

Osnovno je onima koji imaju visok nivo ekonomskog razvoja onemogućiti da preterano koriste bogatstva planete, da ne bi ugrozili buduće generacije. Tačno je da građanin neke od najrazvijenijih zemalja u svetu, prosečno, u jedinici vremena potroši nekoliko desetina puta veću količinu prirodnih resursa od one koju proizvede stanovnik u nekoj od najsiromašnijih zemalja. Ova konstatacija jasno pokazuje da prvi onemogućava napredovanje drugome, pošto mu uzima ono što mu je neophodno. Ali kada se govori o ovom problemu, treba istaći da ,,to otkidanje,, naizgled minimalno, prirodnih resursa koje se praktikuje u zemljama trećeg sveta (npr. kada neki seljak u jednoj od zemelja u razvoju nezakonito iskrči deo šume ne bi li došao do kojeg jutra zemlje), takođe nanosi veliku štetu očuvanju biološke raznovrsnosti planete. Te dve stvari, ukazuju na dve strane istog problema – najrazvijenije zemlje planete ugrožavaju dugoročni razvoj korišćenjem prekomernih količina prirodnih resursa (znatno veći od onih koje se mogu obnoviti), dok većina zemalja trećeg sveta uništava sopstvenu životnu sredinu zbog galopirajućeg demografskog rasta i niskog tehnološkog nivoa, što njihovo stanovništvo primorava da kratkoročno eksploatiše osnovna prirodna bogatstva – vodu, zemljište, pašnjake, šume…

Suprotnost između bogatih i siromašnih zemalja, nije baš uvek tako vidljiva (što između ostalog i pokazuje neuspeh sprovođenja Konvencije iz Rija o klimatskim uslovima). Na sastanku u Kjotu, a potom i u Buenos Airesu, SAD su se, kao industrijalizovana zemlja, usprotivile plaćanju ekološkog poreza na ispuštanje gasova sa efektom staklene bašte, čiji je uzrok korišćenje fosilnog goriva, ali su se tome usprotivile i zemlje u razvoju – Kina i Indija. Šta tek reći o trgovanju ,,dozvolom za zagađivanje,, što su predložile neke zemlje u razvoju, koje su pristale da razvijenim zemljama, prodaju svoje pravo na zagađivanje! Slična ponašanja mogla su se sresti i ranije kod CFC (materije koje su razarale ozonski omotač) i zemalja trećeg sveta koje su ih koristile, kada su se i jedne i druge suprostavile njihovoj zabrani.

Ostvarivanje ciljeva dugoročnog razvoja nameće mnoštvo konkretnih akcija, kao i društveno napredovanje stanovništva, na koje se odnosi – u tome država i oni koji je vode, imaju prevashodnu ulogu. Uticaj obrazovanja, često prenebegavan, ima primarni značaj za svaki razvojni proces, čak značajniji i od toga, koliko će sam proces trajati. Kada se to pitanje razmatra, neobično je važno istaći koliku prepreku njegovom rešavanju predstavljaju neki mentaliteti, nažalost preovlađujući u mnogim zemljama. Akcije koje preduzimaju države imaju suštinski značaj za ostvarivanje svih pomenutih ciljeva. Evropska unija je u tom smislu, trenutno na prvom mestu po usvajanju mera koje se odnose na štednju energije i sirovina, na unapređenje energija koje se mogu obnavljati i na zaštitu okruženja od zagađenja. Brojne preduzete mere omogućavaju da se atmosfersko zagađenje znatno smanji, podstakne razvoj obnovljivih energija, organizuje reciklaža metala i plastičnih materija i da se na radikalan način reše problemi skladištenja otpada. Osim toga, dosta je učinjeno i na očuvanje raznovrsnosti biološkog sveta, sprovođenjem programa zaštite ugroženih vrsta kroz razvoj mreže rezervata – Natura 2000. U zemljama trećeg sveta, situacija je sasvim drugačija i mnogo promenljivija (,,u zemljama u usponu,, – zemlje Dalekog Istoka i manjeg dela Latinske Amerike, učinjeni su značajniji pomaci). Što se ostalih zemalja tiče, veoma su značajne dobrovoljne filantropske organizacije, formirane na lokalnom nivou, koje trenutno predstavljaju najaktivnije pokretače u sprovođenju i podsticanju mnogih razvojnih procesa – reč je o asocijacijama specijalizovanim u obrazovanju, u planiranju porodice, pružanju pomoći ruralnom razvoju ili decentralizovanom snabdevanju energijom…

Pored čisto naučnih i tehnoloških komponenata, dugoročni razvoj obuhvata i činioce koji se tiču racionalnog upravljanja glavnim prirodnim resursima, budući da su ekonomske dimenzije ovih problema (ulaganja, porezi u oblasti okruženja), društvene (uslovi života, potrošnja, solidarnost, privlačnost), kao i političke (demokratija, aktivno učešće, transparentnost…), isto toliko važne. Problem bi se mogao izraziti i kroz tri osnovne dimenzije – prostor, vreme i demokratiju. Prostor čini skup skup ugroženih ekosistema (šume, okeani, suve zone), urbana područja i ruralne sredine. Vreme uključuje brigu o narednim generacijama, solidarnost, princip predostrožnosti (preventivne mere) i trajnost preduzetih mera. Demokratija podrazumeva sporazume, konsenzuse i masovno učešće svih aktera.

DUGOROČNI RAZVOJ

Istoriju čovečanstva obeležile su dve pojave koje su posebno uvećale ekološke posledice – neprekidni demografski rast koji je počeo da se ubrzava naročito od kraja XIX veka i naučno tehnički napredak koji je koristeći uslove u kojima se razvijao, postao glavni generator rasipanja energije, sirovina i drugih prirodnih bogatstava, kao i proizvođač sve većeg zagađenja okruženja. To je više nego ikad poremetilo ravnotežu stanovništva i okoline i pružilo izazov na koji čovečanstvo mora u najbliskijoj budućnosti, da odgovori uvažavajući neke principe.

Ciljevi dugoročnog razvoja nikada neće biti ostvareni ako čovečanstvo u najskorijoj budućnosti ne stabilizuje svoje stanovništvo. Danas bi se sa sigurnošću moglo reći, da bi i sa mnogo manjim brojem ljudi teško bilo sprovesti projekte dugoročnog razvoja i da je već sada u više od 50 zemelja trećeg sveta, svaka novorođena osoba ,,suvišna,, jer nedostaje voda neophodna za navodnjavanje useva koji bi hranili ,,ta dodatna usta,,.

Korišćenje sve većih količina fosilnih goriva, razlog je bezbrojnih zagađenja i preti da, usled preteranog zagrevanja koje se već primećuje, dovede do istinske klimatske katastrofe (efekat staklene bašte) i da do kraja XXI veka dovede do potpunog iscrpljivanja naftnih izvora i prirodnog gasa. Osim toga, ti isti izvori veoma su loše raspoređeni, što mnoge zemlje, koje ih nemaju, koči u bilo kakvom razvoju. Potpuno je jasno da je nafta za veliki broj zemalja trećeg sveta preskupa i da je ne mogu sebi obezbediti za nužne potrebe. Sve to ukazuje na neophodnost primene izričitih mera za uštedu energije, kao i na preku potrebu da se uporedo s njihovim korišćenjem pređe i na korišćenje nekih drugih koje priroda nudi (solarne i eolske).

Zaštita procesa koji mogu obezbediti ekološku ravnotežu na nivou planete, jedan je od glavnih zadataka dugoročnog razvoja. Reciklaža hranljivih mineralnih elemenata iz zemlje i iz vodenih sredina, održavanje ciklusa kruženja vode i stabilnih klimatskih uslova, imperativi su dugoročnog očuvanja produkcionog potencijala ekosistema.

Raspolaganje vodom, neophodnom za zadovoljavanje brojnih čovekovih potreba (ličnih, onih u domaćinstvu, industrijskih, poljoprivrednih), apsolutni je imperativ, bez kojeg se ne može govoriti o bilo kakvom dugoročnom razvoju. Ako se imaju u vidu današnje ljudske aktivnosti, procenjuje se da bi zalihe raspoložive slatke vode, na površini zemlje mogle biti iscrpljene 2040.godine. Već danas više od 50 zemalja u svetu ne raspolaže dovoljnim količinama, onim koje bi odgovarale minimalnim normama ustanovljenim dugoročnim razvojem, a koje iznose 1.700 m³ po stanovniku godišnje. Prema tome, štednja vode se postavlja kao neophodna i to se pre svega odnosi na navodnjavanje kultura koje odnose najveće količine, a isto se tako zahteva i od industrije i donekle od domaće potrošnje, koje bi je morale reciklirati.

Neki metali i minerali se u tolikoj meri koriste da će njihove reserve u veoma kratkom roku biti iscrpljene. Uz to i bacanje nekih njihovih elemenata u velikoj meri doprinosi opštem zagađenju. Danas se čak ni srebro, koje nesumnjivo spade u najdragocenije metale, ne reciklira u potpunosti, što u nekim sredinama može izazvati problem sa zaštitom vode, a ne recikliraju se u dovoljnoj meri ni obojeni metali, poput aluminijuma, čija prerada odnosi znatnu energiju.

Eksploatacija njiva, šuma i mora, predstavlja korišćenje bogatstva koja se prirodno obnavljaju, ali ona prestaju to da budu, jer njihovo sistematsko preterano eksploatisanje prevazilazi biološki potencijal. U poljoprivredi, nastojanje da se prinosi povećaju dovodi do preterane eksploatacije i pogoršanja kvaliteta obradivog zemljišta i pašnjaka, pa i do veoma opasne erozije tla. I dugoročna eksploatacija šuma zahtevala bi brižljivije odabiranje drveća za seču, kao što se činilo nekada, a i radije obnavljanje autohtonih vrsta nego egzotičnih. Što se budućnosti divlje flore tiče, kao i proizvoda lova i ribolova, mora se isto tako povesti briga da se očuva optimalna vrednost njihovih efektiva i da njihova eksploatacija ostane usaglašena dugoročnim razvojem.

Poslednji zahtev je očuvanje raznovrsnosti živih bića na planeti. Nestajanje nekih vrsta, kako biljnih tako i životinjskih, ugrožava njenu budućnost, jer veliki broj biljaka i životinja predstavlja značajan ekonomski potencijal. Preko potrebo je blagovremeno upozoriti na izumiranje pojedinih vrsta i zaštititi što je moguće više različitih biljnih kultura, domaćih životinja, vrsta koje čine akva kulturu i srodnih divljih životinja.

Da bi se ostvarili ovi ciljevi, propisano je više zakonskih odredaba o racionalnom korišćenju nacionalnih i međunarodnih prirodnih resursa. Da bi se te odredbe i sprovele, moralo bi se promeniti i ponašanje mnogih ekonomskih, društvenih i političkih činilaca.