ELITA SE PLAŠI EVROPE

Kod naših političara postoje ozbiljne kočnice kada je u pitanju evropski put, jer u Evropi neće moći ovako da vladaju. Samim tim, Evropska unija nije njihov iskreni interes. To nije slučaj samo sa političkom elitom, već sa većinom naših elita – od privrednih do intelektualnih. Njima ne idu u prilog Evropska pravila, koja su korisna za građane.

Ovo kaže istoričar Dubravka Stojanović, koja na molbu da nabroji pravila koja smetaju našim političarima, odgovara: Naši političari su, na primer, navikli da imaju više funkcija, a Evropa to ne dozvoljava. Ili, naša privredna scena premrežena je monopolima koji su pod partijskom kontrolom, što je u evropskoj tržišnoj utakmici nezamislivo. Dakle, bez evropskog pritiska naši političari bi teško sami sproveli reforme koje su bolne za njih, a korisne za građane. Onda je jasno i zašto smo tako daleko od EU.

Mnogi smatraju i da nas Evropa ucenjuje i da je te ucene nemoguće prihvatiti.

Evropa ima svoje uslove. Neko to može zvati ucenom, a ja to razumem kao visoko postavljenu prečku koja motiviše na brže promene, protiv kojih postoje otpori u sporim i nedovoljno modernizovanim društvima.

Nisu retka ni mišljenja da nas EU zapravo ne želi.

Evropa sad ima problem ne samo sa finansijskom krizom, nego i sa sopstvenom tranzicijom. Ona mora da doživi ozbiljne reforme koje izazivaju otpore u mnogim državama članicama. To su velike i prelomne istorijske dileme, u kojima se javlja i takozvani zamor od proširenja. Ali ne verujem da nas ne žele – bilo bi sasvim neverovatno da ijedan ozbiljan političar misli da Evropa može biti stabilna celina s takvom rupom u svojoj sredini!

Da li je problem ili prednost za Srbiju što je „istok na zapadu i zapad na istoku“?

Mnoge zemlje i narodi veruju da je baš to njihovo glavno određenje. To za sebe misle i Poljaci, i Česi i svi na Balkanu i narodi Bliskog istoka. I svi su u pravu ako svet posmatramo kao raskrsnicu. Tačno je da je svako između nekih većih celina. Jedino što je bitno jeste šta ćete s tim uraditi – da li ćete reći da je to vaša prednost ili ćete fatalistički zaključiti da je to vaša tragedija, da ste na pogrešnom mestu i da vam nema spasa. Mi smo u istoriji dobro stajali samo kada smo imali vlast koja je unela da iz toga izvuče političku korist. Ako iz toga zaključimo da nigde ne pripadamo, onda smo u dubokoj krizi. Naši današnji političari se ponašaju kao marginalci i zato ostajemo na margini događaja.

Smatrate li da je kucnuo čas da se razreše svi problemi sa Kosmetom?

I tu svako naše zakašnjenje vodi u sve dublju krizu. Umesto da smo od 5. oktobra imali inicijativu, mi i dalje, kao u vreme Slobodana Miloševića, kasnimo i prinuđeni smo da prihvatamo najgora rešenja. Podela nije moguća, jer nijednom podelom niko nikada nije bio zadovoljan – svaka strana misli da je mogla dobiti više, što vodi u nove konflikte. Time se samo jačaju novi iredentistički pokreti, oni koji bi da u nekoj sledećoj vuči namaknu još koji metar. Nema napredovanja dok tako hipnotisani čekate novu priliku.

Da li je završeno prekrajanje granica na Balkanu?

Prekrajanje granica se, više-manje, u istoriji dešavalo jedino ratom. A svaki je rat stvarao samo kvasac za nove sukobe…

Da li je moguće istinsko pomirenje među državama bivše SFRJ?

Imate, s jedne strane, pritisak Brisela. Imate zatim potrebe političkih rukovodstava da sarađuju, jer je sukob preskup za tako siromašna društva. Imate ekonomske potrebe koje su posledica tržišne logike kojoj su postojeće države premale. Imate sportske potrebe jer su postojeće lige preslabe. Imate estradne potrebe jer i one počivaju na tržištu. A imate i potrebe običnih ljudi za koje pomirenje znači način da izađu iz svojih malih sredina, koje su posvađane i zagušljive.

A da li je moguće pomirenje u Srbiji? Hoće li tome pomoći rehabilitacije?

Ne mislim da je pomirenje dobro. Mislim da je u istoriji neophodno da se zna šta je koji postupak značio, gde nas je odveo. Samo se tako uči odgovornosti. Ako kažemo da je sve isto ostajemo dezorijentisani, kao što smo sad. Ako je svejedno da li smo s Hitlerom ili smo protiv njega, onda nam je budućnost vrlo mutna. Tako nikada nećemo izaći iz istorije, nećemo živeti u sadašnjosti nego izvan nje – nigde.

Postoje li još dve Srbije?

One su postojale od početka naše moderne istorije – od sukoba Miloša i Karađorđa, ako hoćete da to izrazimo simboličnim likovima naše prošlosti. I upravo je jedno od ključnih pitanja koje je bilo vododelnica te dve Srbije bio odnos prema Evropi. Kako je vreme proticalo, to pitanje je postajalo sasvim besmisleno. Dakle, ta dilema je u Srbiji još živa, ali se realnost oko nas za ta dva veka promenila a da mi to nismo primetili. Tako da je jedino pitanje koje treba postaviti – kakav je to sistem koji bi ustanovili protivnici evropskih integracija? U političkom smislu to je u svakom slučaju diktatura, a ekonomski je propast.

Koje su nerasvetljene ili pogrešno rasvetljene tačke iz naše istorije?

Ako istorijske mitove koristimo da ne bismo videli realnost, da ne bismo shvatali vreme u kome živimo, da podgrevamo stare sukobe umesto da ih rešavamo, onda je to opasna politika koja vlada zahvaljujući nerešavanju problema. To je glavna filozofija naše politike – otvaranjem jednog problema skrenuti pažnju s prethodnog, s tim što se većina problema vadi iz istorije i podgreva.

Zašto se intelektualna elita u Srbiju ućutala?

Mislim da su njena očekivanja bila nerealno visoka. Mislili su da će s političkom promenom 2000. godine sve lako ići. Pa su sad u depresiji. Ja nikada nisam imala tako naivna očekivanja, upravo zato što kao istoričar znam kakve duboke i trajne probleme ima naše društvo. Zato sam i 2000. i sad mislila isto – treba se suočiti s tim problemima i istrajno raditi na njihovom rešavanju, a ne gasiti svaki požarčić bacanjem kofe vode.

Neki intelektualci zagovaraju bojkot izbora. Kakav je vaš stav o tome?

Svaki izbori su dobri jer, ako nema nereda i prevrata, vode raščišćavanju važnih pitanja u društvu. Važno je da vlast bude uvek svesna da je smenjiva – to je početak političkog sazrevanja i odgovornosti. Izričito sam protiv bojkota, upravo zbog toga što mislim da su izbori jedini način da se politički sazreva. Naše iskustvo o tome najbolje govori. Mi nismo imali mnogo regularnih smena vlasti na izborima tokom naše istorije – do sada se vlast svega dva puta promenila na izborima – 1905. i 2008. Sve ostalo bilo je nekom vrstom puča i pokazalo se da su posle potrebne godine, da ne kažem decenije, da se oslobodimo „oslobodilaca“ i da se uđe u političku ravnotežu. Ako se bojkotuju izbori – politički sukob se ponovo gura na ulicu.

Istraživanja pokazuju da građani slabo poznaju istoriju. Zašto?

Prvo, pogrešno je uče. Uče je napamet umesto da razmišljaju o pojedinim istorijskim situacijama. Sve što se nauči napamet i najbolji đaci zaborave do kraja raspusta. E, onda dobijamo prostor za manipulacije. Tako da građani imaju specifično znanje istorije, koje smo mi u projektu „Novosti iz prošlosti“ nazvali angažovano neznanje. To nije samo obično nezanje, već su to predrasude koje odgovoraju potrebama ovog političkog trenutka. Time se udaljavamo od ideala građanina koji misli svojom glavom.

Autor: Ljiljana Begenišić, Izvor: Novosti online 04.02.2012.

SRBIJA NAZADUJE

Spisak problema sa kojima se suočava je dugačak i teško ih je rangirati, a jedino kakvo-takvo ohrabrenje je činjenica da se sistem još nije raspao. Srbija ne napreduje, našta ukazuje čitav niz podataka kao što su nizak stepen industrijske proizvodnje, porast nezaposlenosti i zaduženosti, tako da bi se čak moglo reći i da Srbija nazaduje. „Napredovalo se malo u pogledu garderobe i obnavljanja tehničkih i kućnih aparata, ali u pogledu stanja društva, države, perspektiva i društvene infrastrukure mislim da se stanje čak i pogoršalo“, kaže politički analitičar Đorđe Vukadinović. On je podvukao da, ipak, ne treba potcenjivati ni strukturne političko-psihološke probleme, kao što su apatija, vrednosna dezorijentisanost, beznađe i besperspektivnost kao dominantno osećanje građana. Odustvo perspektive je, kako je ocenio, možda i najveći problem Srbije, jer se „čovek nekada može navići na niži standard, smanjiti aspiracije i očekivanja“, ali ne i na odsustvo plana i vizije izlaska iz problema i krize.

Najodgovornija za stanje u zemlji je, prema njegovom mišljenju, politička elita i političari iz vladajućih stranaka, ali ne treba potceniti ni odgovornost opozicije, medija, intelektualne i akademske elite, pa ni građana, iako su oni na kraju „lanca odgovornosti“. U ekonomiji najveći problemi su, kako je istakao, pad standarda, porast nezaposlenosti i odsustvo bilo kakve jasne srednjoročne i dugoročne strategije privrednog i ekonomskog razvoja. „Na to se onda nadovezuju politički problemi, odnosno ćorsokak u koji je zapala srpska evrointegracijska priča“, ta „evropska karta na koju je vladajuća elita prethodnih godina sve stavila, potrošena i više nema onu upotrebnu vrednost i težinu kakvu je do juče imala“. Srbija, prema njegovom mišljenju, prethodnih godina nije uradila ništa na izradi alternativnog koncepta razvoja, već je sve bačeno na kartu EU, od koje se očekivao spas i čarobni štapić.

Društvo se za to vreme stalno klatilo između lažnih dilema i evrofanatizma i evrofobije. Problem je i u tome što se sada, kad je EU upala u ćorsokak ili „bar došla do zida“, Srbija i njena politička elita i dalje ponašaju kao da EU nema alternativu. „I zaista je nema jer nisu ni tragali za alternativom, nisu o njoj ozbiljno ni razmišljali i to je ozbiljan problem“. U Srbiji se razvio svojevrstan patološki odnos prema EU, sličan odnosima između polova, gde jedna strana odbija i zavlači drugu onda kada je ona opseda i juri. „Kada vas neko juri i opseda i kaže ja te molim, volim, želim da budem s tobom i slično, gotovo prirodna, spontana reakcija svakog čoveka je da kaže – vidi što je dosadan, hajde da ga još malo iskoristim. Ako ne možete da ga se otresete, onda stalno ispostavljate neke uslove i kažete družićemo se i bićemo zajedno ako mi učiniš ovo ili ono – i to je otprilike priroda našeg odnosa sa EU“, naveo je Vukadinović.

Izvor: Tanjug, B92.net 26.12.2011.