KAKO JE STIV DŽOBS OBJASNIO OBAMI – ZAŠTO SE SVE ŽIVO PROIZVODI U KINI

Ne tako davno, „Apple“ se hvalio da sve svoje proizvode pravi u Sjedinjenim Državama. Danas, skoro svih 70 miliona „iPhone-a“, 39 miliona „iPad-a“ i 50 miliona ostalih uređaja prodatih prošle godine napravljeno je van SAD-a, od čega lavovski deo u Kini. Na pitanje: Šta je potrebno da bismo vratili te poslove u Ameriku? – koje je postavio Predsednik SAD-a Barak Obama, odgovor šefa ,,Apple-a,, Stiva Džobsa, bio je nedvosmislen: Ta radna mesta se ne vraćaju kući! Ovaj isečak iz odličnog teksta ,,The New York Times-a,, o proizvodnji najtraženijeg gedžeta današnjice – „iPhone-a“ – ilustruje kako je i najmoćniji čovek planete, predsednik SAD Barak Obama, fasciniran i istovremeno zabrinut selidbom hiljada ili čak miliona radnih mesta u Kinu. Njegovu fascinaciju deli i prosečni građanin Srbije. Skoro da je prerasla u poslovicu izjava da „sve može da se kupi kod Kineza“; sve češće viđamo natpis „made in China“, a kao glavni razlog se paušalno navodi „jeftina radna snaga“. Ali, to je samo deo istine. I to mali deo. „iPhone“ nije petarda, možda je za proizvodnju tako sofisticiranog uređaja potrebno više od „jeftine radne snage“?

Neću „iPhone“ sa ogrebotinama!

Priča počinje 2007. godine, piše „The New York Times“, kada je „Apple“ bio daleko od titule najvrednije svetske kompanije. Nešto više od mesec dana pre zakazanog pojavljivanja prvog „iPhone-a“ u prodavnicama, Stiv Džobs je okupio najviše oficire „Apple-a“, jer je izvesno vreme testirao probni model i nije bio zadovoljan. Besni Džobs je držao svoj test model „iPhone-a“ kako bi svi mogli da vide mnoštvo tankih ogrebotina na plastičnom ekranu. Zatim je izvadio svežanj ključeva iz džepa farmerki. Ljudi će nositi ovaj telefon u džepu sa svojim ključevima. Ne mogu da prodam proizvod koji se izgrebe! Želim stakleni ekran i želim da bude savršen za šest nedelja – naredio je Džobs. U to doba, stakleni ekrani za mobilne telefone nisu bili uobičajeni kao danas. Štaviše, bili su izbegavani jer je teško ostvariti neophodni visoki stepen preciznosti u obradi stakla. „Apple“ je već bio izabrao američku filmu „Corning“ za proizvodnju velikih panela od ojačanog stakla, ali je sečenje tih panela u milione ekrana za „iPhone“ zahtevalo praznu fabriku, na stotine komada stakla za eksperimentisanje i armiju inženjera. I sve to za samo šest nedelja? A onda je stigla ponuda iz jedne fabrike u Kini, zemlji „jeftine radne snage“.

Kako su Kinezi hipnotisali „Apple“

Kada je „Aplle-ova“ delgacija stigla u posetu fabrici u gradu Šendženu, vlasnici su već sagradili novo proizvodno krilo. To je za svaki slučaj, ako nam date ovaj posao – priseća se jedan od bivših direktora „Apple-a“ objašnjenja koje mu je dao kineski menadžer. Skladište je već bilo krcato staklenim uzorcima za eksperimente, sve gratis. Armija kineskih inženjera je čekala u niskom startu, skoro za gratis. Sagrađena je spavaonica za radnike, kako bi bili dostupni 24 sata dnevno. Naravno, kineska fabrika je dobila posao. Ceo lanac snabdevanja sada je u Kini. Treba vam hiljadu gumenih zaptivača? To radi farbika u komšiluku. Milion šrafova? Ta fabrika je u susednom bloku. Ali, šrafovi treba da budu malo drugačiji? Biće gotovi za tri sata – rekao je „The New York Times-u“ drugi bivši visoki funkcioner „Aplle-a“.

Foxconn Sity – „kasarna“ za sklapanje „iPhone-a“

Na osam sati od fabrike „Foxconn„ koja je dobila posao od „Apple-a“, nalazi se kompleks, poznat pod nadimkom „Foxconn Sity„. Tu se „iPhone“ sastavlja. Kada su ga prvi put videli, čelnicima „Apple-a“ je odmah bilo jasno zašto se proizvodnja „iPhone-a“ neće vratiti u domovinu. Jer, u domovini ne postoji ništa nalik „Foxconn Sity-ju„. Kompleks ima 230.000 zaposlenih. Mnogi rade šest dana u nedelji, često do 12 sati dnevno. Skoro četvrtina od ukupnog broja zaposlenih živi u firminim spavaonicama, a većina običnih radnika zarađuje manje od 17 dolara na dan. Čak 300 radnika obezbeđenja je zaduženo samo da reguliše „pešački saobraćaj“ u kompleksu, kako radnici ne bi pregazili jedni druge. Centralna kuhinja svakog dana skuva tri tone svinjetine i 13 tona pirinča. Mogu da zaposle 3.000 novih radnika dok si rekao keks. Koja američka farbika može da zaposli 3.000 ljudi preko noći i ubedi ih da žive u spavaonicama? – kaže Dženifer Rigoni, bivši menadžer „Apple-a“. Još jedna od kritičnih prednosti Kine bila je što može da obezbedi inženjersku podršku kakvu čak ni Sjedinjene Države ne mogu. Direktori „Apple-a“ su procenili da im treba 8.700 industrijskih inženjera za upravljanje proizvodnom trakom od 200.000 radnika pri sastavljanju „iPhone-a“. Analitičari „Apple-a“ su izračunali da bi im trebalo devet meseci da okupe taj broj kvalifikovanih ljudi u SAD. U Kini, trebalo im je 15 dana.

Ustaj, vojsko! Vreme je da sklapamo „iPhone“

Kada su „Apple-ovi“ inženjeri te 2007. godine konačno usavršili metod za sečenje stakla za ekrane, prvi kamioni sa isečenim staklima stigli su u „Foxconn Sity„ usred noći. Menadžeri kompleksa su probudili na hiljade radnika, koji su uskočili u uniforme – bele sa crnim majicama za muškarce, a crvene za žene – i počeli ručno da sklapaju „iPhone“. U naredna tri meseca, „Apple“ je prodao milion „iPhone-a“. Od tada, „Foxconn“ je sastavio još 200 miliona.

„Jeftina radna snaga“?

I cena radne snage je bitna, ali ne toliko koliko je uvreženo takvo mišljenje širom sveta, pa i u Srbiji. Analitičari proizvodnje su izračunali da bi proizvodnja „Apple-a“ u SAD povećala njegovu cenu za ne više od 65 dolara, što bi i dalje činilo „iPhone“ najprodavanijim gadžetom, a „Apple“ jednom od kompanija sa najvećim profitom na svetu. Ali, kalkulacije su bespredmetne jer je proizvodnja „iPhone-a“ u SAD nemoguća ne zbog cene radne snage, već zbog drugih prednosti kineske masovne proizvodnje na koje Sjedinjene Države možda nikada neće imati odgovor.

Izvor: The New York Times, Blic online, 23.01.2012.

DESET ŽIVOTNIH LEKCIJA STIVA DŽOBSA

Iz bigrafije Stiva Džobsa na više od 600 strana, čiji je autor Volter Ajzakson, urednik sajta Mešabl Lens Ulanof izvukao je 20 suštinskih životnih lekcija koje se iz bogatog i jedinstvenog života ove izuzetne ličnosti mogu naučiti, od kojih ovde prenosimo prvih 10.

Ne čekaj – Kada je kao mlad hteo da napravi nešto za šta mu je bila potrebna određena oprema, Stiv Džobs nije oklevao da je potraži na samom izvoru: “Kao dvanestogodišnjak je hteo da napravi merač frekvencije, pa je u telefonskom imeniku potražio Bila Hjulita, osnivača ‘Hjulit Pakarda’, i pozvao ga je da od njega naruči delove.

Stvaraj sopstvenu stvarnost – Stiv Džobs je rano naučio da stvari koje vam se u sopstvenom životu ili u svetu oko vas ne dopadaju treba menjati, akcijom ili pukom snagom volje. “Iskrivljavanje polja realnosti može da posluži kao podsticaj, ali zatim sledi udar stvarnosti”, kaže o tome Džoana Hofman, saradnica u “Eplovom” ranom timu za proizvodnju “Mekintoša”.

Kontroliši sve što možeš – Stiv Džobs je u izvesnom smislu bio hipik. Za razliku od većine slobodnih duhova iz 60-tihi 70-tih godina on je, međutim, bio opsednut kontrolom i detaljima. “Hoće da kontroliše svoju okolinu, a svoje proizvode vidi kao produžetak sebe”.

Priznaj svoje greške – Džobs je umeo da bude grub, pa čak i nepromišljen. To možda nigde nije očiglednije nego kada se radi o njegovoj prvoj ćerki. Ali kada je postao stariji i počeo da se suočava sa sopstveno smrtnošću, spremnije je priznavao sopstvene greške. “Uradio sam mnoge stvari kojma se ne ponosim, recimo to kako sam svoju devojku ostavio u drugom stanju kada mi je bilo 23 godine i kako sam se poneo u toj situaciji.“

Upoznaj sebe – Mada nije uvek bio svestan kako oni koji ga okružuju reaguju na njegovu pojavu i ponašanje, Džobs nije imao iluizija kada je reč o sopstvenim značajnim intelektualnim kapacitetima. “A onda je počela da mu sviće jedna uzmnemirujuća spoznaja: da je pametniji od svojih roditelja”.

Ostavi otvorena vrata za fantastično – Džobs je bio tragalac, koji je tokom životA težio duhovnom prosvetljenju i telesnom pročišćenju. Nije bio naročito religiozan, ali nije ni odbacivao postojanje nečega što prevazilazi ovozemaljasko. “Mislim da različite religije predstavljaju različita vrata iste kuće. Ponekad mislim da ta kuća postoji, a ponekad da ne postoji. To je velika misterija”

Ne potiskuj – Osnivač “Epla” bio je čuven po svojim provalama gneva i povremenim preterano emotivnim reakcijama. Kada je reč o razvoju proizvoda, stvari su često bile ili zadivljujuće, ili obično sra.e.

Okruži se brilijantnim ljudima – Bio to voljan da prizna ili ne, Stiv Džobs nije mogao sve da postigne. Imao je ogroman uticaj na svaki prozvod i marketinšku kampanju, ali znao je da na svetu ima i drugih ljudi, koji mogu ono što on ne može. Džobsovo rano partnerstvo sa Stivom Voznijakom predstavljalo je model za kasniju saradnju. “Nakon nekoliko meseci, bio je spreman da ga testira. Pritisnuo sam nekoliko tipki na tastaturi, i bio sam šokiran! Slova su se pokazala na ekranu”. Ovaj trenutak, 29. juna 1975, predstavljao je prekretnicu za personalni kompjuter. “Bilo je to prvi put u istoriji”, ispričao je kasnije Voznijak, “da je neko otkucao slovo na tastaturi i video ga kako se pojavljuje na njegvoom sopstvenom kompjuterskom ekranu pred njim”.

Izgradi tim dobrih igrača – Isuviše često, kompanije i rukovodioci se zadovoljavaju prosečnim saradnicima. Stiv Džobs je umeo da prepozna talenat i zaključio je da će svaki konflikt koji bi mogao da nastane u kompaniji punoj igrača A lige biti uravnotežen odličnim rezultatima. “Kod većine stvari u životu, raspon između najboljeg i prosečnog iznosi negde oko 30%. Najbolji let avionom, najbolje pripremljen obrok, možda su za oko 30% bolji od prosečnog. Ono što sam video kada je reč o Vozu, bio je neko ko je pedeset puta bolji od prosečnog inžinjera. Mogao je da održava sastanke u sopstvenoj glavi. Mekintoš tim je bio pokušaj da se izgradi čitav takav tim, od igrača A lige. Govorili su da se neće međusobno složiti, ali ja sam uvideo da igrači A lige vole da rade sa igračima A lige, ne vole samo da rade sa igračiam C lige” – rekao je Džobs.

Budi ono što jesi – Stiv Džobs je bio toliko zauzet time da bude ono što jeste, da nije imao pojma kako ga ljudi doživljavaju, naročito u svojim ranim, štrokavim hipi danaima. “Na sastancima smo morali da gledamo njegove prljave noge. Ponekad je, da bi ublažio stres, imao običaj da noge pokvasi u WC šolji, što nije imalo jednako umirujuće dejstvo i na njegove kolege”, priča Majk Markula, prvi predsednik “Epla”.

Autor: D.Milojković, Izvor: Blic online 01.01.2012.