JAVNE SLUŽBE

Javna služba predstavlja složen pojam, koji obuhvata tri elementa – skup delatnosti za koje se smatra da su od opšteg interesa ali koje funkcionišu na drugačiji način od slobodnog tržišta, pravni pojam stvaran tokom dugog niza godina u kome je posebno došlo do izražaja izuzetno svojstvo administrativnog prava, ideološki pojam jer u izvesnom pogledu održava koncepciju države. Pojam javne sližbe, vezuje se za jaku koncepciju države, za njenu moć i suverenitet (što je nekada oličavala ličnost kralja – pod starim režimom u kojem se obično nazivala ,,kraljevskom službom,, uživala je izvestan broj prerogativa, od kojih je najznačajniji činila njena nezavisnost u odnosu na obične sudove). Početkom XX veka, razvija se ideologija javne službe, koja se zasnivala na izvesnoj koncepciji odnosa između države i društva (rađanje javne službe u modernom smislu, odvijalo se uporedo sa redefinisanjem pojma države). Sa jedne svemoćne države prešlo se na instituciju od koje se očekivalo da služi određenim ciljevima, pa samim tim i da bude podvrgnuta nekim prinudama (država je u stvari, počela da služi svojim podanicima). Uporedo sa ovom promenom, razvijalo se i administrativno pravo, čiji je zadatak bio da čuva podanike od administrativne samovolje. Nakon toga, usledio je period ekspanzije javnih službi, u toku kojeg se inicijalno jezgro kraljevskih prerogativa postepeno proširilo i na druge društvene aktivnosti. Takva koncepcija javnih službi, koja je na neki način tipična francuska tvorevina, naići će na kritiku suseda, koji će u njoj videti ostatak nacionalističkog i protekcionističkog ponašanja i preveliku sklonost ka etatizaciji.

Šire poimanje javne službe, prema kojem bi se njeno delovanje razlikovalo od funkcionisanja preduzeća, dolazilo je ponekad u sukob s privatnom inicijativom. Protekcionističku tradiciju, koja ima i svojih prednosti i mana, ozbiljno ugrožava nova evropska konstrukcija. Razvijene evropske zemlje ispoljiće nastojanje, da se zakonu slobodne konurencije omogući da deluje i unutar opštine. Evropske države nastavljaju da se zalažu za ideju – da država treba pojedincima garantovati osnovna prava – pravo na život i dostojanstvo, na poštovanje privatnosti i porodice, pravo na zdravstvenu zaštitu, slobodu i bezbednost, pravo na slobodu kretanja, na školovanje i socijalnu zaštitu, pravo na slobodu informisanja. Te i takve ideje moraju služiti kao osnova i kada se razmišlja o evropskoj javnoj službi, koja bi trebala da bude namenjena svima (a ne da bude neka ,,opšta služba,,) i služi kao nit minimalne sigurnosti samo nekima.

Uprkos mnogostrukosti zadataka, raznovrsnosti polja rada i polimorfnom svojstvu koje ih odlikuje, aktivnosti o kojima je reč ipak bi se mogle svrstati u nekoliko tipova. Centralni i najstariji njihov deo poklapa se s kraljevskim dužnostima (sa osnovnim funkcijama države), koje obuhvataju sledeće: uspostvavljanje javnog poretka unutar državne teritorije (policija, pravosuđe), zaštitu nacije od spoljašnjih pretnji (odbrana, diplomatija), uvođenje reda u javne finansije (moneta, porezi), obezbeđivanje izvesnog broja delatnosti neophodnih za odvijanje osnovnih državnih obaveza (npr. infrastrukturne službe). Poslednji tip koji je posedovao monopolski status, morao je vremenom deo svog monopola da ustupi novim sektorima koji nastaju prema potrebama države (televizija, telekomunikacija…). Osim ovih nadležnosti, državi pripadaju i pojedine privredne aktivnosti (proizvodnja duvana, soli, šećera…) iz poreskih razloga, druge zato što pripadaju suštinskim funkcijama države (proizvodnja oružja i municije…), treće delatnosti koje razvijaju i neguju kulturnu ulogu nacije… Društvene delatnosti, odgovaraju jednoj od tradicionalnih uloga države – odbrani jednakosti građana tj. zaštiti siromašnog, bolesnog i ugroženog pojedinca. Pod starim režimom deo tih društvenih delatnosti obavljale su crkve, bolnice, sirotišta… Država takvu ulogu upotpunjuje, posle Drugog svetskog rata – uspostavljanjem socijalnog osiguranja, penzionog sistema, kao i socijalnom politikom rešavanja stambenih pitanja. Neke od delatnosti društveno kulturnog sektora koje su započete, država intenzivnije razvija (preuzimanje brige o obrazovanju, zaštita kulturne baštine – muzeja i pokroviteljstva nad umetničkim stvaralaštvom…). Sa usvajanjem decentralizacije (poslednjih decenija XX veka), nadležnosti koje su se ticale države i lokalnih zajednica u oblasti javnih službi, redefinišu se. Lokalne zajednice dobijaju nove nadležnosti u mnogim oblastima, ali uporedo sa takvim promenama često dobijaju i velika finansijska opterećenja. Istovremeno, kritika javne službe, zbog tromosti i relativne neefikasnosti, dovodi do mnogih novih ideja o mogućnostima i modalitetima modernizacije društva. Pretvaranje korisnika u klijenta, potčinjavanje funkcionisanja javnih službi propisima stroge finansijske i budžetske kontrole, koje podstiču računice privatnika, postaju glavne smernice tog velikog izvora novina (usmeravanje javnih službi, u isti mah dovodi u opasnost, gubitak svoje specifičnosti).

Period razvoja Evrope posle Drugog svetskog rata, obeležen je suprotnim nacionalnim kretanjima – čas su neka privatna preduzeća pripajana javnom sektoru (nacionalizacija), čas su iz javnog sektora vraćana privatnicima (denacionalizacija). Nacionalizacije su bile preduzete u cilju obnove zemalja, kako bi države obezbedile neophodnu infrastrukturu za pokretanje industrije (odnosile su se na sektore, koji su zahtevali velike investicije – eksploatacije ugljenokopa, električne enrgije, gasa, železnice…). Tom prilikom je u javnim preduzećima našlo zaposlenje mnogo građana. Nacionalizacije krajem XX veka u Evropi predstavljale su strateški korak – do njihovog preuzimanja od strane država nije došlo zbog pomoći sektorima koji su se nalazili u teškoj situaciji, već da bi se državama omogućilo da neposredno utiču na ekonomsku politiku (radi usmeravanja pojedinih industrija i omogućavanje pojedinim preduzećima da izbegnu tiraniju kratkoročnosti – finansijski sektor, sektor visoke tehnologije…), pri čemu je takođe, dosta građana našlo zaposlenje. Odmah potom, (zadnje decenije XX veka) zbog procene vlada evropskih zemalja, da su im javni sektori postali preveliki, započeti su obrnuti procesi i privatizacija javnih preduzeća. Sa stvaranjem EU, nastavljaju se preocesi privatizacije – javni sektor sve više slabi.

Poseban status zaposlenih u javnom sektoru, potiče od njihove obaveze da pre služe javnom inetersu nego sopstvenom. Državna služba se mora obavljati nepristrasno i istrajno, sa podjedankom otvorenošću prema svim pojedincima. Njeni službenici moraju biti nepodmitljivi i nezavisni od uticaja političke moći koja je trenutno na vlasti. Njihovo odabiranje, kao i samo obavljanje dužnosti, mora biti podvrgnuto strogim propisima – izbor zaposlenih na konkursima, napredovanje nakon praćenog dugogodišnjeg perioda kvalitetnog stručnog rada, na radnom mestu moraju biti postojani i ljudskim resursima moraju upravljati nepristrasno i neutralno (ne podležući mogućim pritiscima i delovanjima ,,interesnih grupa,,). Javna funkcija obuhvata tri velika entiteta – državne službenike, administrativne službenike i teritorijalne javne službenike.

ŠTA MOŽEMO NAUČITI OD BRAZILA

Brazil je od Velike Britanije preuzeo 6. mesto po velićini svetske ekonomije, a očekuje se da će do 2015. ekonomski preteći i Francusku. Samo prošle godine u Brazil se slilo najviše dolara u poslednjih pet godina – 65 milijardi i to najviše kroz direktna strana ulaganja. Ali do pre samo desetak godina privreda Brazila bila je poznata po neprekidnoj hiperinflaciji, koja je krajem 80-ih i početkom 90-ih godina bila između 2.000% – 3.000% godišnje. Ova latinoamerička država živela je 30 godina sa prosečnom godišnjom inflacijom od 449%, a onda se 1999. godine sve promenilo. Te 1999. godine Centralna banka Brazila koncentrisala se na inflaciju kao ključnu meru monetarne politike i stabilizacije lokalne valute real. U skladu s promenjenom politikom cilj Centralne banke bio je godišnji rast inflacije od 4,5%, sa ograničenjem na najviše 6,5%. Brazil je do sada bio veoma uspešan u ostajanju u ovom ciljnom rasponu i posle više godina savladavanja inflacije brazilska Centralna banka s pravom je stekla epitet čuvara stabilnosti cena. Tek minule godine Brazil nije ostvario spektakularni privredni rast kao 2010, kada je bio 7,5%, ali i 3% rasta u 2011.godini bio je iznad svetskog proseka. Kuriozitet je ipak da sa 3% rasta BDP-a Brazil nije bio lider među državama Latinske Amerike – primat su preoteli Čile sa rastom BDP-a od 4% i Kolumbija i Peru sa 5% privrednog rasta. Inače, brazilska privreda stvorila je prošle godine bruto proizvod vredan 2,44 biliona dolara.

Brazilski trgovinski višak u razmeni sa svetom porastao je u 2011. godini 47,8% u poređenju s prethodnom godinom i iznosi skoro 30 milijardi dolara (to je najviši nivo od 2007. godine). Rekorde beleže i izvoz i uvoz. Prošle godine Brazil je izvezao robe za 256 milijardi dolara (rast 26,8%), a uvoz je dostigao 225 milijardi dolara (rast 25,7%). Ovakav spoljnotrgovinski bilans Brazil je postigao zahvaljujući visokim cenama na svetskom tržištu i snažnoj potražnji za njegovim glavnom robom – sojom i gvozdenom rudom. Najveći izvoz privreda Brazila ostvarila je na tržištu Kine, a zatim SAD i Argentine. Cela država postala je veliko gradilište, Vlada je pokrenula javne radove i pomaže izgradnju stanova za porodice s malim prihodima, a za veliko fudbalsko takmičenje, osim sportskih objekata, pripremaju se saobraćajni i smeštajni objekti. Angažovana je i građevinska industrija iz susednih država, ali građevinarstvo i dalje vapi za radnom snagom. Prošle godine otvoreno je 2,3 miliona radnih mesta pa je nezaposlenost pala na istorijski minimum – stopa nezaposlenosti iznosi 6%, što je najniži procenat od 2002. godine.

U novim okolnostima, međutim, taj višegodišnji cilj postaje – diskutabilan. Centralna banka je to osetila i u avgustu prošle godine iznenadila je ulagače obaranjem referentne kamatne stope. Takvu odluku nije mogao da predvidi nijedan od analitičara kuće Blumberg, inače poznate po preciznim predviđanjima. Prvi put se dogodilo da je kamatna stopa smanjena i pre nego što je inflacija počela ozbiljno da popušta. Posle avgustovskog “šoka”, Centralna banka je još dva puta snizila referentnu kamatnu stopu uz saglasnost svih članova centralne banke. Kamatna stopa trenutno iznosi 11%, ali je i dalje najviša među državama Grupe 20 najvećih svetskih ekonomija. Inflacija je prvi put u poslednjih osam godina premašila granicu i završila na 6,55%. Dopuštanje inflaciji da raste više od plana i novo oporezivanje stranih investicija pokazalo se kao loše rešenje na drugoj strani – uticalo je na kretanje brazilskog berzanskog indeksa BOVESPA. Taj indeks je u 2011. godini pao 18,1%, što je ujedno i najveći zabeleženi pad posle 2008. godine, kada je zabeležen pad od 41%. Inače, prosečni dnevni obrt na brazilskoj Berzi je 6,5 milijardi američkih dolara. Prvi dani 2012. godine uneli su optimizam na Berzu. On počiva na očekivanjima niže inflacije u 2012. godini u Brazilu i očekivanom rastu na globalnim tržištima. Ovakvi ekonomski rezultati stvorili su od Brazila obećanu zemlju u koju hrli radna snaga iz mnogih krajeva sveta. Od januara do novembra prošle godine broj stranih državljana koji legalno žive u Brazilu popeo se sa 962.000 na oko dva miliona ljudi.

Od države koja je nekada bila izvoznik, pre svega, sirovina (gvozdena ruda, soja, šećer, kafa i drvo), Brazil je u poslednjih nekoliko godina postao veliki izvoznik tehnoloških proizvoda kao što su automobili, vojni i civilni avioni (Embraer) i naftni derivati (Petrobras). Čak 80% ekonomije zasniva se na domaćoj potrošnji, pre svega na potrošnji novoformirane srednje klase koja je narasla na 45 miliona ljudi. Vlada Dilme Rusef, međutim, ne spava na lovorikama. Iako je statistika impresivna, a ekonomija pretiče evropske, u Brazilu i dalje više od 11 miliona ljudi živi u favelama (siromašnim naseljima), a premijerki, njenom ministarskom kabinetu i Centralnoj banci jasno je da Brazilu treba bar 20 godina da građanima obezbede evropski životni standard.

Izvor: Novi magazine, B92.net, 21.01.2012.