OVO NIJE RECESIJA VEĆ DEPRESIJA

Američki ekonomista, nobelovac Pol Krugman novom knjigom “Okončajte ovu depresiju, sada” prenosi poruku da ne mora biti ovako. Krivci za mračno ekonomsko stanje su ljudi s pogrešnim idejama, koji su se poslednjih 10 godina toliko osilili da su, neopterećeni sumnjom u same sebe, svesno zanemarili zdravu pamet i iscrpljuju čovečanstvo svojim politikama štednje. Zato Krugman u naslovu i spominje depresiju, umesto recesiju, koje su nam pune uši. “Recesija je kada stvari idu prema dole, kada ekonomija opada. Depresija je kada ekonomija pada i ostane dole dugo vremena. Imamo Veliku depresiju, koja je trajala više od 10 godina. Unutar nje bile su dve recesije i dva razdoblja oporavka, u smislu da su stvari postajale bolje, ali ne puno bolje. Celo to razdoblje bilo je uistinu strašno za Ameriku i za svet. Sada smo upravo u takvom razdoblju. Nije toliko strašno kao Velika depresija, ali nije ni daleko. Ima kontinuitet. Već smo u petoj godini vrlo visoke nezaposlenosti, s jako lošom perspektivom za mlade ljude. To je depresija”, rekao je Krugman u intervjuu za AlterNet Radio Hour.

Krugman se fokusira na poslednjih pet godina, jer su se stvari koje su se dugo kuvale katastrofalno pogoršale 2007., uglavnom zbog nedostatka političke volje i gotovo univerzalnog prihvatanja konzervativne ‘vudu’ ekonomije, o čemu u knjizi piše: “Onima koji su imali više ili manje dobre ideje o tome što je potrebno ekonomiji, uključujući Obamu, nedostajalo je hrabrosti i volje da se prihvate posla i promene stvari ili da kasnije barem priznaju da je ono što su radili u prvoj rundi bilo neprimereno”. Uporedio je današnju situaciju s automobilom kojem se ispraznio akumulator: “Mozgate šta sve može biti, a možete ga pokrenuti neverojatno lako, ako ste spremni prihvatiti da je u tome problem. Prvo i najvažnije, imamo ekonomiju u kojoj jednostavno nema dovoljno potrošnje. Potrošači posrću pod dugovima, a korporacije ne žele trošiti ako ne vide potražnju. Neko mora iskoračiti i potrošiti, a taj neko je vlada. Kada porodici stežu remen, vlada ga mora olabaviti, da nadoknadi taj gubitak potražnje. Vlada međusobna zavisnost – tvoja je potrošnja moj prihod, ako istovremeno stegnemo remene, zapravo nam je svima gore. To je temeljna greška. “

Jedna od Krugmanovih teza jest ta da nejednakost u prihodima proizvodi i političku nejednakost – jedno prati drugo. Krugman odbacuje naklapanja o tome da mora postojati ekstremna nejednakost u prihodima da bi se kreirala uspešna, rastuća ekonomija, jednostavno zato što je istorija pokazala drugačije: “Najbolja generacija ekonomskog rasta u Americi jeste generacija nakon Drugog svetskog rata, kada bogati nisu bili ni približno toliko bogati kao ovi danas, a stvorena su tolika radna mesta uz najvišu poreznu stopu ponekad i 90%. Bogati ljudi nisu ništa bolji poslodavci od bilo koga drugoga. Teško, objašnjava Krugman, jer je Grčka u sasvim drugačijoj situaciji i nema vlastitu valutu, nego je puno ranjivija i izložena procesima od kojih je SAD odvojen. Situacija u EU je takva da Krugman predviđa mogući nestanak evra već za godinu dana. Teško zadužene zemlje ne mogu devalvirati svoje valute ni izvesti monetarne trikove koji su uobičajeni u takvim situacijama. Krugman se čudi što Grčka još nije istupila iz monetarne unije. “Napuštanje bi bilo strašno, ali ostajanje je beznadna situacija. Oni će izaći, a kada ostali vide da je to moguće, to će imati efekta na banke u Španiji i Italiji, koje su puno veći igrači. Evrozona se može održati samo ako se evropske elite počnu ponašati bitno drugačije. Moraju reći – stani malo, tlačenje ljudi zbog njihovih navodnih fiskalnih greha sada nam nije prioritet – spasavanje evra jest. To znači neograničeno pozajmljivanje bankama i vladama tih zemalja: puno ekspanzivniju i u neku ruku inflacijsku monetarnu politiku. Možda to ponudi neku nadu u spasavanje sistema.“

Izvor: portal DW – http://www.dw.de , 25.05.2012.

ODSUSTVO KAJANJA – SAVESTI I PRAVDE

Ovde je reč o odsustvu kajanja. Kad kažem ovde, mislim na Srbiju. Kako je moguće da nismo ophrvani kajanjem. Kako je moguće da nas nije sramota. Trebalo bi da odavno osećamo kako nikada sebi nećemo oprostiti i da onda molimo za oproštaj. Umesto toga mi se pravimo kao da je sve u redu, umesto toga mi ćutimo. Ovde je reč o odsustvu savesti. Savesti i pravde. A savest i pravednost su funkcije poretka. Ako je poredak tako ustrojen da savest i pravednost u njemu imaju svrhu i služe na dobrobit svih pripadnika zajednice, onda će savest i pravednost biti stvarni i delotvorni, kako na kolektivnom, tako i na ličnom nivou. Ako pak u zajednici vlada poredak koji se zasniva na iluziji bezuslovne nevinosti i lažnog obećanja da je briga o posledicama naših uverenja i postupanja suvišna i unapred opravdana samim našim pripadanjem baš toj zajednici, onda niti savest niti pravednost u takvoj zajednici, u takvom poretku, nemaju funkciju i stoga odumiru i najzad, netragom nestaju. Srbija je još uvek, nažalost, društvo i kultura kontrole uverenja, a još uvek nažalost ne društvo i kultura kontrole posledica uverenja. U tom smislu, ništa se nije promenilo mučnom konverzijom iz neuspešnog socijalizma u neuspešni kapitalizam.

Što se tiče 2012. i stanja, najopštije govoreći, Srbija je razoreno društvo, kažu sociolozi, pod dejstvom događaja i procesa iz devedesetih godina prošlog veka. Srbija je, takođe kažu, neegalitarno društvo, krajnje klasne izdiferenciranosti i nepomirljivosti između uskog sloja elite i većine siromašnih, potčinjenih građana, bez perspektive. Srbija, kažu, ne veruje svojim političkim liderima. Srbija ne veruje sebi. Šta je naša aktuelna dijagnoza? Mladi su ili radikalni nacionalisti ili gledaju kako da odu odavde i tako će biti do daljnjeg, do samog smaka sveta najavljenog za 21. decembar ove godine. Depresija, ogorčenje i frustracija su sve prisutniji. Imamo na delu krivo srastanje postđinđićeve Srbije, postmiloševićeve Srbije i Miloševićeve Srbije. Dominantno osećanje beznadežnosti, bezvoljnosti, osećanje da Srbija nije republika nego ćorsokak. Savremena Srbija nije niti savremena, niti Srbija. Nije Srbija zbog spornog Ustava i zbog spornih granica. Posle pada Miloševića, nije bilo ustavotvorne skupštine. Nije bilo lustracije ni otvaranja dosijea represivnog aparata. A nije savremena zbog strateškog i operativnog raskoraka sa vremenom i svetom XXI veka. Tranzicija je obavljena eksplicitnim ratnim nasiljem spolja i inplicitnim ratnim nasiljem unutra, i to iz fašizma u antikomunizam. Ali komunizma nije nestalo, nego je sa antikomunizmom nestalo antifašizma. Iz samoupravnog socijalizma, stigli smo u samoupravni nacionalizam. Sami smo ga izabrali, niko nam ga nije nametnuo. Iz samoupravne deakumulacije kapitala, stigli smo u divlju akumulaciju kapitala, u rijaliti šou etno-klero-nacionalističkog kapitalizma. Iz jednopartijske diktature, stigli smo u višepartijsku diktaturu, iz ateizma stigli smo u bezbožnost.

Ima li išta što nas odlikuje i diferencira u odnosu na okruženje, na region. Samo jedno – poraz. Novonastajuće nacije oko nas veruju da su iz ratova tokom raspada SFRJ izašli kao pobednici. Srbija to ne veruje, ali presudno je da ne veruje ni u poraz. Srbija do danas nije prihvatila poraz. Glavna i utemeljujuća sila koja odlučujuće određuje stanje stvari, aktivnosti odnosa institucija, pisanih i nepisanih normi, jeste poricanje poraza. Naš je poraz bio vojni, politički, ekonomski, između ostalog, ali najgori i najveći od svih naših poraza bio je i jeste onaj moralni. Zaglavljeni smo u poricanju poraza i odatle ni makac. Jedino to je bitno. Jedino to je živo, žilavo i bezuslovno. Sve drugo može i ne mora, ali poricanje poraza mora opstati kao centralni tabu. Zbog toga nema pomaka ni u pravosuđu, ni u ekonomiji, ni u prosveti, ni u kulturi, ni u čemu. Umesto produktivne politike, imamo politiku poricanja poraza. Umesto produktivne ekonomije, imamo ekonomiju poricanja poraza. Umesto produktivne kulture i prosvete, imamo kulturu i prosvetu poricanja poraza. Umesto produktivne diplomatije, imamo diplomatiju poricanja poraza. Umesto produktivnog pravosuđa, imamo pravosuđe poricanja poraza i tako dalje. Zašto je konsenzus poraza večan i nedodirljiv. Zato što bi iskreno prizivanje poraza nametnulo ispitivanje uzroka i ispitivanje odgovornosti. I to ne pojedinačne, lične odgovornosti, nego ispitivanje i osvetljavanje odgovornosti ideja i institucija koje su uspostavile uslove i sprovele akcije koje su dovele do poraza i sramote.

Lako je pustiti niz vodu nekoliko potrošenih ličnosti, potrošenih imena. Iako i za to treba po više godina. Nemoguće je, pak, dovesti u pitanje legitimacijsku osnovu ondašnjeg poretka, zato što postoji veliki rizik da je to ista legitimacijska osnova sadašnjeg poretka. Aktuelni poredak nije ponudio i nije uspostavio ništa bitno pametnije ni civilizovanije od etno-klero-nacionalističkog kapitalizma. Imena su sada druga, protokol, dekor, etikecija izgledaju pristojnije i umivenije. Retorika zvuči korektno, ali glavno i dalje ne sme biti raskrinkano kao pogrešno. Jer glavno je opstalo kao glavno, od balvana na Plitvicama 1991. do balvana na severu Kosova ove godine.

Ponuđena su u afektu, na sve ovo, tri pogrešna odgovora. Poništiti listić, zaokružiti NOPO, to je neka lista nove stranke koja se zove Nijedan od ponuđenih odgovora, i apstinirati. Eto, ipak nisam mogao da se ne osvrnem na predstojeće izbore, na kojima većini izgleda da nemaju šta da biraju. Ponuđena je, takođe kao odgovor, rehabilitacija. To jest, nije ponuđena nego se, hteli mi to ili ne, sprovodi. Umesto lustracije, i to ne lustracije samo kao primene važećeg zakona, nego i kao dubinskog, javnog, socijalnog, kulturnog i moralnog procesa. Dakle, umesto takve lustracije imamo na delu rehabilitaciju. Zašto i kako? Zato što je rehabilitacija, takva kakva se sad sprovodi, dodatno opravdanje nikad sprovedene lustracije. Upravo rehabilitacijom antikomunističkih i nacionalističkih imena i ideja iz ranijeg perioda traumatične istorije utemeljuje se antikomunizam i nacionalizam vodećih imena i ideja traumatične današnjice. Zajednički imenitelj i pokretač svih aktuelnih primera rehabilitacije jeste upravo antikomunizam i nacionalizam. Jer to je ono vrednosno, ideološko i političko opredeljenje koje su svi širom političkog spektra prigrlili. Po cenu, ponavljam, žrtvovanja antifašizma. I to izgleda nikome ne smeta.

Odgovor na pitanje šta i kako dalje, morao bi da glasi: obnovom autentičnog antifašizma kao prve pretpostavke etičnosti, kao prve pretpostavke svakog opredeljenja i svake vrednosti orijentacije. A hoće li se Srbija time baviti ove godine, tokom izborne kampanje ili posle nje, hoće li Srbija priznati poraz i prepoznati se u antifašističkom polazništvu za bilo koju delatnost, za bilo koju ideju, za bilo koju strategiju i za bilo koju vladu. Pa neće. Tako mi u Srbiji ne znamo čime ćemo se baviti ove godine. Znamo čime bi morali da se bavimo, ali čime se uprkos svim vapijućim imperativima, potrebama i ciljevima, nećemo baviti. Čime će se Srbija baviti u 2012. osim izborima – najkraći i najtačniji odgovor glasi: pa uglavnom ničim. Neće biti kajanja. Neće biti priznavanja poraza, diktatura ćutanja ponovo će pobediti na izborima. Pitanje statusa i funkcije savesti u Srbiji neće doći na dnevni red. Ispitivanje i razumevanje uzroka i utvrđivanje odgovornosti za poraz i sramotu, dovelo bi neminovno do uvida da je savest po svom statusu i funkciji upravo suprotna od statusa i funkcije koje joj pridaju etno-klero-kapitalistički nacionalizam i populizam. Zašto? Zato što je savest individualna, a ne kolektivna. Zato što je savest nepristrasna, a ne pristrasna. I zato što je savest kritička, a ne patetična.

Za kraj, moja poruka za Srbiju 2012. je parafraza Vitgenštajnovih završnih reči iz Tractatus, Der Satz. Tamo poslednji stav glasi: o čemu ne možemo govoriti, o tome moramo ćutati. Naš prvi i osnovni stav, pak, mora da glasi: o čemu ne možemo govoriti, o tome moramo govoriti.

Autor: Sreten Ugričić, iz transkripta emisije Peščanik, 20.01.2012.

Izvor: Peščanik.net, 24.01.2012.